Voljela bih da imam bolji odnos sa svojim ocem.. Nikad ne razgovaramo, nikad me ne pita kako sam, i sada evo kad imam 19 godina to mi nekako smeta.. Znam da baš i nije vješt u pokazivanju emocija, ali bih stvarno voljela da više razgovaramo.. kada npr. dođe po mene i vraćamo se zajedno kući, ćutimo.. ponekad gledamo TV zajedno, komentarišemo sport i sve to, ali kao neki stranci.. ne zna ništa o meni... Možda je to zbog toga što smo malo i slični, ali opet nekako je prevelika distanca... -_-
Grlim, ljubim i govorim ljudima da ih volim samo kada mi treba nešto.
Stalno pričam da imam 10 kila viška od trudnoća...koje su bile pre 17 i 14 godina.
Kad ti mlađi brat kaže, veličina čovjeka je u onome što prećuti...
Moj dečko misli da me zadivljuje što je spavao sa 'hiljadu' žena, a meni je sve to počelo da se gadi.
Žensko sam i imam recke na zidu - svaki momak s kojim sam spavala.
Nema ih puno,ali svaka je recka divna uspomena i ni za jednu se ne kajem.
Sedim na prozoru, pokrivena ćebetom, pijem kafu, pušim cigaru i uživam u svakom zvuku kiše. Često zaboravim da uživam u takvim trenucima... :)
Kada sam u firmi, a šefica nam ne dozvoli da odemo na pauzu ja odem u toalet i pevam: "Ovo je moja kuća, živeo sam tu" i vratim se posle petnaest minuta.
Nikada se lepše nisam osećala nego kada se njegova bivša "prosula" na štiklama ispred mene, a ja ponosno prolazim pored nje na još većim štiklama, bez ijedne greške u hodu. Ponosno glava gore.
Posle tuširanja, obavezno na zamagljenom ogledalu nacrtam jedno srculence.