Kad tata dođe da mi priča o koaksijalnom kablu i Nikolii Tesli baš kad treba da se spremam za izlazak.
Cele nedelje radim i verno čekam vikend. Onda vikend dodje, proleti nit se provedem, nit se odmorim već se samo umorim ni od čega i imam utisak ko da me neko zajebava. Ko je smislio 5 radnih i 2 ne radna dana, majke mu ga pip !!!
Prošle godine sam bio sa roditeljima u jednom restoranu na ručku i jeo ribu. Nasuprot mene je sjedila prelijepa djevojka, duge plave kose, plavih očiju, čaroban osmijeh, savršenih crta lica..Krila su joj falila da bude anđeo. Razmjenjivali smo poglede i osmijehe, krijući od ostalih u restoranu.
Eh, drugovi moji, prokleta riba :/ zalutala koščica i zabila mi se u grlo, počeo sam roktat k'o krme, poplavio, pozelenio, požutio..cijeli restoran se digao na noge..Sljedeća scena koje se sjećam je da sjedim na istoj onoj stolici, mašu mi lepezom da dođem sebi, nasuprot mene nema one djevojke ni njenog društva. Sram do neba i nazad.
P.S. Bar sam preživio !
Danas kad sam krenula na posao, zaustavio me je moj sin koji ima 2 godine i 9 meseci i rekao "mama ja mislim da si ti mnogo lepa".
Ove godine bio sam u CG na letovanju.... smuvao sam se sa jednom prelepom Crnogorkom. Iako smo bili samo dve večeri zajedno, ja sam se u nju zaljubio kao neki balavac, i više ne mogu da je izbacim iz glave... sad plačem zato što nemam para da zapalim za Bečiće, samo da je vidim i glas da joj čujem...Dva najlepša dana u mom životu.... a sad se osećam tako prazno... fali mi reči da opišem kako se osećam...
Užasno me smaraju roditeljski sastanci , i uvek smišljam razlog da ih izbegnem.
Bio je moje sve godinama. Bila sam i ja njemu, u to sam se uverila kad sam mu rekla da sam trudna, bio je sneg i samo smo dugo šetali držeći se za ruke najčvršće moguće, i posle me samo pitao: jesi spremna da budeš mama? Ipak sam bila premlada. Dižemo kredit da bi se što pre uzeli, posle šoka usledilo je ushićenje, a onda se desilo- tog jutra se budim u krvi. Tako je kratko bila u mom stomaku, u mom srcu, taman što sam je zavolela... Izgubili smo bebu. Oboje smo patili na svoj način, a njemu sam zamerala stalno, kako me ne razume dovoljno, i tako... Svađe. Borili smo se za nas, i odustali. Oboje smo našli nove partnere, on je u dom koji je počeo praviti za nas i našu bebu doveo nju, a ja sam se naposletku udala, nesretno, razvela također, nesretno. Skoro tri godine prošle, nismo se videli (živimo u različitim gradovima), i sasvim slučajno, na jednom koncertu... On. Sam. I niko ne grli snažnije. I tu smo gde smo... I kaže: Ljubav si mog života.
Ne znam da li je bio pijan ili samo mnogo umoran, lik ispred mene u basu je dva puta pao na pod u krivinama i ponovo seo ko da ništa nije bilo. Ceo autobus se smejao. U sledećim krivinama sam ga pridržavala da ne padne. Tad su se već izmenjali ljudi u basu, ušli neki koji nisu videli kako je padao, pa su me malo čudno gledali. A on je i dalje spavao.
Mama je mene i moje tri sestre učila da se nikada ne plače napolju.
Šta god da se desi, suza se pušta tek kad se stigne kući. Mama, hvala ti!
Volela bih da imam lepe zube i lep osmeh. Onda bih uvek bila vesela i nasmejana, a ne ozbiljna i namrgođena. Time prikrivam taj svoj kompleks.