Kad god nekud idem s djecom (2,5 god), u džepu imam spreman suzavac.
Kad volim, volim bezuslovno. Niko ne može voljeti kao ja.
Shvatila sam koliko se u životu sve mijenja i koliko se kolo sreće okreće. Svi koji su me dok smo bili u školi ismijavali i zezali, sada se te iste osobe obraćaju meni i žele da budu sa mnom, muvaju me. Ja zaista izgledam drugačije nego tada, postala sam baš zgodna, ali zar je moguće da sve toliko zavisi od izgleda ili smo jednostavno odrasli i sazreli. Zaista mislim da se ljudi mijenjaju, a opet mi je sve to baš čudno.
Postavio sam sebi pitanje, ko mi je od ljudi uputio najljepše riječi, pohvalio me za nešto. Nabrajao sam nekoliko ljudi pored roditelja, neke iz porodice neke od prijatelja i onda mi je palo troje ljudi sa kojima nisam u kontaktu. Moja bivša koju sam ostavio zbog njenog nenormalnog ega, moj stari drugar koji je samo tražio korist i jedna stara kolegica sa kojom sam nekad radio. Te ljude sam skoro i zaboravio ali pored toga što smo se mi razišli, zbog tih izjava i dalje imam pozitivno mišljenje o njima danas. Ove detalje zašto više nismo u kontaktu sam i zaboravio. Siguran sam da i oni misle pozitvno o meni danas jer sam i prekinuo vezu, prijateljstvo na jedan lijep način.
Zaposlila sam se pre godinu dana u firmi gde je moj stric direktor i moji mi stalno govore da tamo radim zahvaljujući njemu, a bolje da ne spominjem kakve su sve kurte i murte prolazile u zadnjih godinu dana kroz firmu…
Smučile su mi se svadbe. Svaka ista, uvek ista muzika već 35 godina...
Sama sebi sam se upropastila u život sa trećim detetom...
Presmešna sam ja koja govorim kako nikoga ne treba juriti, a skoro 3 godine ja iniciram sva druženja sa društvom iako kažem da više neću.
Izgleda da sam shvatio da sam prsao. Od malena se nikada nisam bavio sportom, nebitno sad što. Anti-talenat. Sreća pa mi idu nauka i knjige super. To sve ima posledice po fizički izgled i motoriku. Sad mi se čini i da kad mi neko kaže da sam naučnik da je to prozivka. Uglavnom sad mi nešto pade da se upišem na kik-boks (mada ideju imam još od ranije). Interesuje me, a stomak mi se uvrće na ideju. Obuzme me neka neprijatnost iako imam želju. Evo ceo dan se premišljam oće kaki-neće kaki. Kad bih nekome iz okruženja rekao ismejali bi mi se u lice. Dal' zbog izgleda, pomirljivog stava. Dal' možda imam neke retardirane pokrete ili sam isfeminiziran? Niko mi ne bi rekao iskreno zašto. Ma i nije mi toliki trip da me neko patosira, veći mi je trip da se pojavim tamo ovako mršav kao štangla da udarim nogom džak i padnem kao sveća. Sve kažem boli me kurac idem, ali na kraju odustanem. Tako uglavnom za sve vezano sa sportom sem kad odlučim da vežbam kući. Mozak mi vrti misli kao rotor.