Koliko je nenormalno postalo normalno pokazuje moja HVALA BOGU bivša firma. Tamo radi dosta ljudi, van grada je i bukvalno smo 5 dana nedeljno po ceo dan tamo. Ono što me šokiralo je da je tamo svako sa svakim i udate i oženjeni. Jedna koleginica (tako pričaju) nema s kim nije bila u firmi i oženio je kolega iz firme sav ponosan što je sada njegova ona koju svi žele. Pre ove firme radila sam u još nekoliko njih i svugde ima ovakvih stvari ali nigde nije bilo da su svi kolektivno nenormalni. Kad sam tek došla jedan oženjeni kolega počeo je da mi piše na društvenim mrežama i hteo da se vidimo van posla, a ja sam mu održala predavanje zato što vara ženu. On je to svima ispričao i svi su me okarakterisali kao lujku, u fazonu šta mene briga što on vara ženu, bukvalno kada prođem krenu šaputanja kao da sam na neka narkomanka. Provela sam tamo dva meseca a čini mi se kao da sam bila dve godine.
Imam 29 godina i shvatila sam da ja iniciran uglavnom sve odnose u životu, kafe i druženja. Pritom, ne bih da hvalim sebe ali imam šta da ponudim (čitam, radim, doterujem se i imam smisla za humor). Narednih mesec dana neću prva zvati nikoga, da vidim šta će da se desi.
Dobila sam bebu koju sam dugo želela, ima sada već 6 meseci. Lažem sve oko sebe kako uživam. Zapravo, brojim dane do upisa bebe u jasle. Ne mogu da podnesem više ovu izolovanost, samoću i plač. Bebe ubijaju u pojam koliko god da su slatke.
Ležala sam na boku okrenuta prema momku na plaži i glumila da čačkam po mobitelu, a ustvari sam ga širokokutnom kamerom promatrala jer su se iza mene, a ispred njega naslikavale 2 devojke u tangama. On je bukvalno zurio u njih. Prigovorila sam mu i rekao je da je zujao i da ih je promatrao kao što bi promatrao bilo koga ispred sebe, ali svejedno me izjela ljubomora i ne znam šta da radim i mislim jer nije dovoljan razlog za prekid, a izjeda me kad se toga setim.
Mrzim odraslo doba. Razumem da svi imaju obaveze i da su umorni. I ja radim i trčim oko kuće, ali ne volim da sedim sama popodne. Imam momka, volim ga do neba, ali mi nije dovoljan. Sa prijateljima se viđam jednom u par meseci, i to će se verovatno prorediti. Ne mogu da prihvatim ovaj posao-kuća život.
Zaljubio sam se u jednu curu iz teretane sa najlijepšim plavim očima i preslatkim mladežom kraj usne al joj ne smijem prići jer je previše fokusirana na trening dok je u teretani i uvijek izgleda ljuto.
Ja sam mislila da je najnormalnije kad si u braku svako svoju platu ima, zajednički se plate računi, a ostalo svako svoje koliko mu ostalo troši. Tako sam živela sedam godina. Dok nisam otišla kod sestre u goste u Crnu Goru i videla kako jedna zajednica treba da funkcioniše i šta znaci prava porodica. Sve ovo vreme sam živela sa cimerom, a ne mužem.
Moj problem je to što premalo očekujem od ljudi i što ne cijenim sebe. Kad je neko ljubazan ili pažljiv prema meni, čestita mi rođendan ili Bajram, hoće da se druži sa mnom ili me pohvali za nešto, meni je to "wow" i budem danima pod pozitivnim utiskom. Valjda sam navikla na to da su ljudi prema meni hladni ili me ignorišu, odrasla sam samo sa mamom, roditelji su mi se razveli kad sam bila beba i otac se nije brinuo o meni, a u životu sam imala samo površna prijateljstva (za mjesec punim 26) ovako za kafe, klubove i to, pa sam nekako navikla da se za sve borim sama.
Otkrila sam da muž tipka s nekom ženskom. Tipkaju duže nego što se on i ja poznajemo. Nikad se uživo sreli nisu. Oboje to žele, ali se on boji. Mene. 😂 Evo, pratim prepisku ns svom laptopu, jer on nema pojma da sam instalirala njegov viber na svoj laptop, i zabavljam se beskrajno.
Imam druga koji predmetima u stanu daje imena tipa bojler je Stojan, šporet je Dragan, laptop mu je Ivica ... Ne bi bilo ništa čudno da ja svoj bicikl ne zovem Biljana, pa kada me neko pita šta radim, ja mu kažem evo idem da jašem Biljanu. Prvo se zbune, pa se zamisle, pa kažu da varam ženu, dok ona sa prozora dobacuje da mu Biljana neće skuvati ručak, niti oprati veš.