Ne kapiram šta se desilo sa društvenim mrežama u poslednjih 4-5 god, tačno se sećam 2019 sam par devojaka "random" upoznao sa instagrama i bile su sasvim normalne osobe, sa jednom sam bio posle i zajedno. To su "normalne" devojke pre svega nisu one "ufurane" što bi se reklo, a sada katastrofa. Da se razumemo ja sam 2019 završio master, možda sam malo više trenirao ali to je jedina razlika, sada radim kao programer čak imam mnogo veća primanja od studentske stipendije tada, ali čoveče zanimljiv upad devojkama i one kao da sam ih opsovao, mislim što se izgleda tiče sve mi kažu da izgledam kao da imam 24-25 a imam 28 (nisam pustio stomak i bradu), ajde jedino nisam toliko u trening formi više ali opet. Kao da svaka očekuje nekog fudbalera da joj se javi, mislim okej svaka čast koja dočeka ali kapiram da ja imam dosta toga da ponudim (pre svega mislim karakterno pa ostalo), a gledaju me kao da su one Kardašijanke, opet ponavljam sve kao "normalne" devojke. Baš im je nabio ego instagram.
Prije nekoliko mjeseci sam krenila živjeti s dečkom. Ne znam jel sve žene moraju ponavljati kao papige da se nešto treba napraviti jer ovaj moj čim dođe s posla legne i upali tv. Uz to je najnoviji problem što tražim da ode u trgovinu jer smatra da je dovoljno kupio stvari ovaj mjesec, a to što ja teglim, nosim i kupujem to ne vidi. Volim ga, pokušati ću mu objasniti situaciju jer je dobra osoba, ali nastavi li me smatrati svojom mamom ne vidim zajedničku budućnost.
Viđala sam se sa dečkom koji je stariji od mene 14 godina ali nismo se ni poljubili (zbog mene) nisam tačno znala da li želim ili ne i čak smo spavali zajedno u krevetu par puta, on jeste pokušao nešto ali nije hteo da potencira zato što je video da ne želim. Posle nekog vremena ja sam se zaljubila u njega i kada sam poželela nešto-nestao je i toliko sam bila očajna da sam mu pisala 100x i zvala sam ga po 100x pa čak i moje drugarice. GREŠKA DO GREŠKE, ZNAM. I sve je naravno samo blokirao i ništa nije rekao…
Svi koji me znaju kažu da sam lijepa i pametna, pa se čude kako još nemam momka. Ja iskreno ne znam u čemu je problem, možda je nešto kod mene što nisam primjetila, ali nitko nikad nije pokazao interes za mene. Osim onih pijanih u izlasku koji su htjeli nešto za jednu večer.
Nekada poželim da prekinem kontakt sa porodicom. Nekoliko godina živim u drugom gradu, samo se sa majkom čujem, dok sa ostalima popričam onda kada se vidimo. Iz Crne Gore sam, odrastala sam u sjenci brata i uvijek se njemu davalo više. Njega ne krivim - on je vaspitan da vjeruje u svoju superiornost - ali na roditelje sam kivna. Sada kada smo odrasli ljudi, njemu se opet daje sva imovina, a ja treba da se snađem. Znam da možete reći da imam i ja pravo na dio, da ne treba da se odričem, ali neka. Takva je želja roditelja i ja tu neću da se otimam. Nema problema, snaći ću se, uspješna sam u svom poslu, pa vjerujem da ću nekada i uspjeti da imam nešto svoje. Samo sam jako umorna. I boli me nepravda.
Ljubav nema veze sa bojom očiju.. evo ja i ne znam koje su mu boje... 😉
Uhvatila sam sebe kako sam opsjednuta jednim sportašem da sve što njegova djevojka kupi, pokušavam i ja sebi da nađem i da kupim.
Vidjela sam da je koristila neku maskaru, kupila je i ja. Vidjela sam da nosa nekakvu haljinu uzela sam je i ja.
Moram se kontrolirati, znam da nemam nikakvih šansi kod toga lika, ali eto...
Izbegavam svaki kontakt sa siromašnim ljudima zato što su bolesno iskompleksirani.
Odrasla na selu, u rodbini gdje niko nije pročitao knjigu osim mene i brata. Željela sam da naučim da sviram klavir i treniram karate ali odgovor mojih je bio "pusti to kraju, nije to za tebe."😟 Bila sam mala umjetnička duša koja je pisala pjesme ali odrasla sam sa pogrešnim ljudima i nisam mogla da pokažem sve svoje talente. Moj život bi bio tako drugačiji i bolji, samo da sam imala normalnu porodicu.