U srednjoj školi sam imala jednu klinačku ljubav, ali kao što to obično biva, nametljivija devojka je bila brža, spretnija i ja sam ostala bez te ljubavi lako, bila sam naivna, glupa, kako god. Božijim čudom ja sam to davno prevazišla i sada sam hladnokrvna, računam, kakvi su ljigavi, i jesu bili jedno za drugo! Pošto radim u školi, došao je red da predajem njihovom detetu, što je meni isto cool, dete je dobro, nema to veze... Međutim, danas je pročitalo sastav koji nije bio tematski vezan za ono što sam rekla da urade, a gde se tačno vidi da je majka tražila da istakne sebe da bih se ja nje setila, njene vrline, kako je ona maaaajka, bla bla. Tačno se vidi da je njen rad, a ne od deteta, samim tim i što nije vezan za temu, dakle, dete je siroto MORALO da donese taj rad! Zaista je zlobna i smatram da, ako je ovo uradila, ona se nečega još boji, jer sam ja totalno cool, ali nisam glupa!!!
Nervira me današnja sebičnost roditelja koji se razvode, ponovo udaju, žene, mijenjaju partnere, ne misleći kako je djeci. Takva djeca postaju ili pretjerano povučena ili agresivna jer su prepuštena sama sebi.
Ljudi i dalje komentarišu i pitaju se zašto neko nema fotografije na društvenim mrežama. Nismo nikakvi stalkeri ili štagod kažete za nas, samo smo ružni. Bar ja jesam i zato ne stavljam fotografije. Shvatite to.
Shvatila sam da 100% svog vremena ja samo brinem! Čim otvorim oči odmah brinem i brinem, i tako evo 8 godina! Nikako da se opustim, ono, nema šanse. Ali eto kad sam našla momka, i počela da se zabavljam sa njim, odahnula sam! Prestala sam da brinem! Dobila sam svoj smisao, samo mi je došlo u glavu šta znači biti opušten skroz. Posle milion godina postadoh opuštena, zahvaljujući njemu. Takva sam, jbg, usamljenost čuda radi.
Nikad nisam bio u vezi sa lepom devojkom samo sa ružnom ili prosečnom. Bojim se da nikad neću ni imati lepu devojku.
Nisi upoznao što je zloba i zavist dok nisi radio s "našima" vani.
Devojka koju znam iz viđenja mi je letos poslala poruku s pitanjem želim li s njom na bazen. Pristala sam jer mi se činila povučeno i mislila sam da možda nema društvo. Išla sam s njom par puta a onda smo prekinule komunikaciju. Pre par dana me je pitala da li želim s njom na izlet i opet sam iz istog razloga pristala. Od tad ne prestaje da mi piše, najbukvalnije danonoćno i to stvari koje nemaju veze s realnošću. Od mene takođe, pored dopisivanja non stop traži nerealne stvari kao npr da se ona i ja preselimo u drugi grad i budemo cimerke.. kad dve sekunde ne odgovorim na poruku, šalje sms, kad ni tu ne odgovorim onda zove. Postala je toliko naporna da sam broj morala da blokiram a na poruke proredim odgovore. Žao mi je nje, zaista, očito je da ima neki problem ali prosto ne mogu iz sažaljenja rušiti svoj mentalni mir.
Prestala sam da pušim cigarete. Ljudi moji, emocije me pucaju kao da sam u pms-u. Plačem svaki dan. Kao da sam emocije potiskivala cigaretama.
Kako bi bilo lijepo da ima sajt za upoznavanje osoba koji se ne mogu ostvariti kao roditelji, koliko bi bilo lakše naći sebi sličnog.
Ali ta tenzija između dvoje ljudi koji ne smeju da budu zajedno … aaaaaa neću to da osećam 🤭