Ako nešto ne ponosim to je ono "pre i posle" što objavljuju frizeri. Odakle vam pravo da tako ponižavate žene? Došla je prljave kose, neofarbana, da je sredite, a pritom debelo platila vašu uslugu, a vi je izvrgavate ruglu na društvenim mrežama i pritom preko "njenih leđa" se reklamirate besplatno.
Tražim nešto po suprugovom telefonu i kako skrolam vidim slike neke ribetine i počinjem da se tresem kad vratim vidim da sam to ja ustvari i zaboravila sam potpuno da sam se slikala njegovim telefonom, negoo imponuje mi što sam pomislila da sam ribetina hahahaha
Imam problem. I kad ne radim, kad sam kod kuće, mislim na posao. Ne u smislu da napredujem i slično, nego mi se jednostavno mota po glavi, kao i kolege i koleginice. Znam da je to neki psihički poremećaj. 😀
Otišla sam u inostranstvo i prodisala jer ljude u 90% slučajeva nije briga kako izgledate. Žene su opuštenije, često idu bez trunke šminke, ne lakiraju nokte i ne nose odeću po poslednjoj modi. Ovde bi za takvu odmah rekli zapuštena, a tamo im je svejedno. Gledaju vas pre svega kao osobu, pa tek onda kao žensko.
Bivša koja mi je ostavila kad mi je najviše trebala me je zvala i tražila da se vidimo. Ja sam sad mnogo iznad nje i fizički i finansijski, a nekad je bila premija za mene ali me nije htela.
Ali i dalje osećam nesto prema njoj.
Šta da radim?
Interesuje me mišljenje ljudi, jer sam više nisam pametan. Živim u rodnom gradu od supruge, ja sam se doselio tu zbog nje. Imao sam naviku da odem makar jednom mesečno do svojih. Ponekad to bude nemoguće zbog posla, obaveza, dvoje male dece. Međutim supruzi smeta što idem kod svojih, ja stvarno ne znam razlog jer je niko ne dira, ljudi se ne nameću čak ne dolaze kod nas nenajavljeni. Njoj je to pomalo smetalo od početka sada itekako. Što je najgore ne da mi decu da vodim, išao bi ja sam na dan-dva ako ne želi. Uslovljava me time da nema ko decu da pazi ili ona ne može sama ali ne želi sa mnom ili da makar idem sam sa decom. Roditelji mi stare, mislim da je red a da ne kažem moja potreba da odem makar jednom mesečno, ne znam kako to ne razume. Nedostaju mi moji, moje rodno mesto. Ove godine sam bio svega 4 puta, iz gore pomenutih razloga. Nikakav kompromis ne želi, samo po njenom, da ne idem i to je to, ne postoji bilo koje drugo rešenje.
S dečkom sam skoro godinu dana u vezi, pričali smo o našem zajedničkom životu jednoga dana i razilazimo se sa mišljenjima i željama, također je ista stvar i sa djecom. On se drži svojega i na ništa drugo i ne pomišlja.
Život mi je s*anje sopstvenom krivicom. Malo zbog lenjosti, malo zbog moje neodgovornosti, a malo i zbog nedostatka hrabrosti, bilo kako bilo uvek sam bila iskrena prema sebi i prihvatala da sam baš zbog te neodgovornosti ja odgovorna za sve što mi se dešava. Nekada poželim da mogu da upirem prstom u druge i da kukam kako su mi drugi krivi za sve i kako sam žrtva svog života. Ali nisam taj tip, pa utoliko više verujem da za mene ima nade i možda na kraju iz ovog života izvučem mnogo više nego što sam mislila da ću.
Krenuo sam da pišem završni rad prekasno. Prvo me uhvatila panika šta da pišem, oću li imati dovoljno za minimum. Sad na pola pisanja rada sam u problemu što sam previše odužio jednu oblast i potrošio mnogo vremena. Stalno mislim da nisam dovoljno dobar i podcenjujem sebe i svoje mišljenje što me samo vraća unazad stalno.