Sa 14 sam dobila prvu sedu u kosi... Sada sa 18 ih ima dosta i jako me nervira kada neko u društvu primeti i pred svima kaže "ti si osedela" nisu sede problem problem je to što sam proživela sa samo 14 godina nabila sebi tolike stresove a dete u tim godinama treba da uživa u detinjstvu... Znam da ćete reći pa ofarbaj se ali nije poenta u tome sede opet ostaju... Nemam kome da ispričam ovaj problem jer znam da bi se smejali, a ne znaju da sam imala "detinjstvo" puno stresova koje su prouzrokovali roditelji, ljudi u školi itd...
Kad se barem bebe ne bi budile svakih sat vremena noću, mi bi žene onda rado rađale i bile bi srećne majke.
U kasnim dvadesetim, po prvi put u životu imam normalnu kilažu. Imam osećaj kao da do sada nisam stvarno živela, već da je život samo prolazio u nerealnim, neispunjenim očekivanjima prihvaćenosti mog izgleda koji je diktirao dodatan trud za sve ostale sfere s obzirom na to da sam žensko, dok sam se ja se okretala hrani koja me je odrzavala u kakvom-takvom prividu sreće. Napokon više ne traćim svoje vreme u vezama koje mi ne odgovaraju samo kako bih se osećala željenom i vrednom. Sa kilogramima sam se otarasila i skoro svih mentalnih nesigurnosti, razmišljam: ako mogu da smršam, mogu sve. Prošlo je skoro godinu dana od kada sam prestala da se tešim i uživam u hrani, ali sada napokon uživam u životu. Ne nedostaje mi ništa, i vredelo je! Moje iskustvo: -35kg, svakodnevne šetnje 7-10k koraka, kalorijski deficit i sokovi sa zasladjivačima.
Završila sam fakultet, počela da radim i nikada se dosad nije, gluplje i razočarenije nisam osjećala. Mislila sam da su ljudi mnogo bolji, saosjećajniji, da hoće pomoći, da ću moći lijepo živjeti od plate, da se cijeni pamet, znanje, vrednoća, medjutim...oko mene sve neki 'snalažljivi' koji ne biraju sredstva da dođu do cilja. Voljela bih da se vratim na fax i da vrijeme stane.
Već dva puta mi se dešava ista situacija. Kolega se trudi oko mene, smeje, godi mu moje društvo, a onda odjednom distanca, kuliranje, jedva da i poslovno komuniciramo. O čemu se ovde radi?
Čujem se sa 4 bivša i sva četvorica me vole, a ja ne znam kojeg da izaberem.
Otkako znam za sebe oduvjek sam bila drugi izbor, ona sa kojom niko neće, stalno sam u školi sjedila sama u zadnjoj klupi, najgore mi je bilo kad smo morali radit u skupini po 4, niko nije htio bit sa mnom, pa bi me učiteljica negdje ugurala u skupinu, nekad su me i vrjeđali pa sam se rasplakala, tokom 4 godine srednje trpila sam vršnjačko nasilje, nikad me nisu pozvali na kavu ili rođendan.
Imam jedan problem koji ne znam kako da rešim.. Imam 27 godina, nikada nisam imala dečka i bila sam nevina sve do pre nedelju dana... Smatrala sam da predugo vodim dosadan život, falilo mi je malo zabave i uzbuđenja.. Tako da sam odlučila da dam šansu liku sa kojim se dopisujem više od 2 meseca... Bio je 5 dana u mom gradu, a ja sam odlučila da to što sam malo popila da izgubim nevinost sa njim... Posle toga smo imali seks još par puta dok nije otišao u svoj grad.. E sad problem je što on želi neku ozbiljnu vezu jer me smatra iskrenom i koja ga razume, ali problem je što ja ne želim vezu već zabavu iako imam neke emocije prema njemu.. Možda bih i prihvatila da budemo u vezi da on nema dece.. On je uporan u vezi mene, govori kako neće tako lako odustati od mene, briga ga za sve i on to stvarno dokazuje...Ali ako moji roditelji saznaju za ovo i da sam izgubila nevinost sa čovekom koji je imao ženu i koji ima dece ja sam gotova u svakom smislu te reči.. On čak planira da kupi stan u mom gradu.. Bože..
Ovo je jedino mjesto gdje mogu napisati kako se zaista osjećam. Naime prije 2 mjeseca sam prekinula kontakt sa svojom mamom, mnogo me boli i mnogo mi fali a ne mogu ništa da uradim. Pokušavala sam pisati ali sam blokirana. Živimo udaljene preko 1000km. Rekla sam im za svoju vezu sa čovjekom druge vjeroispovjesti i tad je ona odlučila prekinuti kontakt jer me nije odgojila kako je ona zamišljala. Ne podnosim nacionalizam i podjele na osnovu imena ili vjere. Meni je predivno s njim ali s druge strane fali mi mnogo moja mama. Ima li tko kakav savjet šta da radim u ovoj situaciji. Kažu ljudi čekaj sve će doći na svoje al meni to tako ne izgleda a i čekanje me psihički iscrpljuje. Lijep pozdrav svima.