Pre 30 godina sam ušao u vezu sa jednom devojkom koju sam mnogo zavoleo u tom momentu. Bila je lepa, zgodna, školovana, vaspitana. Imao sam ozbiljne namere sa njom. Jednom smo otišli u restoran i pojavio se jedan momak naših godina. Kada je ugledala, delovalo je da će se onesvestiti, kao i on. Nekako su se pribrali oboje i jedva pozdravili. To je bio njen bivši, dugo odsutan van zemlje jer je radio u inostranstvu i vratio se. Znao sam i pre za njega, ali nisam znao da ga toliko voli i dalje. Poštovala je i volela mene na neki način, ali znao sam da to nije to. Nije bio te tuge i iskre. Rastali smo se civilizovano. Nakon toga, pronašao sam njega i rekao mu da je put slobodan. Venčali su se, imaju dva sjajna sina i u srećnom braku su i danas. Situiran, moćan i lep par. Ja imam divnu ženu i kćerku i opet bih sve isto postupio. Prosto sam prepoznao neku iskru u njima i verovao sam da ću i ja jednom isto dočekati što i jesam. Jedan je život, ne provodite ga sa pogrešnima!
Dečko ne voli krompir i pasulj, a ja ih obožavam. On voli ananas na pici, a ja ne mogu ni da pomislim na tu kombinaciju. Jedno drugom u šali pretimo jelima koje ne volimo. Drugi mu se čude i govore kako ću ga ja dovesti u red za taj krompir, ima da ga jede i peva. Svaku put im kažem da mi ne pada na pamet da ga teram na nešto što neće i ne voli i da poštujem njegove izbore. Onda se još više začude kad to kažem. Nismo svi isti niti volimo iste stvari, i svako ima pravo da nešto želi ili ne želi. Kad budu ljudi shvatili da ne treba druge ili sebe da sile na bilo šta biće im lakše u životu.
Kako je to tužno kad roditelji pokazuju kako su im svi drugi bolji nego rođena deca. Ta deca se čitav život trude za zadobiju nečiju ljubav ili pažnju, submisivni su, bez samopoštovanja, samopouzdanja, hrabrosti, osećaju krivicu, često obolevaju. Imam 48 godina, tek sad idem na psihoterapiju i tek sad shvatam koliko sam, u stvari, bila nevoljena. Moja potreba da pomažem deci, razgovaram sa njima i da ih volim, dolazi upravo iz moje nesvesne potrebe da meni neko pomogne i da me voli. Bolno je.
Upoznali smo se u Beču u avgustu 2019. godine, ja 17 a on 18 godina. Već te noći smo oboje znali da smo stvoreni jedno za drugo. On je iz Podgorice a ja iz Beograda. Videli smo se par puta dok nije nastupila korona sledeće godine. Zbog korone smo bili razdvojeni skoro dve godine, za koje smo oboje prolazili kroz veoma teška psihička stanja, jer smo bili razdvojeni i nismo znali kada ćemo se ponovo videti. Napokon se to desilo za doček 2022. godine, kada je on odlučio da dođe kod mene, kako bi istu zajedno dočekali. Od tada smo nerazdvojni i želimo da provedemo život zajedno.
Kao tinejdžer sam se slučajno usrao u školi na času, na oduševljenje i posledično zajebavanje (zlonamerno) ne cele škole, nego CELOG GRADA (manje mesto u kome sam živeo sa roditeljima). Ovo mi je ostavilo traume i ožiljke za ceo život, čak i dok sam studirao u drugom gradu, stalno su se pojavljivali "drugari" iz mog mesta i škole koji su svima prepričavali taj "smešni" događaj, tako da su se ljudi uvek smejuljili gde god bih se pojavio, uvek. Na kraju sam se preselio u inostranstvo, počeo da radim u većoj firmi sa puno radnika. Sve dok se prošle nedelje nije pojavio nov radnik iz "naše zemlje", ispalo je da je iz susednog grada od mog, prva stvar koju mi je rekao kad smo se upoznavali bila je "Jel si ti beše onaj što se usrao u srednjoj?". Razmišljam da dam otkaz.
Pre 10 godina me ostavio preko poruke. Bili smo 2 god. u skladnoj vezi. Mislila sam da postoji uzajamno poštovanje jer smo sve rešavali razgovorom i nikada se nismo svađali. Nije mi smetalo ni što ima drugaricu koju dovodi kući da peku palačinke. Govorio je da me voli, kao i ja njega. Kada me ostavio odgovorila sam mu samo “ok”. Nakon toga sam se posvetila sebi, svom izgledu i karijeri. Izbrisala sam ga iz srca i uspela da se izborim za lep život. Danas mi stiže poruka od njega da mu nedostajem. Nikada mu neću odgovoriti ali sam iskreno sretna što je ova priča završila mojom pobedom. Jer koliko moraš biti nesretan u životu da bivšima šaljes poruke? I koliko moraš biti jadan da se nadaš da ću ti odgovoriti? E, budalo.
Ponekad se pitam koji je smisao braka i zajedničkog života osim pravljenja djece/širenja porodice. Bogu hvala, imam dobrog muža..duga veza, zajednički život, brak, par godina bez djeteta, putovanja, napravili kuću..ljubav i poštovanje su tu.. imamo fin život, nisam ogorčena žena koja nosi i kuću i porodicu, ravnopravni smo partneri. Ali, obaveze, djeca, poslovi, gosti, stari roditelji, druženja..a za nas tek par sati sedmično za neko uživanje, možda večera ili film.. stalni umor, neispavanost, planiranje, trka i šta sve ne.. naravno, čovjek zna zbog čega se razapinje..još zaista imamo dobre poslove, slobodne vikende, radno vrijeme do 4/5 popodne.. međutim uvijek ima nešto..sve je to bitno.. ali se zaista pitam čemu ovo sve i ko je ovo smislio..kao roboti smo a ne ljudi. Iako sam sretna i voljena, nemam vremena da to budem.
Prije neki dan izađem na benzinsku pumpu da kupim kafu, dok je moj suprug sipao gorivo. Tu u ćošku stoje vlasnik/menadžer tog lokala i neki konobar i počnu, između sebe, komentarisati veličinu mojih grudi! I kaže jedan "Možda doji". Mislili su da ih ne čujem! Da objasnim, nisam bila u dekoltiranoj majici. I da, u drugom sam stanju, grudi su mi povećane i ne mogu se sakriti! Ova dva debila su zaćutala tek kad je suprug ušao da plati račun. Ljudi, muškarci, plaćenici, nađite sebi djevojke da vas drže u liniju, a ne da balavite kao manijaci na javnim mjestima, sram vas bilo!!!
Žena, posao, dvoje dece. Fina priča. Kroz posao upoznam nju. Ona isto tako. Osmeh po osmeh. Reč po reč. Kafa po kafa. Zaljubio sam se kao tinejdžer. Hoću da je ljubim i pokazujem svoja omiljena mesta. Nikad se ovako nisam osećao. Život se svodi na poruke sa njom.
Muškarac koji nema riješeno stambeno pitanje nije spreman za ženidbu. Vrlo prosto. Sve ostalo (imat ćemo svoj sprat kod mojih, haj prvo ćemo malo pod kiriju, ima moja tetka stan, možemo tu privremeno…) su notorne gluposti. Brate ne ispunjavaš osnovni uslov za osnivanje porodice. Zasučeš rukave, nađeš posao, radiš 5 god, skupiš za učešće, digneš kredit, kupiš stan i sa 26-28 si spreman za ženidbu. A ne ove mlakonje čekaju da se ožene pa će sa ženom zajedno da dignu kredit. Bijedno.