Bili smo na moru devojka i ja sa društvom. Zamolio sam je da mi ispegla jednu košulju i pred svima mi je rekla da imam ruke i da mogu da ispeglam sam. Kada smo se vraćali kući, zamolila me je da joj pomognem sa koferom, rekao sam joj da ima ruke i da gura sama.
U godinu dana sam digla godišnju zaradu za 20 000 eura. Našla novi posao i radila da napredujem na višu poziciju. Isplatila sam dobar dio kredita za stan i obranila diplomski rad. Kaže mi momak da sam se malo udebljala i da bih trebala smršavit. On koji radi ko tajnica, živi s mamom i nema auto. Lako je tako biti zgodan. Mama kuva i pere, a ti šetaš. Da je meni tako, ja bih bila viktorijine tajne anđeo. Ja ću smršat, a njemu ide pedala.
Prosli smo nebrojene VTO tretmane i nismo mogli dobiti djecu. Ja sam se s time pomirio, ali žena sada kaže da idemo na surogat majku. Cijena surogat majke je barem 100.000 dolara, i iako nam primanja nisu loša to je svejedno ogromna cifra. Kaže onda da dignemo kredit, ali banke ne daju. Onda kaže da prodamo kuću i idemo u neku zabit i s tim novcem to financiramo. Tu sam samo rekao da ne dolazi u obzir, da idem s konja na magarca zbog šanse da imam svoju biološku djecu. Nisam izgubio pamet, a gdje su troškovi podizanja djeteta. Ako se ne smiri s time podnijet ću razvod jer za mene je ona dovoljna da budemo obitelj, njoj to očigledno ništa ne znači.
Završim medicinu i 6 mjeseci nemam posla. Sjedim u kući i život mi se svodi na to da sam domaćica. Roditelji me savjetuju da se zaposlim kao medicinska sestra dok se ne riješe papiri, a ja 6 godina fakulteta imam iza sebe upravo iz tog razloga što nakon medicinske škole nisam htio biti tehničar. Ne podcjenjujem nikoga, ali to nikad nije bio posao za mene. Dođem do toga da planiram otići van, prekinuti dugogodišnju vezu jer nemam priliku da radim makar pristojno plaćen posao, život mi u kompletnom rasulu, ne znam ni jezik, a planiram pakirati kofere da idem u nepoznato sam i bez ikoga. U međuvremenu pošaljem zamolbu na 20 firmi od kojih mi se samo 1 javi i prime me. Sreća do beskraja, posao za stalno, vrhunski uvjeti, samim time i plaća, ostajem tu gdje jesam, planiram budući život s djevojkom i da se ubrzo skućimo. Nevjerojatno koliko mi se život okrenuo u samo nekoliko dana iako su mi svi rekli da me nitko neće primiti bez iskustva. Neka je i mene sreća jednom pogledala.
U životu mi je sve sređeno i na mjestu. Znam gdje se šta nalazi, znam kada ću šta obući, kada se šišam, kada uređujem bradu i sl. Na poslu sam isti takav, tako da mi je uglavnom sve pod kontrolom. I onda odem sa djevojkom sa njenim autom negdje. Stres i nervoza na sve strane. Nikakve organizacije niti urednosti jer sam njoj to prepustio. Sve sam morao da rješavam jer opet smatram da ne mogu nju pustiti iako se radi o njenim stvarima. Npr popravka automobila, nekih dijelova namještaja u njenoj kući čak i nabavka. Ne možeš otići u market i kupiti jednu stvar a kući shvatiti da ti nedostaje još 5. Sjeo sam sa njom i rekao da meni to nikad više ne radi. Ja to ne podnosim, ne volim nered i nerad. Mora promijeniti te navike kada je sa mnom, a kad je sama neka radi šta hoće. Ako smo zajedno, sve mora biti čisto i mora se imati plan. Možda sam zahtjevan, ali sam iskren. Radim i ja sve to, očekujem i od nje.
Javljao mi se 2 meseca mlađi dečko, dok napokon nisam odlučila da mu dam šansu za upoznavanje i kafu. Kad mi se počeo opasno sviđati, saznam da je ladno dobio bebu. Na društvenim mrežama ne postoje nikakve slike ni dokazi. Da li je oženjen zvanično ili nezvanično, nije više važno. Poslala bih joj ("ženi") sve screenshotove i javljanja kao dokaz, i njegovo milion x izrečeno "nemam nikog dugo baš", i nakon što sam ga napala, kad sam saznala istinu "nemam ženu, šta ti je?", ali ona je u babinama, i nema potrebe da je stresiram. On kao takav će da je vara non stop, čitav život.
Ne razumem zašto mene slobodnu budale samo hoće, ali valjda i med kad se iznese van, navale svakojake muve, ose, stršljenovi.. Svi bi svoje otrove da ostave i ubodu. Fer plej je danas luksuz. Gonite se oženjeni! Fuj.
Kad smo išle u grad u srednjoj školi, nikad ništa nisam kupovala jer nisam imala para. Nekad me neko časti, ja nemam da uzvratim. Na faksu me časti drugarica u izlasku, ja opet nemam. Sad lepo zarađujem i čašćavam koga kad stignem. Ali mi je žao što ne mogu da dođem do tih drugarica da im vratim, da ne misle da sam ih koristila, stvarno nisam imala...
Kupili smo stan u zgradi u kojoj živi kolega s kojim se ne podnosim. Tu je bio najpovoljniji u tom trenutku, a i nisam uopšte razmišljala o kolegi tada. Dešavalo se da kada parkiram auto i ostane prazno parking mesto do mene, kolega obavezno parkira auto ali tako da ne mogu da otvorim vozačeva vrata. Mnogo puta sam mu na poslu skretala pažnju na to, nekad sam ga zvala i privatno da mu kažem da pomeri auto pa je posle na poslu pričao kako ga zovem i uznemiravam i da ga zovem na privatna druženja. Sledeći put kad je to uradio pozvala sam policiju, a pošto on tada nije bio u gradu nije mogao da pomeri auto odmah, pa je intervenisao i pauk. Platio je i kaznu i pauka i od tada me i na poslu izbegava a vidim i da ne parkira više tu iako ima slobodno mesto. S budalama moraš da budeš još veća budala da bi ti se skinuli s grbače.
Danas je jedan dečko u prevozu ustao i oslobodio mi mesto. Studiram, nisam trudna niti bila bolesna pa da mi se na licu videlo da mi nije dobro. Već eto, ušla sam, uhvatila se za šipku kod njegovog mesta i on se ponudio. Kasnije sam ga ja opet ustupila njemu kada sam došla do odredišta. Iskreno, prelep gest koji je njega učinio i fizički prelepim. Nije mi se do sada dogodilo, obično se ljudi bore oko mesta i ignorišu jedni druge. Poredim njega i mog bivšeg koji se nije ponudio vrata da mi otvori ili privuče stolicu.
Živim u Australiji, imam rak. Ne mogu više putovati a samo još jednom želim da vidim moje rodno selo, klupu ispred kuće, moju trešnju, grob roditelja...a niko, baš niko neće da mi slika ništa. Komšije, koje vide moju kuću sa prozora neće jer kažu nisu kući. Pronašla sam na google maps street view, pa virtualno "šetam" ulicama mog detinjstva. Brinu se da me ne "zaboli" kad vidim, a mene više boli ovo ignorisanje.