Raskinem u afektu sa dečkom, naravno, sve se to skupljalo par nedelja pre toga mada nisam i dalje bila sigurna šta želim. Uvek me bes dugo drži i tako odem na more 2 dana kasnije očekivajući da od ljutnje neću ni biti tužna i da ću se baš provesti u Španiji. Kad eto mene treći dan drugarici nabrajam kako i što je on tako divan i šta mi je sve lepo u vezi njega. U Španiji je bilo grozno, smeštaj, narkomani i prljavština i zbog protesta zakasnimo na let i platimo sledeći sutradan. U tri ujutru posle 3 sata razgovora sa njim, omakne mi se i kažem mu volim te. Uglavnom sad smo u pregovorima da li da nastavimo jer je njemu izgledalo da sam ga ostavila da bih bila sa drugim na moru a meni je izgledalo da mu nije stalo do mene jer je gospodin emotivni kamenčić.
Sinoć izađem sa školskim drugom na piće u kafić u koji relativno često izlazim. Čujem gazdu kafića kako komentariše: ,,Koji joj je ovaj po redu!" Da razjasnim, introvert sam, imam nekolicinu ljudi sa kojima se viđam, malo više drugova nego drugarica. Uglavnom odem sama sa nekim određenim drugom na kafu ili piće, jer se retko svi okupimo. Bez da je video neku intimnost ili neprilično ponašanje, ,,gospodin" je rešio da me okarakteriše kao laku devojku. Osetila sam se loše iako nemam razloga za to. Ljudi, pazite šta govorite o drugima jer dok istina izađe na videlo, laž je obišla svet.
Završila sam fax prije 3-4 mjeseca i nisam ništa dobila od momka, što mi tada nije ni bilo bitno, dok nije došao danas sa pričom kako ne zna šta da kupi drugu koji će da diplomira za 10ak dana. Baš me je ovo nekako uvrijedilo, za njega ima osjećaj da treba nešto da kupi, a ja sam nebitna, zašto to meni uopšte i spominje kad ja nisam ništa dobila za diplomu?
Stalno za rođendane, Božić, Uskrs i ostala slavlja dobro pratim tko mi je šta poklonio. Stvarno ne mogu vjerovat da netko meni, ali meni koja nosim Chanel, Dior ili Pradu donese neku tamo bezveznu haljinu iz neke no name trgovine. Prestrašno. Ili jeftini parfem, a najjeftiniji parfem koji imam je Bottega Veneta. Zaista sramotno. Nosim uglavnom Chanelove naušnice i netko mi pokloni jeftinu bižuteriju. Ljudi si stvarno previše dopuštaju. Mene bi bila sramota takvo što pokloniti nekome. Grozno zaista. Zar stvarno misle da ću ja to koristiti ili obući? Većinu toga odmah u smeće bacim. Gadi mi se i dirati takve jeftine stvari.
Dopisivao sam se sa jednom curom, i izašli dva puta na kafi. I počela je da mi odgovara na poruku posle 8 i više sati, a ne radi ništa. Rešio sam i ja da ne šaljem ništa. Pa poštujem i ja sebe.
Kad smo bili osnovna škola, razredna je održala obimno predavanje o menstruaciji i svemu što ide uz nju, bolovi, ulošci, lekovi... Održala je to pred celim razredom, a onda i dečacima objasnila kako treba da se ponašaju. Da štede mame i sestre kad ih boli stomak, a sutra tako i devojke, koleginice na poslu. Kako da im se nađu, kako da im pomognu kad su u velikim bolovima, koje obloge su dobre...Smatram da je to zdrav način edukacije, jer živimo u 21. veku. Možemo mi danas o menstruaciji pričati u šiframa kao nekada, ali onda ne očekujte razumevanje i pomoć od muškog pola.
Imao sam težak život, odrastao sam u domu, roditelje nisam upoznao, pravio sam gluposti kao mlad, jedva sam završio školu.. Na kraju srednje škole odlučim da probam da upišem fakultet. Zbog lošeg proseka nisam imao poene, ali spremim prijemni i nekako upadnem na samofinansiranje. Opet mučenje, danju radim, noću učim i tako godinu dana. Završim godinu kao najbolji student, prebacim se na budžet. Završim fakultet u roku. Danas radim dobar posao, zadovoljan sam. A onda mi dođe neka devojka ili neki drugar i kažu mi "Kako možeš da radiš od 9-17h" ili "Što ne kupiš neka bolja kola?". Drugima ne deluje tako, ali ja sam sebi veliki pobednik, jer niko ne zna kroz šta sam prošao da bih bio ovde.
Muž je godinama kupovao kvalitetne alatke i uporedo učio da ih koristi. Odrastao je u porodici gde se od alata u kući koriste samo dva šrafcigera, i drugo ni ne umeju. Danas već lepo radi, voli da popravlja i stvara, kreativan je, dok ga ista ona porodica vređa i ponižava kako je umislio da je majstor jer se opremio. Čim im treba nešto odmah ga zovu, i u redu mi je da im on odradi šta treba, ali i dalje za svaku sitnicu moraju da iscede bar jedno: "Eto, kupio alatke i sad zamišlja da sve ume". Napravio mi je sam maltene celu kuhinju, ljudi moji, ne da ume, nego mislim da imam najlepšu kuhinju ovde. Ne razumem zašto ne mogu da cene nečiji trud, pa trebalo bi da su najponosniji.
Nisam upoznao ni dedu po ocu ni dedu po majci jer su obojica bili već uveliko mrtvi kada sam se rodio. Jedinog dedu kojeg sam imao je bio deda Vlada koji mi nije krvni srodnik već čovek koji je imao dve kuće u istom dvorištu i rešio da jednu proda, a kupili je moji roditelji. Deda Vlada nije imao ni ženu, ni decu pa sam mu ja bio nešto najpribližnije unučetu kojeg nikada nije imao. Još od mog rođenja se aktivno uključio u obaveze oko bebe tako da su moji radije davali njemu da me čuva nego mojim babama, prohodao sam u njegovim rukama, on mi je kupio prvu loptu, vodio me svuda sa sobom od penzionerskog kluba, njegovih prijatelja pa do lagane šetnje kejom. On me naučio da igram domine i šah, naučio da čitam i pišem, vodio me i dovodio iz škole... Deda kakav se samo poželeti može. Deset godina je prošlo od njegove smrti, a sve više mi fali. Praktično nije mi bio ništa, a bio mi je sve.
Čula sam za neku baku i djeda koji teško žive u nekoj zabiti. Kupim namirnice i odem da im odnesem. Dočeka me kuče od 6 mjeseci, cvili, umiljava se. Ja ga uzela da ga pomazim, a oni viču - pusti ga, tjeramo ga, tučemo, neće da ode. U 2 minute su toliko ružnog rekli o štenetu, da sam ga stavila u auto i otišla, nisam im ništa ostavila. Osuđivaće me da su mi psi važniji od ljudi, ali od ovakvih ljudi jesu. Znam da nemaju čim da ga hrane, ali da tjeraš i tučeš štene... I ne zaslužuju bolji život.