Na sve nas upozoravaju i pripremaju kada smo mladi: biti će ti teško pronaći posao koji voliš, biti će ti teško imati djecu, pazi kako trošiš novce, gledaj kojeg partnera odabireš...i još mnogo drugih. Ali, nitko mi nikada nije rekao koliko će biti teško pronaći pa makar i jednog pravog prijatelja sada kada sam starija. Došlo je do toga da je teže pronaći prijatelja nego muža/ženu.
Ne divim se ljudima koji odvajaju od usta da bi njihova djeca imala. Niti se sažalim na ljude sa djecom koji nemaju novaca (što ne znači da ne pomažem takvima). Djecu ne donose rode, zna se kako se djeca prave - namjenski, a nikako slučajno! Dakle, vi koji ste već siromašni ste svjesno napravili dijete i uvalili ga u to svoje siromaštvo. Zbog čega? Jer vam je red da imate djecu? Svaki put, kada vidim sirotinju sa djecom, ne mogu da se ne zapitam “što si se je*ala kad nemaš?”. Žao mi je djece ali ovih idiota ne. I krivim sebe što ih ovako osuđujem…
Nedavno smo muž i ja napravili kuću. Kuća nije velika, ali imamo dnevnu, kuhinju, kupatilo, predsoblje i na spratu dve manje sobe. Ponosna sam na njegov trud i rad, budući da nismo imali toliko novca. Jako se namučio i radio teške fizičke poslove da bismo što pre uselili i da ne bismo živeli s njegovim roditeljima ili eventualno bili podstanari. Od kako smo uselili trpimo komentare ljudi koji sami sebi daju preveliku slobodu. Na početku nisam to shvatala zlonamerno i shvatila sam to kao neku kritiku, ali sada je prevršilo svaku meru jer u sopstvenoj kući ne možemo da razgovaramo ni o čemu sem o tome kakva nam je boja zidova, zašto nismo dovršili neki nebitni deo sobe, zašto nemamo mašinu za pranje posuđa...pošto čekamo bebu, tu su sada komentari da će kuća biti premala za dete, da neće imati gde da se igra. Njihove posete čine me nervoznom pa smo rešili da im kažemo da ako žele da dođu kod nas mogu da sede da se družimo i uvek su dobrodošli, ali da mi ne komentarišu detalje kuće.
Taman pomislim normalan lik, sladak, pažljiv, fin, kulturan (mada istetoviran da izgleda kao bad boy iako to nije), lepo krene muvanje... kad on se smuva s devojkom koja kao da je ispala iz Zadruge. Potpuno nevaspitana, uličarskog rečnika, glas ko trandža (da prostite), nokti ko kandže, neobrazovana, sve na izvolte, celo društvo u šoku od nje. Nahvata ga riba, počne da mu brani sve, odvoji ga od društva, pobriše mu sve žene s mreža, svaki čas ucenjuje raskidom, hahah. Pa, prijatelju, jesam se ja smorila, al' sad i da raskineš s njom, nisam sigurna šta više mislim o tebi, osim da si beskičmenjak koji se loži na uličarke, a glumi nekog frajera.
Imam 35 godina, lepa sam, radim, imam završen master, govorim 3 jezika ali ne mogu da nađem partnera i ne znam gde naći nekog u ovim godinama. Tužno zvuči ali sve se probralo :) Ovi što su ostali ili ne bi obavezu ili bi da sede na više stolica ili ne znaju gde im je du*e a gde glava, potpuno nesposobni za život. Dajte neki savet, gde upoznati nekog normalnog sa 35 godina :)
Živim u Americi i ne mogu da opišem rečima osećaj gadosti kad vidim u npr marketu osobu ispred mene od 240-260kg, kako se gega levo desno kao brod u oluji dok u jednoj ruci drži colu a u drugoj neku grickalicu.
Ili kad odem u neki bife restoran, sednu 3-4 osobe za stolom (cc 1-1,5 tona) i bukvalno satima jedu. Jednom sam video sto gde su 4 osobe pojele preko 90 tanjira kako obične hrane tako i deserta.
Jednostavno takve osobe mi se previše gade.
Izbegli smo devedesetih, i moji su došli da žive u malo mesto u Srbiji. Koliko su ljudi na nas gledali kao na građane "stotog reda", kao da ne zaslužujemo da živimo dostojanstveno kao ljudi, mnogi su nas čak i vređali na osnovu toga. Bukvalno, kao da su branili svoje mesto od nas, a "mi" smo po svemu bili civilizovani i pošteni građani. To je mnogo tužno. Kao da smo mi hteli da ostavimo sve svoje i sa jednom torbom pođemo u tuđinu... 😞
Napustila sam fakultet koji sam tako željela upisati....nisam ga napustila zbog sadržaja nego zbog svog psihičkog stanja...
U životu mnogo što šta sam trpila i prećutkivala i valjda taj trenutak kada sam se prvi put osamostalila je bio možda i samo okidač.
Plakala sam non stop i upala u depresivnu fazu.
Osjećala sam veliki teret na svojim leđima i nije mi bilo dobro.
Konstantno sam tražila pomoć ali ljudi sve što su znali reći hajde biće okej....nije bilo okej, doduše to je verovatno i očekivano od ljudi koji se nikada nisu našli u takvoj fazi.
Sada sam sklona osuđivanju jer sam napustila fakultet i niko me ne pita kako se osjećam ....
Ne želim biti okružena ljudima, najradije bih samo se zavukla u 4 zida i nikud ne bih izlazila.
Svako jutro se budim sa željom da me nešto smakne sa ovog svijeta i da nestanem......osjećam da bi tako nestale moje muke.
Moj dečko obožava dete svoje bivše devojke. Devojčica se toliko vezala za njega i ne, nije joj on otac. Samo dosta vremena je provodio s njom i voli je. Malo mi to smeta, jer ona ima oca i ne znam što je on toliko obožava, a sutra će da ima svoje dete. Pogotovo što ona njemu više trči nego svom ocu. I izgleda da je to svima u redu.
Rekao sam majci da sam depresivan i da nemam volje da živim i da mi treba njena pomoć. Odgovor je bio "Budi muško".