Otac moje prijateljice je rekao: "lepo je kad momak ima auto, stan, dobar posao, ali je bolje kad sve to steknete zajedno" i ja mu verujem.
Živim u Americi već 8 godina i baš mi je jadno kad vidim naše Balkance koji nikada nisu bili ovde, a misle da je Amerika Manhattanski život Sarah Jessica Parker, ili da je posao policajca kao u seriji CSI Miami. Nema tu ni zimske idile iz Sam u kući. Prvo, Miami i NYC su dva najprljavija grada u celoj Americi. Downtown nekog grada (a to je ono što vidite na filmovima, staklene zgrade) predstavlja samo maleni procenat toga grada i u tim centrima je toliko odvratna gužva i prljavština,
milion pravila, da ni Ameri biznismeni ne žive u njima, jedino ovi što im je baš tamo kancelarija dolaze ili hipsteri/instagrameri, koji rade minimalne poslove, ali vole da poziraju. Manhattan je prepun rupa, haosa, leti smrdi na crkotinu zbog kioska sa brzim hranama. Posao policajca ovde nije ni nalik iz serije CSI. Miami je prepun narkomana, prljavštine, latino i crnih bandi. Grad je nesnosan za život zbog velike vlage. Ono što vidite na filmu je samo Miami Beach, a 98% grada je bukvalno favela.
Kako se neki ljudi pomire sa životom i to ispadne bolje po njih nego po nas koji smo borci. Bivša kolegica, koja je odustala od faksa ili još i dalje studira, pri tome veoma gojazna, neugledna, bez prijatelja je našla nekog naizgled divnog muža i udala se. Da se razumijemo, dečko je preružan ali se vidi da ima para i dobru karijeru. A mi koje smo završile sve u roku, radimo na sebi, nećemo svašta ostanemo same i nesretne ili nas hoće samo oni bez faksa i novca i to da mi njih tretiramo ko bogove. Ne razumijem.
Završila sam medicinu u roku, trudila se koliko sam mogla, posla u Srbiji nije bilo (bez stranačke knjižice, rodbinskih i sličnih veza, volontiranja u nedogled). Radila sam šta sam morala, Bože moj, dok mi nije pukao film, naučila nemački, potom položila njihov stručni ispit, došao mi ubrzo muž, sve se nekako skockalo. Radiš i ovde kao crnac, da se ne lažemo, ali na kraju meseca znaš za šta radiš, kolege mogu da te vole ili ne moraju, ali te poštuju i to mi je sasvim dovoljno. Sada kada smo došli do ok finansijske situacije, uopšte nemam želju da gledam nova kola, nove telefone itd. Imamo za svoje potrebe, ne bih bila srećnija u stanu od 300 kvadrata nego u ovome od 55. Želim da pomognem nekome ko nije u mogućnosti da sebi obezbedi pristojan život. Svi smo svesni nedostupnosti socijalnih i zdravstvenih usluga u Srbiji. Najsrećnija ću biti kada neko ne bude morao da misli kako će skrpiti kraj s krajem. Osećaj sigurnosti je neprocenjiv. Ne mora ni da zna za mene, to mi je najmanje bitno.
Nema ništa ženstvenije, privlačnije od sposobne žene. Žena koja umije sama o sebi da brine ako treba, da popravi nešto po kući, a ne da zove majstora na svaku pregorelu sijalicu..ženu koja pruža sigurnost svom mužu i djeci, ženu koja poštuje svog muškarca, ženu koja umije da kuva ali obožava muškarčevu kuhinju, koja lijepo vaspitava svoju djecu, s puno ljubavi. Koja se ne takmiči sa svojim muškarcem, nego ga pušta da on bude muškarac, a ona žena u porodici. Sve suprotno su nezrele lujke koje nisu za ženidbu.
Ostavio sam djevojku jer je odbila oprati noge mojim roditeljima. To je kod nas običaj, i ako već želiš biti s nekim druge vjere i mentaliteta, poštuj to. Osramotila me pred cijelom obitelji.
Svi ljudi oko mene govore kako je ljubav mojih roditelja velika i posebna, kako se takva ljubav samo jednom rađa... Istina je da se vole i posle 20 godina braka, ali način na koji su se oni upoznali je po mom mišljenju veoma grozan. Moj tata se oženio za tu prvu ženu i išao je sa njom na medeni mesec u neki hotel, moja mama je sa svojim verenikom bila u istom tom hotelu. Moji mama i tata su se upoznali u tom hotelu, zaljubili, pobegli zajedno, mama ostavila verenika, tata se razveo od te žene i onda su se venčali 2 godine kasnije i dobili mene. Pričaju kako je to posebno kako su se oni upoznali i veličaju prevaru. Mogu misliti kako su se to dvoje ostavljenih osećali i žao mi je tih ljudi.
Imam mnogo više uspeha na ljubavnom planu od kad puštam muškarce da mi plaćaju sve - izlaske, putovanja itd. Ranije sam glumila feministkinju koja uvek plaća pola/svoj deo. Vremenom sam shvatila da oni upravo cene devojke oko kojih moraju titrati i ugađati im i žao mi je što nisam to i ranije shvatila nego sam propustila neke dobre momke zbog svog stava. Muškarac treba da se cima i osvaja, treba da bude srećan što si uopšte izašla sa njim, a ne da postavlja pitanja oko plaćanja.
Moja venčana kuma se naljutila jer je nisam zvala da mi krsti dete, a za ovih godinu dana joj je kupila jednu igračku za babine i još jednom pidžamicu od 500 dinara. I sve to za skoro godinu dana. Nikada se nije ponudila da nam pričuva dete, niti da uradi išta oko njega. Druge drugarice koje mi nisu kume su kupile više poklona i igrale se više s mojim detetom od nje za koju sam mislila da mi je kao sestra. Žao mi je što se uvredila, ali jednostavno ne mogu da pređem preko nekih stvari. Sad sam videla s kim imam posla.
Mladić sam od 20 godina i u vezi sam sa ženom od 32 godine. Radimo isti posao i živimo zajedno skoro godinu dana. Nije ko ostale cure mojih godina, pametna je, zrela, zanimljiva i odgovorna a isto tako ima onu mladalačku energiju. Izgleda izrazito mlado za svoje godine te kada nas ljudi upoznaju najčešće pretpostave da smo isto godište ili da sam čak ja stariji par godina. Mogu sa sigurnošću reći da je volim. Međutim postoji problem. Iako sam vrlo mlad oduvijek sam želio obitelj i djecu te mislim da to u ovakvoj vezi nije moguće zbog razlike u godinama tj osnovne biologije. Iako je jako volim i htio bih provesti život sa njom ponekad me uhvati osjećaj da sam u vezi koja nema budućnost.