Pozdrav. Želeo bih da vidim vaše mišljenje u vezi situacije u kojoj se sad nalazim. Moja devojka je na početku naše veze lepo izgledala. Nakon par meseci počela je da se goji ne previše ali primetno. Predložio sam da ide u teretanu, vežbamo zajedno napolju. Kaže može i na tome ostane i ne odemo. Inače da napomenem već je bila gojazna ali je uspela da smanji kilograme pre naše veze. Sada smo u vezi malo više od godinu dana i već se da primetiti njena gojaznost. Pokušavao sam da idemo negde da trčimo ali to se desilo jednom i nikad vise. Seks nam se smanjio jer sam ja izgubio želju. Inače već smo par puta raskidali i jednom sam napomenuo da mi to predstavlja problem i to je bilo pre pola godine a ne vidim da je ona ista uradila po tom pitanju od tada. A kada pokušam da joj kažem da se ugojila ona se uvredi. Šta da radim dalje sa njom. Hvala ljudi
Ja sam onaj stub, i u porodici, i u društvu, i na poslu, na koga se svi uvek oslanjaju. Sa strane, deluje da imam idealan život. Na poslu sam na rukovodećoj poziciji, odgovorna za velike projekte, u stalnom kontaktu sa ljudima. Mama, tata, sestra, (sa porodicom), partner, prijatelji... svi računaju uvek na mene, i u finansijskom, ali i u svakom drugom smislu. Ja idem po bolnicama kada je neko bolesta, ja razgovaram sa lekarima, ja identifikujem preminule članove porodice, ja kupujem sanduk, ja pregovaram sa majstorima oko renoviranja i cena, ja razgovaram sa advokatima, ja idem na ostavinske rasprave, ja zakazujem putovanja, aranžmane... Mene uvek zovu svi prijatelji kad im treba moralna podrška, ili pomoć u poslu. Svi se dive mojoj "jakoj ličnosti". Ali ja ne mogu više!! Ne mogu! Šta će biti kad se ja slomim? Šta ako se razbolim? Šta kad meni treba pomoć? Jel oni znaju da i ja plačem?? Hoću da ja imam nekog da se oslonim! Ne znam kako sam se uvalila u ovu situaciju? Imam samo 31 godinu.
Imam 28 godina i radim kao profesorka hemije u srednjoj školi. Đaci su veoma neposlušni i nemaju poštovanja prema profesorima. Iz tog razloga sam veoma stroga i 70% učenika će završiti na popravnom samo zbog njihovog drskog ponašanja.
Nema mi ništa ogavnije nego kad neko ljubi malu decu u usta, fuj!
Pre par meseca sam upoznao svog vanbračnog sina. Plod nesmotrensoti i mladosti, priznajem nisam tada bio muško i pomogo joj jer eto bio sam dete (16g). 1000 suza stoje u redu u moju odbranu. Nažalost kasnije je nastradala, dete su očuvali njeni roditelji, na sve načine sam pokušao da ga bar uzmem tada, nisu dozvolili, otišli u inostranstvo. Znao sam samo ime i prezime (moje) i njegovu sliku iz mladosti. Malog, koji sad ima 28 godina sam upoznao verovatno sudbinski, na nekom sastanku u firmi gde je zaposlen, a ja bio ispred moje. Malo je reći da je isti ja, još i prezime, izgled, lepotan. Sa par uvijenih pitanja još i potvrdim svoje sumnje. On na sreću ne zna ko mu je otac, na istog je ogorčen i pun mržnje i besa, uglavnom krivi ga za sve, suze, besparicu, potreban zagrljaj roditelja. Kako i šta dalje ne znam. Najviše bih želeo da mu priznam, ne bojim se za svoj život, nek čini šta mu želja, već se bojim za njegov. Svu trojicu sinova sam obezbedio i tako želim da mu kažem to izvini sine...
Nakon 40 godina života, shvatio sam da je u životu veoma bitno manje trošiti. Sad će svi misliti da sam lud, ali da objasnim. Za mene, zdravlje je najbitnije na svetu. Ako se puno troši, znači da puno mora i da se zaradi, što dalje znači više rada, više iscrpljenosti, više razmišljanja, više stresa, a manje zdravlja. Nije ovo nikakvo odsustvo od ambicije, već samo čuvanje zdravlja i sreće. Kao mlad sam vijao novog mercedesa. Ali, šta će mi to? Meni treba auto da se prevezem od tačke A do tačke B i da radi, da se ne kvari. Sa manje posla, mogu biti i zdraviji, a i više vremena posvetiti porodici i deci. Naravno pričam o normalnim uslovima života. Lepa je priča o avionima, kamionima i ambiciji, ali to je sve klopka kapitalizma. Ne treba mi to. Nikad mi nije ni trebalo. Ali, mladost, nezrelost... Sreća pa sam ovo shvatio u 40toj, nisam čekao još 20-30 godina kao neki. Ispunjen sam svojim životom. Igram se sa decom, volim svoju ženu, volim svoj skroman prosečan normalan posao. Srećan sam.
Nikad mi neće biti jasni roditelji koji govore svojoj deci kako treba da im budu zahvalna jer ih oni hrane i zbog njih imaju krov nad glavom. Pa alo, to je tvoja zakonska obaveza da se brineš o detetu koje si napravio, nije nikakva slobodna volja u pitanju.
Majka i ja mrzimo bratovu devojku, jer mu je ona preča od nas, a zna se ko treba da bude na kom mestu. Snajka i služi da proširi našu porodicu, tako da ne shvatam šta ima ona da smtra da mu je ona porodica, kad to nikad neće biti. Sve ćemo uraditi da sprečimo njihovo venčanje.
Savet za roditelje. To vaše “njeno/njegovo je samo da uči” je jedini razlog zbog čega vam se deca otuđe, ili će vam se otuđiti. Zašto ćute, zašto vam se ne poveravaju. Nije naše samo da učimo, bilo da ima 10, 13, 15 ili 18 god ili je na faxu, vaše dete se sreće sa raznim problemima. Prijateljstva, laž, uvrede, veze, zaljubljivanja.. Reci.. Nije tačno da mi nemamo problema, da nam je život lak. Ja imam skoro 30 i samo ću da vam kažem, teže mi je bilo kad sam imala 15. Mnogo toga nisam razumela a trebala sam. Mnogo toga sam htela da znam, a nisam imala koga da pitam. Roditelje danas smatram ljudima koji su me doveli na svet, eto toliko. Napustila sam državu, živim daleko, i oni ne znaju ništa o mom privatnom životu, jer nikada nisu pitali. Ignorišete svoju decu kad im najviše trebate, ne čudite se kada vas kasnije ta ista deca ignorišu. Još jednom, pomozite svojoj deci, pitajte ih kako su. Dve reči, i imaćete dete koje će trčati ka vama a ne od vas.
Ako nekoga nazovete, a on se ne javi odmah, to može da znači ili da trenutno ne može da se javi ili da nije kraj telefona ili da ne želi da vam se javi u tom momentu. Ni jednu od te tri situacije neće promeniti ako nazovete još 34 puta uzastopno. Dovoljan je jedan poziv, osoba kada ga vidi, uzvratiće vam poziv...