Otac i ja radimo u istoj firmi, radi se o velikoj i poznatoj tvornici koja zapošljava pola moga grada. Ne radimo u istom sektoru. Danas mi je upao kolega, inače tatin školski prijatelj i krenuo vikati na mene zašto se njega šalje na poslovni put za jedan projekt. Pri tome, ja nemam veze s time tko ide na koji poslovni put, ja radim na tom projektu, ali u posve drugom dijelu. Kolegi je put zakazao njegov šef. Kulturno sam zamolila kolegu da to raspravi s osobom koja je odgovorna za to jer ja nisam. Pola sata nakon toga, u ured mi ulijeće otac, naziva me balavicom i pita me što si ja mislim i kako mogu tako odgovarati starijem kolegi (kolega ga je nazvao na telefon i rekao da sam bila bezobrazna i da me tata treba “spustiti na zemlju”). Umiješao se i moj šef koji je bio sa mnom kad je kolega uletio i branio me i pred kolegom i pred ocem. Otac ga nije slušao i nastavio je tiradu još pola sata. U životu se nisam osjećala toliko poniženo. Ozbiljno razmišljam da dam otkaz i odselim u Zagreb.
Kad je trebalo dijeliti imovinu, majka je skoro sve prepustila braći. Za jednog mogu i razumjeti, bio je uz roditelje, ali ostala dvojica nisu se brinuli o roditeljima ... dobili kuće, zemljište, poljoprivredna zemljišta, djed im izgradio kuće od temelja do krova. Majka je dobila neku šumu koju oni i dalje koriste kako im se prohtije. Otac je dobio svoju imovinu i ona naravno nema prava na njegovo nasljedstvo, dakle praktično da nema ništa jer je cijeli život ulagala u tuđe: tuđu djecu, tuđe roditelje (svekra i svekrvu ), tuđu kuću (očevo nasljeđe). Pitam zato vas, žene, zašto same sebe pravite beskućnicamaa i živite od nečije milosti. Majka i otac očekuju da brinemo o njima u starosti. Braća i sestre neka pomažu ali ni centa im neću dati jer ni ja ništa nisam od njih dobila. Rekla sam majci neka se brinu o njoj oni zbog koga je se odrekla nasljedstva. Svakako ću da uzmem nužni dio i oborim svaki testament ako ga naprave, prvo zbog sebe a drugo zbog svoje djece ako ih budem imala.
Dobar kolektiv i dobra radna atmosfera na poslu su pola zdravlja. Shvatio sam da je ono kako se osjećaš na poslu puno bitnije od toga što zapravo radiš. Džaba ti i veća plaća ako ideš na posao u grču. Želja mi je biti sretan i opušten i imati dobar tim na poslu.
Ne bih bila sa muškarcem koji je vodio život kroz kombinacije. Nisam ih praktikovala, tako da ne tražim dvostruki aršin, a ni čoveka bez prošlosti. Volim seks, ne smatram ga baukom, ali isto tako ne želim da budem sa nekim ko tek tako može da ga ima sa realno nebitnom ženskom koju ne konstatuje do sledeće penetracije. Kao da nisu ljudi. Ta iluzija bliskosti, koja je zapravo čista fizikalija, bez ikakvog ličnog rasta kroz vezu, bez ikakvih emocija kojih se ljudi sad užasavaju... Neću muškarca bez m*da.
Kćerka se udala u inostranstvo i tamo živi, dođe 3-4 puta godišnje, a sad i sin priča da bi išao. Ja sam ostala udovica još kad su bili mali i pitam se šta sad? Ostajem sama u ovoj državi, kakva će mi starost biti? Ne mogu se pod stare dane seliti preko pola svijeta i učiti drugi jezik, nit želim biti na teret djeci, ali nadala sam se da će barem sin živjeti u istom gradu i da ću se moći osloniti na njega kad mi nešto treba.
Doživela sam da me drugarica koja na svojih 170cm ima minimum 90kg, a možda i više, proziva da sam debela. Bile smo na jednoj svadbi i ja sam nosila svetlo plavu haljinu, pripijenu uz telo, ali kako sam NARAVNO ručala, kad sam ustala da igram, ocrtao mi se sasvim normalan stomačić, koji se čak nije ni video toliko. Ova mi je prišla, i rekla mi bolje da idem da sedim dok se hrana ne slegne da mi se ljudi okolo ne smeju. Inače, treniram aktivno 3godine, struk od 65cm, čak želim i da se ugojim, tj da dodam mišićnu masu. Ja stvarno ne razumem nju, ja joj nikada nisam rekla da je debela, valjda vidi to i sama. Ali eto, ona je prasnula u smeh zbog mog "stomaka". Nisam htela da ulazim u konflikt, ali sad mi je žao što je u tom trenutku nisam odgledala od glave do pete i rekla OK...
Šesti Januar, žena sprema salate razne posne, moj zadatak je bio vrlo jednostavan - riba. Trebao sam poručiti ribu dan ranije, da to bude ispečeno i spremno i naravno zaboravio sam. Odlazim od kuće do prve, druge, treće, pete ribarnice i ništa. Sve je popunjeno, nema šanse da se poruči. Odlazim u još jednu, ispred mene čovek čeka, želi da poruči i naravno nije moguće. Dok sam čekao snimio sam razne zapakovane porudžbine i video da na svakoj piše ime i vreme. Moj je red, izgovaram Dušan za 11h. (Ta mi se kesa dopala) Aha samo trenutak da nađemo. Naravno Evo je, izvolite. Fileti oslića 3kg. Hvala. To je 4200 rsd. Izvolite 5000 i srećan Božić. Sve najbolje, doviđenja. Dule izvini, ali nisi upoznao moju ženu.
Snajku sam prihvatila kao rođenu sestru. Organizovala joj devojačko, kupovala poklone, vodila u grad, kada kupim sebi stvar kupovala i njoj da se ne oseća zapostavljeno.... Da bi gospođa izjavila da joj ja smetam što živimo u istoj kući, pri tome jedino što delimo je krov, obzirom da ona živi na spatu a ja u prizemlju. Ne bole me te njene reči koliko me boli to što moj brat lagano prihvata sve čak i to kada snajka kaže da naša rodbina ne valja samo je njena familija divna. Njene uzdiže, a svoji mu ne valjaju ni roditelji ni niko, ali njeni su topić. Tako sam ja danas rešila da nađem stan što pre, hvala Bogu plata mi je dobra pa može to podneti.
Kad sam prvi put dovela momka kod babe, izvadi žena rakiju, svako malo nazdravlja s njim i namjerno ga napije. Kasnije mi je priznala da je to radila tako da "vidi jel ga baca na agresiju ili na veselje"...
Prije par godina sam izašla s društvom s faksa na piće. Jedan kolega mi se ponudio da me odbaci kući i pristala sam. Bijesan auto, on jos bjesnije vozi. Zamolila sam ga da uspori, a on je rekao " bit će sve uredu". Iduće što vidim su svjetla automobila s kojim se sudaramo. Budim se u bolnici oko mene moji roditelji, ubrzo shvaćam da ne mogu pomaknuti noge i tu kreće pakao, vrištala sam ih petnih žila od muke. Doktor je rekao da trenutno ne mogu hodati, ali da ću nakon nekog vremena i terapija ponovo prohodati. On je nakon par dana došao do mene i kajao se užasno, svake noći je bio kraj mene u bolnici, molio me za oprost. Nakon što sam izašla iz bolnice svaki dan je provodio tako što je išao samnom na terapije i bio mi podrška na cijelom tom putu. Bilo mi je teško oprostit mu, ali sam vidjela da se kaje i odlučila oprostiti. Nakon cijelog procesa sam i prohodala i vratila se u normalnu, a danas smo već 3 godine u braku i stvarno nam je predivno. U svakom zlu, nešto dobro.