Danas sam sreo dečka malog cigana u parku pitao me je čiko imaš 20 din da jedem ja sam izvadio novčanik i dao mu 1000 on je sav srećan otišao u pekaru i kasnije sam ga video u ćošku zgrade kako deli mlađoj braći hranu jako sam se lepo osetio tad.
Bio sam danas na groblju i jedna scena koju sam video mi je baš naterala suze na oči. Vidim dva čoveka (od 40-ak godina) kako stoje ispred spomenika sa limenkama piva, dok treća limenka, otvorena, stoji na samom spomeniku. Pomislio sam prvo da im je to neki drugar koji je skoro umro, međutim pogledam spomenik i vidim da je momak umro 2013., dakle pre 11 godina, i da je imao 30 godina. Pomislio sam koliko neko prijateljstvo može biti jako i iskreno, i kakav čovek neko treba da bude, kada mu drugari i posle 11 godina od kako ga nema dolaze na grob da popiju pivo sa njim.
U životu nisam nekoga tražio da mi posudi svoj auto, bicikl ili slično. Smatram to poštovanjem prema drugima i njihovoj imovini. Osobama od povjerenja posuđuje se alat, novac, pivski stol i klupe za fešte i tome slično. Kakav to mozak ide nekoga pitati da mu posudi auto? Evo zatečen sam skroz. Dovedeš i mene i sebe u neugodnu situaciju. Imaš javni prijevoz i kraj, ako te nema tko odvesti. Da me pitaš mogu te odvesti, nije problem do Amerike. Auto ne posuđujem.
Dala sam ćerki ime Tandarela i tek sad kad je zezaju u školi vidim kakvu sam glupost napravila. A htela sam samo da bude cool, osobeno, jedninstveno, latinski...
Dok moja djevojka misli da spavam, ja u kasne sate sa drugom djevojkom na kraju grada.
Godinama maštam da nabavim psa, no nije se moglo ranije. Žena i ja sad napokon kupili i uredili kuću, dvorište nije preveliko, ali dovoljno. Čim ogradim sve, ispunit ću si tu želju jer smatram da je to posebno veselje, ali i obaveza na koju pristajem. Možda uzmem i malo mače, pa neka skupa odrastaju.
Devojke, pod hitno morate da poboljšate vaše sposobnosti za oralno zadovoljavanje.
Izgubio sam dugogodišnju devojku zbog toga što mi je našla tajni profil na društvenoj mreži na kome sam pratio mnoge žene i ponekad udelio poneki kompliment. Iako nikad ničeg konkretnog uživo nije bilo, nije htela ni da čuje. Istina je da sam samo imao jako monoton život i hteo malo uzbuđenja za razliku od uobičajene sumorne svakodnevnice....
Hvala bogu imam normalne roditelje, pružili su mi dobre uslove za život i samim tim nisam morala da radim ni u srednjoj ni na faksu. Radila sam nešto malo, i to da bih trošila na sebe. Neverovatno koliko ljudi to komentariše, kao živela sam na grbači roditelja, parazit itd. Od diplomiranja radim u struci i razmišljam kao i moji roditelji. Neću ni imati dete ako ću ga terati da radi i plaća mi deo računa.