Bila sam u vezi sa momkom iz imućne i poznate porodice. Preplakala sam te tri godine. Ima i moja porodica novac, nikad nismo oskudevali, ali prosek, a njegovi su mnogo imućniji. Toliko zlobe, veštačkog ponašanja, spletkarenja, to nigde videla nisam. Nisam im samo ja bila meta, međusobno su se kažnjavali velikom količinom mržnje, poverenja tu nije bilo ni gram, saznala sam im tajne od kojih može da se povrati, ali zbog tog bivšeg dečka nikada neću otkriti nikom, on sutra treba da se oženi i stvori porodicu, bez obzira na sve. Važno da su im slike na Insta i lažni ugled sjajni, pred svetom, da im firma radi, reklame... Sada sam u vezi sa dečkom koji je sekretar u školi, predivan je, drag, dobar čovek, njegovi su divni kao i moji i maštam da sa njim zasnujem porodicu.
Startovao me mlađi, upozoravala sam ga da nije dobro što to radi, volim starije, ali džabe! Pristanem da se vidim s njim. Kafica, dve, tri, šetnja, putovanje, padne i bam-bam. E, posle toga on počne da glumi lolu i odbija viđanja, smeta mu ovo, ono, ohoho, dečko, sa starijom se igraš? Izbušim mu sve gume na autu, izgrebem kola, napravim pakao njegovoj porodici i njemu, sestri njegovoj namestim otkaz na poslu, namestim da mu ćale vidi majku sa švalerom... I nije mi žao! Hteo je da se igra!
Bivši šef je bio pravo đubre i slavili smo kad je unapređen i više nije bio nadležan za nas. Nama je došla žena koju su po kazni smenili sa neke više pozicije. Normalna je i dobro se uklopila u kolektiv, ali šef se pokazao nesposobnim da obavlja taj novi posao i sad nam ga vraćaju, a još nema ni godina. Nas 12 je potpisalo da nećemo to da prihvatim inače stupamo u štrajk makar nas otpustili. Svakako nije vredno raditi za tog kretena.
Imam 30 godina i verena sam, ali nikada neću zaboraviti moju prvu ljubav. Bila sam klinkica ja 7 razred a on 8.
On je bio onaj kao opasan dečko a ja samo jedna od mnogih koja je jurila za njim.
Nisam bila jedna od onih najlepših i bogatih devojčica koje su jurile za njim ali je nekako odabrao mene. Zavoleli smo se i sve to je trajalo 3 godine, raskinuli smo iz nekih glupih razloga. I posle toga ja sam bila ta koja nije htela da nastavi dalje, molio me je a ja sam pravila budalu od njega.
Preselila sam se i izgubili smo kontakt. Posle toga upoznajem svog sadašnjeg partnera i onog dana kada sam se verila dušu sam isplakala. Ostajem trudna i dobijam sina koji sada nosi njegovo ime. Sreli smo se skorije a kada je video malenog pored mene oči su mu bile pune suza, u mene je još uvek gledao sa onim žarom u očima.
Prva ljubav zaborava nema.
Dozivela sam ogromno razočarenje, krenuću od početka. Kada smo dobili prvo dete, upala sam u postporođajnu depresiju. Muž je sve vreme bio uz mene: bodrio me, tešio, išao na terapije sa mnom, briga o detetu je bila u potpunosti njegova, a dok je radio mi je pomagala njegova majka. Čak sam se neko vreme vratila kod svojih i on je mesec dana bio sa bebom. Čak sam ga i vređala, jednom ogrebala, jer nisam bila svesna šta radim. Bio je svestan mog stanja, zajedno smo se izborili i sada smo svi super. Obožavamo dete, a kada sam spomenula da bih volela drugo dete, samo mi je besno odgovorio: "da prolazim opet kroz onu psihičku torturu opet? Neka hvala! Od mene je dosta!" Uništio me je!
Ne razumem žene koje dele troškove sa partnerom u vezi/braku tako što daju pola novca za režije, hranu, kiriju. I tokom veze i sada kada živim sa dečkom on plaća sve osnovne životne troškove a radi za samo 1000e uključujući letovanje, zimovanje, vikend putovanja i izlaske, privatno kod lekara sve što mi zatreba, nov telefon, odeću, sve što volim za moje hobije, školovanje itd. Kada nam nešto zafali on se potrudi i nađe dodatni posao. Namirnice sve on kupuje i donosi, ne moram čak ni u nabavku. Ja sam rasterećena finansijski, ali mu sve organizujem od renoviranja do kupovine naminica, radim besplatno tako što održavam kuću, čuvam ljubimce, čeka ga skuvano jelo svakog dana kada dođe s posla i zagrljaj. Podržavam, motivišem, dajem ideje kako da napreduje i stvori nam bolje uslove. I pored toga često delimo obaveze u kući kad dođe s posla jer on želi da mi pomogne. Nikada nije dozvolio da ja išta platim već mi gura novac u novčaniku da imam za sebe i obožava me jer ja to zaslužujem.
Mladoj kolegici s posla poginuo je otac u prometnoj nesreći. Njeni su se rastali kad je ona bila dijete, otac se opet oženio, ima još djece s tom drugom ženom i svi se prave kao da prvi brak nije ni postojao. Gledam ju na sprovodu, došla je sama jer mama nije htjela s njom. Cijela obitelj u mrtvačnici, ona sa strane, sućut joj je, osim nas s posla i par njenih prijatelja izrazilo možda 10 ljudi. Naravno, na sprovodu ga svi hvale, sami hvalospjevi o njemu. Ona na trenutke ravnodušna, na trenutke ogorčena, na trenutke skriva suze. Baš je bilo tužno za vidjeti i stvarno sam se zapitao koliko traume nose ljudi koje svakodnevno viđamo, a da mi ne znamo.
Ja sam suprug gospođe koja je javila u ponedeljak da se udala a u petak dobila otkaz. Samo sam hteo da kažem ovoj gospođi koja je u komentarima napisala "nesreća nikad ne dolazi sama" da to uopšte nije u redu s njene strane. I mojoj ženi Jeki Peki da je volim. Prijatan dan vam želim!
Pre supruge sa nekih 24-25 godina sam bio u vezi sa jednom devojkom koja je bila skroz uredu i po izgledu i po ponašanju, ali kad sam malo bolje upoznao njenu majku, uvideo ponašanje i želju da "zabode nos" u sve ... pomislio sam da ne treba ulaziti u nešto ozbiljnije, brak. Povučen ovim iskustvom sam, zajedno sa suprugom, mojim i njenim roditeljima postavio granice i stavio do znanja gde im je mesto, tako da sad živimo svoj život onako kako najbolje znamo i možemo. Posle 20-ak godina vidim da bi u startu takav "brak" bio osuđen na propast, jer znam sebe i šta ne bih mogao da podnesem. Bio sam mlad, ali sam pametno razmišljao. Sreća, pa se raziđosmo na vreme.
Zbog lošeg braka mojih roditelja nikada nisam zelela da se udam. Plašila sam se braka, nisam želela da postanem majka jer sam se plašila kakav ću roditelj biti. Mi smo bili u vezi, živeli zajedno, on je želeo porodicu ja zbog tog straha ne. Nezadovoljna poslom, svojim lošim psihičkim stanjem, konkurišem za posao u drugom gradu gde mi je ponuđen posao u struci, pozicija, velika plata. Rešena da odem, raskinem vezu sa osobom koju sam volela više od sebe, on povređen ali nije želeo da me sputava. I u jednom trenutku sam shvatila da je problem u meni i da gde god da odem neću moći da pobegnem od sebe, a znajući sebe nikada se ne bih ni udala niti rađala već bih se posvetila karijeri. I ostala sam. Bez velike plate, ali pored čoveka kojeg volim i koji me voli i s detetom koje obožavam. Srećna sam.