Shvatio sam da nemam prave prijatelje kad nijedan nije imao dovoljno vremena da izdvoji za jedno piće na dan mog rođendana. "mogu na kratko", "jao a jel može neki drugi dan", "nemam baš vremena" i slično. Ne znam..
Ja sam jedan od rjetkih kome se posle 10g i dalje gadi srednja škola kada neko pomene taj period. Smatram da većina ljudi koji pate za tim dobom ima promašen život, što većina nostalgičara realno ima.
Danas sam kupio eterično ulje za stan prvi put nakon godina korištenja raznoraznih osvježivača i sprejeva. Istresem par kapi, zapalim svijeću i odjednom ostanem skamenjen. To je isto ono mirisno ulje koje je pokojni djed uvijek palio za Božić i Novu Godinu. Odjednom sam se vratio 20 godina unazad, kada sam se kao dijete najviše veselio odlasku baki i djedu za blagdane. Nikada nisam osjetio takvu nostalgiju, toliko lijepih uspomena mi se vratilo u sekundi i sve to samo zbog par kapi mirisnog ulja. Nevjerojatno koliko sjećanja mi se probudilo u tih par sekundi. Nažalost, djeda već dugo nema, a s babom praktično više i ne razgovaram. Volio bih se vratiti u ta neka stara dobra vremena...
Moja djevojka uvijek sa sobom u torbi nosi vrećice hrane za macke i pse ako slučajno naleti na neku lutalicu.
Jako me nervira kada neko čita broj telefona kao "petnest, dvadeset, sto šesdeset osam". Molim vas, čitajte broj po broj kao sav normalan svet.
Najjača situacija ikada, kada su došli roditelji od cure na upoznavanje kod nas. To je toliko bilo neprijatno, da nije bilo mog smeha i opuštenosti, mislim da bi svi “pocrkali”. Inače mi smo iz Beograda, njeni i ona muslimani iz Sarajeva. Mi se upoznali u Dubrovniku na moru (tražila mi da je slikam na “iron trone” iz igre prestola) i kliknuli na prvu. Međutim, sve je išlo mimo naših koji su bili protiv, zbog 90tih, očevi su nam vojna lica i gledali se preko nišana 90tih. Ispalo je na kraju da su se znali čitavo školovanje u BG na akademiji i da su generacija, kao i da su išli na goste jedni kod drugih, ali da su prekinuli odnos kad je njen otac napustio Jugoslovensku vojsku. Baš su čudne priče, kad razmislim i ovi prostori uopšteno... Od svega mi je najdraže što nisam odustao od naše veze i kad je sve bilo protiv nas.
Viđala sam se s jednim muškarcem dva mjeseca. Išli na kave, van, spavali skupa... Nedugo nakon toga saznam da ima curu i prekinem svaki kontakt sa njim. Kao žena ženi joj sve to kažem, jer bih ja prva voljela znati da mi partner radi takve stvari. Bila je zahvalna i u šoku. Pola godine nakon toga zaruče se. Sad se pitam tko je od nas troje budala.
Nedelju dana od kada sam saznao da mi trudna devojka boluje od najgoreg vida leukemije. Pokušavam skriti navale tuge, noćima ne spavam i samo plačem. Dao bih sve na ovom svetu da zamjenimo mesta.
Kada god kosim travu u dvorištu i oko kuće , obavezno sredim i komšijino. Iako njega više nema, osetim potrebu da mu ispred kuće bude lepo kao da je on tu.
Imao sam mačku koja je uginula nakon nekog vremena. Živim u nemačkoj gde nisam znao gde mogu da odložim telo moje preminule mačke. Stavio sam je u ležeći položaj i ostavio je da se tako ukoči. Sledećeg jutra sam video da komšija nije zatvorio šiber na autu, pa sam mu ubacio mačku. Kada sam išao u prodavnicu video sam ga kako je otvorio vrata automobila i pokušava da istera mačku za koju misli da ga kulira, a mačka mrtva već neko vreme. Kako li će tek reagovati kada i labradoru dođe sudnji dan.