Dobila sam radnu vizu za Ameriku na tri godine. Nikad se pre nisam toliko odvajala od porodice i prijatelja ali znam da je za moje dobro. Gledala sam da poslednja dva meseca provedem što više vremena sa svima. Ali uvek mora da se nađe neko ko će da mi soli pamet pitanjima i izjavama tipa ‘Ti misliš tamo je bolje?’, ‘Ti misliš da ćeš tamo naći sreću?’, ‘Ti ćeš tamo uvek biti stranac!’ I moje omiljeno ‘Znaš ti da je njima gore nego nama?’, Ljudi kao prvo ja ne idem da tražim sreću, ma gde bila na planeti ja sam srećna - svi moji su živi i zdravi, imam iskrene prijatelje, nisam ogorčena nisam ljuta zato sam srećna i zahvalna. Drugo DA, ja mislim da će mi biti bolje jer novac koji ću tamo zarađivati u Srbiji mogu samo da maštam o tome. I treće NE, nije gore nego u Srbiji! Cene pojedine hrane su iste kao u Srbiji čak i jeftinije, a plate petorostruko veće! Tako da sam dobila vizu u pravom trenutku i iskoristiću je maksimalno!
Momak želi da provede novogodišnju noć sa mnom. Stvar je u tome što sam ja već unapred dogovorila proslavu sa dugogodišnjim prijateljima sa posla. Jedina sam devojka u tom društvu i on je jako ljubomoran, do te mere da mi je postavio ultimatum: prijatelji ili on. Volim ga ali ne želim da me ucenjuje i da emotivno manipuliše mnome. Šta mi je činiti?
P.S. Ne želi da provede veče sa nama iako je pozvan.
Moj muž i ja ne gledamo na novac isto. Ja imam ušteđevinu od 50 000 e od svog dede za koju on još ne zna, a on svojim roditeljima daje novce iako imaju više od nas i kuće i stanove. Oni uzmu te novce i samo se zahvale a mi ne dobijemo ništa zauzvrat od njih, niti poklon niti pomoć ikakvu, pogotovo ne financijsku. Moji roditelji nikad od mene ništa ne traže, ne vole ni kad se trošim na poklone za rođendan. S druge strane, moj deda je ostavio mom ocu ušteđevinu koju je meni otac dao. Ne mogu to reći mužu jer imam osjećaj da će htjeti to zajedno uložiti u neki naš budući stan ili kuću, naše i mog dede novce, a od njegovih nećemo dobiti ništa iako imaju i više. Ne znam šta da radim i kako da se postavim. Bojim se da kasnije ne požalim ako uložimo ušteđevinu u zajedničku nekretninu ili nešto drugo.
Imam 27 godina, uskoro je svadba. Našla sam idealnog muža i muči me kako našoj porodici da obijasnim da na prvom svadbenom plesu ne želim nikog od parova i dece. Mislim rekla sam glasno, ali svi kažu da je ok da na pola pesme se pridruže ostali. Jednostavno želim 3 minuta plesati bez dece i gužve, onda nakon te prve pesme nek rade šta žele. Razmišljam da uopšte i ne pravim svadbu ako već nisu u stanju da ispoštuju želju mladenca. Dečko me podržava, ali neće moći da zabrani nikom ništa u tom trenutku.
Jutarnja vruća kava, nešto slatko što nam je ostalo od sinoć, njeni mekani, nerazbuđeni obrazi u kojima sam se rado utapao jednim dugim "mwah", ona dok sjedi na svojoj crnoj stolici s koljenima pod bradom u mekanoj pidžami dok gledamo skijanje skupljeni jedno uz drugo… Osjećao sam se kao da imam sve na svijetu. Bili smo divni zajedno. Izgubio sam je jer sam se bojao da ću je izgubiti.
Imam mali savet koji nekome može promeniti život. Radio sam kao istraživač i u inostranstvu i sada ponovo ovde.
Ogroman broj ljudi pati od neplodnosti, i video sam koliko to ljude zapravo boli i koliko je teško prevazići to. I želim da vas upozorim na dva uzroka. Možda nekome promeni život.
Prvi su cigare, ako želite da imate decu dajte sve od sebe da prestanete ili da ne počinjete, nije vredno toga. Cigare u 20tima su sprečile tolike parove da imaju decu da je to strašno. Meni je trebalo dosta truda da ih ostavim, ali danas to smatram za jedno najvećih dostignuća u životu.
Drugi uzrok je plastika. Izbegavajte posude za hranu od plastike, plastične flaše ne koristite duže od par dana. Mala stvar, ali toliko toga menja.
Video sam i toliko sreće kada parovi pobede neplodnost ili kada usvoje dete.
Ali mnogi ne odluče ili ne uspeju amnogo je lakše sprečiti. Možda ovo spreči nekog od vas da dođe kod mene u ordinaciju i ništa me ne bi učinilo srećnijim.
Komšije pravile svadbu sinu koji ima 22 godine. Gledam svadbu i divim se koliko su zdrava porodica u smislu da roditelji tog momka, koji su moja generacija, sada imaju 45 godina, deda i baba oko 65 a još su živi i pradeda i prababa. Generacijama su prioritet davali ljubavi i svi su iz prve mladalačke ljubavi stupili u brak koji traje, bez prevara i razvoda.
Proslava Nove godine sa firmom. Većina popili, neki manje, neki više. Sedim i gledam muškarce, idu od jedne koleginice do druge, svaku pokušaju da muvaju pa gde upali. Sve su različite, visoke, niske, krupne, mršave, crne, plave, ženstvene, muskobanjaste, mlade, starije. I razmišljam da li je moguće da im je svejedno kog će odvesti u krevet, i da li uopšte imaju bilo kakav kriterijum ili su apsolutno svi u fazonu daj šta daš...
Počela sam da vodim ispunjeniji život tek kad sam se zaposlila, u 25. godini. Prvi put vikende ne provodim sama u četiri zida, već izlazim, igram do zore, odem na neki izlet. Ma sve što mi vreme dozvoljava, novca konačno imam dovoljno. Smeta mi što me rodbina i vršnjaci gledaju kao neiživljenu. Oni se venčavaju ili zasnivaju porodicu, a ja kao ludujem. Zar je toliko loše što moje vreme zbog raznih faktora nije bilo kad i njihovo?
Suprug vozi koleginicu na posao a nije mu usput, već mora da ode 2 km po nju. Briše poruke kad se uveče dogovaraju da li će da je pokupi, meni kaže kako je nov na poslu i mora da se uhoda među ljude te da to radi iz tih razloga. Stavila sam diktafon pod sedište za svaki slučaj.