Živim u Njemačkoj, udana sam za Nijemca i imamo kćerkicu od 4 godine. Sa njegovim roditeljima se odlično slažemo, nikada nismo imali problema. Moji roditelji nažalost ne mogu pojmiti tu razliku mentaliteta. Kad dođu, samo gledaju kako će nešto prigovoriti ili ocrniti, jer je drukčije nego su naviknuti. Tako su za rođendan moje kćerkice napravili frku, jer su joj drugi baka i djed kupili rabljenu lutku. To je bio dogovor među nama da uzmu tu Baby born sa dodatnom opremom, ali rabljenu, očuvanu, jer nema potrebe da se daju veliki novci za novu, svi znamo da se djeca brzo zasite igračaka. Moji su na to poludjeli, jer, ne daj Bože da se unuka igra s nečim čim se drugo dijete igralo već. I moja mama je otišla u trgovinu i potrošila preko 200€ da kupi sve to isto, samo novo. Nismo htjeli prihvatiti poklon, naljutili su se i otišli ranije za Hrvatsku nazad. I još mi je nakon toga poslala poruku da se vratim u Hrvatsku, tamo moje dijete neće živjeti kao siroče. Razočarana sam u svoje roditelje.
U braku sam već 16 godina i priznajem da je tajna našeg uspeha što imamo zajedničke aktivnosti koje nas svakodnevno povezuju i time je intimnost ostala ured kao i na početku. Naravno da se telo menja, da se neki prioriteti promene ali zajednička kafa, izlazak u restoran i jednom sedmično na izlet je ono što nas veže, bez obzira na okolnosti. Za sebe smatram da sam uspešna žena sa uspešnim brakom.
Dečko se dogovorio sa trojicom drugara da idu na rafting. A meni je izričito zabranio da idem, jer kako kaže budem li došla raskinuće. Nisam ni imala u planu da dođem, ali ne znam šta da mislim posle ove izjave. Pritom smo 3 godine u vezi.
"Hvala na prijemu u grupu" i "Amin" ispod pobožne fotografije, očigledni su dokazi gluposti priličnog broja ljudi.
Jako mnogo volim ljude koje poznajem ceo život. Bukvalno ceo život, od prvih meseci i godina života. I oni mene znaju od kad sam rođen. To su ljudi sa ulice iz mog mesta, koje sam sretao još kada su me roditelji gurali u kolicima. Naravno tada ih nisam registrovao ali znam da ih srećem celoga života i sem roditelja poznajem ih duže od svih ostalih koje sam upoznao. Sada sam odrastao čovek, a tim ljudima se uvek obradujem kada ih vidim i sa osmehom se pozdravimo. Ne primećujem da stare jer ih viđam skoro svakodnevno. Draga čuvar parka, Ljuba kokičar, Bata frizer, Slavica cvećarka, komšija Slobodan...Svi su oni deo mog života, tako naizgled beznačajni, ali dok ih srećem znam da sam među svojima.
Želim se vratiti u vrijeme gdje mi je jedina briga u životu bila što ne mogu vidjeti medvjeda u zvijezdama.
Mrzim kada meni, kao fizioterapeutu kažu "ajde dovati me malo, tebi je to dva minuta". Šta ako je on npr građevinac? Podigni mi malo sprat to ti je dva minuta? Mislim ne razumem stvarno.
Nešto je puklo u meni i krenula sam u potragu za društvom koje će me ispunjavat pozitivom umjesto negativom i crpiti iz mene snagu. Zbog toga sam prekinula neka prijateljstva i sasvim iskreno rekla šta mi nije godilo. Boli me jer te osobe mene smatraju izdajicom.
Volim Srbiju jer su najveći veseljaci, imaju najbolju rakiju, hranu i dobru muziku. Dobar provod zagarantiran, otvoreni su, društveni. Volim Hrvatsku jer imaju najbolje vino, najbolji nogomet i imaju srce. Volim što toliko vole svoje. Volim Dalmaciju jer je kod njih sve more i ljubav i sva mi je nekako puna duše. O muzici da i ne pričam, raj. Pozdrav iz Bosne. Ne morate se voljeti ali poštujete sve što obe strane nude. Možda niste bogate države ali imate toliko toga. Niste ni svjesni koliko je nekim državama drago što se ne slažete, slažite se iz inata i pokazujte što imate.
Danas sam dala otkaz, zbog koleginice. Potreban mi je posao, ali ne mogu da trpim da neko leči svoje frustracije na meni. Sebe sam stavila na prvo mesto, možda sam pogrešila, ali ništa nije vredno mojih živaca.