Ne znam koliko se sećate, ali sam pre četiri godine napisao da sam dečak romske nacionalnosti, koji je upisao srednju (saobraćajnu) školu, da je moja sestra na fakultetu, da bih voleo da završim ovo i da pomognem roditeljima. Uglavnom, evo ga, ostvaruje se. Ja završavam sad, a moja sestra ima još par ispita. Molim se Bogu svake noći da uspem u svemu što sam isplanirao, ali pored toga moram naporno da radim da bi došlo. Moram da uspem..
Preumorna sam. Imam troje dece, posao i sve kućne poslove na sebi. Moj muž smatra normalnim da ni u čemu ne učestvuje. Ne mogu ga sada potpuno oblatiti, jer je dobar i vredan čovek i puno nam je obezbedio (uz moje učešće naravno), dobar je otac i muž generalno, ali bih volela da više ceni to što ja radim. Da jednom čujem da kaže moja žena je dobra, ukusno ti je ovo, radiš dobar posao, dobra si majka. Ništa. Sve se podrazumeva i sve ja moram i sve je moj posao. Tako se osećam beznačajno i necenjeno. Uspešna sam u svom poslu, uspešna sam u svemu čega se dotaknem. Ali treba mi da on brine o meni, ne zato što ja ne mogu, ili što treba nešto da mi plati, nego zato što ja brinem o svemu i svima, a o meni niko. Nekako sam tužna.
Iako to ne bih priznala, kada dečko u restoranu ne plati račun (ovo se odnosi na prvih nekoliko puta), mogu da ga posmatram samo kao prijatelja. Jako sam uspešna u svom poslu, imam odličnu platu, svoj stan i auto. Nije mi problem za prijatelje da svaki put platim račun ako treba, pomognem, pozajmim ma šta god da treba. Ali kad pomislim na svog životnog partnera, pomislim kako je to osoba sa kojom ću jednog dana imati decu. Kada budem bila trudna i verovatno prvih godina detetovog života uopšte neću moću da radim, budući da je moj posao izuzetno stresan i stalno se događaju nepredviđeni pozivi, sastanci i sl. Isto kada se u nekom trenutku vratim na posao, neću imati ni približno prilika kao sad. Zato jednostavno ne mogu shvatiti ozbiljno osobu koja makar u tih prvih nekoliko izlazaka ne želi da se potrudi i bude džentmen. Kako bi se sutra pobrinuo za porodicu?
Kad god bi rekla mužu da mi smeta što toliko pomaže roditelje i sestru i da treba da prištedimo malo novca, dobijala sam odgovor da je to njegova porodica, njegove pare i da on može da radi šta hoće. Sad kad je situacija obrnuta, kad ja zarađujem skoro trostruko više, on meni zamera što pomažem bratu da sredi porodičnu kuću, jelte to više nije moje. U pravu je nije kuća, al je moja porodica i moje su pare. Je l boli sad??
Moja sestra je abortirala prije nekoliko godina, tek kasnije smo saznali za to. Nisam religiozni fanatik, poštujem ženino pravo za izbor, ali licemjerno mi je kad nekad spomene kako će imati dijete, a nikad ne pomisli na to koje je dala "poništiti". Ponekad pomislim koliko bi to dijete imalo godina, imam osjećaj da nam to nerođeno dijete na neki način kažnjava cijelu obitelj. Ona je samoživa, puna sebe, konfliktna, sklona svađi s drugima, propadaju joj poslovni projekti, prijateljstva, ljubavi, ništa joj ne ide od ruke. Ja sam s njom u lošim odnosima jer sam ja kontra njoj, imam dojam da njezin postupak kažnjava cijelu obitelj.Ima li tko savjet kako tražiti oprost od tog nerođenog djeteta, ona sigurno ne misli da je loše uradila iako je veći vjernik od mene?
Vratila sam se na posao nakon porodiljskog. Imam priliku da napredujem za par meseci i dajem sve od sebe da uspem jer bi mi se tako povećala i plata i lakše bi bilo oko finansija. Mužu kao da to smeta. Smeta mu što dodatno učim vezano za posao, što sam u kontaktu sa kolegama, pri tom ne zanemarujem ni njega ni dete ni kuću. Ručak i večera ga na stolu uvek dočekaju. Napinje me da pravimo još jedno dete, a ja sam ta koja otplaćuje kredit za stan i znači mi svako povećanje plate. Kad sam mu sve to rekla on se naljutio, sad umišlja i da ga varam. On je na boljoj poziciji od mene i ima veću platu i ne razumem zašto mu smeta moj napredak. Ako ovako bude nastavio predložiću mu razvod, jer ja sam njega uvek u svemu podržavala i razumela a podršku s njegove strane za mnoge stvari nisam imala. Nekad mi bude žao što sam se uopšte udala i rađala.
Komšinica se nikad nije udavala, već 30 godina ima svoju zubarsku ordinaciju. Nasledstva se odrekla u korist brata i sama otplatila i sebi stan i lokal za ordinaciju. Ima 60 godina i upravo se posvađala sa bratom, koji ne želi više da je vidi zato što njenu imovinu neće ostaviti njegovoj deci (jer ona nema svoju). Odlučila je posle njene smrti da se njena imovina proda i sav novac uplati u zvaničnu fondaciju za obolelu decu, za koju prikupljamo novac SMS porukama. Kad već nije dala život svom detetu jer nije imala muža, da bar neko dete pokuša da spasi i na taj način da mu šansu za život. Brat kaže da je luda, samoživa i neuračunjiva što neće da ostavi sve njima. Nemam reči koliko zatucani Balkan očekuje da žena koja nema nikog nema pravo da odlučuje o svojoj imovini.
Imam govornu manu i radim kao farmaceut u bolničkoj apoteci u inostranstvu. Kad sam išla na ručak i upoznavanje sa budućom svekrvom u Srbiji, na pitanje gde radim i odgovor u bolnici, odmah mi je uletela u pola rečenice da kaže aaaaa čistačica i podrugljivo krene da se smeška. Da sam čistačica pa šta i to neko mora biti čemu omalovažavanje.
Postoji tip žena koje me fizički odbijaju i radije bih ostao zauvijek sam nego sa ženama koje: imaju sitne oči, rijetku tanku kosu, konjsku glavu (dugo lice oštrih mršavih crta), oštre obrve, izraženu bradu i čeljust, ravno dupe, tamne podočnjake, koje nemaju struka ni kukova i dubok glas. One me podsjećaju na muškarce i kad ih vidim u prolazu, nemam nafake taj dan.
Skoro se venčali u opštini, dva svedoka i posle večera naše porodice i svedoci (kum i kuma) i njihova pratnja jer nismo hteli stres i trošak organizovanja sopstvenog venčanja. Kad smo to saopštili ljudima neki su nam čestitali, a neki su se naljutili jer nismo njih pozvali, a najviše su to oni s kojima se čujemo par puta godišnje. Nisu mi jasni ti ljudi. Da smo radili venčanje i njih nismo pozvali pa nekako mogu da ih razumem, ali oni misle da smo mi trebali da radimo svadbu samo zbog njih, pa tko ste vi da odlučujete kako ću ja da organizujem sopstveno venčanje? Preko glave mi je takvih sebičnih ljudi.