Imam 30 godina i sama odgajam dete od svoje 19. godine. Otac je stariji 5 godina i sve dok se nije dete rodilo bio je savršen, tad me je prevario i postao bivši. Kad smo se rastali on se rastao i od deteta i dete izdržavam sama. Ja sam u međuvremenu bez ičije podrške završila školu, radila uvek neki extra posao pored škole, brinula o detetu i posvetila se samo njoj. Do sad u mom životu je bila jedna duga veza koja se završila glupošću. Nikad me niko nije izdržavao, nikog nisam dovela kući niti imala nekog sa strane. I sad, svi se ljute kad kažem da meni muško nije muško ako ne može da izdržava sebe i porodicu. Ja sama mogu, to sam videla, ali muškarac koji nema posao, nema stan, meni nije muškarac. Ako sam sama sa detetom mogla, na pošten način raditi nekad i 3 posla, možeš i ti frajeru da ako oženiš mene izdržavaš mene. Svaki koji mi kaže pa ja imam Kredit, ja hoću pola pola, ja ga neću. Ja već sama imam dobru platu, stan, auto, detetu plaćam privatnu školu i neću nesposobnog muža!
Dečko sam kojim sam bila 10 godina je 3 dana nakon našeg raskida ozvaničio vezu sa drugom devojkom. Koju inače znam jer mu je koleginica i viđala sam je često preko njega. Jasno mi je da su bili zajedno i pre našeg raskida. Ali fascinantna mi je činjenica da mi je on postavio ultimatum, ili raskidamo ili radimo na bebi i porodici. Hvala Bogu pa sam oduvek iz nekog razloga odlagala rad na bebi, osećala sam u sebi da nisam spremna na to - sa njim. I bila sam u pravu. Varao me sa njom sve vreme. Ni pola godine nije prošlo od našeg raskida, ona je već trudna. Šta bi bilo sa tom devojkom da sam ja rekla "ok, želim da radimo na bebi"? Devojke, oprezno. To je bio čovek koji bi u pola noći prešao na kraj sveta zbog mene, nema šta ne bi uradio za mene. Da bi se ispostavilo da je imao rezervu već duže vreme jer mu se žurilo da bude otac. Ne verujte NIKOM 100%. 10 godina sa njim. Ne 10 meseci.
Roditelji su me forsirali oko škole i fakulteta. Samo da učim i ništa više. Sad kad sam završila fakultet i tražim posao, rekli su mi da moram da prihvatim "bilo kakvu ponudu" pa i da radim negde kao spremačica ili tehničko osoblje pa ću "posle da napredujem i radim u struci, ali tek posle 10tak godina". Ne znam odakle im ovo, da me tako spuštaju i ponižavaju i otvoreno nagovaraju da pristanem na ono najgore a uvek su me terali da učim. Zatvarali me u kuću a sada sa diplomom žele da me uvale da radim ono što sam mogla i sa srednjom školom. Dok oni koji su loše učili i kupovali diplome nekim čudom došli na dobre pozicije, ja sada treba da im čistim i služim. Sve me to nateralo da tražim posao u inostranstvu i odem iz Srbije, neću da me roditelji ponižavaju a želim i da živim normalno. Sreća moja pa sam na vreme učila jezike.
Poruka debelim momcima pa i devojkama. Ne vrzmajte se oko nas koji smo mršavi i zategnuti i vodimo računa o svom izgledu. Grubo jeste ali ako ne ulažete trud u svoj izgled, tražite sebi slične. Aman, dokle više. Ne znam samo odakle momcima samopouzdanja da prilaze zgodnim devojkama a pritom im je stomak do zuba, zadnjica i noge opuštene. Pogledajte se u ogledalu!
Uz jednog druga sam bio uvek tu kad god mu zatreba. Zarađivao sam solidno s vremena na vreme mi se požali možeš li mi dati 1000-2000 na zajam u to vreme si sa tim parama mogo lepo izaći u grad. Nije bio problem da mu zajmim vraćao je kad je stigao to cenim. Ja kad sam ostao bez posla trebalo mi je barem 150 000 din da preguram mesec stan, registracija kola, gde su računi oko 20 000 din, da imam za mesec dana za hranu on je bio tu prvi koji je izvadio lovu i dao mi 200 000 din znam da radi preko već par godina i kad mi je davao rekao je vratićeš kad budeš mogao ako ne budeš mogao nikad nije problem jer ti si meni pomagao kad ja nisam imao ni za kiflu što se kaže. Dobro se dobrim ipak vraća.
Djevojka mi je na godišnjem i otišla je na 5 dana kod svojih u drugi grad. Kakvo olakšanje, danas već sa drugom djevojkom mogu slobodnije na bazen. Večeras mi komšinica pravi večeru, za koju ću se naravno morati odužiti seksom. Dopisujem se sa jednom bivšom, a u stvari bih najradije ponovo bio sa druge 2 bivše. Šta ćete, život nije savršen, ali čovjek se snalazi kako može...
Poslovođa sam u jednoj firmi i neću više da tolerišem žene koje se vade na PMS, menstruaciju i slične gluposti, jednostavno one se rotiraju u izostajanju sa posla, ne dolaze po 3-4 dana i jasno mi je da je to zloupotreba, jedan dan sam uvek tolerisao i imao razumevanje sada ću za svaki izostanak koji traje duže od jednog dana da im skidam po 5% od plate pa neka izvole neka se prenemažu.
Promatram udane žene u mojoj obitelji, sve su redom nesretne u tim svojim brakovima i dolazim do jednog zaključka - prosječnoj ženi danas suprug u životu zbilja nije potreban. Za što će ti konkretno? Seks? Za to se ne moraš udavati. A i većinu nadmaše igračke, usprkos njihovom velikom samopouzdanju. Prijateljstvo? Koliko prijatelja su žene u mojoj obitelji izgubile kako bi njegovale krhke (ljubomorne) egice svojih muževa, stvarno toga nisu bili vrijedni. Djeca? Ne moraš se udavati da bi ih imala, ne živimo u srednjem vijeku. Valjda si odslušala koji sat biologije u školi. Mislim, kužim za one cure, odrasle na disney filmovima, koje čitav život maštaju o bajci gdje će ih neki princ držati kao kap vode na dlanu dok će one biti vječne smotane djeve u nevolji, nesposobne za samostalno funkcioniranje. Ali ako radiš, samostalno živiš, obrazovana si, imaš svoj novac i u stanju si sama platiti majstora za kućne popravke - što bi se udavala?
Prošle godine smo krenuli u postupak vantelesne. Koliko je to težak proces ljudi moji.. Bockanje, stalno po lekarima, hormoni, napetost, isčekivanje posle tranfera... I konačno 2 crtice i pozitivna beta, konačno trudnički kalendar, i nažalost pobačaj. Sad smo u drugom pokušaju, opet prokrvarila. Sutra vadim betu, držite mi fige. Niko ne priča o tome koliko to finasijski košta, koliko je to teško psihički i fizički za ženu. To su žene borci. To je najteža bitka a najvrednija nagrada. Koliko suza, koliko tuge, koliko boli, straha, razočarenja prođeš, a ne možeš da odustaneš jer postoji nada.
I ne osuđujte zahtev za usvajanje mi je odbijen jer nemamo kuću na svom imenu, dvorim dedu za kuću. I pošto ga dvorim nisam spremna da brinem o bebi, po njihovoj proceni. Država nam je rasulo.
Dođe mi da se razvedem. Kupila sam torbu koja košta 200e i takvu dramu je napravio. Inače sam je kupila od SVOJE plate koju teško zaradim, a moja plata takođe ide na pola računa i pola hrane. Tako da mislim da imam pravo da kupim sebi od svojih para i torbu od 1000e ako želim. Ali ne, gospodin pravi problem kao da su njegove pare u pitanju (dok on na sebe troši šta hoće). Nemamo dece. A ovo me pritiska... tako da ću stvarno da se razvedem.