Imao sam najbolju zaručnicu, ali sve sam upropastio jer sam budala. Često dok sam na poslu bi mi poslala neku kratku poruku tipa "jedva čekam da se vidimo" ili "mislim na tebe" kad ujutro prva ode bi mi na stolu ostavila papirić na kojem piše nešto slatko i na toj poruci moj omiljeni slatkiš. Poljubila bi me uvijek kad odlazi prva na posao.
Moja obitelj ju je obožavala. Mislio sam da ne postoji sretnija osoba od mene. Nismo imali financijskih problema, sve je bilo na našoj strani za lijepu budućnost, a onda ja sve zeznem. Prevarim ju sa wannabe starletom. Ona je to saznala. Samo je pustila suzu, obrisala ju i rekla mi da imam 1 dan da napustim stan. Kad sam odlazio vidio sam papirić na kojem je pisalo "zadnji put da ti ovako nešto ostavljam - unatoč svemu želim ti sve najbolje i nadam se da ćeš pronaći svoju sreću" srce mi se raspada i dan danas kad se toga sjetim, a prošla je jedna godina. Kako sam mogao biti tako glup i dopustiti da me prolazna strast ponese? Fali mi moja plavušica.
Imam divne roditelje, koji se vole međusobno i sve bi učinili za svoju decu. Kada sam završavala srednju, seli su sa nama i rekli da posle srednje imamo dve opcije. Fakultet je jedna, oni će plaćati sve troškove ako budemo na budžetu. Druga je da se zaposlimo, oni će nam plaćati stan dok ne stanemo na noge. Da ostanemo u kući nije bila opcija, jer smatraju da tako nikada ne bismo naučili šta znači biti odgovoran za sebe i svoj život. Fakultetski su obrazovani, ali nama to nikada nisu nametali kao uslov za sreću. Govorili su da je svaki pošten posao dobar. Bili su dosledni i hvala im do neba za to. Svi smo završili fakultete jer smo želeli, a nikada se nismo osećali kao teret, iako nije uvek bilo lako. Sada imamo dobre poslove i plate, samostalni smo i svi smo uvek tu jedni za druge.
Imam dva sina, stariji se oženio i živi u našoj kući sa ženom. Oni su na spratu kuće, ali se često viđamo. Problem je taj što evo cijelo ljeto njegova žena nosi haljinice prekratke po kući, dekoltirane majice.. Ne znam kako je nije stid tako se oblačiti pored svekra i muževog mlađeg brata.
Neko je jednom napisao da se za ljubav treba potruditi. I slažem se sa tim. Oženio sam se u 28. godini i evo već sam 4 godine u braku, a prije toga godina dana veze. Toliko sam napredovao uz ženu da samog sebe ne bih prepoznao. Svaki problem kojeg smo imali, rješili smo pričom i razgovorom. Samokritika i otvorenost. Uz to međusobno poštovanje i ljubav. Čini se jednostavno, ali znam da je za većinu ljudi ovo skoro pa nemoguće.
Šef me ucenjivao da će mi dati otkaz kada god sam se bunila što ostajem prekovremeno (nije mi za to bilo plaćeno), pretio mi je da će mi uzeti 20% od plate za svaku sitnu grešku koju napravim i govorio kako će da traži novu radnicu. Našla sam novi posao i samo se nisam više tamo pojavila, ništa mu nisam rekla. Šef mi je prvo pretio jer je mislio da kasnim a onda kada je shvatio da se više nikada neću vratiti napisao mi je "Kako si mogla ovo da uradiš sada kada si nam najpotrebnija?". Mrš stoko.
Imao sam seks sa jednom devojkom ali sam joj od početka dopisivanja rekao da ne želim vezu sa njom i ona je to navodno prihvatila. Onda je počela da mi šalje poruke za laku noć i dobro jutro, itd. Nakon nekog vremena sam joj rekao da prestane to da radi i prestala je. Imali smo prijateljske razgovore nakon toga i spavali smo još par puta. Onda sam upoznao curu koja mi se zaista svidila i htio sam prekinuti razgovore i viđanja sa ovom koja mi je bila šema na šta se ona naljutila i rekla mi je da je varam. Fino sam joj rekao da nismo nikada bili u vezi i da je od početka znala da smo zajedno samo zbog seksa i ako to nije želela onda nije trebala da pristane. Onda je počela da plače i rekla mi je da sam je iskoristio i da sam hladan i odvratan. Da li sam stvarno ja kriv?? Smatram da sam joj jasno dao do znanja da ne želim vezu sa njom.
Pola mladosti sam provela sa roditeljima. Nisu mi dozvoljavali da izlazim i putujem kao moja generacija, plašili su se da ću se drogirati ili zaljubiti i zanemariti školu. Sad imam 25 godina, konačno sam našla dobar posao i mogu da se odselim, a oni kukaju kao da idem na kraj sveta, kao da su nedajbože na samrti. Želim da se provedem bar jednom u životu, da idem gde poželim, a oni mi nabijaju krivicu. Poludeću.
Smatram da je moj ljubavnik fizički jači i veća muškarčina od mog muža, da bi ga u tuči nalupao kao malog majmuna. Muž mi je samo fizički lep, prilično je pažljiv, dobro zarađuje, dobar je otac i čovek, ali seksualno me nikada nije privlačio. Nema ono nešto što imaju pravi frajeri, onu moć od koje se plaše i drugi muškarci. Eto, rekla sam.
Osjećam i vidim da mužu nisam više privlačna. Nisam se zapustila, sređena, našminkana, uredna ja, djeca i kuća. Vesele sam naravi i dočekam ga s posla nasmijana. Stavim mu da jede, popije kafu, pustim ga da se odmori, da gleda tv. Međutim priđem mu kad djeca zaspu da bar satak bude naš od čitavog dana, a on hladan totalno..nismo se poljubili ne pamtim, da zagrli samo kad mu kažem da me zagrli. Odnos imamo na naravno moju incijativu, međutim odnos je ono "uđi/izađi" i to je to. Nema kao što rekoh hemije, nježnosti, ili bar žestine, ljubljenja, uživanja...nego baš ono eto da se računa da se dogodio taj čin. Nema drugu, znam...jedino što mogu da posumnjam da mu se neko drugi sviđa. Pokušala sam da razgovaramo, ali naravno ja sam uvijek luda, umišljam, naporna i td. Ne znam kako da postupim više, jer svaki razgovor ja budem osramoćena, jer kao samo o tome razmišljam, što naravno nije istina, već me boli sve to. Muž mi je već 13 godina i ovako je posljednjih 5 god. Tužna sam!
Pomučim se da dovedem brata u inostranstvo, radio par meseci i posvađa se i dobije otkaz u firmi koja mu je sredila papire za radnu vizu i sad mora nazad u Bosnu. Razlog svađe je taj što je dobio učenika na praksi, mnogi zanati imaju te plaćene trening programe od 12 meseci gde se dobija posao i to je normalno. Brat umesto da prvo razgovara sa mnom i potraži savet, posvađao se sa gazdom jer neće on nikome da otkriva tajne svog zanata. Sad mi više nije čudno zašto nije mogao ni jedan posao da zadrži duže od par meseci.