Moja cura ne želi da pere, da kuha, da čisti, sve ja radim. Ja kuham za nas, čistom za nas, kuham, perem sude, odjeću za nju i sebe, ona je stalno po na tom mobitelu. Razgovaramo i svađamo se, uvijek budemo pred prekid jer ne mogu sve ja sam. Kao da sa djetetom živim, a ja ju želim za ženu i da imam sa njom djecu i da se pokrene oko kućanskih poslova. Svaki put kaže da će se promijeniti i boga mi stvarno kuha, čisti i pere, ali to traje ni tjedan dana i opet sve po starom. Ja bi da smo tim i da sve zajedno radimo ja kuhinju oba kupaonu, ja smeće, ona suđe itd, njoj je sve teško i stalno je na mobitelu. Ne skida se sa mobitela i želi sve na gotovo. Razmišljam o prekidu, ja sam predobar za nju.
Zašto se ljudima mora sviđati život? Zašto to ne može biti kao kada se upišeš na tenis i poslije mjesec dana vidiš da to nije za tebe pa se ispišeš? Zašto su ljudi koji ne žele živjeti automatski psihički bolesni? Meni se život ne sviđa. Radim od 8-16, dođem doma dočeka me kaos u kući: stol pun polupojedene hrane, sudoper pun prljavog suđa, košara puna prljave robe, prašina, mrvice po podu. Čisti, peri, pritom i večeru napravi. Dok sve to riješiš, djecu staviš na spavanje, pogledaš epizodu serije i padneš u krevet slomljen od svega i ujutro opet sve u krug. Što mi se tu točno ima sviđati? Ako poželim završiti to sve jer mi se eto život ne sviđa i ne vidim poantu toga da ovo sve radim dok ne umrem, zašto ne bih smjela? Sada mi je kasno, imam djecu i odgovornost prema njima, ali dok sam bila samo ja, žao mi je što nisam.
On 41 godinu, ja 23.
Dam mu svu ljubav i pažnju ovog sveta, okrenem leđa svima zbog njega, ostanem trudna sa njim i na kraju me ostavi u 6tom mesecu trudnoće pod izgovorom da ne veruje da je dete njegovo i da uskoro odlazi raditi u drugoj državi i da misli da ovo ne može funkcionisati zbog "prevelike daljine"
Zdravo drugari, ja sam BUDALA. 👍
Razvela sam se zato što on nije mogao da razume moju ljubav prema umetnosti i zato što sam trošila pare na slikarski materijal. Završila sam Akademiju, naravno posle nisam mogla da nađem posao ali se nisam ni pokajala jer sam to studirala iz ljubavi. Našla sam drugi posao van struke, dok u slobodno vreme slikam. Kao što znate, slikarski materijal je veoma skup. Nekad se desi da prodam neki rad, nekad ne. Međutim njemu je smetalo što ja trošim pare na to umesto na neke druge stvari, npr umesto da ulažem u nešto drugo. Takav je postao tek u braku. Da spomenem da smo imali odvojene novčanike i sve plaćali pola-pola. Iskreno kad sam se razvela, sav stres je nestao i slikam bez pritiska ponovo!
Plave oči su mi uvijek bile jedini fleks i svijetla tačka cijelog mog fizičkog izgleda. I odkad sam pročitala da su plave oči genetska mutacija i da su ljudi s plavim očima proizvod incesta, srozala mi se svaka mrva samopouzdanja koju sam imala. Ono 0,5% samopoudanja koje sam imala zbog očiju je palo u vodu....
Jednostavno ne mogu razumit kakoo, ali kakooo netko ima srca ostaviti svog psa na ulici..saznala sam da je moja teta ostavila davno svoju skotnu kujicu i jednostavno više ne mogu da je isto gledam..kad tako nešto čujem, ne želim živjeti u ovom svijetu monstruma i odmah mi se plače.
Od kako smo dobili dete, moj suprug je pokazao svoje pravo lice. Živimo sami, zna da nemam ničiju pomoć oko bebe, što ga ne sprečava da svakog dana izlazi, pored toga što radi, što će reći da sam većinu vremena sama sa bebom. On ne shvata kako je to kad jedeš jednom rukom, a drugom guraš kolica, kad nekad ne stigneš ni u wc da odeš, kad ceo dan nemaš s kim da progovoriš reč. Pritom, kad mu kažem šta mi ne odgovara, posvađamo se, počeo je da me psuje, stalno mi govori kako nisam normalna. Očekivala sam da kad na svet doneseš nov život, veza očvrsne i da ćemo postati jači i da ćemo se više voleti, ovako se možemo samo razvesti.
Ne generalizujem, svakako da nisu svi isti, ali ne mogu da verujem kako su ove mlade mame sebične i razmažene. Poznajem mnoge mlade mame koje su završile faks da što duže ne bi radile, uglavnom rade njihovi muževi i to izuzetno teške fizičke poslove i u fazonu su mene ne interesuje da mu ja stalno perem veš i spremam doručak, te meni je jako teško da se bakcem oko deteta. Žensko sam, i imam posao, naravno da sutradan ne želim od muža da tražim novac za uloške ali i pored posla stignem da uredim kuću, spremim ručak i družim se. Imam dugu vezu i moj dečko mi uvek pomogne i oko sudova, čim ustane namesti krevet, ali bi mi stvarno bilo zao da znam da ustaje u 05:30-06:00 ujutru, radi ceo dan ko konj i da na kraju dana dodje kući i kažem mu da me ne zanima šta će da jede. Hoćete da vas vole, poštuju i titraju vam m*da kao da ste princeze a ponašate kao razmažena, nesposobna g*vna, more mrs bre.
Nikad neću shvatiti kako su muškarci izveli tu prevaru da kad je neko hrabar kaže se "ima m*da", a kad je kukavica onda je kao "pi*ka". A u stvarnosti vagina najjači organ, udarac joj ne može ništa, ljudsko biće izbaci i vrati se u prvobitno stanje, dok muške testise ako krivo pogledaš oni skoče i sakriju se, i jedan udarac u testise i muškarac na podu. Nigdje logike. Tako da ako vas iko nazove pi*kom, shvatite to ko kompliment :)
Prošle nedelje dok sam se avionom vraćao iz Malmea, u trenucima dokolice, spopala me je jedna misao o ženskom licemerju za šta nemam protivargument da opravdam sa moralnog stanovišta. Naime, sve žene (što razumem) traže požrtvovanog muškarca koji bi poginuo ako treba da je spasi u nevolji (od kriminalca, silovatelja, agresivca...). Ista ta žena će savetovati svoga sina da gleda sebe na prvom mestu i da ne rizikuje svoj život zbog žene. Dakle, jedno traže kod partnera, a sasvim suprotno savetuju sinove. Isto tako, od muževa će očekivati da imovina od razvoda pripadne većinski ili sva njima, a sinove će savetovati da kada se razvode uzmu sve ono što su oni uložili. Ovo samo evolutivno može imati smisla, ne moralno, što je opet dokaz da ženama upravljaju instinkti koji podstiču licemerje. Ja kao muško svog sina vaspitam da bude požrtvovan uvek, za sve, junak i da nije gramziv, a moja žena ga vaspita da (citiram) "uvek sebe stavi na prvo mesto, a ne neku beštiju ili drugare".