Moja veza se prekinula jer je bivša devojka ubeđivala mog momka sa kojom je bio 5 godina u vezi da su oni srodne duše i da ne mogu biti srećni sa drugima. Od toga je napravljena tužna ljubavna priča gde su se oni razdvojili i ja sam tu bila kao neka koja se isprečila njihovoj sreći. Inače su oni raskinuli pre skoro tri godine a mi smo bili 8 meseci u vezi. Nisam imala veze sa tim, nisam ga ni poznavala kada je raskinuo sa njom, ali sam mu bila prva duža veza posle nje. Nakon što je počeo učestalo da komunicira sa njom, vrlo brzo se promenio prema meni i da mi govori kako ne može da me zavoli i da se zaljubi u mene. Raskinuli smo, on se pomirio sa bivšom. Nisu dugo bili u vezi jer su im odmah počeli isti problemi zbog kojih su i prvi put raskinuli. Sad mi kuka kako sam ja predivna, pametna, kako bi voleo da provede život sa mnom. Samo sam mu rekla "Pa provedi ga sa svojom srodnom dušom. "
Svako jutro kad se probudim, zagrlim suprugu, poljubim i zahvalim Bogu što ju je meni poslao. Tako već 10g.
Imam faks i odlično plaćen posao. Moj bivši dečko je zarađivao bolje od mene ali je bio neviđena stipsa. Želeo je da ima lepu, zgodnu, negovanu devojku a nije razumeo da to košta. Pola plate mi je odlazilo na kremice, tretmane, odeću, trenera, posebnu ishranu i sl. On je podrazumevao da sve ostale životne troškove plaćamo po pola i da je to fer. Nogirala sam ga. Sada imam dečka koji mi sve to sam plaća a meni ostaje cela moja plata. Pri tome sadašnji zarađuje manje od bivšeg.
Sa dečkom sam već 3 godine i planiramo zajednički život na proleće. Problem je nastao kada je on nasledio porodično imanje na selu od svog dede. On sada želi da se preselimo na selo, da se bavimo poljoprivredom. Ja sam rođena na selu i došla u grad. Ja sebe ne vidim tamo, znam koliko je teško obrađivati zemlju, brinuti o životinjama plus imati posao jer on poljoprivrede danas retko ko može lepo da živi. Ko živi, to su pordični biznisi decenijama razvijani. Ne pada mi na pamet da živim takav život, makar to značilo raskid. Želim da uživam, da imam slobodno vreme nakon svog posla, da prošetam sa dečkom, sa drugaricama, da gledam film ili ciram knjigu. Ko ima njivu i životinje, nema vremena ni za šta, ali mislim da on to ne shvata kad mu objašnjavam.
Nikada ne bih vratio izgubljeni novčanik.
Razlog je u tome što bih ja trebao da uložim napor i VRIJEME da pronađem vlasnika. Ako dadnem policiji, oni će pare uzeti sebi.
Takođe, novac=vrijednost.
Ta osoba=nebitna osoba u mome životu.
Sebi trebamo biti na prvom mjestu.
Imala sam holestazu i morali su me poroditi hitnim carskim rezom. A toliku sam želju imala da se porodim prirodno. Doktor mi je rekao da će mi svaka sljedeća trudnoća biti još gora.
Nisam osjetila taj porod i kako je kad beba prođe kroz porođajni kanal i nikad neću.
Imam osjećaj kao da sam usvojila djete ili da sam ga dobila na poklon.
Ja sam roditelje izgubila kao jako mala, i baba i deda su me odgajali. Sa 25 izgubila sam i njih i ostala sama. Našla sam dečka u međuvremenu, i posle par godina pitala ga da pređe da živi sa mnom (jer imam veliki, a prazan stan). Njemu se ideja baš svidela i pitao da dođem na večeru kod njegovih pa da im saopštimo. Na večeri njegova mama je samo klimnula glavom i promumljala ‘hraniš, oblačiš, a on sa siročetom’. Baš me pogodila! Pa zar sam ja birala da budem siroče?! Baš mi je bilo lepo da sa 25 sama samcata vodim svoj život bez ičije pomoći i ljubavi?! Zašto su ljudi ovako okrutni?
Radno vreme od 8 sati je okej jedino ako imaš neko drugog da ti skuva, počisti i ode u nabavku, i ako živiš na pešačkoj udaljenosti od posla. Ovako je baš bezveze, i mislim da bi se trebalo skratiti na 5-6 sati i gde može da se radi od kuće, kako bi se što manje vremena gubilo. Plus petkom da se ne radi, ili ako baš mora, onda petkom od 9 do 12. Ovako kad radiš 8 sati 5 dana, nemaš život, a ja odbijam da mi narednih 30+ godina prođe na poslu.
Djeco, roditelji nisu dužni kupovati vam skupo i markirano, plaćati život na visokoj nozi. Naša je dužnost da imate topao i suh dom, da ste odjeveni u čisto, suho i čitavo, da imate raznovrsno osnovno za jesti, da su vam troškovi školovanja pokriveni, da vam platimo dodatnu aktivnost, i uz to sve koji mali ekstra dodatak kao nagradu za lijepo ponašanje i u svrhu odgoja. I ništa više od toga! I to kažem kao dobrostojeća mama! Sinu sam nekidan platila vozački samo zato jer volontira i jer je čovjek. Moj auto može voziti samo ako će ga sam jednom tjedno fino oprati i od svog novca davati 30 eur mj za gorivo. Na ljeto ide na more raditi za put u Japan nagodinu. Sav luksuz mora zaraditi i zaslužiti. Ja sam dijete iz siromašne porodice, i kod mojih je bilo isto tako. Tako se odgaja i nikako drukčije. Od malih nogu. Naljutili su me silni komentari nezahvalnih i bijednih koji misle da za djecu moraš imati milijune. Ne moraš. Moraš imati mozak. I ljubav. I ništa više.
Radila sam na projektu za strano tržište i bila sam pozvana na večeru s klijentima nakon potpisivanja ugovora. Nakon večere, šef se ponudio da me odveze kući da ne uzimam taksi (stvarno je inače korektan i pristojan, nisu bile druge namjere u pitanju). U jednom trenutku šef staje na semaforu, a moj bivši dečko taman nailazi na zebru. Samo što mu oči nisu ispale. Nisam sponzoruša, ne bacam se na šefa, ne patim na skupe aute ni odijela. Ali bivši pati. I baš mi je drago, neka ga malo pecne. Ne volim ga više, ali pamtim što me pravio budalom.