Nervira me to što na mom smeru na fakultetu je nemoguće položiti ispite (ne sve ali dosta njih) ako ne idete na privatne časove, koji su realno skupi jer ne radim.
Ne mogu da dokazem bivšoj djevojci da me ostavi na miru. Koja je poanta gledanja storija, pisanja poruka, pokušavanja uspostavljanja kontakta ako sam jasno rekao da ne želim imat ništa sa njom jer razlog za prekid je, citiram: "nisan bio dovoljno dobar za nju".
Hipersenzibilna sam. Posvađam se sa drugaricom, plačem danima; uvredi me momkova reč, dobijem napad panike jer se uplašim raskida. Uvek mi kažu "moraš da ojačaš." Ja zaista ne znam kako to da uradim. Preživela sam već smrt oca, završila sam fakultet, imam stabilnu vezu i posao. Kako da filtriram emocije i reagujem kao većina ljudi? Samo da napomenem, psihički sam zdrava, bila sam već kod lekara zbog toga.
Uvek su mi drage osobe kojima se oči pri smejanju izvijaju u onaj "polumesec".
Kako najlakše doći do novca? Muka mi je od nemaštine. Pritom radim u banci, a ljudi misle da imam veliku platu i ne veruju kad im kažem da je ona nešto veća od minimalca.
Mnogo boli kada vidiš nekoga koga si iskreno voleo i i dalje voliš da voli nekog drugog.
Ne znam kako da se nosim sa tim, voleo bih da i ja izgubim emocije prema njoj jer bi mi bilo mnogo lakše.
Još od osnovne škole sam htio ostat na selu, na imanju koje je moj otac izgradio. Prije 8 godina mi je umrla majka što je oca toliko pogodilo da je počeo proučavat teorije zavjere i totalno je skrenuo, a ja napustio fakultet, liječio se od depresije i izgubio najbolje godine života. Vratio sam se prije 5 mjeseci doma s djevojkom u nadi da ću tu započet svoj život i obitelj i to mi je bila najgora odluka u životu. Danas nakon 5 mjeseci šutnje, stresa i plakanja, posvađao sam se s ocem i čekam da se djevojka vrati s posla da joj kažem da tražimo stan jer ja se ovdje neću vraćat. Životni san mi se urušio, roditelja više nemam, nemam posao trenutno, djevojka ima još 2 mjeseca do diplome, ali imam nju i to mi je više nego dovoljno. Poželite mi sreću...
Muka mi je od gimnazije. Imam želju da učim, ali većina profesora zapravo ništa ne predaje. Skinu prvu prezentaciju ili skriptu sa interneta, pošalju i kažu naučite. Ne objašnjavaju i ne znaju da objasne, a traže Boga Oca. Na ispitivanju moraju da čitaju sa papira koje su skinuli sa interneta jer pojma nemaju šta ispituju. Profesor informatike nam govori da pojma nemamo, da smo neznalice, a programe koje nam daje za test, on sam nije uspeo za jedan dvočas da iskuca, nije mu radio ni jednom od bezbroj puta koliko je pokušavao da ga napiše. Profesor fizike od početka godine jedan zadatak uradio. Sve moram sama da učim i sebi objašnjavam. Ne znam šta bih da nema interneta. Da napomenem da sam matematički smer i da sam imala želju da upišem ozbiljan fakultet gde ima matem, fizike i inform. Polako počinjem da gubim veru da ga mogu upisati. Razumem da su im plate male, ali i mi đaci smo ljudi i ne zaslužujemo da neko frustracije leči na nama i da generalizuju kako svi ne učimo.
Kad sam kao dete išla na rođendane uvek su se pravili klasični "rođendanski sendviči"- parče hleba, majonez, šunka, kiseli krastavčići i narendan kačkavalj. Ljudi moji od toga ništa slađe nije bilo i to se uvek jelo u velikim količinama. Kada je moj sin krenuo u školu i slavio prvi rođendan sa novim društvom, napravim im ja te iste sendviče i kupim nešto malo grickalica, čisto da se nađe. Epilog je da sendviče jedva da su takli a grickalice su nestale. Neki novi klinci....
Momak mi se vratio bivšoj.. Ne jedem, ne pijem.. Bukvalno hodam od mjesta do mjesta.. Samo da nisam kući.