Nisam ni svesna koliko sam srećna što imam veliku podršku od mame i sestre tokom celog života. Kad se setim samo koliko sam bila buntovno dete u pubertetu, ma bila sam haotična. Bukvalno mi nisu dva muškarca bila ravna. Podržavavaju me u svemu iako im se nešto ne sviđa i ja vidim da im se ne sviđa ipak me podržavaju. Stvarno kad sve sračunaš jedino ti je porodica utočište gde se možeš isplakati bez blama.
Nikada ne bih bio sa njom, ali ona je toliko slatka, toliko simpatična da se ja samo smejem u njenom prisustvu.
Ja ne znam zašto se neki moji drugovi čude što ne volim žene koje treniraju. Ok, respekt za vežbanje i trud, ali ja to ne volim i ne bi takva mogla da me napali nikad. Takva žena meni nikad ne može biti ženstvena. Meni te žene liče na trans muškarca. Pričajte vi šta hoćete, ali to je tako. Nisam video dosad nijednu devojku/ženu koja vežba, a da je normalno građena-bez mišićavih ruku, nogu i leđa ko u Ramba..to je nemoguća misija. Gledam neke žene koje poznajem, zadnjice dovele u super stanje, a ostatak unakazile. To je mač sa dve oštrice, jedno središ, drugo s*ebeš. Ja ne mogu da budem sa osobom koja me podseća na muško, ma koliko da lepo izgleda. Ne izvoljevam ništa previše, volim prirodne devojke, bile mršavije, bile krupnije. Koliko samo ima žena koje imaju prirodno lepo oblikovanu zadnjicu, a da nije ispupčena. Takva mi je bolja riba sto puta, nego ona što diže tegove i liči na nekog tamo Milorada po građi.
Prošle godine sam diplomirala. Bila sam puna života, ambiciozna i jedva čekala svaki naredni korak u svom životu. Bila sam okružena divnim ljudima, imala sam momka kojeg bih svakom poželjela, imala sam podršku roditelja i vrlo jasne planove za budućnost. Upisala sam master studije i cijelu godinu pokušavala pronaći posao - bezuspješno. Momak se odselio i ostavio me. Živim s roditeljima koji su navikli da žive sami, pa sam i njima na teret. U gradu gdje sam rođena nemam niti jednog prijatelja. Po cijeli dan sam u kući, bez posla, bez ikoga... Sutra branim magistarski. Prošle godine mi je ta odbrana bila dan koji sam jedva čekala, a sada će to biti dan koji ću jedva čekati da se završi. Nakon bezuspješnih molbi za posao u svojoj zemlji, bezbroj aplikacija u inostranstvo, odlučila sam prihvatiti posao za koji je potrebna završena osnovna škola, gdje se radi od 6 ujutro i što je fizički jako naporno. Dobiću vizu i potencijalno otvoriti vrata za nešto bolje. Moram se maknuti odavde.
Kako je čudno što su neke osobe koje ja poznajem pune strahova, a izgledaju kao da pucaju od samopouzdanja, a opet osobe koje izgledaju možda stidljivije su ustvari jako sposobne, pravične i pouzdane. Jednom mi je drigarica rekla da bi mogla sa mnom na kraj sveta koliko je sigurna sa mnom jer sam snalažljiva. Bukvalno ništa nije kao što izgleda.Tu teoriju sam opet potvrdila kad sam se zaposlila i koleginica koja je izgledala prepuna samopouzdanja ustvari je bila puna kompleksa i razno raznih strahova. Očigledno svi nosimo neke maske.
Ne znam kako da posavetujem drugaricu koja nema samopouzdanje. Devojka je objektivno mnogo lepa, lepša prirodno od mene. Kad smo same, pametna je, kulturna, lepo priča. Međutim, kad izađemo da se zabavimo i upoznamo momke, ona postane druga osoba. Kad joj priđe muško, čak iako joj se sviđa, ona krene nesvesno da govori dečjim glasom i da bude kao glupava i nezrela. Jednom liku je rekla mahinalno da ide u 10 u krevet, ali je to sročila kao da ima zabranu od roditelja, što nije istina. Leže rano da bi stigla da trenira pre posla, ali nju kao da bude sramota da tako lepo kaže i objasni i onda tako potkopava sebe stalno. Prošli put mi je rekla da joj je muka koliko se ne dopada momcima i pitala me za savet, ali ja ne znam kako da ovo reši. Ponaša se nekad ovako i sa nepoznatim ženama, ali mislim da 80% muškaraca odbije ta njena čudna komunikacija. Kao da druga osoba govori u tom trenutku.
Odgledala sam film koji je trajao sat i po, a moja majka je i dalje pričala na telefon. Nakon toga je napravila pauzu a onda opet pričala sa drugom kolegicom oko sat. Ja se umorim slušajući je i nije mi jasno kako može toliko pričati.
Prije par mjeseci smo dobili bebicu. Suprug radi a ja sam 24h sama sa bebicom. Pokušava on da mi pomogne kada dođe sa posla ali sam konstantno sama i svaki dan je na neki način preživljavanje. Pomoći od porodice nemamo jer živimo daleko od svih. Osjećam se premoreno i užasno sam nenaspavana. Teško mi je da izlazim u šetnje sa djetetom jer svakako nemam snage da hodam po stanu a kamoli napolju. Ako moram do trgovine dijete nosim sa sobom a i to mi je naporno. Ne znam da li je svima ovako, ali morala sam ovdje podijeliti. Nadam se da će se uskoro stvari poboljšati. Jednostavno trpim i čekam da prođe. Postporođajna depresija nije, jer sam dosta upućena u tu temu.
Ljudi moji, svaki dan ovdje čitam o svađama svekrva i nevjesta. Pa evo vam jedan nesvakidašnji primjer ljubavi između njih 2. Majka je odlučila doktorirati u 50. godini i baka je pomagala joj oko doktorata. Ne, nije joj pisala doktorat jer je žena imala preko 80.godina, al je pomagala u poslovima poput skladištenja namirnica, vaganja, kopanja zemlje kako bi majka sadila to što je proučavala itd. Baba moja. ❤️
Danas sam na glavnoj stanici u Beogradu doživeo nešto što me podsetilo da dobri ljudi još uvek postoje. Hteo sam da kupim vodu, ali nisu primali kartice ni evre. U tom trenutku je prišla devojka koja mi je rekla da se zove Milena, u kratkom mantilu i crnim farmerkama. Ako nekim slučajem ovo pročita – hvala ti od srca, Milena! ❤️