Moram nešto ovde da priznam što mi je na duši. Pre par godina dok sam bio siromašni student bez prebijene pare, pisao sam ovde o tome, kako sam frustriran zbog toga što nemam novca itd. Tada mi je 4000 dinara u džepu bilo wow i osećao sam se moćno kad idem u kupovinu "punog novčanika", tako sam to doživljavao tada. Sada imam posao i dobru platu, odavno sam zaboravio kako je to imati par novčanica u novčaniku jer je sada pun, ne gledam toliko cene kad kupujem u marketima i generalno se osećam da imam dosta novca i ne brinem o tome. Ali sam sada toliko nesrećan jer sam ostao bez devojke koju volim (razlog je loša komunikacija i nerazumevanje) i sada mi džabe i novac i sve kada se unutra osećam prazno. Tu prazninu pokušavam da upotpunim kupovinama gluposti, kupujem sebi knjige, hranu, dekoracije za stan ali to me samo privremeno zadovolji i ja se vrlo brzo opet osećam usamljeno i tužno. Emotivan sam i sad dok ovo pišem, oči su mi pune suza...Novac definitivno ne donosi sreću, verujte mi.
Već se godinama sama šišam (vrhove) i tako mi je najbolje i najdraže. Sjećam se kad sam neko vrijeme išla kod jedne 'gospođe' i svaki put, koliko god da mi je bila duga kosa, uvijek bih završila s duljinom "malo ispod ramena" iako sam joj naglašavala da nek ne reže puno, nego samo vrhove. Isto tako me je svaki put mnogo čupala kad bi me fenirala, a najviše me naljutila jedan dan kad je 'izvrijeđala' moju kosu tako što mi je rekla da je sva tanka, nikakva, beživotna, i da koliko god je odrezala da uvijek izgleda kao da bi trebala još odrezat. Znači, umjesto da mi je dala neki savjet kako da njegujem kosu da mi bude kvalitetnija, što da si kupim za to itd, ona mi je onako preko volje rekla: kupi si neki balzam u Dm-u, bilo koji. A savjeta u pm...
Uglavnom, neću da čujem ni za nju a ni za druge frizere jer stalno čujem od svih samo horor priče iz salona, nikad ništa lijepo. Ma bježi..
Tek sad kad imam toliko godina koliko imam, shvatila sam da su moji roditelji krivi za to što sam ja uvijek napeta, stalno pod nekim pritiskom, puna nekih strahova, bez samopouzdanja i samopoštovanja, puna mizoginije (zbog konstantnog uspoređivanja s drugim ženskama; "druge cure ovo, druge cure ono"), isto tako nemam živaca za ništa, mrzim samo postojanje nekih ljudi i sebe same itd itd...... Najgore je od svega što se oni niti ne vole, ja sam doslovno nastala spletom jako ružnih okolnosti i isto tako me i ta činjenica boli jer mi se u ljutnji (pogotovo maminoj) stalno to nabija na nos.. Žali Bože..
Fasciniraju me glumci. E sad ne znam, da li oni u filmovima i serijama stvarno glume glupane, ili su stvarno toliko glupi da ne glume, nego su jednostavno glupi. Jer neke scene u serijama i filmovima kada oni ispadaju totalni glupani mi vređaju inteligenciju, ja više ne znam, jel to uloga da glume glupane, ili su jednostavno prirodno glupi. Ne pričam o sporednim glumcima, nego o glavnim.
Ako bi mogla da dam samo jedan dobronameran savet svim mladima ovog sveta, i mlađoj sebi, to bi bilo da ne ulaze u ugostiteljsku industriju. Ni kao obični radnici npr. pomoćni konobar u restoranu, pomoćni radnik u vešeraju, ni nešto srednje kao što su recepcije, ni kao menadžment. Mooožda marketing, možda je to ok podnošljivo za nervni sistem. Toliko...
Majka mi je umrla kad sam bila dete, otac je bio strog i nije umeo da polaže ljubav, nikad se posle nije oženio... Ne mogu Vam opisati koliko mi majka i dan danas nedostaje, u svakom segmentu života... Prošlo je 30 godina, a ja je se svaki dan setim i nekako mi je najžalije što je moja deca nisu upoznala...
Voljela bih da svi oni koji se nekom rugaju radi nečega, pogotovo u vezi posla, da na kraju njihova djeca rade isti taj posao ako ne i gori. Imam susjedu koja 100% ima narcisoidni poremećaj ličnosti jer je od malih nogu sva puna sebe, uvijek je samo ona najbolja, iznad svih, nitko joj ne smije ništa negativno reći itd.. Ja sam završila trgovačku školu i radim u dućanu dok moj dečko sječe drva i ta susjeda se masu puta narugala na naš račun u fazonu: "Ja sam završila medicinski fakultet i spašavam živote, a što vas dvoje: On obični 'drvar' i ti koja radiš za mizeriju u tom jadnom i bijednom dućanu, jadna ti i tvoja trgovačka škola, tu nema nikakve budućnosti, vi ste obične budale 3 klase ispod mene." I onda kad kažu zašto ljudi imaju kompleks ako ne završe fakultet ili neku bolju srednju? Pa upravo zbog ovog. Jer se svi samo znaju rugati i podcjenjivati. Ako je posao pošten, zašto je onda to sramota raditi, samo jer nisi u nekoj boljoj 'poziciji'?!
Pre par godina sam se ozbiljno zadužio zbgo kocke kod drugova, kumova, rođaka 3.000 e kod zelenaša 4.000 e koje sam pare puko na je...om tenisu a onda i kod najboljeg druga koji je za mene podigao kredit od 3.500 evra da bi ja vratio dugove. Na kraju sam i te pare prokockao. Nazovem strica kažemu da ću doći kod njega u Sloveniju na 7 dana da malo odmorim od svega baš ga je obradovalo pošto je i on tad bio na godišnjem. Kažem mu da sam upao u kockarske dugove kod zelenaša, poznanika i banake da je cela suma sa kamatom oko 12 000 evra. Gleda on mene i smeje se kaže bitno da tebi niko nije naudio zbog toga. On iz istih stopa uslika svoj auto postavio auto na prodaju iako ga je uzeo pre 4 meseca novog. Sa mnom ode za Srbiju vratim dugove zelenašu, tom drugu dam pare da odmah vrati kredit u banci i mojim poznanicim koji su mi pozajmljivali. Stricu ostalo 25 000 evra kupio malo jeftiniji auto, meni našao tamo posao. O kocki više i ne mislim tog poroka sam se rešio.
Rešio sam davno da budem svoj, da ne robujem konvencijama i slušam tuđe prazne priče, trpim zlobu, ogovaranja, neiskrenost.. Vrlo predano sam radio na samostalnosti i nezavisnosti od bilo koga... i sad sam se toliko odvikao od ljudi da nemam godinama nijednog prijatelja. A kad nemam devojku, nekad meseci prođu da posle posla ne progovorim reč ni sa kim... Nemam nijedan broj u telefonu da nekog pozovem na piće i da neobavezno popričamo.. Štaviše, mislim da više ni ne umem da razgovaram sa ljudima, ukoliko to nije službeni razgovor u vezi posla, gde i dalje delujem sasvim normalno...jedinu komunikaciju imam sa mojim detetom.. Tako da nije to baš tako lako i budite oprezni kad se osamljujete, nikad ne znate kako ćete to podneti.. Ja uzgred to podnosim sasvim dobro, nekad mi nedostaje da imam prijatelje, ali sad je kasno za sve, prihvatam to što jesam.
Doživela sam da dečko s kojim sam se nekoliko dana dopisivala i 2-3 puta razgovarala, preko audio poziva gubi i pada u patos, jer očekuje od mene vernost. Tokom doslovno neformalnog dopisivanja. Mi se nikad nismo ni videli. Dečka nemam, nisam u životu nikog prevarila, mene jesu. Nikad ne bih bila sa drugim dok sam u vezi ili u procesu početka onoga što želim da postane veza. Zato ljubomoru i napade hormona ne trpim. Posebno ne posle nepunih nedelju dana kontakta. Sigurno bi on u gradu odbio prelepu, zgodnu devojku jer se kratko dopisuje sa mnom. Kako da ne.