Kad sam imala 4 godine od djeda Mraza sam zaželjela sestru. Mama je zatrudnila pa izgubila bebu u devetom mjesecu jer se u njen auto zabio pijani vozač koji je na mjestu poginuo. Mama je preživjela, ali nije više mogla zatrudniti. Ja sam ostala dijete jedinica. Svi smo ostali s nekom čudnom prazninom u dubini čak i kao odrasli ljudi. Roditelji stoga svu tuđu djecu tretiraju kao svoju, a ja kao braću i sestre. Osjećam da je postojeća ljubav samo kanalisana u druge ljude. V, živiš u meni.
U osnovnoj sam iz matematike na prvom polugodištu imala 4,5,5,4 i nastavnik mi zaključio 4. Kada je došao do njegove rodice i vidio da ima prosjek 4.3, rekao je kako 4.3 i 4.4 imaju šansu da odgovaraju za 5 (prije nego je vidio njen prosjek, rekao je da samo 4.4 može odgovarati za 5). Njegova rodica je odgovarala, dobila 5, on je dodao još jednu 5 i zaključio 5. Ja sam došla kući i roditelji su mi galamili jer sam nesposobna i stavili me u kaznu jer nemam pet, ipak nastavnik matematike je upravu i ja ne znam. Iako sam sada uspjela, magistra elektrotehnike, žao mi je mene kad se sjetim šta sam prolazila. Najviše mi je žao što se roditelji nisu više borili za mene. 😢
Nista gore od umišljenih ljubavi, tačnije zaljubljivanja od kog nikad ništa nemate i nećete ni imati. Krene to malo, flert ili razgovori, kao da će nešto i odjednom ništa. Jedno se ohladi, ide dalje, muva dalje, a druga osoba ostaje da se pita, nada, čeka i zamišlja situacije u svojoj glavi. Ta iluzija o ljubavi, idealizacija osobe koju realno i ne poznajete je jedna velika i uzaludna patnja. Kako se izvući?
Radim u advokatskoj kancelariji koja broji oko 300 zaposlenih u kojoj vlada ogovaranje, ti advokati su umislili da su oni jeidni u upravu dok svi ostali ništa ne znaju, nemaju empatije, nemaju osnovnu kulturu ponašanja, dvolični su. Čim im nije po volji odmah drama dok su sutradan prema tebi okej. Jedva čekaju da neko nešto zabrlja samo da se oni dokažu kolika su stoka. Što bi rekli stari ljudi spolja gladac iznutra jadac. Sve više me nervira to mislim da ću za koji mesec napustiti taj posao ne zamara on fizički već psihički.
Ja stvarno ne znam kako neki ljudi ne mogu da ukapiraju da nemaju svi isti ukus. Stalno se vode neke polemike, prepirke, nabeđivanja itd. Ako neko npr voli krupne žene, neka voli, šta vas to briga? Ako neko voli silikonjare, šta vas briga? I tako dalje. Stvarno ne vidim poentu nametanja nekog svog ukusa ili onoga što 'većina' kaže.
Sama sam u stanu, posle raskida. Ljudi moji, svega se plašim u poslednje vreme, kada šušne nešto, ja ustajem. Sinoć mi je neko pozvonio na vrata, nešto malo pre ponoći, dok sam došla do vrata, nikoga nije bilo. Nisam mogla do jutra da zaspim...Sa skoro 30 godina, imam plišanog medu u krevetu. :(
Manjak motovacije i lako gubljenje fokusa sve više čujem da muči ljude. Prvo vidite da li imate ADHD (onda je to druga priča). Ako nemate, pročitajte knjigu Atomic Habits od James Clear. Život će vam se promeniti!
Uništio mi je veru u ljude, samopouzdanje i veru u porodicu. Izgleda da ću ostati ceo život sama, nemam ni prijatelja ni rodbine. A sve što sam htela od života je imati stabilnu porodicu i troje dece koja trčkaraju okolo.
Imam 30 godina i sad je kasno za sve.
Radim za 80 000 din imam svoju manju kuću, dok platim račune, odem na svakih 10 dana u kupovinu naročim za 5000 goriva da bi imao ići na posao nešto malo da trošim čisto da mogu otići na kafu negde potrošim od 65-75 000 to što ostane ostavim sa strane ako zatreba za nedaj bože. Neki kuhinjski uređaj ako mi crkne uzmem na 24 rate, garderobu kupujem 2 puta godišnje isto na rate 12 rata. Planiram svaki svoj korak, pratim akcije redovno da ne pratim sigurno bi se morao zadužiti svaki mesec ili bi nekih potreba bio lišen. Vodim sasvim normalan život imam 26 godina. Mogu zamisliti kako je ljudima koji prime sličnu ili manju platu od moje a imaju 1-2-3 dece, rate kredita, kiriju. Kud ovo vodi videćemo...
Ne znam za vas, al' u ovom đavoljem sistemu najradije bih život provela u sobi čitajući knjige.