Vozim se tako, uveče po gradu, sam sa svojim mislima, uz laganu muziku i razmišljam kako nemam prave drugare. Bukvalno ni jednog. Uvek sam zadnja rupa na svirali. Sete me se samo kada ih drugi ispale, pa ajd, da ne sede kući sami... Kad tako izađem sa jednim od tih drugara i kada on povede svog najboljeg drugara osećam se kao treći točak. Sutra dan kada se budem ženio, neću imati koga za kuma da izaberem. Baš me to izjeda.
Kad je moja sestra rodila, otišla sam kod nje na 10 dana, da pomažem. Poslije sam redovno išla da čuvam dijete (živjela u drugim gradu) na 10-15 dana, prala i čistila dok je ona radila. Rodim ja. Došla je, daj joj kafu, ispušila par cigara i ode. NIKAD mi ništa nije pomogla, nikad. A jetrva mi dolazila da skuha i očisti, barem prvih dana dok ustanem. Nije ni svaka sestra za sestru, ali moja je dno.
Imam par poznanica koje konstatno forsiraju žene kao jake, ostvarene, možeš biti šta god zamisliš fazon, dok one u vezama ili udate za naše gastrabajtere koje su upoznale po klubovima. Završavaju kurseve astrologije, šminkanja, šivenja koje naravno nisu one platile. Imaju jedva dve mušterije mesečno. Sve ful sređene (garderoba, nadogradnja), bez auta nigde ne idu. Dan radnog staža nemaju, od lično njihovih para ne bi imale za gorivo 50 km i nazad. I takve baš takve žene prosipaju pamet iaoko svi vrlo dobro znaju odakle im skupi pokloni. Evo ne razumem čemu gluma?
Bivši muž je prisluškivao pred vratima kupatila i posle bio ljut i svađao se zato što tiho plačem ili se samozadovoljavam nakon što je stoti put zaredom odbio da vodimo ljubav.
U firmu je došao novi kolega, koji radi najviše sa mnom. Kad je bio konkurs, ja nisam imao nikakve veze da odabirom kandidata, tako da ga ja nisam birao. Još uvijek je rano da bilo šta kažem, ali bojim se da on nije taj koga smo tražili. Razlog toga je što mi je on sam rekao da dosta slabo pamti, a u našem poslu je to jako bitno. Puno je sitnica koje mogu biti jako bitne, i potreno je u brzo reagovati. Stvarno se nadam da griješim u vezi ovog...
Moj rođak ima 20 godina i ima samo osnovnu školu završenu. Nije hteo da ide u srednju ni gimnaziju, prebacivali ga po privatnim samo da se pojavljuje na časovima, ni to nije hteo. Nula ambicija u životu, nula ideja čime će se baviti... Ništa... Radi šljakerške posliće po potrebi, utovar istovar za kineze i evo ne znam šta će s njim biti za 20 godina, nadam se da će uspeti da nađe posao s kojim će jednog dana moći da izdržava sebe, a i sa ženom porodicu...
Raditi u velikoj trgovini preko sezone je pakao. Da mi je netko pričao da je ovako teško, ne bi vjerovala. Dođem svaki dan kući i ne osjećam noge. A prije nego što sam tamo radila, mislila sam da je to lak posao da se radnice samo šetkaju po trgovini. Kako ne.
Nijedan momak me nije uspio zadovoljiti onako kako ja sebe zadovoljim.. Imam osjećaj da se uopšte ne trude.
Nakon završene prve godine fakulteta poželila sam se vratiti u rodni kraj gdje me dočekala promijenjena brava i zaključana vrata vlastite kuće. Možda je ovaj svijet nadmašio moja očekivanja.
Žao mi je što sam trošila vreme na fakultet, a sada ne mogu da nađem posao u struci. Živim u inostranstvu i radim fizički težak posao, jer ovde moja struka nije tražena i boli ih uvo za moj fakultet. Imam dobru platu, ali mrzim svoj posao i loše se osećam. Nije sve u parama.