Kad sam bio dijete volio sam kad dođe rođak iz drugog grada kod svojih bake i djeda blizu moje kuće. Iznad njihove kuće je jedna stara kuća u kojoj su bile igračke od njegovih roditelja. Volio sam se tu igrati sa njim, voziti autice, praviti avione od daskica i eksera, slagati puzle, igrati domina, gledati grad kroz dvogled, dizati "tegove", crtati bildere kredom po limu i prvi poljubac sa drugaricom. Umrli su mu baka i djed, kuća je prodata. Svaki dan prođem kraj te kuće. Zahvaljujući toj kući, mislim da sam imao lijepo djetinjstvo.
Većina žena voli sređenog muškarca u košulji, a meni se dugmad gadi.. i samim tim kada vidim muškarca u bilo kakvoj odevnoj kombinaciji sa dugmadima, automatski mi postaje neprivlačan. Imala sam dečka koji je samo košulje nosio. Toliko mi se gadilo, da sam ga ostavila nakon 3 meseca. Nisam mogla više.
Drugarica svuda sa sobom vodi decu (10 i 7). Ako je pozovem na kafu ona dođe sa njima.. Pozovem je u grad, povede i njih. Imam i ja svoju decu ali oni bi poludeli da ih teram da idu sa mnom. Ne želim da se družim sa tvojom decom, već sa tobom.
U vezi sam sa momkom više od godinu dana koji ima ćerkicu iz bivše veze. Mala živi u drugom gradu i retko se viđaju. Veza nam je kvalitetna i zdrava, puna ljubavi, razumevanja, poštovanja, ali mene ubijaju osećaji tuge, besa i nenormalnog straha koji me čini mi se parališe da uživam u toj kvalitetnoj vezi. Osećaj besa i tuge jer sam "druga", jer kad god se čuje sa bivšom iz bilo kog razloga mene ubi tuga, kao da ga delim sa njom, a osećaj straha me obuzima jer ne znam da li ću moći da prihvatim to, da li će me mala prihvatiti i da li je on spreman i da li može da nađe najbolje rešenje gde nijedna strana neće biti uskraćena. Ovo me ubija psihički, a on je nešto najbolje što mi se desilo.
Sanjam svašta, čak i neke stvari na koje samo na kratko pomislim u toku dana, nebitne. Ali nju nikako nisam sanjao za ovih 3 meseca kako nismo zajedno a svaki dan razmišljam o njoj i nikako ne dolazi u san.
Roditelji me forsiraju da upišem fakultet, a ni sam ne znam šta me zanima. Imam ogroman strah da ću završiti ono što ne volim, povraća mi se i dosta sam smršao.
Žensko sam, radim na benzinskoj pumpi za kasom i nema mi ništa iritantnije nego kad dođe neka gospodža i kuka i zapomaže kako ne može sama da natanka. Leba ti, ne treba iz zemlje naftu da izvlačiš ručno i prerađuješ nego da otvoriš kapak, uzmeš pištolj i pritisneš. Ako niste sposobne za tako banalnu stvar ne trebate ni da vozite kola.
Ne muvaj me i ne flertuj sa mnom ako ne želiš zbližavanje!!!
Živimo u istoj kući sa svekrom i svekrvom, isti ulaz, svako ima svoj sprat. E sad, zanima me mišljenje i drugih ljudi.. Mužu je normalno da djeca idu kod njegovih svaki dan, kao da je to njihova kuća, a moji su neka 2 km od nas, i nikad ih neće odvesti tamo. (Jelte ja sam se udala). Meni to naravno smeta, jer i moji zaslužuju i trebaju da provode vrijeme sa mojom djecom. Kod mojih treba ići samo u "goste" kad ja idem, a njegovi mu trebaju biti "domaći". U poslednje vrijeme sve češće razmišljam o razvodu, jer vidim da u ovom braku sve konce vučem ja, bukvalno osjetim kako tonem psihički..