Sve majkine mlađe koleginice do 45 godine zamišljam ponekad da su moje žene, da imamo decu i slično, šta znam tera me nešto na to.
Uletela sam u neku glupu priču sa ni manje ni više direktorom firme sa kojim sarađujemo, naš najveći kupac oko koga se vrti pola našeg poslovanja. Na nekom ručku, bezveze, kroz neku običnu priču. Kapiramo se, ništa više. Ok čovek skroz. Nikad nije pokušao da me muva. Problem je što sve češće dođe mi da dam otkaz. Direktorka ludi! Nemam ništa sa tim čovekom a situacija postaje neizdrživa. Direktorka naravno, ne kontrira i insistira da idem i kad se izvlačim ali mi vaga svaku reč, svaki pogled, na nišanu sam joj kad god sam u njegovoj blizini. Presednu mi i sastanci i ručkovi.
Ja radim diretkor jedne firme, moja supruga je načelnica bolnice. Jeste da imamo dobre plate da ne radimo neke preterano teške fizičke poslove ali opet se suočavamo sa raznim poslovnim teškoćama. Jednom mesečno ogranizujemo večeru i muziku za naše prijatelje na kojima se lepo družimo. Svaki dan idemo u rekreaciju, nedeljno možda 2-3 puta se sa prijateljima nađem na nekoj kafi takođe i ona. Najviše slobodnog vremena imamo vikendom tako da nam to služi da napravimo ručak da imamo za 3 dana kada radimo. Poradimo dosta toga po kući i dvorištu posla uvek oko kuće ima hvala bogu.
Želim da moje dete ima dva imena. Nešto poput Marica Vladarica ili Tuga Kuga. Čekam još vaših predloga.
Na prvi dejt uvek idem u običnom izdanju i sa malo ili nimalo šminke. Želim da budem sigurna da ću se nekome dopasti takva kakva sam.
Kupio sam devojci poklon, samo ga je onako malo pogledala i ostavila na sto, nikad se bednije osećao nisam.
Mnogo mi smeta kad osoba ne zna da izgovori slovo r. To mi toliko para uši i antipatično je, da je to strašno. Da se odmah razumemo, ne sprdam se sa ničijim zdravljem, već kažem da mi smeta. Zbog čega sam ja sad loša, ako mi to ne odgovara i ako se ježim (negativno) kad to čujem?
Imam 35 godina i više uopće nemam energije niti volje za druženjem sa ljudima općenito bilo to prijatelji, obitelj, poznanici, kolege idr. Vesele me moja 4 zida, mir i opuštanje. Ironija je ta da radim s ljudima, dobar sam u svom poslu, no opet svih 8 sati samo maštam da dođem doma i počeo sam samo "odrađivati" posao da što prije prođe i da nemam puno interakcija. Ako moram na neko druženje doslovce me uhvati tjeskoba. Tako je već godinama, sve gore i gore. Moja cijela obitelj je druželjubiva i ne razumiju moje osjećaje i naravno da nam odnosi trpe. Ima li nas još takvih?
Upisala sam 2022 fakultet dobila budžet ali ne i dom, celo leto sam radila da ima za prva 3-4 meseca da platim stan i da imam malo za džeparac. Neverovatno je kako su stanovi tad ubrzo pred početak studija poskupeli, život, posla nisam imala ali sam barem bila mirna 3 meseca. Znala sam da moram pronaći posao ali bez uspeha. Neko vreme sam se davala za noć veče 50e noć 100e nešto na kratko 20e. Drugog izbora nisam imala pročulo se po gradu da sam ku*va da radim za pare. Jbg nisam razmišljala šta to nosi sa sobom moj ugled je narušen a ja sam posle godinu dana postala depresivna.
Imam osećaj da svaki put kada zovem momka da izađemo u grad budem odbijena, a ovamo planiramo zajednički život (njegov predlog). Ne znam kako da se osećam…