Dobila sam mononukleozu u 27oj godini. Bilo mi je grozno 3 nedelje, grlo, temperatura, nisam mogla vodu da pijem. Ali mene je toliko ljudi pitalo kako sam i pomoglo, da sam plakala od sreće. Rodbina, drugarice, kolege pa i komšije. Stvarno im hvala. Nekako sam navikla da sve sama radim i nisam očekivala ovoliko ljubavi.
Polažem vozački i žao mi je šta sam to govorila uopće nekima. Odvratnih ljudi da čim te vide pitaju jesi položila ?? Jeb*te se beživotni kad pamtiš da ja polažem pa ti je to glavno pitanje...
Posle 7 godina veze, prevarila sam momka, iako sam tvrdila da nikad ne bih mogla biti ta koja vara. Duže vreme ne osećam prema njemu ništa, čak sam mu to i rekla i pokušala raskinuti, ali on ne odustaje od mene. A ja sam se zaljubila u drugoga, ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, toliko mi srce zalupa kad ga vidim i sva zadrhtim.. Hoću da raskinem, ali ne znam na koji način jer smo već razgovarali, a nemam srca da mu kažem da volim drugog, jer znam da bi ga to uništilo skroz...
Imam bebu od 3 meseca i volim je najviše na svetu, ali nekim danima mi je veoma teško da se povežem s njom. Prosto me nekad nervira što plače ceo dan ili plače "bez razloga", bude mi nekako nepodnošljiva. A onda kad mi se sve slegne i kad mi se osmehne i pogleda s tim slatkim okicama, skroz se istopim i krene da me krivica jede. Preispitujem da l sam dovoljno dobra mama i zašto me nekad preplave negativne misli i manjak strpljenja... Svi kažu, sve je to normalno, neispavana si, malo si i prezasićena al meni je postalo baš teško da prihvatim da pomislim da me vlastito dete nervira nekim danima... Baš postajem očajna.
Ne razumem ljude koji budu s nekim ko je nedavno raskinuo dugu vezu, pa se još i venčaju posle nekoliko meseci. Ja tu ne bih imala mira, ipak su u nekom momentu živeli zajedno, verovatno i planirali porodicu. Ne mogu godine da se izbrišu posle samo tri meseca.
Toliko mi je sebe žao. Zadnje 3 godine mi je socijalni život ravan nuli. Imala sam vezu koja se završila pre 3 godine i od tada ja sam mrtvo puvalo. Kao da je sve stalo posle toga i nikada se više ništa nije vratilo u normalu. Mislila sam da je to samo period u početku jer sam prestajala da radim stvari koje sam radila bukvalno sam se zabila u sobu i nigde ne idem i prijatelji uglavnom dolaze samo kod mene. Ugojila sam se ne puno ali neprimetno naravno jer ne mrdam dupetom nigde jednostavno ne mogu. Ušla sam u tu zonu konfora i ni makac čak mi je i teško do prodavnice da odem. Drugi mi donesu sve što mi treba čak i hranu i vodu kao da sam retardirana. Kupujem stvari u nadi da ću jednog dana biti kao pre. Skupljam kao krtica i cipele i haljine i nakit i šminku i sve tako stoji samo. Do duše ja bi i izlazila kada bih imala sa kim a to su obično osobe muškog pola koje bi me samo davile i muvale i to pada u vodu. Žao mi je sebe!
Sa dečkom sam skoro godinu dana u vezi i ne volim ga više kako da mu kažem ne postoji neko treći jednostavno ne osjećam više zaljubljenost kao na početku a možda je to samo faza i možda će me proći ne znam.
Neću da teram svoje dete da ljubi i voli na silu babu i dedu i tetku, koji ga viđaju 1,2 godišnje po nedelju dana. Ne mogu nam doći u goste da se druže sa detetom jer smo 300km udaljeni, preko video poziva ne umeju da ga animiraju, njihova ćerka, moja jetrva ga nijednom nije ni pozvala na video poziv. A kad im dođemo u goste očekuju da mogu dete (3 god) uspavati, smiriti kad plače, čuvati satima da bi mi kao otišli negde sami, što im inače nikad ni ne tražimo. Odnos se gradi i zaslužuje, ne podrazumeva se!!!
Mnogo se kompleksiram jer mi Bog nije dao zgodnu konstituciju. Imam kilograme viška, radim na tome, nadam se da ću ovaj put uspeti u potpunosti da ih skinem.. Ali to opet ne menja činjenicu da nemam neku zadnjicu i bokove, pa i da smršam plašim se kako bih izgledala, jer mi je malo gornji deo krupniji od gornjeg. A za mene su bokovi, noge, zadnjica oličenje ženstvenosti i budimo realni uvek će biti zgodnija devojka koja ima sve to, nego neka sa većim grudima a dole sitna... Znam da se trebamo voleti takvi kakvi jesmo ali mi u moru nerealnih kriterijuma ne uspeva. A i muškarci prvo zadnjicu gledaju, pa sve ostalo.
U vezi sam skoro 10 mjeseci, da li da raskinem ili ne... Kada izađem sa njim stvarno se lijepo osjećam i divan je prema meni, ali ima i tih dana da razmišljam samo o raskidu. Pričala sam sa njim i stvarno se tužno osjećao. Ne mogu reći da sam izgubila osjećanja jer ga idalje volim, ali nekad stvarno ne mogu jednostavno. Nedostaje mi nekad da budem sama i slobodna. I kad bih raskinula znam da bih se loše osjećala zbog njega jer znam koliko mu značim. Ne znam šta da radim...