Postoji li neko ko ne igra igrice i ko se može otvoriti u potpunosti?
Volela bih da ponekad uzdignem sebe koliko uzdižem druge. Ubiće me osećaj inferiornosti.
Volim popiti kafu, čitati knjige sa fakulteta dok mi se mozak ne preforsira od informacija. Opet kafa i sve tako. Nisu mi zanimljive pjesme, filmovi, serije, razgovori ni ništa. Završio sam fakultet prije godinu dana i zabrinut sam za svoje psihičko zdravlje. Sve mi je osim knjiga prejednostavno i monotono. Doslovno mi od obične informacije nastane praznina u stomaku, a knjige me čine radosnim jer mi se dešava nešto u mozgu. Svaki razgovor s ljudima mi je dosadan. Molim vas za savjet.
Odgovorno tvrdim da je psihički teže živiti sa članom porodice koji te ne razumije nego imati vrlo težak tjelesni invaliditet.
Najbolji su mi ljudi koji neće da ti se jave nikako, a onda kad im se ti javiš – oni ti pišu otkud to da me setiš, otkud to da se javiš... Međutim, oni ti se nikad izgleda ne bi javili. Pa kad prestaneš da im pišeš jer su bezobrazni, oni ti se više nikad ne jave (a posle se ti isti žale kako nema dobrih prijatelja...).
Smatram da mnogi roditelji greše jer ne razumeju tinejdžere i smatraju ih decom. A onda se pitaju gde su pogrešili. Kada sam ja imala petnaest godina, jako me je nerviralo to što me tretiraju kao dete, ostavljaju me s decom od 11 godina "da se igramo", brane mi da imam momka, da gledam seriju koju ja želim (jer "nije za decu") i slično. Time možete samo da udaljite dete od sebe. Ja sam zbog toga imala momka ali krišom, gledala te serije krišom itd. Zapravo nisu ništa učinili tim zabranama sem što su me naterali da ih lažem. Mislim da svaki roditelj mora da razume godine svog deteta i da se ophodi prema detetu na odgovarajući način. Sada imam 28 godina i drago mi je şto sam toliko toga krila od njih jer verovatno ne bih imala nikakva lepa sećanja na srednju školu da sam ih slušala.
Imam česte napade anksioznosti. Preterenu brigu i strah. Osećam da ostajem bez daha, da ću se ugušiti, umreti. Puls mi je normalan, al osećam kao da je ubrzan. Osećam da mi je srce uznemireno, jako kuca. U zadnjih godinu dana zadesilo me mnogo i ružnih i lepih stvari, mislim da je to posledica svega toga. Nemam sa kim da pričam o tome. Ne želim da pričam mami, jer se plašim njene reakcije. Imam neki čudan osećaj, da me neće u potponosti razumeti, da će me osuditi, opet taj strah, opet to, šta bi bilo kad bi bilo. Ne znam kako da se izborim sa anksioznosti.. Brinem da svima sve udovoljim, da nikog ne uvredim, sebe stavljam na zadnje mesto. Plašim se ako ne uradim kako drugi pomisle, požele, kažu, da ću ih izgubiti. Ubija me sve to. Gubim volju za životom. Dolaze mi crne misli na pamet.
Imam najbolju drugaricu kojoj momci više prilaze i koja ima bolje ocene na fakultetu od mene. Tako kada joj neki dečko priđe ili dobije bolju ocenu od mene na ispitu, osetim neku dozu ljubomore. Stvarno mi je drago zbog nje i znam da ne bi trebalo da se poredim sa drugima, ali mi je krivo kada dobijem manju ocenu na ispitu a više sam učila. Volela bih da to prestane ali je jače od mene.