Kad se sjetim bivših šefova i kolega, toliko sam frustrirana, jer sam od svih njih starija, a jedina sam bila "sluškinja". Imam skoro 30 god, a ti balavci od šefova su u ranim dvadesetima, dok je jedan od kolega čak mlađi od 20! Taj šef mi je stalno držao neka životna predavanja, ponižavao me, a ja sam morala da šutim, radim ko magare i trpim sve živo jer on Bože moj, ŠEF! Onda druga šefica, tj. kontrolorka (isto balavica), tretirala me ko smeće, nikad joj nisam valjala, samo me napadala, urlala na mene da sam neradnik, da će me otjerati, premještala me svaki tjedan 100 put iz jednog dućana u drugi, doslovno me bacala ko vreću krumpira. A kad nas je jednom posjetio novi "direktor", zgrozila sam se. Lik je također balavac i još po izgledu i govoru se vidi da nije "naš", sigurno neki šipto. A šef s početka priče kad je bio otišao na godišnji je rekao da neka ga mjenja kolega (mlađi od 20) i da ja moram slušati njegove zapovijedi! Na što sam spala, da mi usrana dječurlija dirigiraju!
“Drugarica” mi se smijala kad sam u toku konverzacije pomenula kako sam nekog otpratila na insta jer mužu smeta. Podsmjeh praćen rečenicom “ja to nikad ne bih, to je moj telefon moja stvar”. Ja joj rekla “to je moj muž i moje poštovanje prema njemu”. Na šta se ona naljutila rekla da je to kontrola, a ne poštovanje i td. I od tad ne pričamo. Samo ću da kažem da se druugarica razvela, a ja sam u srećnom braku još.
Udajem se za par meseci za dečka sa kojim skoro 8 godina u vezi, upoznali smo se kada sam bila u prvoj godini moje srednje skole, prva moja ljubav, i mislila sam da je on pravi izbor za mene... imali smo ranije tokom ovih godina par nesuglasica zbog njegovih roditelja koji su se konstantno mešali u naš život, jedno vreme to više nije dozvoljavao, sve dok nisam pristala da se udam za njega i da pravimo svadbu... Krenuo je ponovo da se ponaša kao u početku, svaku odluku donosi sa njegovim roditeljima, htela sam da živimo odvojeno od njegovih roditelja, al on ne želi, rekao mi je ili ćemo da živimo sa njegovima ili nikako, dok je pre pristanka da se udam za njega pričao drugu priču... Pale su tu teške reči izmedju nas dvoje, gde su me neke njegove reči jako uvredile, sa obzirom što sam svih ovih godina njega jako cenila i poštovala, al ja to poštovanje ne dobijam sa njegove strane, a za par meseci se udajem za njega, a sada ne znam ni dal ga volim posle svega ovoga, al nema nazad...:-(
Imam drugaricu koja je sve do sad bila debela i neprimetna, do svoje 21 godine. Uvek je bila u senci svoje starije sestre koja je prezgodna i koju svi muvaju. Onda je rešila da će da se promeni i počela da gladuje i povraća na silu i mnogoo smršala. Problem je što je sad tek počela da proživljava sve sa momcima na brzinu. Prvi put je spavala sa dečkom, pa 2 dečko posle 5 dana, pa 3 dečko posle nedelju dana i tako redom, kao puštena sa lanca. I za svakog se nekako veže i na kraju ispadne jadna jer oni žele samo sex, a ona to ne shvata. Dosta puta sam pokušala da joj objasnim da to nije normalno, da ne može sve odjednom, da ima vremena za sve, da neće to nigde pobeći, ali ne vredi. Počela je da skače sa jednog na drugog i krenula jako pogrešnim putem i nikoga ne sluša.
Nadam se da ako ovo podjelim s nekim da će me proći.
U dugogodišnjoj sam vezi i sad sam se zaljubila u muškarca koji je dosta stariji od mene, sve ono što me kao racionalnu osobu ne privlači..ali osjećaji ne pitaju. Čak razmišljam o prekidu veze..iako znam da s ovim ne mogu imat neku budućnost.
Moj dečko je odličan, dugo smo zajedno, kupili smo stan zajedno, oboje uspješni poslovno, dobro živimo, zarađujemo, al sve nam je postalo rutina...često smo umorni nakon posla za nas..vikendom uvijek neke obaveze..i imam osjećaj kao da me uopće ne primjećuje..nemamo ni vremena za nas..a ovaj stariji mi je par puta dao da me primjećuje, osjećaam se kao da me vidi točno onakvom kakva jesam..osjećam se opet kao neka zaljubljena tinejdžerica..luda sam od svega..
Ja nikada u životu ne bih mogla da uspavam životinju, o tome mislim sve najgore. Žestok sam protivnik toga, nikad neću podržati to i promeniti mišljenje, ni za vek vekova. Pre nego što vi pojedini počnete, da ne kažem šta (biću pristojna), pomirite se sa činjenicom da ovde svako ima pravo da piše šta hoće (pod uslovom da nisu neke boleštine) i da ima pravo na svoje mišljenje. Džabe ćete sad da mi pišete 'to je mučenje, treba skratiti muke, kako ti nije žao da se muči' itd. Da se nađem u toj situaciji i da to uradim, osećala bi se kao monstrum, ubila bi me savest, živa bi se pojela. Niko od nas nije Bog pa da odlučuje ko će koliko živeti.
Sinoć sam se čula sa bivšim mužem, kaže...jao oprao sam 2 mašine😳...a ja njemu, pa dobro, pritisneš samo dugme, šta ti teško😫😫😫uvedio se jer je zaboravio da je on to meni stalno govorio😆
Imao sam dugu vezu i bio nesretan u njoj. Bilo je to ‘ili se ženiti ili raskinuti’ jer smo oboje bili u godinama. Mi smo bili pametni pa smo raskinuli. Prošle su dvije godine, i nakon faze divljanja, već dugo vremena ne prilazim nikome, ne pišem nikome, povukao sam se skroz u sebe. Samo radim, treniram i spavam. A tako bih volio imati samo jednu ženu, jednu koja bi me voljela i cijenila, da je volim i cijenim, da joj budem oslonac. Da budem uz nju kad joj je teško, kad je bolesna, da trčim do apoteke, trgovine, po deku, po čaj… Da zajedno nešto izgradimo, da jednog dana imam obitelj s njom, da toj djeci budem najbolji tata i njoj najbolji muž. Tako bih volio, ali sve manje i manje imam nade u to. S druge strane, gledam neke prijatelje koji imaju dobre žene, dobre cure, znam ih, odrasli smo zajedno, a ovi ih varaju, ne pomažu im ništa, ne cijene ih ni 1%. Zašto je to tako?
Doslovno trpim ponašanje svojih roditelja već 4-5 godina a sve je počelo ić baš nizbrdo kad se bivša djevojka uplela sa već dovoljno poremećenom situacijom...radim po njihovim željama dosta toga u životu pa čak i svoje novce ulažem na način da ih ušutkam na žalost i opet im je malo...gadim se sam sebi ali planiram ostavit taj život iza sebe i ugađat ljudima koje volim(obožavam) ali ne cijene i još postavljaju ultimatume kako će me izbaciti iz kuće u koju sam uložio 50.000€...
Dođe mi da se ubijem jer sad mi je prekasno kupit svoju vlastitu kuću kao 30godišnjak jer moram vratit te kredite da bi si kupio svoj vlastiti mir i dom na način kako ja to zamišljam jer mi je dosta terora koji proživljavam!
Jedan veliki pozdrav za sve netoksične roditelje koji nisu pravili djecu da im budu penzioni fond, ne stvaraju im svojim ponašanjem probleme u životu, ne narušavaju vaše psihičko i fizičko zdravlje, i ne zahtijevaju da ih stavite ispred svojih potreba.
Znam da vas je malo, ali realno treba svaki grad da ima Ulicu netoksičnih roditelja. Svaka vam čast!