Žao mi je sto tokom svog života nisam uspjela da nađem pravu prijateljicu. Prijateljica koju imam od srednje škole, smatrala sam je najboljom zadnjih 10 godina, međutim vremenom neke stvari su mi jasnije. Razumijem dok je sa momkom, neće zvati mene sa njima, ali isto tako ne razumijem da kad nije sa njim, slavi Novu godinu sa osobama koje meni ogovara, mene ni ne pozove, a zna da nemam ništa planirano. Ovo je samo sitnica, more je ovakvih stvari u našem odnosu gde me stalno izostavlja, dok ja nju uključim u svaki dio svog života. Ne želim ja nju vezati za sebe, ograničiti, nisam ni ljuta na nju, samo sam povredjena jer shvatam da nije ono sto sam mislila. Već godinu dana razmišljam da prekinem prijateljstvo za stalno, a sa druge strane mislim da je bolje napraviti distancu. Nemoj da mi govorite da pričam sa njom, ima 25 godina, odlično zna šta radi i nema smisla da joj skrećem pažnju na to, svjesna je svega, ja sam tu kad nema nikog.
Prekinula sam s dečkom s kojim sam se vidjala oko mesec dana jer sam uočila znakove manipulacije koji su postajali sve očigledniji. Iako sam ranije primetila suptilnije oblike manipulacije, presekla sam nakon ovoga. Kada sam se obradovala nekoj sitnici koja mi mnogo znači, osudio me, rekavši: “Šta je s tobom?!” Na moje objašnjenje odgovorio je: “Zašto si tako osetljiva?”, a potom dodao: “Zar ćeš posle svega što sam učinio za tebe, prekinuti ovaj odnos time?” U tom trenutku, pokazao je pravo lice – sklono manipulaciji, omalovažavanju, minimizaciji osećanja i emocionalnim ucenama. Primetila sam to na vreme i nimalo se ne kajem što sam prekinula.
Udaljila sam se od porodice. Žao mi je, ali tako su sami hteli. Ako njih nije zanimalo nikada kako sam ja i kako je meni, što bi mene?! Milion puta uhvatim kad im pričam nešto da me ne čuju i skreću priču na drugu stranu, ne zanima ih. Zato sam se udaljila i malo pričam i sa porodicom i sa ljudima oko sebe na poslu i inače. Odem u crkvu i tu mi je najlepše.
Imam 20 godina, nikada nisam imao devojku, to je zato što današnje devojke koje iole lepo izgledaju (recimo 6/10 pa naviše) imaju nenormalne standarde (da je vodim na večere, da je vozikam svuda, da joj plaćam izlakse). Imam dobar auto i relativno imam novca pošto radim od 16te godine još dok sam išao u srednju, radim i sad dok studiram ali to izlgeda nije dovoljno novca...
Jednom prilikom, svekrva je došla kod nas i pohvalila se kako je išla kod astrologa koji joj sve pogađa. U jednom trenutku rekla je mom mužu ,,jao videla je u karti da će Milan (naš sin) dobiti brata za 10 godina". Moj muž me pogledao i rekao eto Neno, dobićemo još jednu bebicu. A moja svekrva na to me samo onako podsmešljivo pogleda i tiho sa smeškom kaže svom mužu, ,,ali neće dobiti dete sa njom". Hvala Bogu što me muž podržava u svemu i što vidi kako se njegova majka ponaša prema meni.
Imam 19 godina. Radim, imam svoj novac, živim još uvijek sa roditeljima. Međutim, postoji jedan ogroman problem koji me prati već od 16te. Mama je jako stroga prema meni i dalje. Kada sam bila mlađa izlasci su bili do 23h, kada bih pitala smijem li ostati duže dobijem odgovor u smislu "još jednom me to pitaj dobit ćeš šamarčinu." S time da niam smjela otići busom do grada sve do moje 18te do kojeg treba 5 minuta jer je uvijek govorila kako se boji, da ima svakavih budala. I okej uvažila sam to izlazila samo dva puta u tjednu najviše vikendom max 4h jer u 11 već tata dolazi po mene i idem kući. Stalno zivkanje jesam dobro iako se ništa nije desilo, svako malo kada sam vani moram joj poslati sms da je sve okej, da sam stigla itd. Sada kada već ulazim u 20tu je isto. Muči me to što nemam svoju slobodu što uvijek moram doma kada mi je najbolje JER ONA NE SPAVA kada sam negdje. Danas sam htjela s posla ostati vani max pola sata ona zove govori da izvolim doć doma da je umorna. Zanima me kako da joj se obratim jer kada krenem s njom u neki takav razgovor poklopi me i još mi kaže "nemoj mi odgovarat". Ako odem van u subotu i želim u nedjelju otići na sat dva govori kako nemam poštovanja
Drugarica dala pare za kaparu jer kupuje stan. Pita me da joj pozajmim izvesnu svotu novca što sam i učinio. Pri tom sam joj rekao da je to zadnji put i da nije uredu da od mene stalno zajmi a pritom ima momka. Našla se uvređena...
Bila sam u vezi 5 godina sa momkom druge vere. Prošli smo kroz mnogo toga – strah od osude, mešanje drugih, neprestane svađe zbog okoline, a ne nas samih. Nažalost, i dugogodišnja “prijateljica” je svojim ponašanjem doprinela raskidu. Žao mi je što sam to dozvolila i što sam zaboravila koliko vredim.
Donela sam odluku da se pomirim s njim, da presečem sve toksične odnose i tada je sve krenulo na bolje. Pronašla sam prave prijatelje koji su mi dali podršku kakvu ranije nisam imala.
Kad sam zatrudnela i udala se, naišla sam na osudu rodbine – govorili su strašne stvari mojim roditeljima, tetka i ujak su me se odrekli. Ali moji roditelji su bili uz mene i to mi je bila najveća snaga.
Zato, svima koje sam “izgubila” – nisam izgubila vas, vi ste izgubili mene. Udala sam se iz ljubavi, imam divnog sina i život kakav sam želela. Ja sam uspela. A vi – slobodno nastavite da mrzite. 😘
Zaljubila sam se u asistenta na svom fakultetu…nemamo nikakav specijalan kontakt niti ga mogu pronaći na društvenim mrežama, sramota me je jer ne znam šta on oseća prema meni, ali istina je da mi se niko ovako nije sviđao i smatram da je on najlepši momak kog sam ikad videla :)
Nije mi jasna poenta obeležavanja smrti pokojnika tako što se familija okupi i najede se "za dušu". Taj običaj jedenja "za dušu" je zapravo potekao od onog verskog običaja da nahraniš nekoga ko je siromašan u ime pokojnika, da učiniš neko dobro delo za njegovu dušu, da mu bude bolje na onom svetu. A ne da se familija skupi, ždere i ni ne pomene pokojnika. A da ne pričam koliko je nerazumno dati toliki novac na jedan ručak za familiju koja inače ima šta da jede.