Momak i ja sređujemo kuću u koju ćemo da se uselimo. Odlučili smo se da se ne venčamo odmah kad počnemo živeti zajedno, već posle kad se mi za to odlučimo. Njegovoj familiji je to skroz u redu, a moji neće ni da čuju za takav način života..
Jutros kad sam išao na posao, prisustvovao sam sudaru u kome je jedan čovek poginuo, tu scenu njega kako mrtav leži na putu me je potresla i evo nisam ni za šta sad da radim...
Shvatila da samo gubitnici vole da ih čekate, jer je to jedini način da se osete bitnima.
Bivši najbolji prijatelj, koji me je ostavio zbog djevojke, javio se nakon 4 godine. Naravno da se kaje, da mu je žao i slične priče. Popričali smo, te sam rekla da se naše prijateljstvo neće nastaviti, ali već 7 dana razmišljam samo o njemu. Moj momak ne bi podržao pomirenje nakon svega i nakon takvog odlaska. Ne znam šta da radim.
Ja ne razumem koja je poenta fotošopiranja do iznemoglosti? Nećemo da se lažemo, skoro svi(pa i ja) iskoriste fotošop za neke sitne korekcije, ali brate, kako neko od sebe može da napravi karikaturu i totalno drugu osobu? Iskreno rečeno, mene bi blam bio da me gledaju na društvenim mrežama na jedan način, a da mi se uživo smeju i kažu 'ko je ova'.
Neki lik mi je poslao poruku da bi voleo videti moja stopala... Na kraju se nije ni pojavio.
Bila sam na ručku s jednom prijateljicom, pa kad sam joj rekla da sam 15 godina sama - ona se šokirala. Nije mogla vjerovati da je to tako. Ispričam tu njenu reakciju dugogodišnjoj prijateljici - a ona se na to na sav glas nasmijala. Smorila sam se na kraju.
Priznala mu emocije i udaljila se jer je zauzet.
On me ne ostavlja na miru, zove me druže i zapratio me na ig.
Nakon 2 godine viđanja i muvanja, čekanja da on pokrene nešto ozbiljno, ostavio me hladno jer sam ja pokrenula temu ozbiljne veze, zajedničke budućnosti i svega što ide uz to. Volim ga previše, ali me isto tako previše povredio i razočarao. Sve sam bila spremna da dam za nas. Za mene je to bilo za celi život i bojim se da nikada više ne budem mogla voleti i zasnovati obitelj.
Imam 19 godina i već više od godinu dana živim samostalno na drugom kraju države skoro bez ikakvog kontakta sa obitelji. Upoznala sam jednog dečka, zaljubila se. On je jedino što me istinski čini sretnom. Išlo je sve super, imala sam posao, njega i ništa mi više nije trebalo. A sad, sad ne znam gdje ću bit za tjedan dana, strah me toga. Bojim se da će me sustić moja brzopletost da odrastem. Ne želim otić od njega i vratit se doma, iako bi dala sve da odem na bar dan, dva. Sve se polako raspada, želim radit ovdje, ali nemam gdje. Strah me otići da se nemam gdje vratit, da njega ne mogu vidjet bar jednom tjedno. A još teže mi pada to jer nemam nikoga svog ovdje. Imam tjedan dana da smislim gdje ću i što ću sa sobom. Strah me jako i nadam se da ću bar nešto uspjet.