Ne znam šta više da radim sa ovom ljubavlju u sebi..prošlo je osam godina, nisam se ni metar pomerila. Kada prolazi i da li ikad, život mi je stao i nikad se nije nastavio. Da mogu da mu poklonim život dala bih, jer ionako ga nemam, ne postojim, samo udisanje vazduha gde je svaki udisaj ispunjen njime.
Nervira me kad devojke okrivljuju momke da su cepidlake i škrti jer im neće nešto kupiti iako “je to malo para”. Pa ako je malo para, zašto ne platiš sama?
Moj dečko je užasno toksična osoba. Svaki put kada želim razgovarati o nečemu što mi smeta uvijek to pretoči u svađu, manipulaciju ili apsolutno ignoriranje. Govori mi stvari koje me užasno smetaju a kada ukažem na to onda sam ja jednostavno luda, pretjerujem, ja ga ne volim, on mene ne zanima. Došla sam do točke u kojoj više ne mogu pogledati sebe u oči. Dosta mi je.
Kako se pomiriti s činjenicom da me moja srodna duša ostavila. Boli užasno. Možda se i vrati, ali ne mogu vječno čekati i nadati se nečem što možda neće doći.💔
Nisu mi jasne osobe koje ostaju u vezi/braku sa nekim ko im ne odgovara. Naježim se i smuči mi se kad pročitam ono 'volimo se, ali..' bla bla. Džabe ljubav ako to nije to- kompletno. Još su mi najgori oni što se vuku godinama, a smeta im sve i svašta. E pa gospodo, sami ste birali partnera i itekako ste ga upoznali vremenom. Ako vam je ljubav izgovor za sve, lepo trpite i gotovo. Ne smarajte druge vašim lošim izborima. Jedino su mi jasni oni što su prihvatili to stanje i ne piskaraju ovde, ne ogovaraju partnera sa strane.
Ne mogu da nađem prijatelje. Prosto niko ne želi da se druži sa mnom. Šta god uradio, gde god se učlanio, koji god pristup pokušao jednostavno ne ide. Ja sam onaj tip sa kojim je svako ok, sa kojim proćaskaš par minuta ali se niko ne druži s njim. Od kad se raspala grupa iz detinjstva nemam nikoga. Gledam kako mi život prolazi pred očima, kad god prolazim gradom vidim svoje vršnjake u grupama kako se druže a ja naravno sam. Devojku nikad nisam imao, to valjda ni ne trebam da napominjem. Iz dobre sam i zdrave porodice i sredine, nemam nikakvih mentalnih ili fizičkih nedostataka, nisam ružan tako da stvarno ne znam u čemu je problem.
Posle svih skandaloznih modnih trendova kod žena, mislim da se pojavio ubedljivo najgori - abnormalno široke farmerke. Devojke, izgledate kao da ste od očeva uzele rashodovane farmerke za majstorisanje i počele da ih nosite kao modni detalj. Pun grad paćenica koje izgledaju kao da nemaju novca za svoju sopstvenu odeću, već nasleđuje tuđu, i to mušku. Ko vas je slagao da to lepo izgleda?!
Volim lagodnost i komfor u životu. Ne mislim na neki teški luksuz da imam ne znam ni ja šta, već prosto da nemam brige i sekiracije u običnoj svakodnevici. Da ne moram gledati kad šta i koliko nešto košta, da živim tamo gde imam mir i privatnost itd. Prosto cilj mi je da što manje trpim i da se što manje patim u životu. Verujem da bi svi ljudi ili bar velika većina tako htela ali malo ko to zaista i ostvari.
Među najružnijim stvarima na svetu su mi gojazni ljudi. Mislim na one koji se ne kreću, jedu preobimno i ništa ne poduzimaju povodom toga osim kukanja kako im je sve teško. Kako izgleda, biću jedna od debljih zbog bolesti, pa samu sebe proganjam sa činjenicom da ću i sama biti debela!
Od svega do sada, najviše se kajem što sam bila lakoverna. Neki ljudi su mi bili toliko dragi da sam im dugo gledala kroz prste, i nalazila opravdanje za svako njihovo ponašanje. Lako se vežem za osobu, i kao da odmah isceniram unapred našu vezu (prijateljsku, ljubavnu...). Život gledam kroz ružičaste naočare i nikako da ih skinem. Kao da se plašim da tek ako ih skinem, neće biti ničega, samo praznina.