Ne znam da li je gore onima čiji su roditelji imali savršen brak i ljubav, pa nisu mogli pronaći bolje od toga, nego gore, pa se razočarali, ili ovima što su pred očima kao deca imali dva posvađana paćenika, pa od tih trauma se teško usuđuju ući u brak. Prvo gore je moja majka, drugo sam ja! Da li je neko gledao, pa našao zlatnu sredinu?
Decko mi je za 22. rođendan samo napisao poruku, živimo daleko i dobila sam samo poruku a ne radi trenutno nigdje... od njegovih ni poruku nisam dobila a mene je napao kad sam zaboravila rođendan njegove sestre spominjajući da je cura kojoj se on sviđa čestitala njoj a ja ne... njegova mama je toj curi na fb-u čestitala rođendan nazivajući je ljepoticom a meni ni poruku nije poslala, a inače ja njoj uvijek sve čestitam prva... malo sam povrijeđena.
Jedva čekam da se razvedem jer sam razočaran u ženu. Počela je da puši, histeriše, ljubomoriše, ugojola se enormno. Više ne mogu to da izdržim, čak i finansijski me načisto upropaštava. Ja sam već ranije imao jednu takvu vezu i rekao sebi nikada više. Definitivno posle razvoda neću više da dejtujem. Šta je meni ovo trebalo, Bože dragi?
Studentski život je pakao. Uništio me. Život mi se sveo na učenje, knjigu, rokove i kolokvijume. Društveni život skoro da nemam. Besparica me ubija, konstantno štedim, mjerim i važem svaku paru. To traje već godinama, a najviše novca dajem u knjige. Ne pamtim kad sam sebi nešto kupila. Jedva čekam da se zaposlim, da kupujem sebi što poželim, otputujem negdje bar na vikend, pozdravim se sa fakultetskim obavezama. Znam da me tek poslije čekaju ozbiljne obaveze i posao, ali dosadilo je ovo.
Koja sam ja glupača bila prije 20 god. Bila sam studentica, imala dečka koji me obožavao, a bio je iz veće obitelji (mama, tata, 4 mlađa brata), uz fakultet je radio pokušavajući financijski pomoći svojima, a ja sam očekivala da sav novac troši na mene, iako sam imala mnogo više nego on. Nikad mu to nisam direktno rekla ali sam tulila i ljutila se ako nekad nismo otišli na neki izlet ili koncert jer je on za taj novac kupio bratu tenisice ili platio izlet. Oprosti Ivane, bila sam nezahvalna koza.
Moja supruga nije emotivan tip osobe. Ja sam još gori po tom pitanju. Ali sam se jako obradovao kada mi je napisala "hvala" za sve što radim za nju i djecu, kako ne donosim stres kući, kako plaćam sve njihove obaveze i kako uvijek može na mene računati. Bilo mi je baš drago i srcu milo to pročitati. Plakao nisam, ali sam se nasmiješio čitajući. :)
Mrzim što kolegele sa djecom imaju više povlastica. Dopušta im se da dođu kasnije, ili odu ranije jer moraju po djecu u školu/vrtić i tako dok ne krenu u srednju. Mislim da je dijete od 10 godina već sposobno samo ići u školu, pogotovo ako im je škola u kvartu. Pa onda nama drugima daju njihov posao koji nisu stigli odratiti pa često sotajemo prekovremeno. Nije njihov posao moja odgovornost!
Uvek sam najviše bila privučena očima i pogledom svih momaka koji su mi se ikad sviđali. Ali jedne zelene oči uvek me preseku...
Djeca i karijera ne idu zajedno. Ili si više na poslu ili više sa djecom, pola pola nema.
Zbog prevare žene, odvojen sam od porodice, bol u grudima je nepodnosljiv. Msm da samo druga žena, koja će me voleti, a i ja nju naravno, može da me izvuče iz ove letargije. Samo to ubeđen sam. U suprotnom sam gotov.