Dečko je obrijao bradu i ostavio samo brkove. Svi mu govore da mu dobro stoje ali meni se ne sviđaju. Htjela bi mu reći a opet on nikada meni nije rekao riječ o tome kako izgledam iako sam se dosta udebljala od kad smo se upoznali.
Ne podnosim ljude koji konstantno pominju poslovice van konteksta- rade gluposti, loše se ponašaju, krivicu za svoje ponašanje stavljaju na druge ljude, a poslovice im dođu kao izgovor, pogotovo za preokret situacije u njihovu korist, teraju druge ljude da se osećaju grižnju savesti, forsiraju svoje želje i osećanja, a to naravno bez uvažavanja druge strane.
Nisu svesni toga koliko glupo zvuče, a ubeđeni su u to da su uvek u pravu...kipi mi mozak od njih!
Momak me ostavio zbog druge djevojke, samo je objavio sliku sa njom, to mi je uništilo samopouzdanje, rekao je da je ne voli, a onda se oženio sa njom.
Uvijek kad se sjetim da sam bila prevarena sine mi da moj bivši ima istetoviranu glavu mog psa preko cijele noge.
Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi nose crne naočare na sahranama, pa šta ako su ti se oči nadule od suza, sahrana nije takmičenje u tome čiji je bol "dostojanstveniji"...
Imam veliki strah od vožnje tj.
ne toliko od same vožnje koliko od toga da mislim da neću moċi da odreagujem u nepredvidjenim situacijama (koje se često dešavaju u saobraċaju), da će mi se auto vratiti unazad na uzbrdici, da neċu znati da kontrolišem auto na nizbrdici ako je gužva, da će mi se gasiti auto na semaforu, bojim se takodje za tudji život da mi ne istrči neko dete ne daj Bože, parkiranje Bogu za plakanje i tako u nedogled...mnogo strahova i ne znam kako da se rešim. Imam noćne more kako ne ukočim na crvenom npr. ili se slupam i onda se budim u znoju... Svi me ohrabruju da samo vozim i da će tako strah da mi nestane i svima je naizgled lako, samo meni ne.
Pokušavam da smršam uz teretanu i uravnoteženu ishranu, gledam da unosim proteine, da radim težinske treninge... Međutim muž mi je rekao da je bolje da gladujem i radim kardio jer ću tako biti "sitnija", što je njemu ljepše....
Osećam se manje vredno zato što sa svojih 28 godina nikad nisam imala dečka. Završila sam fakultet i radim. Nisam neka lepotica (po mom mišljenju), ali vodim računa o sebi. Stidljiva sam, povučena, delujem hladno i imam jako nisko samopouzdanje. Svesna sam toga da me to što sam sama ne određuje kao osobu i da ne treba da se osećam manje vrednom zbog toga, ali ne mogu da izbacim te misli iz glave. Želim da se što pre pomirim sa tim da je realnost takva i da u miru nastavim dalje.
Toliko sam umorna od svega, toliko pucam po svim šavovima... Nemam snage više da se borim. Ceo život se borim, jer nisam imala roditelje koji me štite na pravi način, već roditelje koji samo prave probleme u životu. Zbog lošeg odrastanja, koje mama očigledno ne vidi lošim (tata je umro), ja sam imala loš izbor partnera i imam dete kom ne želim da budem loša majka zbog koje će imati psihičke posledice kakve ja imam. Konstantno se borim sa tim, jer meni MORA da je dobro, a nije ni malo. I prestanite sa tim "idi kod psihoterapeuta", kao da ne znate koliko košta... Ne znam šta će biti sa poslom, nemam kola, nemam svoj mir, a borim se svakoga dana za to. Jednostavno ne ide. Na jedan uspeh, padnem 3x dole. Ne mogu više...
Radim prilično lak posao...hotelijerstvo na recepciji.. Posle svake smene se osećam toliko iscrpljeno da zaspim odmah... Ja se stvarno divim ljudima svih drugih branši kojima je posao mnogooo ozbiljniji tipa advokatima, doktorima, rudarima, ma svimaa kojima je i psihicki zahtevniji posao i izdržavaju, rade, idu u teretanu šetaju... Žali Boze mojih mladih godina, a baba.