Zasto imam krivicu da sam "ravnodušna, da dovolino ne tugujem, ne
plačem" za tatinu smrt. A bili smo jako jako jako bliski. Pravi jedan odnost deteta i oca... Sve se iznenada desilo...
Ostavio sam dete i ženu zbog druge. Znam, posle j nema kajanja ali me osećaj krivice razjeda. Nedostaje mi ćerkica, nedostaje mi porodica. Bivša žena se promenila, sada je upravo ono što sam našao u drugoj ženi. Znam da je za osudu ali znam i da u životu ništa nije 100% i da ljudi greše... Ja sam grdno pogrešio i sada snosim posledice😞.
Nakon što sam pre 8 i po godina otišao od devojke koju sam voleo mnogo, ali se ispostavilo da nismo više emocionalno kompatibilni i da veza više ne ide nikuda i samo nas oboje mrcvari, frustrira i uništava jer na kraju veze nismo uopšte više ličili na ljude s početka veze, nisam više nikada imao partnerku. Ne mogu, nemam više snage, volje i vere, osećam se kao da sam ostao zaglavljen i umro pored nje te večeri kad sam otišao. Bilo mi je do prošle godine sasvim ok da budem sam, jako mi je puno vremena trebalo da bude tako... da se sastavim, reorganizujem i pokupim, ali sada bih stvarno voleo da mogu da nastavim dalje sa životom i da mogu opet da se otvorim, ali više ne znam kako. Strah me je da neću izdržati još jedan raskid s bilo kim, a još me je više strah da ne završim s pogrešnom osobom, pa se iz straha od još jednog razlaza zaje*em doživotno. Nadam se da neću ostati zauvek ovakav i da ću moći nekad ponovo nekoga da volim i da budem voljen ovakav kakav sam.
Moja žena je trudna i ne jede ništa. Stalno se svađamo. Da li je ovo ponašanje ispravno? Šta treba da uradim da je nateram da jede nove stvari? Molim vas, pomozite.
Kako naterati muškarca da se uključi u kućne poslove? Sve nam je u braku super osim toga. Mama ga ništa nije naučila.
Rođena sestra je meni i mojoj porodici napravila pakao od života. Udala se za zlo od čoveka i stalno ga pravdala. Ishod je rak i gubitak oba roditelja od stresa, svađa.. Ni dan danas se ne kaje. Moja patnja je beskrajna.
Imam 27 godina, ne volim da se družim sa negativnim osobama, ne volim da budem i bilo kakvom društvu osoba koje osuđuju bilo koga na bilo koji način, ili bacaju neslane šale na nečiji račun, smatram te osobe manje intaligentnim, moji mi često zameraju zašto ne sedim, sa ovom ili onom komšincom, tetkom vlastitom tetkom, ili strinom, i oni znaju da ne želim bitni prisutna gde se i mačka omalovažava a kamoli neko ljudsko biće koje život nije mazio, i iskusan je sa svih strana.
Tetka je kometarisala ženu koja se razvodi od muža sa kojim ima 4 dece, rekla je da je nemajka koja razdvaja decu od oca, da je nemoralna, da ove današnje žene neće ni šamar da pretrpe za svoj brak, TETKA VELIKO SI ĐUBRE OD ČOVEKA.
Ne razumem ljude koji nemaju bukvalno nikakvih hobija, koji vam posla/škola/faksa ne rade apsolutno ništa. Ne čitaju, ne gledaju filmove i serije, ne bave se nikakvih sportom, ne uče jezik, ma bukvalno ništa. Kako možeš doći s posla i blejati u zid, ne razumem...
Kolega dosađuje s bivšom devojkom. Priča o njoj, kaže da je obrazovana i stalno ističe da je taj faks težak, a oni nisu zajedno deset godina. Ona se udala, odselila, on i dalje o njoj. Ne kapiram što čovek smara o tome, umesto da se posveti svom životu.
Drugarica mi je rekla da krijem muža i dete, jer pazite ovo - ne izbacujem slike sa njima na društvene mreže!
E pa draga moja, život se živi offline, i nama je super što ne moramo nikome da se dokazujemo!