Konačno sam skontala na koga me podsjećaju žene sa previše botoxa i plastičnih operacija.
Podsjećaju me na mrtvace, sa onim ukočenim i zaleđenim izgledom lica, zavrnutim istim nosevima ko u krmače i usnama ko kobasicama. Volim horor filmove i nemam strah od njih ali više me prepadnu ove plastične spodobe jer ih je nemoguće ne vidjeti što na društv.mrežama, što na televiziji.
Majka sam malog deteta i nisam izgubila nijedno prijateljstvo i drugarstvo zato što sam dobila dete. Mnoga su još čvršća. Koga to ne zanima i kome nisu potrebni ti ljudi, u redu ali nemojte kumim vas više da kukate kako su vas drugarice napustile jer imate porodicu. Napuštaju vas jer ste naporne, jer ne poštujete tuđe vreme i probleme, napuštaju vas jer vam je lakše i draže da sklapate i održavate površna poznanstva iz parkića umesto da čuvate ljude koji su pored vas polovinu života, napuštaju vas jer mislite da se sve oko vas vrti, napuštaju vas jer tražite apsolutnu podršku i razumevanje a to ne dajete drugima...
Kada mi je teško, imam kome da kažem ali ne zloupotrebljavam ničije vreme i prisustvo. Kada imam potrebu, popričam sa nekim kome je posao da mi objektivno kaže kako sebi da pomognem ili pišem dnevnik. Ljudi koji su bili pored vas se nisu promenili, vi ste. Ili vas jednostavno boli uvo, nemate više kapaciteta za to. Ali prihvatite istinu i ne kmečite.
Imam zakazanu tuču 1 na 1 sutra. Dobiću batine ali moram da odbranim čast!
Došli smo na more u predsezoni, imamo troje dece i to nam se uklapalo u budžet. Ovde je neka ekipa 50+ , 3 bračna para. Muškarci na plaži od ujutru do uveče, piju litre piva, prže se na suncu i toroču kao prije. Uveče se prebace na terasicu i nastavlja se žurka. Žene tegljače, vuku iz prodavnice, kuvaju, govore im da se maknu sa sunca. Znači kao vrtić da su povele, s tim što ovi manje slušaju. I onda se setim kako su moja majka i strina isto tako provodile leta. Strašne stvari.
Radim u novoj firmi tek tri mjeseca. Izvana, sve to izgleda sjajno – nova prilika, nova plata, posao u struci. Ljudi oko mene misle da mi ide odlično, i ne mogu im zamjeriti, jer to je slika koju najčešće vide. Ali istina je da se ne osjećam dobro.
Napravio sam grešku koja je firmu koštala 700€. Nije bila namjerna, ali je bila moja odgovornost. Od tada nosim teret tog osjećaja, ne samo zbog novca, već zato što mi je to dodatno poljuljalo samopouzdanje. U meni se bori osjećaj krivice s osjećajem da možda nisam ni trebao biti ovdje.
Razmišljam da ponudim firmi da mi odbiju taj iznos od plate. Znam da to ne briše grešku, ali želim da pokažem da mi je stalo, da sam odgovoran i da mi nije svejedno. U isto vrijeme, uhvatim sebe kako razmišljam o otkazu – ne zbog jedne greške, već zato što se danima osjećam kao da ne pripadam, kao da nisam dovoljno dobar, kao da ovo nije moj put.
Tako mi fali da imam tu jednu osobu, prosto da imam nekog sa kim mogu pričati o svemu.
Imam 25 godina i malu princezicu od godinu dana, ne znam da li sam loš ili sebičan roditelj ali sve što želim je da me ona voli najviše na svetu, trudiću se maksimalno za to i daću sve od sebe da budem dobar otac i pružim joj sve što ja nisam dobio, i materijalno i emotivno. Znam da je to što želim sebično ali je jače od mene, ona je sve što imam!
Ranije sam jako voljela da idem u Novi Pazar kod rodbine, uvijek sam se radovala tome, a u zadnje vrijeme nije mi više toliko gušt. Sad sa 25 vidim da svi imaju svoje obaveze, da uvijek ja iz Sarajeva moram dolaziti a oni dođu jednom u 5 godina, ako i toliko. Također, međuljudski odnosi su im sve samo ne idealni, tračaju se međusobno, sve na prvu super a zapravo se ne podnose. To mi je tužno, ali šta je tu je.