Imaš prvu ljubav, prošle su mnoge godine i odlučiš da je posetiš i smišljaš sve šta ćeš reći i onda saznaš da je skoro preminula.
Stvarno ove devojke i žene po teretanama... Treba ih poizbacivati šutom u d**e. Slika se 15 minuta ispred sprave, pući usta, ma glupost. Nekada su muškarci i žene na zapadu imali odvojene teretane. Bilo bi extra da je tako sada i kod nas, da na miru može da se vežba a ne da dokone instagramuše sa pola mozga troše drugima vreme.
Ne kapiram šta ovi ljudi misle o meni i da l' oni međusobno pričaju o meni i analiziraju moj život. Jednu osobu prvi put vidim, a inače je familija mojoj zaovi, ta osoba mene pita izlazim li gde. Kakvo je to pitanje? Inače me zaova smara time da treba da izlazim i družim se, a žena pojma nema šta se dešava sa mnom i mojim životom jer više nikom ništa ne govorim. Ne znam koji im je.
Kako se ljudi nose s teškim nesrećama koje im na neki način zaustave normalan tok života? Pogotovo mi koji smo tek počeli graditi nešto i u svemu tome se moraš vratiti i ovisiti o nekome…
Ne razumem ljude koji iz čista mira zovu na video poziv. Šta očekuješ? Ako nisi deo porodice ili toliki intimus da ti se mogu javiti bilo kada i bilo gde da se nalazim i bilo kako da izgledam, nema razloga da me zoveš na video poziv. Malo pristojnosti i privatnosti.
Prevarila bih jedino u slučaju da me je partner totalno zanemario u svakom smislu a da sam mu ja to nekoliko puta rekla. Što znači da zna šta treba pa popravi, ali neće. Jedino u tom slučaju. I onda nema pravo da se ljuti. Žao mi je.
Oduševljava me i divim se kad na filmovima ili negde drugde vidim npr. moja žena ne bi to nikad uradila (onako sigurno) ili moj muž ne bi to nikad kupio, to nije on... Koliko zapravo ljudi dobro poznaju jedno drugo. I ne, nije u pitanju vreme koliko su zajedno nego koliko su zainteresovani. Ja živim s debilom 4 godine, a ne zna mi ni omiljenu boju.
Nedostaje mi tvoj smeh. Nedostaje mi tvoje lepo lice. Nedostaju mi trenutci koje smo proveli zajedno. Nedostaje mi ono isčekivanje da li ćeš doći. Nedostaješ mi, nedostaješ...
Hajde malo da podelimo "paranormalna" iskustva, ko je imao. Šta god da je u pitanju. Jednom sam za vreme paralize sna videla crnu siluetu sa crvenim očima kako stoji pored kreveta i gleda me. Pomolila sam se i prošlo je. Ne znam šta je to tačno bilo, ali sam videla da se dešavalo i drugima.
Znam kako će ovo zvučati, ali djevojke, žene - svi se oni promijene nakon desetljeća i dvoje djece. I onaj najblistaviji princ će te kad tad povrijediti i bit ćeš nesretna. Ne mora ni biti nasilan, nevjeran ili nešto tako radikalno, jednostavno se prestane truditi, ne da mu se ništa, nema više iskre. Uzalud ja skakućem oko njega, ne gleda me više onako kao prije.