Danas sam na poslovni put putovala s klijentom od Niša do Beograda. Neću ga više susretati, ali lepo smo se napričali. Na izlasku iz auta me pitao za broj mobilnog pod krinkom da mi javi kad istraži nešto o čemu smo pričali. Rekla sam mu da ima moj broj u imeniku firme. Sad sam legla da spavam, ali ne mogu da zaspem jer se pitam zašto kroz ceo razgovor nisam pomenula da imam momka. Da moj momak čuje sve što smo pričali, ne bi imalo što da mu smeta, ali pitam se da li ga podsvjesno nisam pominjala jer mi je godila ideja da mu se dopadnem. Svog momka obožavam i u 3 godine nikad nisam nikada imala potrebu za pumpanjem ega sa strane (npr. objavljivanjem svakakvih slika na mrežama i sl.) i zato mi je baš krivo što se danas uopće pokazala potreba za tim. Ružno je i prema tom momku, a i prema mom.
Borim se sama sa sobom, osjećam se loše, na trenutke budem dobro ali generalno sam loše. Pred roditeljima i ljudima glumim da je sve super ali stvarnost nije takva. Usamljena sam i osjećam se manje vrijednom, često plačem i ne nalazim sreću u ničemu, ništa me ne uveseljava niti čini sretnom, ne znam kako da si pomognem.
Može li neko da mi objasni nešto, imam 30 godina ali i dalje ne kontam neke stvari. Neko se dopisuje sa vama, sve top, pričate duboke teme, vidiš po porukama da se i ti njoj sviđaš kao i ona tebi, sve ide ka tome da ste se skontali da može ispasti nešto od vas i onda iz čista mira ta osoba samo nestane, o čemu se tu radi?
Smatram da su sve osobe koje se ne skidaju sa društvenih mreža i dnevno objavljuju po 20 puta šta su radili ili šta rade, bolesni. Treba im stručna pomoć za odvikavanje. Bože me oprosti, tačno imam osećaj da bi neki totalno lajsnuli kad te aplikacije ne bi postojale.
Hvala mojoj majci što me je kao mladu savjetovala da nikada ne biram razvedenog a pogotovo ne muškarca sa djecom pa bila ta djeca iz vanbračne zajednice ili braka. Tad mi je rekla, ja tebe dobro poznajem i znam da nikada ne bi htjela da nikome budeš na drugom mjestu, već samo prioritet, to bi te slomilo i kajala bi se a bilo bi kasno. Shvatila sam da je u pravu i klonila se takvih i evo me, 10 godina u braku sa muškarcem koji nije imao djece, dok moja drugarica, najljepša u društvu , u rangu M.Belluci i rasnih latina, danas sa 35 izgleda kao da ima 45, čir na želucu, lupus, kredit, istrgane živce a sve zbog tuđe djece, da je bar za svoju podnijela toliku žrtvu. Tuđe djece i nakaradnog muža sa koferom. Djevojčice, djevojke, vrijedite mnogo više nego da budete nečiji rehabilitacioni centar, banka, kuhinja i 13.rupa na sviralu.
Ok mami za rođendan poklon, Novu Godinu, Božić, 8 mart…ali veliko ali !!!!!!! Sinoć smo se posvađali jer je moj momak dao mami 300 evra poklon za Dan Zaljubljenih a meni ukrao poluuvelu ružu i balon u obliku srca iz dekoracije obližnjeg kafića, trošak za mene NULA. Da li samo meni nije normalno da sin poklanja nešto majci za Valentinovo ??? Ma za bilo koji praznik ok, za Vrbicu, Uskrs, Vaskrs…. Šta god !!!
Sklone ogovaranju ne mogu da percipiram kao ljudska bića. Šta kao ljudska bića, ne mogu da ih percipiram ni kao sisare. Tako su mi neki oblici života sa horizontalom, bez vertikale. Možda crvi, ali obavezno pljosnati, jer obični imaju kakvu-takvu vertikalu.
Sve mi se plače kad vidim koliko je boli rame kao posljedica pada, a svi nalazi uredni. I ne izlazi više jer joj treba pola sata da obuče jaknu sama. Ne može ništa raditi što traži da podigne tu ruku. Naravno, ima dana kad je boli manje i tad može, ali opet s teškoćom. Fizioterapija je pomagala, bilo puno bolje, ali košta mnogo para, dok ne skupimo bar jedno za preporučenih 30 sesija, patnja...
Sad već bivša drugarica kojoj sam pre samo 5 meseci bila kuma me je blokirala.. Blokirala, a nemam pojma zašto... Juče sam je pitala ako može da mi pošalje broj njene rođake, hladnokrvno mi je rekla kako nema.. Posle sat vremena me je blokirala...
Zima 2025, trudna sedmi mesec, napolju zaleđeno sve. Morala da odem do marketa, do kog moram da se penjem uz dugu strmu ulicu. Jedva sam se popela nekako, em pazila da ne padnem, em mi teško zbog stomaka. Imala još malo puta pred sobom, umorna gegam se kao pingvin. Iza mene dolazi džip interventne i ide polako za mnom. Ja mislim ne mogu da prođu od mene, pa se nespretno sklonim u stranu da ih propustim. Gospoda došla paralelno sa mnom, zaustavili džip, spustili prozor i počeli da mi se smeju u lice da su im suze pošle od smeha. Stajala onako šokirana i povređena kao pokislo kuče dok nisu otišli, onda sam se na mestu rasplakala. Dan danas se setim toga i pobesnim. Kako nekome trudnica koja teško hoda može da bude smešna, a pogotovo nekome u uniformi koja BI TREBALO da uliva sigurnost?