Odlučila sam da ne želim decu. Zaista jako volim decu, ali to prosto nije moj put. Da budem iskrena istraumirao me je odnos mog oca prema mojoj majci, dede prema babi, ujka prema ujni. Uz to sve očajni brakovi oko mene. Shvatam da nisu svi takvi, ali u meni ne postoji ni jedan posto želje da krenem tim putem i proveravam da li ja mogu proći bolje. Zadovoljna sam svojim životom, lepo zarađujem, putujem, mogu sebi skoro sve priuštiti, imam sjajne prijatelje. Užasno me nerviraju ljudi koji guraju nos gde mu nije mesto i ispituju me kada ću imati decu. Tako da sam počela da odgovaram da ne mogu da ih imam i da je strašno nekulturno to što me to pitaju. Nadam se da će makar neko od njih imati malo više srama i prestati to da pita žene.
Često se zapitam gde su danas neki ljudi iz moje prošlosti.
Švelerka je jedina osoba kojoj muškarac može sve da kaže.
Sa verenikom sam od srednje škole, sada imam 32. Živimo zajedno neko vreme i tek sada sam postala svesna činjenice da on uopšte nema potrebu da spava sa mnom niti da me mazi više od jedanput mesečno. Niti idemo negde, niti radimo nešto zajedno. Osim toga dobar je čovek i sve je na mestu. S njim osećam mir. Ali eto odatle sva moja usamljenost. Očajna sam. Ne znam šta da radim. Željna sam svega. Ne znam da li je kasno da menjam život iz korena, jer mi je još uvek stalo do njega, ali ne mogu više da žudim za normalnim stvarima. Emocije su mi izmešane i ne umem da donesem najbolju odluku po mene.