Negde 2013-14. svaki bogovetni dan preko leta sam se nalazila sa drugaricom u centru grada, i nekad bismo sedele u studentskom parku. Smešno mi je kad se setim kako smo se nas dve nekad smejale nekim klincima tamo, koji bi ležali na zemlji u grupicama i družili se. Svi u nekom dark, emo fazonu, znate na šta mislim. I ok bilo je smešnih situacija, ali sada se najviše smejem nama dvema koje smo sedele na tim klupicama ko dve tetke, nikad nam se ništa nije dešavalo, nismo izlazile po klubovima jer smo kao bile samo nas dve pa nam je glupo. I da pređem na poentu priče, ti kojima smo se smejale su bili tu u mešovitim grupama, imali veze, imali društvo da odu bilo gde, imali su tu neku kulturu i muziku koja ih povezuje. Nas dve smo im se smejale i mislile da smo normalne, a nismo imale ništa. Bolju mladost su oni proživeli od nas.
Već nekoliko mjeseci mi se sviđa cura koja ima dečka, a ja se njoj isto sviđam. Dopisujemo se po cijele dane, pričamo o svemu, odgovaramo jedno drugom. Problem je što ona ne može još uvijek ostavit svog dečka, odugovlači jer joj je prestresno suočit se s njim. Ne znam kad će se to dogodit i ne znam koliko uopće još mogu čekat da se to dogodi.
Nikada nisam imala sreće u ljubavi iako se nisam zaljubljivala u lepe momke. Uvek sam tražila srodnu dušu, ali je nisam našla. Imam 37 i već sam se pomirila sa tim da ću ceo život biti sama. Ja nemam apsolutno nikoga. U jednom trenutku sam toliko očajna, dok u drugom kažem sebi "pa dobro, usredsrediću se na posao" ali i ja sam ljudsko biće željno ljubavi i pažnje. Radosti i društvenog života. Ne znam šta da radim i kako sebi da pomognem.
Jako me zanima kako neki ljudi sve priušte. Npr uglavnom muškarac radi, žena ne radi, kući je sa decom, on ima neki posao od 8 sati. I onda kupovina kuće/stana, opremanje, letovanje na skupim destinacijama, zimovanje isto. Stalno neke kupovine, neka bude i da sam zavidna, samo mi nije jasno kako? Neka mi neko kaže da znam i ja, stvarno bih volela da čujem kako je to moguće. Mi sa 2 plate ne možemo da kupimo ni jednosoban stan, a kamoli nešto veće. Kako ljudi?? Koja je tajna??
Sa 17 godina sam upoznala momka, koji je stariji 6 godina od mene. Sve je bilo na dopisivanju, sretnemo se i popričamo, do mog 18.rođendana. Tada smo počeli izlaziti, zabavljati se, vrijeme koje smo provodili skupa je bilo savršeno, ali nakon 2god., razlika u godinama je učinila svoje i razišli smo se, ostali u ok odnosima. Svako živi svoj život, partneri, djeca,…danas punim 40 godina i izađem sa društvom iz srednje škole u jedan restoran, kad ono tamo on sa tadašnjim društvom. Inače se sretnemo skoro svaki dan, ali danas su mi se vratile te neke najljepše “dječije” uspomene i mislim da su naši pogledi i osmjesi sve rekli. Nema tu nikakve emocije, osim uspomene, ali sam shvatila koliko je lijepo kada neki bivši partneri ipak ostanu u lijepom sjećanju i kada i posle 20god možeš reći da ti je neko drag.
Muka mi je više ovog psećeg laveža. U zgradi mi laju psi nad glavom. Na ulici laju lutalice. Odem na more tamo svako poveo psa i laju vazdan. Na planini opet laju. Odem u restoran, neko poveo psa i on naravno laje. Počeo sam ih sanjati. Hoću samo 7 dana da odmorim uši.
Kao dete i tinejdžer imala sam višak kilograma. Prvo mi to nije smetalo ali kad sam malo odrasla rešila sam da smršam i uspela sam. Sad sam fit a nisam nikad držala rigorozne dijete. Nemam predispozicije za gojaznost pa mi nije bilo teško izgubiti kilograme. Iako sam skoro 10 godina fit okruženje mi ne da da zaboravim. Svaki put kad me vide komentarišu moju kilažu. Preko glave mi je više komentara iako su mahom pozitivni. Jedan od njih je i moj otac. Uvek mi je otvoreno govorio da sam debela i da je to ružno a i sad komentariše ako se ugojim i 1kg. Shvatila sam da su oni zaslužni za moju sliku o sebi. Nemam problem sa samopouzdanjem, svesna sam da nema ni traga o gojaznosti ali me njihovi komentari i dalje proganjaju svakodnevno i pogađaju.
Volela bih da se nekad u životu ostvarim kao roditelj. Međutim kako živim u turističkom gradu i radim u turizmu tako da sam po celi dan u blizini tuđe dece, bojim se da zaključujem da ja to ne bih mogla. Volim decu, razumem da je za njihov razvoj važno da se igraju i komuniciraju, nisam od onih što bacaju urokljivo oko čim se neko dete čuje. Ali brate, ti zvukovi koje deca prave, nemaju NIKAD pauzu. Znači tipa ako neko dovede dete u restoran i sedi 2h, cela 2h od početka do kraja dete pravi neki vid povišenog, repetetivnog zvuka. Na plaži, 3/4h zvuka. Ja sam senzorno osetljiva i onda mi dođe da iskočim iz svoje kože, iako kao što rekoh ne osuđujem nego podržavam da se deca raduju životu. I onda vidim njihove roditelje, i shvatim da ću ja bar na kraju te smene ili te plaže poći kući i organizovati sebi senzorni predah, a oni to isto vode doma do kraja dana...i tako svaki dan ceo dan...ima li ovde senzorno osetljivih roditelja da podele svoje iskustvo kako navigiraju sve to?
Sin mi ima 7 godina i autizam, nema ko mi nije rekao da je to zato što nisam radila sa njim, što nisam mu pričala, što je dobio vakcinu. Svi prepametni. Kako to niko nema ni u mojoj ni u muževoj porodici i pored sve muke optužuju me da sam loša majka.
Ako ikada dobijem jackpot na lutriji koju sam nedavno počeo da igram, ne bih se odmah razbacivao i kupovao skupe automobile, stanove ili bilo šta. Nego bih lagano otišao na more barem 2 mjeseca u neki običan gradić i smještaj u koji inače i idem, svejdeno bila tad zima ili ljeto, odmorio bih i živio lagano da se psihički izliječim i opustim od nagomilanog stresa. Da zaboravim nepravednog šefa, sadašnje kolege, službu i sve poslovne brige koje su zapravo tuđe. Nakon povratka bih prodao kuću, i preselio se u neki drugi grad gdje postoji veća rijeka, i krenuo u svoj vlastiti biznis koji bi otprilike bio prodaja neke opreme za odmor i slobodno vrijeme, nešto na šta ljudi troše novac sa zadovoljstvom nešto što ih čini sretnim, i tako bih i ja bio sretan. Živio bih lagano i normalno, a možda bih se nakon svega i oženio, možda bi tad progledala neka od ovih za koje sam nevidljiv pored svih vrlina i mana.