Tata me je probudio u 8:30 ujutro a ja sam ljuta jer nemam nikakvih obaveza tokom dana, osim da odem do trgovine za koju mi mama da novac, nigdje ne radim, i naučila sam spavat do 12 h.
Nismo se niti dogovarili, ali cura i ja. A sada već muž i žena. Automatski smo se prilagodili pojedinim poslovima u kući. Ja kuham, a ona čisti i sprema. Ali bez onih glupih stereotipa da žena sve mora. Sve dok oboje radimo i trudimo se nema tvoj ili moj posao u kući. Nekada ako treba i sve ću da uradim ali zato brak i cvjeta.
Ostavila sam ga jer prebrzo vozi. Žao mi je ali ne mogu stalno živjeti u strahu.
Većina cura iz mog razreda je imala težak život poslije skole (prošlo je 25 god. od mature). Jedna se ubila, 10ak se nije udalo, jednoj poginuo muž, nekoliko njih razvedeno, pola nas nema oca ili majku žive. Ukratko, baš smo svi paćenici.
U mom društvu ima 4 parova. Mi koji smo u braku, dva para koji žive zajedno već 3 godine i par koji tek treba da krenu da žive zajedno. Ovi poslednji su jako čudni u poslednjih par meseci, kao da im se ne žuri da žive zajedno. Dečko od te devojke krenuo je da priča ružno kada su samo muški zajedno, tipa da sve on sam smišlja detalje za stan, da neće da krenu da žive zajedno dok i ona ne nađe posao, ali na ružan način to priča, kao da beži od tog zajedničkog života. Da li mi žene da kažemo sve to njegovoj devojci?
Žrtvujem mladost zarad potencijalnog uspeha u budućnosti.
Imali smo jedno predavanje i inače kada pričam sa osobom direktno u vezi neke tematike, uvek kažem sve ono što želim bez problema. Međutim, primetila sam da zablokiram u govoru kada sam u učionidi gde je oko mene dosta ljudi. I ono što znam, zbog blage anskioznosti ja zablokiram i dosta to kažem nestručnije. Ne želim više da pravim ove greške jer uskoro krećem da ja nekome držim predavanje i ne znam kako da to uradim...