U toku prijateljicine svadbe primijetila sam da me jedan momak posmatra te me je istu tu večer dodao na Instagram. Nedugo zatim se javio i uspostavili smo komunikaciju. Svidio mi se njegov način razmišljanja, jako je ambiciozna osoba i činilo se kao da zna šta želi od svog života. Obzirom da radi u drugom gradu, samo za vikend dolazi kući i pozvao me da izađemo. Prvi izlazak je bio potpuno miran i opušten, lijepo smo se ispričali te smo naredni dan odlučili da se opet vidimo. Činilo se kao da je sve okej, ponovo u ponedjeljak je otišao na posao i rekao mi je da se prehladio. Nismo se dopisivali tako često kao prije, došao je kući ranije te sedmice i nakon tog nejavljanja, u petak, sam odlučila da mu pošaljem poruku da vidim šta se dešava. Volim da imam jasne odnose sa ljudima pa sam ga pitala da li sam ga na neki način povrijedila ili je samo shvatio da mu ne odgovaram pa ne piše na šta je on odgovorio da je nervozan jer je prehlađen i ne želi da svoju nervozu prenosi na druge ljude.
Jutros mi je trebalo osam "Tebe je lako voljeti" do posla.
Otkako je drugarica našla dečka skoro pa smo skroz prestale da se viđamo. Uvek mi je pričala da nikako ne može da nađe vreme da izađemo. Evo već mesec dana joj ne pišem i naravno ni poruka od nje :)
Osobe koje izlaze na turbo folk mesta i slušaju takvu muziku privatno, smatram najnižim i jako primitivnim oblikom života.
Volela bih da istreniram sebe da bar svaki mesec pročitam neku knjigu.
Dijeli nas preko 5.000km razdaljine, evo nas oboje na aerodromu, na dvije različite strane svijeta. Pošli da se nađemo na pola puta. Ah ta ljubav....
Nema jačeg osećaja nego kad sa devojkom (koja je kvalitetna) prođem pored neke devojke koja me je odbila.
Ne razumijem mlade ljude kojima je vizija profesije najbitnija. Gaziš preko svojih emocija i vremena za društvo i porodicu da bi se 100% posvetio narednih 15 godina fakultetu pa poslu. Već sam vrijeme polako otkucava a posle će biti kasno.