Mišljenja sam da uopšte nije normalno biti u dobrim odnosima sa bivšim partnerom. Tu ne ubrajam osobe koje imaju zajedničko dete. Da odmah naglasim, ne kažem da treba biti bezobrazan prema nekome sa kim si raskinuo/la na neki, da kažemo, normalan način, ali treba biti na distanci. Kako može biti normalno to da npr neko ima dečka, a druži se sa bivšim jer su kao ostali u dobrim odnosima. Ma dajte.
Živim u inostranstvu već 7 godina, i mama me nikad nije nazvala, ono kao da se iznenadim da me čuje ili tako nešto, komunikacija je porukama, neki stiker i to je to, takođe retko, jer ne znam šta bih sa njom pričao i o čemu, nikad nismo bili bliski i nikad je nisam osećao kao nekog svog, uvek je bila prema meni hladna, čak imam utisak da joj je i bolje kad nisam tu, a prošao sam pakao zbog njenog i tatinog odnosa koji je bio užas od samo starta mog poštojanja, nikad uteha, nikad briga za mene... Kako je to tužno čoveče, željan sam svojih roditelja ali oni mene nisu...
Radim u boravku, nemam decu! Pitam se da li želim da ih imam uopšte. Ta deca provode u školi po deset sati, koja je poenta rađanja dece? Meni je to strašno!
Ne treba svi da voze! To je uzaludni imperativ, zato nam je na ulicama onakva ludnica.
Radim u pošti od 7 sati, tj dolazimo u pola 7. Svako jutro jedva dođem do vrata da otključam od penzionera koji se nabiju na vrata. To je strašno ljudi moji, oni se guraju, svađaju, mene guraju, ne mogu da uđem. Kad kažem da se sklone, da naprave mesta da se uđe, niko ne čuje kao. Ja ne znam šta im je i čim dođe 7 upadaju i počinju sa kukanjem kako čekaju od 6 sati tu. Je l to moj problem? Ja treba u 6 da dođem zbog njih? Moje radno vreme je od 7, tako da ćete čekati u minut.
Patim mnogo za njim. Raskinuli smo u februaru, a ja svaki dan mislim o njemu. Ima 31 godinu, objavljuje story svaki dan, stavio me u bliske. Juče namerno nisam htela da otvorim, i on me blokirao… Kakvog nezrelog, glupog muškarca volim...
Na poslu mi najteže pada što moram da se pravim da radim. Završim sve za 3-4 sata i onda do kraja radnog vremena glumim da radim. Da me bar oće pustiti kući kad završim...
Nekad čovek ćuti toliko dugo da zaboravi kako zvuči njegov glas.
Zaboravi šta zaslužuje, zaboravi da ima pravo da bude cenjen, primećen, poštovan.
I tek kad sve iscuri iz duše — umor, razočaranje, tiha pitanja koja nikad nisu dobila odgovor — shvatiš da si predugo ostajao tamo gde nisi bio viđen.
Ne zato što si slab, nego zato što si se nadao da će se nešto promeniti.
Da će te neko jednom pogledati onako ljudski, sa razumevanjem, sa zahvalnošću.
Da neće biti potrebno da moliš za poštovanje koje si svakog dana davao drugima.
I onda, jednog dana, probudiš se i osetiš da više ne možeš.
Ne možeš da se vraćaš u isti krug, iste zidove, isti osećaj da si prisutan samo kada treba da izdržiš još malo.
Shvatiš da si se skupljao, smanjivao, lomio sebe da bi ostao negde gde si odavno prerastao.
I baš tada ti postane jasno:
Odlazak nije slabost.
Odlazak je najtiše “dosta” koje čovek može sebi da pokloni.
Odlaziš bez buke, bez svađe, bez ružnih reči — ali sa srcem koje je naučilo najtežu lekciju.
Bivši dečko je ostavio slučajno komp upaljen i bez nadzora i hitno izjurio. U žurbi ostao tako komp. Nikada nisam proveravala jer zaista nisam imala razloga da sumnjam. Rekoh daj da ga isključim posto sam i ja kretala do grada. Kad vidim ima WP, Viber, instagram na kompu. Krenem ja bacit pogled čisto reda radi, kad ono MEĐUTIMMM. Ljudi moji, za vreme naše veze on je imao još 2 vezice i na desetine kombinacija. Mislim kod mene je završio, veridba i sve raskinuto. Ali sam mu morala čestitati, kako je tako uspeo sve sakrit, svaku pohebat i meni se vratiti i svaki put sa mnom ljubav voditi kao prvi put. Zaista pravi talenat. Pritom toliko devojaka, to bre sve košta novaca i vremena. Jeste mi se smučio ali istovremeno me oduševilo da sam bila sa tako drčnim i potentnim muškarcem. Nadasve sposobnim da iako živimo zajedno nađe vreme i za vezu sa strane + kombinaciju + vikende sa njima itd…
Volela bi da odem u tropske krajeve samo zbog tropskog voća.