Dolazim kući u 10 naveče, ostala sam prekovremeno na poslu inače radno vrijeme je do 7 plus prekovremeno i nakon toga sam otišla do obližnjeg kafića da uhvatim internet za još neke stvari u vezi posla koje je trebalo završiti. Vraćam se autom bezvoljna, u grudima me guši, mnogo i plačem u poslednje vrijeme bez razloga. Sa vrata me dočekuje paljba pitanjima gdje sam do sad, zašto se ne javljam, zašto sam bezobrazna, a nismo se vidjeli čitav dan. Samo u tišini odlazim u svoju sobu. Mami je rođendan...planirala sam da joj čestitam. Zašto osobe koje su "djeca" u porodici nemaju pravo na osjećanja, voljela bih da i mene neko nekad pita "kako si".
Ne patim ni za jednim bivšim. Nije mi jasno to. Patim samo za samom sobom od pre kad sam bila dosta gluplja i srećnija. Sad više ništa ne može da me usreći. Što sam starija i što više kapiram, sve mi je gore da uživam.
Povraća mi se od ovih toksičnih ekstroverata što bi se samo družili i to sa što većim čoporom ljudi. Jedva čekaju tim bildinge i slične budalaštine. Obično takvi budu dežurne budale sa bednim smislom za humor koji potenciraju i misle da su wow, cool, svi ih vole i oni kao sve vole.
Imam osećaj da, kao muškarac, kada bih pokazao bilo kakav vid slabosti ili manjak samopouzdanja, bio bih ismejavan od strane žena, ali i muškaraca. Moram konstantno da ispoljavam neprikosnoven karakter, što me često iscrpljuje i stvara pritisak da stalno budem u top formi. U svetu gde se očekuje da muškarci budu snažni i nepokolebljivi, svaki trenutak nesigurnosti može biti shvaćen kao slabost i biti repulsivno, što otežava iskazivanje prave prirode i emocija i osećaj prihvaćenosti.
Imam 3 najbolje drugarice o kojima svima pričam, obožavam ih, mislila sam da su one osobe koje su mi pokazale šta znači biti pravi prijatelj, što više vremena provodimo zajedno pored škole, imam osećaj da me manje vole, pre neki dan jedna je bila kod mene i gledale smo nešto na njenom telefonu, videla sam kako joj stiže notifikacija u grupi na whatsappu u kojoj su njih tri, odmah je ustala
od stola i uključila “do not disturb”, kada sam je pitala zašto joj ne stižu obaveštenja u grupi gde smo sve 4 par minuta posle
toga, rekla je kako joj telefon koči i kako joj ne stižu obaveštenja ni od drugih aplikacija, posle toga situacija nije bila čudna, pravila se kao da se ništa nije desilo, ja sam nastavila da se smejem sa njom na neke glupe videe, ali nisam mogla da poverujem šta se dešava i od tada se pitam da li ću ikada naći prave prijatelje…
Toliko sam toga uradio za svoju sestru i uradiću, a ja poruku od nje danima čekam, da pita kako si bato, jel sve u redu... e moj živote, kad bi znala koliko je volim uplašila bi se.. Nije ona kriva, emotivno osakaćeni roditelji je nisu naučili da voli, ja nisam bio dovoljno zreo tada da to shvatim, sad je čini mi se kasno...
Kaže moj bivši vjerenik, nakon ostavinske rasprave u kome smo sestra, brat i ja dobili jednak dio, kao i naša majka (majka je također dobila polovinu zajednički stečene imovine, kako od tih novaca možemo pomoći njegovom bratu, sestri i majci da otplate kredit, sestri kupiti matursku haljinu, a bratu motor. More neradniče, ti bi preko grbače mog oca da izdržavaš svoju porodicu. Vratila sam mu prsten i sad sam sa momkom koji je u mojoj materijalnoj klasi.
Teško mi je i ne vidim izlaz. Suprug me varao a onda, kada sam saznala, sve okrenuo na mene jer sam napravila haos a on ništa nije uradio i iako ja imam dokaze, on poriče sve. Pravi me ludom i provocira pred svima. Takođe i njegovi roditelji. Već mesecima pokušavam da presečem ali dobijam samo pretnje. Htela sam da se razvedemo kao ljudi uz dogovor oko dece, ali mi brani decu. Kako kaže ja mogu odmah da idem, ali da ni ne pomišljam na njih. Svaki dan proživljavam psihičko nasilje, uvrede, ponižavanja, vređanja, naređivanja, teške i odvratne reči izlaze iz njega, ubija me u pojam. Dugo već živim sama u braku, dok on živi kako hoće i radi šta hoće. Očekuje se da ćutim i trpim jer to tako treba. Imam dovoljno novca da živim sama i izdržavam decu, zarađujem dovoljno, samo da želi da se lepo dogovorimo oko njih, ali mi je usadio strah u kosti da se plašim da ja napravim bilo kakav korak, sve mislim šta će biti sa decom. A iznutra me pola nema, svakim danom je sve gore.. Kako izdržati i šta uraditi?
Po svojim iskustvima komunikacije uživo koju preferiram a i online sam ubeđena da su ljudi u potpunosti zaboravili kako da razgovaraju jedni sa drugima. Navodno zreli a svakako odrasli ljudi koji ne umeju da povezuju rečenice, kada da ti ne upadaju u reč, zvuče kao da su na nečemu usred dana. Ako su poruke ne znaju kad da se zaustave u pisanju. To ide jedna za drugom za trećom, nema veze što ne odgovaraš istog momenta, zasipa te. Toliko beslovesnog ponašanja, a možete misliti na šta liči pokušaj ulaska u nešto što je ozbiljnije od jedne kafe ili dopisivanja. Piši propalo, u 99% slučajeva.
Danas smo razgovarali o starosti njegove majke. Ona ceo život živi u iznajmljenom stanu, plaća kiriju, ima penziju muza koji je poginuo u ratu ali ta penzija pokrije samo kiriju u gradskom stanu. Pored penzije povremeno nešto radi, zaradi za ostatak računa i hranu. Ceo život platu troši na sebe, na šminku, garderobu, razne torbe, tretmane lica itd, naravno nije joj palo na pamet da uštedi za nekretninu. Jednog dana kada više ne bude mogla da radi spašće na leđa sina koji treba da joj plaća hranu, račune, sve troškove i njemu je to okej jer "majka mi je, dok je bude bilo ja ću joj pomagati". I onda razmišljam da li nekim roditeljima stvarno deluje fer da toliko sednu deci na kičmu da to dete ceo svoj život radi i lomi kičmu za njih koji nisu želeli da se obezbede u mladosti jer im je lepota bila važnija...