Ljudi, imam 27 god i evo me u Italiju od kad sam bio beba (:, završio škole ovde, i imam lep plaćen posao sa super uslovima, motor (moj hobby) i auto.
Imao sam duge i kratke veze iza mene; ali znate imam tu nešto šta mi fali, a to je sreća u pm, i da se osećam srećan kao nekad kad sam bio dosta mlađi. Nekako mi je svet bio lepši, a danas vidim da je otišao u k. Mislim da te telefone internet, d mreže su nas ohladili i sj*bali načisto, bar sa moje strane.
Ništa mi ne fali ali eto ne znam, imam i savršenu ženu pored sebe, poštujem je u svemu i volimo se, ali eto tako se osećam i ne znam šta da radim.
Mit je da ljubav podrazumeva beskrajno poverenje. To je glupost. Beskrajno, 100% poverenje nije moguće jer niko ne može matematički sto posto biti siguran šta je u nečijem umu i kako će neko reagovati. Da li biste kuću založili za tvrdnju da imate poverenje sto posto u nekoga? Ne. Ne možemo ni za same sebe da garantujemo kako ćemo na nešto reagovati. Majke nas (uglavnom) bezuslovno vole, ali ni one nemaju beskrajno poverenje u nas. Tako da ljudi sebe samoobmanjuju kada kažu: "neka ona/on izlazi, iako smo u ozbiljnoj vezi, neće me prevariti". Lažu. Imaju dozu ljubomore, baš zato što je nemoguće stopostotno poverenje. To što nikome ne možemo totalno verovati, za bilo šta, ne znaći da tu osobu ne volimo i da ne bismo ako treba i život dali za nju.
Pa mislim da sam donela odluku da kombinaciji malo upropastim posao, život i vezu za koju se nije setio da spomene. Iskoristila sam i ja njega, nije to problem, ali zato će za laž da ispašta.
On je sve što sam ikada željela. S V E. Osim što ima, ali bez pretjerivanja, 50-60 kg viška. Istovremeno sam potpuno zaljubljena u tog čovjeka i strah me fizičkog kontakta jer ne znam možemo li funkcionirati na tom polju. Ja sam sportski tip i uvijek sam bila s fizički privlačnim dečkima. Povlačim se konstantno iz tog 'prijateljskog' odnosa jer mu ne želim davati povoda niti ga na kraju povrijediti...a zapravo želim svo vrijeme koje imam provoditi s njim.
Godinama sam zaljubljen u devojku koja me vidi samo kao prijatelja. Uvek sam tu za nju, slušam njene ljubavne probleme, a svaka nova veza koju započne me slomi. Nikada nisam smogao hrabrosti da joj priznam šta osećam jer se bojim da ću je izgubiti i kao prijatelja. Patim u tišini, čekajući trenutak koji verovatno nikada neće doći.
Da li je stvarno moguće prestati nekog voleti samo tako odjednom. Dečko me ostavio jer me ne voli više. Bio je lud za mnom i obožavao me ali je odjednom samo prestao kako kaže. Ponašao se u poslednje vreme hladno prema meni i tu sam skontala kako stoje stvari ali sam sebe ubedila da je ipak samo zauzet i opterećen. Po svemu smo kompatibilni iako smo imali par svađa i jednu malo težu ali kaže da to nema veze sa svađama nego samo eto tako prestao je. Nisam to očekivala i jako patim jer je bio savršen za mene po svemu.
Možda nije pravo mesto da ovo pišem, ali ljudi pomozite! Završna sam godina na građevinskom fakultetu i toliko mi se sve smučilo, osećam kao da sam promašila profesiju. Neka lepa reč kao motivacija bi mi značila...
Dugo vremena sam mislila da imam prijatelje. Međutim, u poslednje vreme niko nikad nema vremena da izađe sa mnom, jedna drugarica uvek ima isti izgovor ,,ne da mi mama", ja sam svima uvek tu kad zatrebam, ali jednostavno kad meni nesto treba, niko nije tu za mene.
Drugarica sa početka priče me ogovara kod mog najboljeg druga te kako ne znam da stavljam maskaru, te zbog ljubomore zbog napredovanja u sportu i zbog mog stilizovanja kose.
Najbolja drugarica me je ove godine u bukvalnom smislu odbacivala zbog jedne ku*ve sa izgovorom ,,pa seli se u drugu državu".
Jako me je puno ljudi povredilo i nadam se novim prijateljima.
Tata, nedostaješ mi previše, uradio bih sve da te vidim još jednom. Žao mi je što nisam dovoljno vremena provodio sa tobom i što sam te skoro uvek odbijao za neke stvari, al ti si samo hteo da provodiš vreme sa mnom zato što si me najviše voleo. Žao mi je što se svađam sa mamom svaki dan i što ni ja ni ona nismo srećni, al kako možemo i biti. Nedostaje mi svaki naš trenutak i svaki naš razgovor, nakon tog jebenog dana u Decembru ja nisam isti tata, totalno sam se promenio i nisam uopšte srećan, nema ništa što me može činit srećnim, ne osećam nikakvu sreću, raspao sam se.
Možda ja delujem srećno i ponekad nasmejan al sam ja daleko od toga i ja nisam srećan tata. Nedostaješ mi previše volim te previše i oprosti mi sve moje greške i oprosti što nisam znao kako si se žrtvovao zbog mene, ja znam da ne može ovo da te vrati, al hoću da znaš da sam uništen i nimalo srećan. Počivaj u miru tata i vidimo se jednog dana opet. Volim te najviše.