Nedavno sam kupila kutiju kondoma. Zrelo je da odrasla osoba to poseduje. Međutim, vidim da mi kondomi trebaju samo u odnosu sa životom. Za ovo kako me život, da ne kažem šta, ne bi bila dovoljna ni mitska 64 pakovanja kondoma što je onaj par nosio na more.
Krofne i peciva u Lidlu uvek uzimam rukama. Ne znam da rukujem onim njihovim klještima od makaza. 😅
Po mom mišljenju, najžešća mentalna perverzija i verbalni proliv današnjice je stav da je partner nesiguran u sebe ako nema 100% poverenja u tebe, čak i kad flertuješ sa drugim ljudima. Dva kontraagunentaći neprijatne istine vam pobijaju tu tezu. Prvi je da svaki čovek može biti siguran za sebe, a ne i za drugog. Dakle, ja sam eventualno nesiguran/na u tebe, a ne u sebe. Drugi je da se ne može imati apsolutno poverenje u bilo koga 100%. To nema veze sa poštovanjem ili nepoštovanjem partnera, već sa činjenicom da ne možete predvideti svaki naredni korak bića koje ima nezavisan um. Naravno, ne valja ekstrem da se nema nikakvo poverenje, ali doza skepse uvek mora da postoji. Za sve, ne samo za M-Ž odnose. Ne možeš sto posto garantovati ni za sutrašnju vrednost neke valute, a kamoli za homosapiensa. Stavite prst na čelo i zapitajte se u koga imate 100% poverenja? Možda samo, neki, u mamu (evolutivna karakteristika) i to je to. Žao mi je, ali je tako. Neprijatne istine vam se moraju reći.
Upoznao sam devojku iz jedne Azijske države, došla je u Srbiju po ugovoru da radi, dobrodušna, vredna, obrazovana, počelo kao mala avantura, pa preraslo u viđanje jednom-dva puta nedeljno, pa smo polako ušli u vezu, dolazila je kod mene u stan u kojem živi sa mnom još jedan stariji član moje uže porodice, lepo su se slagali, sve je išlo lepo, svideo joj se moj grad više nego prestonica, volela je da dolazi, ne mogu reći da sam se zaljubio, ali mi je prirasla za srce, iako je starija 6 godina, problem nastaje kada se udružuju ostali članovi moje uže porodice te mi govore kako nismo jedno za drugo i sve što ide u tom paketu.. Mnogo mi je teško, jer ne želim da je povredim, jer to ne zaslužuje, osećam se uslovljenim, ili-ili.. Mnogo mi je teško...
Znate li šta ne mogu da shvatim, zašto se vežemo za osobe sa kojima nismo imali apsolutno ništa. Ja sam se kao tinejdžerka 9 razred muvala sa jednim momkom iz mog odjeljenja, čak smo i zagrlili koji put ali ništa više nije bilo. I sad iako sam dosta starija srce mi zaigra i krenem se tresti kao luda kada mu neko spomene ime a tek kad ga vidim nisam svoja pola dana....
Zaljubila sam se u njega onako iskreno luđački, nakon toga... nikad više tim intenzitetom i toliko.
Lakše mi da se zaletim i obavim nabavku sama nego da pošaljem muža sa slikom proizvoda i spiskom. Evo ulazimo u treći sat kako ne može da nađe sirće, biber, vanil šećer, začin za supu i jabuke. Zvao me 10 puta da pita hoću li i banane uz jabuke, sledeći poziv da li da uzme nutelu da pravimo palačinke, sledeći poziv jel treba i neki pekmez ili imamo, sledeći poziv jel mora baš to sirće što sam slikala ili može drugi proizvođač, sledeci poziv zaboravio da kupi vanil šećer, mislio da će mu kasirka ponuditi u kusur a ona imala kusur.
Moje kolegice toliko pričaju koliko imaju posla i koliko ih netko smeta da samo na to izgube jedno 2 sata na dan. Ne kažem da ne rade, ali toliko se žale da im to doslovno uzme pola radnog vremena. Netko nam uđe u ured i isfrustrirana kolegica još 10 minuta broji kako je kod nas kao na kolodvoru i kako se ništa ne stigne jer netko samo ulazi i ja od nje ne mogu raditi koliko priča. Dok se izbrojila mogla je završit nešto. Pokušavam se fokusirati i ne mogu jer one pričaju i pričaju i ne gase se koliko kukaju, dok su se iskukale mogle su sve pozavršavat.
Imamo porodični biznis i radim još od petog razreda možda i ranije kao i moje sestre. Mama i tata ne rade nigde i samo to imaju da odrade i da umesto oni to odrade mi to radimo svaki dan i uopšte nije lak posao. Ne možemo da odemo nigde ako ne odradimo i bukvalno nam je propalo detinjstvo. Okej da oni rade pa kada ne mogu da mi njima uskočimo, ne bi mi bio problem uopšte da im pomognem ali ovako da mi sve radimo i da se čak ustručavamo da ih pitamo kada ne možemo užasno mi je. I nekako sada dok smo kod mame i tate treba onako da nam je bezbrižno i da ne razmišljamo ni o čemu jer ja i kada odem odavde opet ću morati i da radim i sve i šta onda ceo život da radim. I još pored toga nam ne daju pare. Jedva čekam da odem odavde.
Nedavno sam imala saobraćajnu nesreću iz koje sam izašla sa lakšim telesnim povredama. Kako? Nikome nije jasno, osim onom gore. Nazovite ga kako želite, ali ne sumnjajte u postojanje.
Pored upozorenja da usporim, da se zahvalim, da pokušam da gledam stvari šire, shvatila sam konačno ono najvažnije, a za mene ujedno i najbolnije (jer još uvek nisam potpuno prigrlila i prihvatila sebe): imamo samo i isključivo sebe.
Da sam, ne daj Bože, preminula, roditelji bi našli vremena da me vide poslednji put, drugarice bi našle vremena da se zajedno okupimo na poslednjem ispraćaju, samo ja fizički ne bih bila tu.
Pošto sam fizički dobro prošla, život, kako sam rekla, ide dalje. Videćemo se već neki dan… Majka i otac će me videti kada dođem kući. Bratu je bitno kako ćemo naplatiti štetu, jer sada, kad sam živa, šteta je nadoknadiva (mada nisam sigurna da je baš tako).
I to je sve što treba da znate o vremenu u kom živimo.