Pare ne donose sreću? Kako vam se čini pun rezervoar, ne morate plaćati određene ljekove i da vadite nalaze, ne morate stalno praviti jesti kod kuće, uvijek ste čisti, dobra garderoba, ugodan dom ne morate svako malo rintati, produktivniji ste na poslu, većinu vremena imate osmijeh, stres je za vas nešto strano itd itd.
Godinu dana zabavljanja, 2 godine braka i dalje nemamo niti on, niti ja želju u ovom trenutku za potomstvo. Roditelj i prijatelji stalno ispituju, jer nam je po 35 godina, a mi jednostavno nemamo još tu želju i ne znamo hoćemo li je uopšte imati.
Kao mlađa bila sam jako mirna i povučena, kasnije u nekim 20im godinama prijalo mi je da budem buntovna, da se osjećam kao da sam iznad svih, sa svima sam se svađala, nisam dala da mi se neko loše obrati. To je trajalo nekih 5 godina i sada sa 25 shvatam da sam ja bila izgubljena i da mi više prija mir i ona ja koja sam bila nekad. Osjećajna, ljubazna, tiha…
Mislim da je to period koji većina prođe u sazrijevanju, ništa mi lijepo nije donio ali me mnogo naučio. Ovaj mir koji sada imam ne bih mijenjala ni za šta.
Zanima me od kada je trudnoća postala takmičenje? U 7. mjesecu trudnoće sam, nosim nisko i već mi je teško da obučem sam sebi čarape, patike itd. ne zbog obima stomaka nego zbog tupog bola.
Pomenem ovo prijateljici na što ona kaže “Ajoj, ja sam farbala ogradu i krečila u 9. mjesecu trudnoće." ??? Dobro Biljana, nismo sve udate za robovlasnika… Doviđenja.
Moja žena nema nijednu drugaricu osim svoje mame. Ima ona tkz prijateljice, ali niti je ona njima drugarica niti su one njoj. Čim spusti slušalicu kreće najgore ogovaranje. Ne mogu da razumem zašto održavati te odnose s ljudima koje očigledno ne voli, a ni one nju.
Uvek se nekako nađem u triu, i uvek ja ispadnem crna ovca. Ne bude tu nikakvih svađa, već jednostavno primetim da se druge dve mnogo više gotive i druže, iako sam ih ja upoznala.
Nebitno da l' su u pitanju površna ili dublja prijateljstva, uvek ja izvisim.
Dobra sam osoba. Ali ne pripadam nigde. Razvedena sam. Godinama pokušam stati na noge. Nakon toliko godina imam nekoga. Ali još više mi se čini da je sreća daleko. Osjećam se kao stranac. Krije me od svih. U meni je izgleda problem. Dođe mi da odustanem od svega.
Užasava me količina netačnih informacija koje se šire internetom brzinom svetlosti. Evo skoro sam gledala neku emisiju na našoj televiziji u kojoj ''doktor'' priča kako je naučno dokazano da žena u svom telu nosi DNK svakog muškarca sa kojim je spavala jer njeno telo upija sve te informacije i da dete tehnički nije dete njenog muža, nego miks svih njenih bivših partnera. Samo je ''doktor'' zaboravio da doda da je telegonija (ta teorija) zapravo pseudonauka, da je odavno odbačena jer nijedan eksperiment nije uspeo da je dokaže i da genetika prosto ne funkcioniše tako. Ali nema veze, on je nešto izjavio i dokoni ljudi će mu poverovati.
Imam dvoje djece sa invaliditetom, dajemo sve za njih što znamo i možemo, ali mislim da mi nedostaje snage.
Reče mi brat jutros kad se oženi jednog dana da bi volio imati kćerku da bude lijepa kao ja. Sve to fino zvuči ali on ima 50 godina. Znam, nije nemoguće da ima dijete ali ima neke nerealne zahtjeve po pitanju žena, hoće lijepu i mladu a on nije takav. Žao mi ga je.