E ovako, da li moze neko ko jako fotošopira slike za Instagram da nam objasni kako mu nije neprijatno da se uživo sreće sa ljudima i da izgleda ko svoj ružan brat i uopšte da se zahvaljuje za komplimente u komentarima dok iza ekrana ne liči na osobu sa slike?
Definitivno je bolje biti ružan sem ako me zaraduješ pare od Instagrama, onda postoji razumno objašnjenje za blamiranje.
Najgore mi je ovo ograničenje vremena kod online ispita. Stave 40 pitanja u 30 minuta. Ne kažem ja da se to ne može riješit u tom vremenu, ali koliki meni stres stvara kad vidim ono odbrojavanje vremena i još kad imam manje od minute za jedno pitanje. Nisu stavili tako malo vremena zbog prepisivanja jer ionako idemo na usmeno nakon tog ispita.
Shvatila sam šta znači biti opušten tek kad bila pripita. Nisam ni bila svesna koliko sam ukočena među ljudima. Mislila sam da je normalno da si napet, da ti se glas malo promeni, da imaš neku tremu, itd. Nisam znala za drugačije do sad. Jedva čekam dan kad će mi do sad nezamislivo postati svakodnevica.
Ne znam osnove matematike. Jednostavno ne znam zbrajati i oduzimati, množenje i dijeljenje mi nekako i ide. Znala sam dok sam išla u školu ali uvijek sam zbrajala i oduzimala na prste, prolazila sam u osnovnoj s odličnim sve razrede, u srednjoj školi sam bila nekakva trojka, četvotka sveukupno ali matematika u srednjoj uvijek dvojka uz instrukcije i sve ostalo. Jednostavno ne znam postoji li kakav problem sa mnom ali me sram kada ne znam izračunati 67+38 napamet. Nikome se do sada nisam povjerila u vezi toga jer me sram.
Iznenadila sam se kada sam saznala i videla, da je najbolji frajer, dečko koji je u srednjoj školi bio glavni autsajder.
Dečko me je ostavio posle 2 i pol godine veze jer sam mu obećala da ću prestati pušiti ali nisam uspjela. Sad ne znam što ću sa sobom! Nismo klinci, ja 31 a on 36.
Verovali ili ne, žao mi je što sam završila fakultet. Nedostaje mi taj osećaj bezbrižnosti. Sada mi je život besmislen i prazan, a kada pomislim da uskoro treba da počnem da radim hvata me depresija.
S dečkom sam u vezi pet godina. Imamo 23 godine i upoznali smo se u srednjoj školi. U zadnje vrijeme često dobivam komentare kako tako rano započete veze nikad ne izdrže. Kako je to prerano i nikad se nemaš priliku iživiti, pa dolazi do prevara itd. Isto tako tu su komentari kao npr. "Kad ćete se više vjenčati?". S druge strane, neki govore "Nemojte još, prerano je to". Iskreno ja trenutno nemam želju ni za zarukama jer ga volim i bez toga. Volim naš odnos ovakav kakav je i te zaruke ili vjenčanje mi ništa ne bi značile. Mladi smo, ni fakultete nismo završili i jednostavno još nismo u tom "điru". Ali svi ti komentari mi stvaraju malo pritisak i pitam se radimo li nešto krivo. Zar se ne volimo dovoljno kad nismo ludi za tim da se vjenčamo? Pitam se i što ako za nekih 10-20 godina stvarno poludimo i krenemo se varati uokolo. Isto tako se pitam hoćemo li žaliti za onime što nismo napravili u mladosti? Uživam kad smo sami i ne treba mi ništa više, ali tuđi komentari me često znaju uplašiti.
U europi malo pomalo zabranjuju insekticide.
Na prvi mah čini se dobra odluka. No, mislim da ljudi nisu svjesni da će urodi biti manji i da će im hrana jako poskupiti.
Mrzela sam svoju vilicu celog života. A sada devojke pokušavaju operacijama i onim spravicama da sebi stvore baš takvu, izraženu. Ali džabe mi je i ta vilica, kad imam tanke usne i špicast nos, pa svakako ne izgledam lepo.