U školi su me zadirkivali jer nosim jednu majicu dva dana. Na fizičko sam nosila patike koje su mi bile male sve dok mi palčevi nisu prokrvarili jer nisam imala srca reći roditeljima da mi trebaju nove. Bilo nas je troje male djece i dešavalo se da nemamo ni pola marke u kući. Sve je to sad prošlost ali i sjećanja znaju mnogo da zabole.
Često čujem od starijih ljudi kako se žale da imaju nezahvalnu decu, kako su otišla, ostavila ih i ne brinu o njima. A niko od njih da kaže da šta su oni činili svojoj deci da je dovelo do toga. Mene su moji toliko razočarali i povredili da ne mogu više da se trudim da budem dete za primer :(
Kad je nedavno bila inventura u dućanu, rekli su da kako stanje nikad nije bilo gore tj. da je minus veći nego ikad prije i to baš otkad sam ja prebačena u taj dućan (prije sam radila u drugom). Odmah su posumnjali u mene da sam 'krala' i otada me svaki dan traže da im doslovno polažem račune. Sve što pojedem, popijem ili uzmem za kući, moram od toga uzeti račun i ostavit ga u ladici da gospoda šefovi vide. I to baš ja. Otkad znam za sebe uvijek sam svugdje crna ovca. Sve jer se ne znam postaviti zato i jesu ljudi zlobni prema meni kao što su u djetinjstvu bila djeca. Jao meni, hoću li se ikad naučiti suprotstavljati i zauzimati svoj stav inače sam nadrapala i to gadno. Osjećam se kao nekakav žohar kojeg svi gaze.
Ostavila me devojka posle 2 i po godine niotkud. Sve je bilo savršeno do par dana do raskida, stekao sam utisak da je vjerovatno drugi momak u pitanju.
Ne mogu vjerovati kako su neki ljudi bezobrazni. Nedavno sam počela raditi novi posao i kolegica je jako nekolegijalna. Radimo u odvojenim smjenama i razumijem da mi ne može sve objasniti, ali bi mi trebala kad preuzimam smjenu reći bar najvažnije stvari. Onda se dogodi da nešto ne napravim kako treba, a ona se čudi iako mi nije ništa objasnila. Drugi kolega je došao malo prije mene i prema njemu se jednako ponaša.
Viđao sam se sa jednom devojkom 5-6 meseci naš odnos je više vukao na kombinaciju svako viđenje se završilo sexom osim toga niti je ona htela nešto više, ali sam ja par puta pokušao da budemo u lepoj vezi što naravno ona nije htela. Posle godinu dana kako se nismo čuli, videli vidim story od nje kako drži bebu. Upao sam u neko razmišljanje da je to dete možda moje. Pozvao sam je na piće da popričamo gde mi je ona rekla da je 100% moje. Par meseci sam joj slao novac da ima za hranu bebi. Otišao sam u posetu i rekao joj da želim da budem otac tom detetu. 2 meseca se ona oko toga razmišljala te mi je rekla da dođem i živimo zajedno kao porodica i dodala da je pogrešila ranije što mi nije rekla da je to dete zapravo moje.
Celo detinjstvo bilo mi je skromno, imao sam sve što je normalno za odrastanje ali vrlo ograničeno. Kasnije u adolescenciji se stanje pogoršalo do toga da sam garderobu kupovao samo kada mi se pocepa ono što nosim. Danas, zaradjujem 4 prosečne plate, ne gledam koliko šta košta, često kupim komad odeće koju ću jednom nositi, i ponekad se zapitam da li sam nezahvalan prema onome što imam, ili je ovo ponašanje samo produkt nemaštine u mlađem uzrastu???
Ovi "pravopisni talibani" su gori i naporniji od šuljeva, karijesa i stidnih vaši zajedno. Master sam elektrotehnike. Obrazovan, načitan, uz mnoštvo nagrada tokom školovanja. Pišem malim slovima gde trebaju velika, ne stavljam znake interpunkcije, a poseban fetiš su mi pleonazmi. I? Šta sad? Sada će u komentarima pljuvačina da nisam prošao ni pored osnovne škole. Pustite ljude na miru. Neka pišu kako hoće, bitno da zavrse posao i kažu to što su mislili. Mnogo, ali mnogo ste naporni. Pogotovo oni sa društvenih fakulteta. Samo za to su izgleda i sposobni. Elitistički proser.
Kada sam išla u srednjoj školi, do naše škole je živeo jedan prezanimljiv deda. Živeo je sam i valjda je zbog toga i voleo da sa nama priča i druži se. Škola nam je bila dosta stara, zidovi su bili ispucali, učionice male i tamne. Pošto nam je taj deda bio svima dobar drugar, terali smo ga da nam za vreme pismenog iz matematike isključuje struju na satu. Par puta smo izbegli tako pismeni i kontrolni zadatak i to mi je možda i najviše ostalo u sećanju iako je bilo baš daaavno.
Deda, ako si živ, onda ti želim sve najbolje u životu. Ako si umro, želim ti upaljeno svetlo na onom svetu! Hvala ti za sve. ❤️