Otišao sam da živim na drugi kraj sveta 10 000km od kuće. Osim uže porodice za 4 godine niko mi nije prvi poruku napisao, bez da sam se ja prvi javio. U isto vreme me to i ljuti i daje mi snagu i neki inat da možda nisam pogrešio što sam otišao. Barem stvarno znam kome nešto značim i ko misli na mene. Sve u svoje vreme :)
Pročitala sam veliki broj knjiga. I kada slučajno ugledam knjige kod neke osobe, radost mi je posebno velika jer je ona već deo mog sveta i mog znanja. Podsećaju me na sve što sam ostvarila kroz čitanje.
Partner je u sred intimnog odnosa počeo da izgovara ime bivše partnerke! Ljudi moji, osjećaj je grozan! Zar se to baš meni moralo desiti? Da li to ima veze sa osjećanjima prema bivšoj ili je to samo navika???
Kad dođe slava, kao da sam na psihijatriji. Sve sami experti i znaju sve o svemu, tračaju, ispituju ko u policijskoj stanici, histerišu prilikom raspravljanja o politici, daju savjete ko da su vrhunski stručnjaci za život, a ne znaju svoju dijagnozu. I još mi majka kaže da sam ja luda što izbjegavam ljude jer "normalno je pričati i slušati". Neka, radije ću ja biti ta "luda".
Kako me nervira u busu kada neko nešto gleda na telefonu a zvuk im pojačan do kraja! Imaju li ljudi osećaj da nisu sami i kako nemaju gram opšte kulture, meni nije jasno.
Volim da se družim i volim sve svoje prijatelje, ali mi svako brzo dosadi, ima perioda kada mi skaču po živcima. Ne svi od jednom. To mi traje po par meseci, pa prođe. Ne znam zašto se to dešava.
Nikada neću zaboraviti, niti razumeti reči moje mame, dok me je skidala polugolog sa jedne devojke, jer nas je nahvatala na gomili u mojoj sobi. Od tolikog posla, nismo je čuli kada je ušla u stan, niti smo je čuli kada je otvorila vrata moje sobe i zatekla nas in sweden action 😄😄😄 Drala se, mislim da nas je čuo policajac na ćošci, koji je regulisao saobraćaj. Dobro da nije došao da vidi šta se dešava u stanu, od tolike dreke.
Užasnuta sam ljudima i čovječanstvom. Svaki dan procitam kako je neka "majka" ostavila bebu samu danima. Nedavno sam postala mama i još me više pogađa činjenica da se neko dijete napatilo gladno, žedno, uplakano, dok nije podleglo. Teško je brinuti o malom biću, znam da smo preumorne, nenaspavane, iscrpljene...ali molim vas mame, potražite pomoć porodice, prijatelja, stručnu pomoć, ali nemojte dizati ruku na nevino stvorenje, još manje ostaviti ga danima da se pati. Mislim da nema ništa nehumanije od tog.
Volim jake muškarce, vojnički i sportski tip mada sam imala 1og koji nije bio takav, znači nije presudno. Ja sam nježna i osjetljiva ali jaka kad treba, i razmišljala sam zašto me baš takvi muškarci privlače.
Mislim da je razlog taj što sam odrasla bez oca (moji su razvedeni bili a otac je umro dok sam išla u školu) pa mi fali taj zagrljaj snažne osobe, zaštita jakog muškarca. Osjećam se bezbrižno kao pile u takvom zagrljaju.