Volela bih da neko drugi obavlja kupovinu garderobe za mene, umesto mene. Uvek mi se sloši.
Dok zavodim glumim "opasnu" mačku, sa dobrim forama i stavom, a kada uđem u vezu opustim se, pa postanem mala mica.
Dečko mi uvek kaže kako lepo mirišim, a ja pre nego što se sretnemo uzmem one štapiće iz osveživača prostorija i pređem po vratu i majci.
Muž rukovodi timom u koji je nedavno došla jedna devojka. Osećam da među njima ima hemije. Mnogo je lepa, deluje i kao dobra osoba. On naravno negira, a ja nemam mira. Neke njegove kolege znam i privatno i rekli su mi da je sa njom na distanci. Znam da je to verovatno prolazna privlačnost, ali teško mi pada. Ne znam da li mogu da mu verujem.
Zakonski da se uvede da djevojka/dečko moraju da stave status veze na socijalnoj mreži!!!! Ili ne piše ništa ili piše da nije zauzeta, a ona udata i treće djete na putu... Jbte se bre! Nemam namjeru da kvarim ničiju vezu, a ne daj bože brak i posle ja ispadnem svinja. A najgore od svega toga je kada ispadne da je u braku pa ja rekoh onda ništa jer bože moj, u braku si. Pa onda krene da kuka kako ju muž zapostavlja i to. Ma bježi bre ženo!! Neću da pravim nikakve probleme radi žene ni vama, a ni sebi!!
Kad se samo setim fejsa iz 2012 fazon. Omiljena zanimacija mi je bila koliko mi je ljudi onlajn na četu...
Osjećam se jako loše i jadno kada sretnem ljude iz osnovne ili srednje škole. Žao mi je što sam u tom vremenu bila stidljiva i nesigurna u sebe, pa nisam često komunicirala s drugima i bila sam ćutke u pozadini. Takva sam bila jer sam se bojala da će mi nalaziti mane, da neću biti dovoljno dobra. Također se nisam javljala na času i nisam bila ni neki odličan đak. Ne tako dobre ocjene su me navele da mislim da sam glupa. Voljela bih da znaju da nisam takva osoba, da sam društvena i dobra, da nisam neki ludak što posmatra sa strane. Samo ne znam zašto imam osjećaj da se moram dokazati ljudima; da nisam loša, da sam i ja okej. To me ubija. Uvijek mislim da me ljudi pamte po greškama i po ponašanju iz prošlosti i to me nekad koči. Ne razmišljam o ovome 24/7, ali nekad baš zaboli, pogotovo kad naiđu tako neki dani i crne misli. Kako da se oslobodim toga? Da bar mogu zagrliti tu 14ogodišnju
djevojčicu i reći joj da se ne brine oko gluposti i ne analizira previše stvari, sama sam sebi uništila život...
Najviše bih volela da ljubav svog života upoznam uživo, na licu mesta, a ne preko prijatelja koji provodadžišu ili društvenih mreža. Ne kažem da je to nešto loše, već da bih ja volela tu neku slatku, spontanu romansu, kao nekad, kad nije bilo telefona i ljudi su bili otvoreniji.
Volela bih da kupim ježa kao kućnog ljubimca, ali sam čitala da oni spavaju danju a noću su aktivni. To mi malo smeta.
Umesto da završavam smenu i legnem da spavam, ja naručujem bas gitaru u 2 ujutru i pravim playlistu sa tutorijalima jer pojma nemam ni kako se drži gitara, a kamoli da je sviram.... Da li sam ja normalna pitanje je sad......