Imam neki poremećaj definitivno. Naime, kada jedem keks ili čokoladu moram sve da pojedem, uopšte mi se ne jede, ali ja moram da pojedem sve... Ne znam šta da radim, ugojit ću se ko praseee!
Kolega koji radi sa mnom u timu, često nadrndan. Ima 30 godina, dobro zarađujemo ali šta mu je... jedan dan, ja sa klincem u autu i vidim u sred BGa njega i ženu svađaju se na ulici, pršti. I to baš baš svađaju. Sutradan, nadrndan. Ne znam dal mi ga je žao ili ne, razumem odakle frustracija, žena mu i deluje namćor, al brate niste ni godinu dana u braku, šta će biti kad dođu i deca...
Na plaži u Turskoj sam vidio kako se neka žena crvenom krpom obrisala ispod pazuha, pa poslije tom istom krpom briše malog sina oko usta jer se umazao od sladoleda. Zgadila mi je hranu. Cijeli dan nisam mogao jesti više ništa. Samo pio kolu. Smještaj je bio odličan, cijene pristupačne. Ali stvarno ima svake mrake.
Nakon faksa sam počeo raditi u firmi i učio posao tako što sam gledao kako drugi rade i trudio se da ne pravim njihove greške. Malo kad s desilo da mi neko nešto objašnjava. Pretpostavljam da je jedan od razloga to što je šef u jednom momentu rekao- dobar je on, al j..be ga ime. Nisam bio vjere i nacije kao većina. Nikad nisam dao do znanja da me to boli, i trudio se više nego ovi "odgovarajući". Pa sam postao Ronaldo u svom poslu. Pa sam se počeo pitati za sve. Pa su to čuli ljudi iz druge firme, ponudili bolje uslove i Ronaldo prešao kod njih bez odštete.
Supruga je konstantnim nepoštivanjem i lijenosti ubila dobrog muža u meni. Nemam više motivaciju kuhati, čistiti i općenito raditi išta po kući.
Na godišnjem je, čitav dan je kući, ja dolazim s posla u uneređenu kuhinju, tanjure posvuda, od mene se očekuje da se odmah prihvatim kuhinje da nešto napravim, da odem u trgovinu, da istovremeno sa sinom provodim vrijeme dok ona leži i kuka kako je umorna.
Imala je muža kakvog svi žele, sada će imati muža kojeg zaslužuje...
Radim posao već 2+ godine. Volio bih dati otkaz više me ne ispunjava loša plata uslovi itd standarno za Balkan. Ali onda se sjetim koleginice koja je uvijek pozitivna ima taj prelijepi osmjeh i energiju. Iskreno nije mi do otkaza nikako čak sam pozitivan kad radim posao samo tih 8-10h onda opet isto... Šta da radim, dajte neki savjet...
Gledam oko sebe sve ljude koji su nezadovoljni svojim izgledom, težinom, zdravljem, pa onda isti ti ljudi zovu na pivu na kojoj se popije 5 komada, uz to naravno se popuši bar kutija cigara i poždere sve što se moglo fast fooda i svega najgoreg što postoji od prehrane. Nisam ja neki fitness manijak ili ne daj Bože vegan, ali sam aktivan, ne pušim, ne pijem i izgledam fenomenalno jer sam 5x tjedno u teretani uz sve obaveze koje imam, a more ih je. I onda isti ti budu na mene ljubomorni i prebacuju mi kako je sve to do genetike. Ja svoje zdravlje želim sačuvati prvenstveno da moja djeca dugo imaju živog oca, a onda da i ja u nekim godinama ne budem nepokretni dida sa 101 bolesti na papiru.
To što više ne plačem i ne kukam drugaricama, ne znači da sam ga prebolela... Iznutra se raspadam i ne mogu da se zamislim sa nekim drugim.
Došla sam sad sa posla kući i počela sam da plačem od muke. Ne, nemam težak posao. Plačem što nisam zavrišla taj fakultet već odustala. Ne, ne patim od kompleksa. Plačem jer mi je muka od prostih ljudi kojim moram biti okružena. Muka mi je od baba u autobusu koje su toliko bahate i bezobrazne. Muka mi je od vozača koji samo psuju, samo se deru, ne znaju ni zdravo da kažu. Muka mi je od kolega koji se samo žale na posao a ne rade ništa. Od koleginica koje ne znaju osnovna gramatička pravila, o nekoj večitoj žalbi na toplo, hladno, kišno vreme.. O njivama pitama i stvarima koje me ne zanimaju. Muka mi je i kad nađem nekog mog godišta, moram 60x dnevno da slušam reči "Gas, goriš, samo brendirano, najjača sam" itd itd.. Da li sam ja ostala u ovoj mojoj očajnoj sredini a normalni su pobegli u veće, ili stvarno više nema normalnih, kulturnih ljudi, koji na Vi znaju da uzvrate sa Vi, koji se ne mešaju u stvari sa kojima apsolutno nemaju dodira.. Muka mi je.
Najviše me nervira kada na fejsbuku vidim ime muža i žene na jednom profilu, pa aman ljudi gde vam je privatnost, valjda on / ona sme da se poveri prijatelju/ prijateljici u poruci ili da ima svoja interesovanja.. Dokle ide ljudska glupost. Užas! A ovako nikad ne možeš ih videti zajedno!