Mislim da nije fer što oni nefleksibilni, kruti, tvrdoglavi i sebični ljudi, koji samo teraju svoje, uvek dobro prolaze u životu i, koliko imaju taj beskompromisan stav, toliko im sve ide na ruku. A mi koji se trudimo prema svima i svemu da imamo obzira, sve uvažavamo, prilagođavamo se maksimalno, pravimo kompromise, rasplinjemo se i iscrpljujemo... opet ništa ne postignemo. Ili postignemo nešto malo, ali skroz nesrazmerno utrošenom trudu, vremenu i energiji, dok ovi ograničeni i bezobzirni samo idu dalje. Ne mogu da shvatim kako se i zašto ljudi i okolnosti prilagođavaju njima.
Osjećam se kao da netko drugi živi moj život, a ja gledam sa strane.
Već godinu dana u zgradi ostavljam poruke tipa ‘Molim vas tiše u 22:17’ iako tad niko ne pravi buku. Samo želim da znaju da ih neko prati u minut. Smatram da tako podižem disciplinu u kolektivu.
Mom mužu bivša žena upravlja životom i vremenom preko djeteta koje je već tinejdžer, katastrofa.
Ima nešto kod nje što me vuče nazad. Odgurnuo sam je od sebe, govorio joj da nađe drugog ali je i dalje zovem. Zašto ona mene nikad ne kontaktira? Zar joj nisam bitan? Ne razumem sebe, ne želim vezu a ne mogu da je pustim. Ako ode kod drugog, boleće me. Ne znam da li sam propustio šansu jer je ona jedna od onih koje se retko sreću. I fizički je lepa a ima predobru dušu. Povredio sam je. A opet je zovem, ne odustajem.
Uživam da letujem u jednom malom mestu u CG gde jošš uvek postoji čisto more i divlja plaža... Mir za dušu i telo❤
Raskinuo je dečko sa mnom zato što hoće da ide u Sloveniju rekao mi je da nam putevi nisu isti i da ne vidi zajedničku buducnost sve je bilo uredu i odjednom mi to napisao preko poruke.
Nikad mi neće biti jasno što se za broj godina kaže npr. “30 leta” a što ne 30 proleća ili jeseni, zima…