Ne znam da li sam ja luda ili šta. Muž je ovisan o ženama, da ne govorim po**grafiji, na svim mrežama koje ima, gleda sve i svašta. SVAKI DAN gleda. Ja razumijem potrebu, ali ne svaki dan. Njegovo opravdanje je veliki nagon. Kad smo vani skupa, svaku žensku koja prođe odmjeri ju, ali doslovno od glave do pete. Čak se i okrene za nekom ženskom. Kad mu kažem da to nije uredu, on kaže da ja imam problema s tim, i da mi treba liječenje. Osjećam da je to nepoštovanje prema meni. Polako je ubio moje samopouzdanje. Ne znam da li ga više volim. Dobili smo dijete. Ne želim imati takvog muža, a kamoli oca djetetu. On za mene govori da sam puno ljubomorna, skoro pa luda, gledam mu svaki korak. Gledam, jer je stalno doma, NE RADI, malo je s djetetom, a kad ja izađem prošetati dijete on gleda online svašta. Nekad mislim da je manipulator. Ja se ne osjećam sigurno s njim, niti sretno. Za posao samo izmišlja razloge da ne radi. Ne vidim budućnost s njim. Ne znam kako ga ostaviti.
Koliko je naporno slušati „da biste bili bolji, radite na sebi, bavite se sobom”. Aman više, znam ljude koji su obrazovani, rade ili su radili pa su svejedno loši ljudi i zli. Dokle više „bavi se sobom“, kada su neki ljudi i tad nezadovoljni i zli?!?!?! Kad ćemo početi ovim da se bavimo i pitamo se što su takvi ako se svaki dan bave sobom?
(Ne)radno sposobna kolegica sa faksa mi priča kako su ona i njezin dečko zaključili da ne žele dizati i vraćati stambeni kredit. Umjesto toga planira pokušati izvući pomoć od svoje obitelji dok od njegove obitelji otvoreno zahtijevaju da prodaju kamp u kojem sami ionako ne rade jer će ga svakako prodati kad roditelji umru. O tome govore javno pritom se zgražajući nad time što ih njegovi roditelji odbijaju iako su oni jadni u podstanarstvu. Istodobno bez problema troše na markiranu garderobu, imaju tri nenamjenska kredita i redovito putuju također na kredit. Uz to nisu ni zaručeni…
Mrzim svoju kolegicu! Jesam li joj ja kriva što je ona ružna i što ima muža narkomana pa se na meni izdr*ava kao svi ostali, jbt kad je god nekom nešto, najlakše je to iskaliti na mene.
Vratila sam se sa letovanja i prvo što sam uradila kada sam ušla u sobu jeste da sam plakala. Obilaziti razne gradove mi nije samo uživanje nego i beg od realnosti koju ne mogu tako lako da promenim. I molim vas prestanite da pišete "ti to možeš", "samo uradi to i to", zato što to nije lako. Da bih se mrdnula odavde znači baciti godine uložene u nešto, a to nije materijalno da možeš poneti sa sobom. To moram sama srušiti i graditi novo bez one volje kada živiš život prvi put. Tako da šta god da je ljudima problem svima je teško odreći se sopstvenog truda jer je to jedino što smo stvarno dali. A iskustvo koje sam stekla me samo još više koči u iskrenom življenju.
Drugarica me je kritikovala skoro jer nemam neko mišljenje o njenoj sestri. Devojka nije loša, ali nemamo zajednički jezik. Kad smo u društvu s njom, svi moramo da slušamo o njenim uspesima (a posao dobila preko veze), njenim bivšima, koga ona sve poznaje u našem gradu.. Očekuje neko divljenje koje ne dobija s moje strane. Rekla sam drugarici da smo mi i dalje ok, ali da mene ne impresionira i ne zanima šta radi njena sestra i da se ne družim s njom, na šta me je ona napala da sam ljubomorna i zavidna. Što ne može biti dalje od istine, gadi mi se taj nad*kani znaš li ti ko sam ja fazon. Izgleda da ću nažalost morati i sa drugaricom da proredim komunikaciju jer je svaki put tako zaštitnički nastrojena prema sestri.
Nemam s kim da putujem. Svaki godišnji odmor koji do neba iščekujem na kraju bude bedan. Fizički se još malo i odmorin, ali psihički nikako. Onda se nakon godišnjeg sastanem u kancelariji sa koleginicama koje su sa mora išle na drugo more, odatle na planinu pa u banju. Ne preterujem, ceo godišnji su van našeg grada. Ne zavidim im, već mi krivo zbog sebe. Poslodavac očekuje iste radne rezultate, one preporođene, a ja svake godine sve psihički utučenija jer nisam smogla hrabrosti da otputujem negde sama. Sanjam more, a puna sam strahova da putujem sama.
Ljudi, bežite od narcisa bilo to muško ili žensko. Bežite. Čim primetite da vas iskorištavaju, nemaju empatiju, zahvalnost, smatraju da ste dužni da igrate oko njih, da ih služite a oni ništa ne uzvraćaju, nikad, bežite. Osmehom i manipulacijama vas navlače da radite njihove obaveze, stalno zahtevaju nešto a ako kažete ne, postaju agresivni. Kad uvidite i postavite granice, osetićete šta znači agresija, izvrtanje istine, kontrola, zlo. Samo da ne bude kasno, da ne uništite psihu. Ta njihova grandioznost prevazilazi sve granice zdravog razuma. Ovo vam govori osoba koja je sve ovo preživela, nimalo naivna stvar. Zlo su, zlo.
Mom mužu je poginula ljubavnica u saobraćajnoj nesreći. Nisam ni znala za nju dok nije došao prošlog meseca potpuno ucveljen, zario lice u dlanove i samo tako sedeo sigurno sat. Preplašio je mene, a i našeg malog sina. Ispostavilo se da su se viđali 5 meseci, baš kad sam se ja vratila na cele smene, a dete napunilo 3 godine. Devojka je imala 21, izgledala je kao anđeo i vidim da je imala mnogo prijatelja i ljudi koji su žalili. Ne ide mi u glavu zašto joj je trebao odrastao i oženjen muškarac sa detetom. Mogla je da ima lepog momka od 25. Muž je izbačen iz stana i ne znam gde živi, dolazi da obavlja roditeljske dužnosti. Možda sam luda, ali radije bih da devojka nije poginula i da su nastavili da se viđaju. Posle 2-3 meseca bi verovatno shvatio da s njom nema budućnost i vratio bi se ili bismo se razveli kao normalni ljudi. Ovako moje dete ima dva roditelja slomljenog srca.
Putem fejsbuka niko mi se ne javi od prijatelja da idemo na kavu, otkako sam im se ja prestala prva javljat niko me se ni ne sjeti.