U braku sam 9 godina i gde god idemo, svekrva ide sa mužem i sa mnom, od svadbi, slava, letovanja, zimovanja... Stvarno mi smeta to, kao da sam u braku sa njih dvoje...
Pokušali smo da budemo dobri domaćini i da dozvolimo pušenje gostima na porodičnom slavlju, jer, ispada da mozda i nije u redu ako dozvolimo da se pušači uzdržavaju ili izlaze napolje da bi pušili. Mislili smo da ćemo tih dva, tri dana i mi izdržati. Sad kad je prošlo shvatam da je ovakvo viđenje stvari skroz pogrešno, smrad se uvukao i ne vetri se uopšte lako, čak i u druge prostorije. A da ne kažem, pošto sam inače astmatičar, koliko je uticalo na moj kašalj. Tako da, sledeći put neću se ustručavati da kažem gostima da se u našem domu ne puši. Kad ja odem u goste naravno prilagodiću se iako mi smeta duvanski dim, ali kod nas - više nema cigara, pa ko se zato ljuti nek se ljuti.
Želja mi je da imam samo jednu ljubav i da bude iz dana u dan sve ljepše. To može samo sa intelignetnom i dobrom osobom, znam da je moguće i da postoji. Da nekog zovem muž moj i da mi srce bude puno...
Ja ne mogu više ovog dejtinga sa muškarcima, ima li netko samo za maženje i češkanje? Apsolutno ništa seksualno, samo mi malo fali nježnosti i zagrljaja i češkanje.
Svekrva mi uništava brak. Zbog nje mi se muž počeo gaditi i sve manje ga volim.
Namerno pravim buku dok komšije spavaju, samo da vidim koliko dugo mogu da izdrže.
Moji roditelji su bili primjer roditelja koji se NE svađaju. Međutim sad u penziji su užasni.
Svatko od njih problematičan je na svoj način. Tata je sebičan, s*re za sve i drži naporne lekcije svima oko sebe. Mama pije i radi žrtvu od sebe.
Ne živim s njima ali svojim ponašanjem jedno prema drugome, stvaraju mi grozan osjećaj kad dođem tamo, kao da mog sigurnog doma i obitelji više nema.
Svet za koji su nas roditelji vaspitavali više ne postoji...