Ponekad mi bude naporan dečko. Volim ga, drag mi je i lepo mi je s njim, ali ne razume da nekad nisam raspoložena ili sam umorna. Jednom prilikom me je pred spavanje krenuo ubeđivati da imamo odnose, ja sam ga molila da odložimo jer sam preumorna, a on je i dalje pokušavao da me ubedi. Samo sam ustala iz kreveta i otišla da spavam u dnevnu. Kasnije mi je bilo krivo, ali stvarno me nekad nervira sa tim ubeđivanjem i nemarom za moja osećanja.
Imam platu malo iznad 1000e, ali ja to potrošim za jedan dan. Bukvalno za jedan dan. Ne na sebe, sebi ništa ne kupim. Napunim rezervoar, platim zubara, uplaćujem letovanje mesečno, uvek neki neplanirani troškovi. Plus račun za telefon. Kućne troškove plaća porodica, ali opet... Stalno neki rođendan, praznici, svaki mesec nešto novo. Što više imam, više mi novca treba.
Ostala sam bez posla zbog njega, emotivno me osakatio, manipulisao, vređao, ponižavao, raskinuo preko poruke na najgori mogući način. Kad sam mu u poruci napisala sve najgnusnije stvari koje mi je radio, kako me je ponižavao seksualno i vređao on mi je kratko odgovorio da ne pravim od sebe žrtvu nije on ništa pogrešno uradio i da mu ne nabijam krivicu i blokirao. Količinu besa i tuge koju sam nakupila u sebi, mesecima ne prolazi, pritom mi je to prvi dečko. A bio je tako divan i pažljiv na početku, mislila sam da sam našla normalnog. Govorio mi je kako sam pametna, obrazovana, vredna, dobra, imam ambicije, ciljeve i da se to retko nalazi danas i na kraju me je uništio.
Nešto najgore je kad ti poklone onaj kozmetički set sa mirisom voćkica.
Radim u firmi već nekoliko godina i trudim se koliko mogu – učim, ostajem duže kad treba, završavam posao kako treba. Ali postoji nešto što me poslednjih meseci baš izjeda i prvi put priznajem to naglas: ne mogu da podnesem tuđi uspeh kada znam da je nezaslužen.
Nije problem kad neko stvarno zna posao i napreduje. Naprotiv, takve ljude poštujem i drago mi je kad ih nagrade. Problem je kad gledam kolege koje su do juče jedva znale osnovne stvari, a danas imaju bolju poziciju, veće benefite i svi im se smeškaju – samo zato što znaju kome treba da se ulizuju. Sastanci, kafice sa šefovima, klimanje glavom na svaku rečenicu… i odjednom eto ih iznad svih.
Najviše me nervira što ti isti ljudi često nemaju pojma o poslu koji rade, pa onda na kraju opet mi koji ćutimo i radimo moramo da krpimo njihove greške. A oni dobiju pohvale, nove prilike i ponašaju se kao da su to zaslužili.
Znam da možda zvučim ogorčeno, ali valjda je to ljudski. Ne zavidim na uspehu koji je pošteno stečen.
Ne razumem osobe koje moraju mene da ponize da bi sebe uzdigli iako su u boljoj poziciji nego ja. Zaista ne kapiram takav mozak. Evo i ja nikad neću moći da priuštim sebi torbu od par hiljada € ili da odem na Tajland, ali uživam gledati vlogove ljudi koji su tamo otišli. Nikad nisam bila u fazonu kao većina našeg naroda da kažem šta ćeš tamo, bacaš pare, ko zna ko te finansira, bez veze i sl. Ja se uvek obradujem i oduševim. Eto i sama imam komplekse i nezadovoljna sam, ali ne znam kako će meni pomoći to što ću ja da ponizim nekog.
Otkrila sam da je moj dečko sa svojim drugom učestvovao u odabru i rezervaciji prostitutke za trećeg druga.
Zgrozila sam se i nije mi dobro.
Se*e mi se od ljubavi. Od nadimaka "bebi, kuci, bubi, moj svet, moj život" itd. Od toga kako se parovi pretvaraju u ljude bez mozga i ponašaju kao retardiranih, sa ispuštanjem onih zvukova kao cvile. I ne nisam ljubomorna, samo ja u tome ne vidim ništa lepo. I smaraju poruke za dobro jutro, laku noć...
Ne želim da budem u vezi radi reda (da ne budem sam). Ne želim da mi partnerka govori kako njoj nije bitno da joj je muškarac lep, kako joj joj je bitno da je situiran. Hoću ljubav, ogromnu i ljubav (bezuslovnu je svakako nemoguće dobiti), hoću poštovanje, podršku, da rastem uz tu osobu, da me ne koči u životu, da izvuče najbolje iz mene. Hoću da se žrtvujemo jedno za drugo, ali svojom voljom ne prisilno, pre svega hoću mir u duši.