Što sam starija, sve više želim da budem domaćica. Kao mlađa sam maštala o velikoj karijeri bla bla, a sad vidim koliko je to naporno. Radim od 8 do 4 i kući ne dođem pre 5. Ako nekad ostanem duže na poslu, onda i kasnije stignem kući. Trenutno živim sama i nemam decu, a toliko me izmori što sam van kuće svaki dan po 10 sati minimum da nisam ni za šta. Nemam uopšte volje nakon posla, ne mogu da zamislim da sutra na sve to imam i decu kojoj se posle napornog radnog dana moram posvestiti. Želim porodicu kojoj ću se posvetiti 100%, a ne samo sat-dva na dan.
Poslala sam chatgpt tužni smajlić da vidim njegovu reakciju, a on mi je u samo dvije rečenice pokazao više emocija i ljubavi nego bilo ko u mojih 25 godina.
Dođe mi dan kada mi se ne ide na posao a nit mi se ostaje kući, svega mi bude muka.
Volim i dalje svog muža, ali me je naš brak emotivno veoma iscrpeo. Po kući, čak i kad ima slobodan dan ne radi ništa, osim što po cele danš igra igrice. Sve oko deteta i kuće radim sama, iako na početku nije bilo tako. Umanjuje sve što činim za porodicu, baš sve je pogrešno što uradim ja lično. Povrh svega, imali smo jako važan dogovor, da kupimo samo našu nekretninu i ne bismo trpeli i dalje ni za šta, pritom, iako živimo u malom i ružnom gradu, gde slabo ima posla, bila sam spremna da pristanem i na kompromis da se, u taj veći, koji smo planirali za novi, naš stan, ne selimo odmah, već da ga par godina izdajemo. Iako sam ja spremna na razne varijante, on ne želi nijedan kompromis, već je bez mene, doneo odluku da diže kredit kojim će renovirati sprat kuće koji se vodi na njegovog oca. Mislim da ću, ako se sve ovako nastavi, izgubiti razum. Malo je reći da sam besna i očajna, a on mene krivi za sve i govori kako sam nezahvalna.
Bio sam loš đak u osnovnoj i srenjoj školi, a na fakultetu (državnom, tehničke struke) sam blistao i bio jedan od najboljih studenata. Sada radim kao inženjer. Neka sam ograničen, ali neću i ne mogu da učim ili radim stvari koje me ne interesuju.
U braku sam već dve godine, živimo sa njegovima u istoj kući i sve delimo. Pre nego što sam se udala za svog muža, obećao mi je da ćemo posle svadbe da živimo sami pa makar i pod kirijom. Kada god spomenem mužu to obećanje koje mi je obećao on se naljuti na mene, ali meni teško pada što živimo sa njegovima, jer želim svoj mir sa svojim mužem. Uvek mu je izgovor kako nemamo dovoljno novca da se odselimo negde drugdje...
Ne shvatam devojke na insta koje kriju dečka/verenika, pa samo objave ruku ili pola glave. Koji je fazon?
Zaljubila sam se u njega. On me ne vidi ni u vremenu, ni u prostoru. I taman se nekako dozovem pameti, smirim i stabilizujem i onda ga uhvatim kako me posmatra sa osmehom od uveta do uveta. Ili sam mu smešna, ili... ja ne znam šta... ali taj njegov osmeh me opet povuče u taj vrtlog zaljubljenosti i ludila.
Neverovatno koliko je teško čoveku da prihvati sebe.. Meni je lakše kad vidim malu sebe na slikama da volim to dete, nego osobu koju vidim u ogledalu - njoj uvek nađem neke zamerke..
Prošle godin, tačnije 28.9. mama mi je dobila prehladu, bar sam tako mislio. 01.10. postala je toliko loše da nije mogla ustati i počela je da se gubi. Vodili smo je doktoru i pokušavali da je spasimo, doktor je rekao da ima preko 300 CRP ili kako se zove. Vratili su je kući, jer se bolnica selila sa jedne lokacije na drugu. Probala je da spava, dobila antibiotike i počela je da se vraća sebi. Oko 21h postajalo joj je gore, zvali smo hitnu pomoć, ali 1h vremena su odgovlačili da dođu, a mi auto nemamo. Naveče u 22:50 mi je umrla na rukama. Od tad imam traumu, a pogotovo je anksioznost ogromna kad god neko kaže da ima prehladu ili kad ja dobijem prehladu, a njeno umiranje ne mogu da izbacim iz glave ni 1 godinu poslije. Ako je neko prošao slično, volio bih da napiše, da znam da nisam jedini.