Radim u firmi za oko 300k rsd. Uopšte ne volim svoj posao i zato teram po svom. Muzem dok mogu.
Mrzim dejting aplikacije. Dosta radim od kuće, društvo se rasulo, a i bila sam na toliko loših dejtova da bih radje da ostanem kući i igram video igre ili čitam knjige ili bilo šta drugo samo da izbegnem potencijalno razočarenje. U godinama sam kad se očekuje da imaš sređen život, a to kod mene nije slučaj. Kako sam solo već više godina stekla sam utisak da bi me veze gušile i uništavale slobodu. Nemam snage da se ikom prilagođavam. Prosto mislim da mi je lakše da budem solo. U svim vezama se ispostavilo da se pokušavali da nešto sa strane smuvaju dok su bili sa mnom. Moje poverenje je zato ravno 0. Zašto ljudi i dalje srljaju u veze mi je i dalje misterija?
Imam 26 godina i već duže vreme razmišljam o dve stvari: Prva, prvog dečka sam imala sa 15 godina. I apsolutno svaki prvi dejt od tad, zajedno sa tim, je obeležila kiša, ali baš jaka kiša, pljusak, potop. Druga stvar o kojoj razmišljam je priča jedne žene koja dugo nije mogla da nađe partnera za sebe. I u jednom momentu očaja rekla je Bogu da želi da joj da znak kada naleti na pravog, jer više nije želela da svoje srce daje pogrešnima. Taj znak su bile bele ruže koje je on trebao da joj pokloni. Jednog lošeg dana na poslu, kolega joj je poklonio buket belih ruža da je oraspoloži. Ukratko, sada su u braku sa decom. Mislim da je pljusak na svakom prvom dejtu koji sam imala zapravo bio znak od Boga da ta osoba nije za mene. I kada budem imala prvi dejt, da bude lepo vreme, da će to biti moj znak da je to prava osoba za mene. Nadam se da ćete i vi sami pokušati nešto slično i da će uspeti 🍀
Uskoro mi istječe porodiljni. Ne želim se vratiti na posao zbog mobinga i loših međuljudskih odnosa. Najradije bih dala otkaz da ih nikad više ne vidim. Mala mi je plaća. Naradim se kao budala. Sve je jedna bljuvotina upakirana u svi su sa svima dobri, a svi svima zabijaju nož u leđa. Ne želim plesati kako oni sviraju, a ne mogu napustiti posao zbog djece i odgovornosti koje imam. E živote nisam te tako zamišljala..
Boli me što mog muža ne raduje da bude tata. Želio je djecu ali samo da “proširi gene”. Ništa u vezi djece nema želju da radi, da se druži s njima, vodi ih negdje, ništa, za sve moram da ga molim, ali i to sam prestala, samo me srce boli. I da bude jasno, nije on onaj tip koji je sve poslove prepustio meni. Radi kućanske poslove sa mnom, ima fin posao, voli i da provodi vrijeme sa mnom, ali djeca kao da ga ne zanimaju…
Često upalim recording opciju na telefonu, ostavim u kancelatiji fon zaključan i posle čujem kako me kolege od kojih to nisam očekivao ogovaraju.
Nisam imao prevoz do kuće pa sam morao kupiti auto, pošto šefica kaže da nije da nju nije briga što nemam autobus uveče, nego firmu nije briga, a ona nema koga da stavi u tu smenu. I onda ja kupim auto, da ne bih išao peške noću dva sata, a ona zaposli novu radnicu i kaže joj da ne mora raditi tu smenu pošto nema prevoz. I sad ja stalno radim tu smenu i plaćam gorivo, jer ova nema prevoz, ona ima malo dete, itd
Očito sam ja debil što davnih dana nisam pobegao iz te firme i od tih (ne)ljudi koji nemaju nimalo poštovanja.
Mladi sve manje izalze i druže se, sve je više samaca i svi vrijeme ubijaju u tererani. Dokle više tako!?
Većina žena ima odvratna stopala i prste. Ja ne kapiram onaj foot fetiš. Video sam mnogo slika, iskreno rečeno, ružnih stopala i prstiju i komentari muškaraca su kako su prelepa, da bi lizali itd. Da su lepa, pa i ajde, nego kako uvek na neka ružna ili osrednja bacaju takve komentare. Najjači od svega su mi oni što ih pale prljave noge. 🤮