Juče mi je svekar rekao:,, Treba zaslužiti naše prezime." Šta kao, ostala prezimena su manje vredna od ovog kojeg sam dobila po udaji? Prezime mojih roditelja nije dovoljno dobro? Ničija druga porodica nije bolja? Takav stav je odraz plitkog i ograničenog razmišljanja, nepoštovanja i ..... gluposti.
Moje prezime je realno ružno. Podseća na radnju koja se vrši u toaletu. Ja sam se navikao naravno, ceo život ga nosim. Moja devojka ne želi da uzme moje prezime kad se budemo venčali. Moji roditelji se nešto ljute kao ali ja je potpuno razumem. Ne bih ni ja da sam na njenom mestu. Čak bih i ja uzeo njeno da se to ne računa u neku sramotu, a i moji bi me se odrekli.
Prije dvije godine upoznala sam dečka čija obitelj ima bravarsku radnju. Moji roditelji su otišli na ljetovanje i slučajno mi se zatvore vrata i nemam kako ući u stan. Dali su mi broj od bravara te sam zovnula. Kad je došao dečko i otvorio vrata lijepo sam ga ugostila. Nakon razgovora razmjenili smo brojeve i počeli se dopisivati. Kroz razgovor sam skontala da je mlađi od mene, na početku mi je smetalo, al već kasnije me bilo briga za to. Nakon dosta viđanja i druženja, sada smo u vezi dvije godine i jučer me pitao hoću se udati za njega, naravno pristala sam i jedva čekam provesti život sa dečkom kojeg sam upoznala tako slučajno😍
Ne znam šta dalje u životu. Imam 25g. Radim u Njemačkoj imam jako dobru plaću
!!!! Za sebe !!!!
Imam jako dobru curu ali ona trenutno ne radi i ne zna njemački šta mi stvara jako velike probleme u glavi. Imam dobar auto u Njemačkoj i sve a ako ju dopeljam gore neću moć sa njom jer se ne bude zaposlila i meni će samo bit teško.
Ako se vratim u domovinu bacam u vodu sve za šta sam se trudio na poslu. Auto isto mogu zaboravit i sve ostalo. Kuću uređujem u domovini i nemam dovoljno vremena za sve i jednostavno ne znam šta da radim...
Bila sam glupa. Spetljali smo se za novu godinu. Pozvao me na kavu, a ja odbila iz straha da ću se sledit... pola godine smo se gledali dok nisam skupila hrabrosti pitat ga za piće. Piće je prošlo loše mojom krivicom, borila sam se sa svojom sramežljivošću i nisam mu mogla pokazat kakva sam zapravo, a jako mi se svidio... on je u međuvremenu našao curu, a mene i dalje muči je li moglo biti nešto više među nama da nisam bila toliko sramežljiva.
Nas nekoliko likova se druži godnama, kombinacija oženjenih i starih momaka. Imamo da ne kažem svoj sto u kafiću, imamo jednog koji se glasno smije i to je jedina buka koju pravimo, ostatak vremena se trudimo biti neprimjetni. Priča se neka neobavezna priča, sport, dnevne teme, malo posla i to je to. Ali smo magnet za likove koji nemaju s kim pa se privaljuju. Danas se nađemo nas 3 iz društva, privale nam se 4 lika. Ne možemo ih slušat, a nezgodno im reći da od*ebu.
Od svoje 7. godine uvek sam imala mnoštvo vannastavnih aktivnosti, sve petice u školi, nagrade sa republičkih takmičenja, učesnik svakog programa, priredbe itd. U svakom trenutku imala bih u proseku 5 vannastavnih aktivnosti. Leti se vežba klavir, ide na treninge skoro svaki dan itd. Sećam se da mi je sa 11 godina bila privilegija da ponekad kažem sebi:"e danas nećeš raditi baš ništa!" umesto da mi bezbrižnost predstavlja većinu dana. Bila sam prirodno radoznala i moji roditelji su tu moju radoznalost hteli da zadovolje, te su me tako puštali da se zatrpavam aktivnostima. Sada u 22. ja sam toliko umorna, bezvoljna. Ne znam ni hoću li budžet uspeti da uhvatim za 4. godinu studija. Mislim da ću da ohrabrujem dosadu kod svoje dece jednog dana, da imaju dane kada ne moraju ništa i da ne trče s treninga na probu, s probe u muzičku, iz muzičke na neku pripremu za takmičenje i da im ne bude normalno da spavaju 4 sata noću sa 14 godina. Jer iz mene je elan ispario potpuno.
Ja sam jedan od onih dinamičnih likova na bajsu koji izleće pred kola i nastavlja dalje lagano kao da se ništa nije desilo.
Najviše izbegavam kukavice tj kukače. Šta je kukač sad se verovatno pitate, to je osoba koja nema ništa lepo da vam kaze već vam samo kuka o svojim problemima za koje ne želi rešenje od vas i time vam troši energiju i prazni svoju septičku jamu u vas. Okej mi je ako mi se neko požali i da mi svoje poverenje rado ću mu pomoći, ali kukaču jednostavno se ne može pomoći jer on to ni ne želi nego priča samo da ne bi ćutao. Molim vas ako se neko pronašao od vas u ovome da je kukač neka prestane i neka počne ćutati ako nema ništa dobro i pozitivno za reći.
Imam 33 i zbog korone oštećenje srca. Posledice su trajne. Imam zaliske, stalne bolove i slabost srca. Do te mere je da teško i govorim, o fizičkoj aktivnosti da ne pričam.. i ako tu pre svega smatram aktivnost oko deteta, sređivanja kuće, kuvanja ručka. 10 meseci ne radim zbog lečenja i oporavka. Kako vreme prolazi, porodica mi ne veruje koliko mi je loše i koje bolove trpim. Nije im jasno da 10 meseci nema boljitka. Nije ni meni jasno, al tako je. Osećam se očajno. Padam u depresiju i razmišljam o najgorem. Jer ja više nisam sposobna za život. Mene svaki udisaj boli, a čovek non stop diše. Ne znam više šta ću sa sobom. Kako ću kroz život ja ne znam.