Danas sam saznala da se moje komšije, vrata preko puta, razvode. U šoku sam. Iskreno ponekad me bilo sramota od njih kad ih sretnem posle žučne rasprave sa mužem..ko reći će vidi ove ludake samo se deru. Opet mog muža takvog nesavršenog volim najviše na svetu, i on mene, tako kaže a i osećam. Kod nas su problem temperamenti, i totalne gluposti oko kojih se koškamo, nekad prođu i meseci da se ne posvađamo, al kad se posavađamo nadokandimo za sve. Već za pola sata se pomirimo, onako najslađe. A ove komšije, nikad se nije čula buka. Uvek mirni fini staloženi, uvek idu zajedno, sa decom ili bez dece. Čak im je i pas vaspitan. Da se ovakav par razvodi..ništa mi nije jasno sa ljudima.
Prijaju mi poruke i komplimenti koje dobijam na društvenim mrežama, pomažu da povratim samopouzdanje koje mi je bivši (u svemu gori od mene, izuzev u manipulacijama) urušio.
Danas kad sam išla kući hodala sam ulicom iza jednog čovjeka, nosio je dva mala trotineta i kraj njega su išle dvije djevojčice, možda do 5 godina. Pomislila sam u sebi kako je taj čovjek neprivlačan i kako je star, imao je dugu prosjedu kosu, čupavu bradu, vrlo mršav, razmišljala sam kome je on mogao biti privlačan. Onda kako sam ubrzala korak čula sam ga kako objašnjava nešto djeci, objašjavao im je sa toliko strpljenja i ozbiljnosti. Zaista me je bilo sramota mojih preuranjenih zaključaka, taj čovjek je prelijep duhom i divan otac i apsolutno mogu da razumijem zašto se njegova žena zaljubila. Svaka čast za gospodina.
Gledam današnje djevojke, momku zaprijete da je ne smije zaprositi prstenom dok joj to ne najavi da će uraditi da bi ona prije toga mogla otići na manikuru da bi joj nokti sa sve prstenom na prstu bili lijepi na slici koju će objaviti i napisati "Rekla sam DA". A ja sam samo željela doživjeti da me zaprosi, kako god, da me iznenadi, najobičnijim najjeftinijim prstenom. Samo sam htjela doživjeti taj osjećaj, jer toliko sam o njemu maštala. Nije mi bilo bitno ni kakav je prsten, ni kako će to uraditi, a pogotovo kakvi su mi nokti u tom trenu. Na kraju me nije ni zaprosio, vjenčali smo se bez da smo i bili zaručeni, jer eto njemu je to glupost, bacanje para i nema potrebe za tim. U braku smo i volimo se, ali mi je žao što taj trenutak nisam doživjela..
Moja svekrva je uvijek sređena, isfenirana i skupo obučena, a kuća joj smrdi na sve živo ikad, prašine na izvoz.. krediti do guše.. a glumi neki nivo i veličinu. Prema meni je divna, ali je uvijek gledam drugim očima zbog toga svega i nikada mi neće biti jednaka drugim ženama koje možda nemaju vremena da se srede, ali im zato kuća blista iako rade u firmi.
Izašla sam u grad i jedan prijatelj me je pozvao u svoje društvo. Neke ljude sam poznavala, neke sam prvi put videla i svima sam pružila ruku. Svi su se lepo javili osim jednog dečka koji je odbio ruku koju sam pružila uz objašnjenje da ima devojku. Dečka prvi put vidim i samo sam htela da se predstavim jer je to osnovna kultura. Ne mogu da verujem da je neko toliko nevaspitan i primitivan.
Kajem se što sam ikad rodila dete ovako mlada. Da mogu da biram, nikad to ne bih uradila, ni mlada ni kao starija. Nikad nisam imala konekciju sa detetom, oduvek sam ga smatrala i i dalje ga smatram teretom, ali mu to nikad nisam pokazala. Uvek sam tu za njega, ne vičem, ne bijem ga, ima sve što poželi i što mu treba, ali sutradan i da ode od mene, biće mi apsolutno svejedno. Ne, nije postporađajna depresija, samo mi je bilo žao da abortiram jer je moje, eto.
Najbolja drugarica mi zamjera što sam u vezi sa dečkom s kojim sam istinski sretna.
Volim svog dečka, on je jedna divna osoba, čista duša, osećajna, pažljiva. Dve godine nam je sve glatko išlo, pomislila sam "mi se volimo istim intenzitetom otpočetka, ne mogu zamisliti da može biti drugačije". Ali u zadnje vreme je postalo krajnje monotono. Osećamo oboje da smo dosadili jedno drugom samo niko to neće da kaže. Ja sam većinski kriva, jer nemam nikakvog društva i nisam društvena, pa jedino što se družimo jeste povremeno (1 u 2 meseca) sa njegovim društvom. Ovih dana sam sama u stanu, došao je kod mene da spava, nije hteo ni da prošeta sa mnom napolje, ceo dan je bio u stanu. Uveče smo izašli sa njegovim društvom, svi su igrali samo je on se smorio. Na početku bi mu bilo lepo gde god smo samo da sam ja tu. Stalno je isto, prelezimo dan ili prošetamo po malom gradu. I sam je rekao da je postalo monotono. Da putujemo ne možemo, jer je u škripcu sa novcem a ja sam tek počela da radim, a i živimo u sredini gde i nema u blizini gde da se ode. Ovo traje mesecima...
Udata sam, drugo dete na putu. Volim svog muža, i on mene. Ali prošlo leto sam stupila u kontakt sa dečkom koji mi je morska ljubav od pre 7, 8 godinama. Godinama sam ga vidjala ali između nas nije nikad bilo ničega. Sad, kad smo u kontaktu, imam jaku želju da se vidim s njim i da makar popijemo kafu ali plašim se da, sa moje strane, ne bi moglo da ostane na tome.. možda ćete reći da ne volim muža, ali prosto sada samo maštam o tome kako bi se ljubila s ovim morskim na plaži..