Mislim da mi nitko ne može nedostajati, jednostavno nemam taj osjećaj prema nikome. Mogu muža i djecu ne vidjeti danima, svoje roditelje mjesecima. Pravim se da mi nedostaju kada je takva prilika da ih ne povrijedim.
Želim da dam ćerkkici ime Laura, samo se bojim da ne bude gojazna.
Poznajem pet dama koje nose to ima i svaka je jako gojazna.
Ne bih voleo da mi dete bude 🐽🐖.
Ne znam da li mi nešto fali, ali možda ne znam da se organizujem?! Odavno želim da se posvetim vežbanju i ishrani, ali kada dođem sa posla nekako kao da ne znam kako da se organizujem. Iskreno ne znam kako ove devojke na instagramu sve to uspeju, da posle posla vežbaju i pripreme lepo jelo. Za samo spremanje takvog nekog zdravog jela ti treba sat vremena. Ne stignem ništa radnim danom, sve ostavljam za vikend.
Savjet curama koje izlaze na sastanak sa farmaceutom: Bježite kud vas noge nose … Ako njega niti jedna od 200 cura sa fakulteta nisu htjele što bi vi, da je on sav svoj sa nekom bi se koleginicom i oženio.
Kad je zbog lošeg managementa ostao bez posla kojem je posvetio 3 godine života (počeli kao start-up i narasli na 300+ zaposlenih) moj dečko je kupio gaming laptop i kad ne bi bili zajedno ili ne bi imao obveze igrao igrice (primao je naknadu za nezaposlene). Govorili su mi da je lijen i ništa od njega neće biti a ja sam im govorila da ga puste da mu samo treba vremena. Poslije 4mj. mi je rekao da želi pokrenuti svoj obrt i ja sam ga podržala. Godinu dana kasnije posao mu super ide, a ovi koji su mu pričali iza leđa sad preko mene pokušavaju da uđu s njim u posao.
Polako se nameću teme "Gde ćeš za novu godinu" kolektiv polako prikuplja ponude, predlažu se mesta kako bi zajedno dočekali novu godinu. Na listi za doček mene nema što mi je teško palo. Nemam pravog prijatelja, prijateljicu, roditelje, devojku sa kime bi mogo dočekati novu godinu. Već 10-tu godinu kako dočekam sam. Ponekad mi niko ni poruku za doček ne pošalje. Malo uz večeru, muziku posle NBA - košarku provedem veče sam kod kuće. Neke euforije kod mene nema a baš bi mi prijala. Osećam se kao vuk samotnjak.
Toliko ljudi znam koji su prestali da jedu hleb, pice i stvari od testa. Fenomenalno izgledaju. Ja sam probao da ne jedem hleb. Najviše što sam izdržao je 2 nedelje. Osećao sam se umorno i stalno gladno. Kako sam pojeo par parčadi (napravio sendvič i posle malo meda) opet sam dobio snagu. Ne znam šta da kažem.
Introvert sam kojeg svaka komunikacija poprilično mentalno umara. Sreća u nesreći je da sam iznimno ružan pa me ljudi jako rijetko uvlače u komunikacije.
Reći ćete da je ovo jadno, znam i ja da jeste. Ali toliko me šira familija smara jer nemam devojku da sam blizu da im održim bukvicu pa neka se slobodno ljute. Definitivno ne mogu naći devojku, a i vec se privikavam na samoću. Ali kad dođu porodična okupljanja baš odskačem sam a okolo sve parovi. I sad razmišljam da na ta venčanja u familiji vodim poslovnu pratnju. U slučaju da neko ovo odobri, može i da preporuči.
Kao psihologa i psihoterapeuta me sramota kad vidim na društvenim mrežama kako imaju Givaway sa besplatnom seansom i kako imaju popust od 40% na prvo troje koji se jave. Kao da je biznis a ne pomagački poziv koji se radi iz ljubavi. Od ljubavi se ne živi, ali se ne živi ni od giveawaya... brukate se ljudi.
Zdravlje nije i ne bi smelo da toliko postane biznis.
Čoveku neće biti bolje od jedne vaše seanse, ne znam koja je poenta. Ali me je stvarno kao stručnjaka sa više od 10 god iskustva, sramota.