On je sve što sam ikada željela. S V E. Osim što kilažom premašuje ograničenje kućne vage. Razumijem emotivno stanje koje je dovelo do toga, ali u njegovom slučaju je otišlo zbilja predaleko. Istovremeno sam potpuno zaljubljena u tog čovjeka i strah me fizičkog kontakta jer ne znam možemo li funkcionirati na tom polju. Ja sam sportski tip i uvijek sam bila s fizički privlačnim dečkima. Povlačim se konstantno iz tog odnosa jer mu ne želim davati povoda niti ga na kraju povrijediti...a zapravo želim svo vrijeme koje imam provoditi s njim. Ne možemo biti prijatelji jer mi je jasno da on želi više.
Slučajno sam upoznala lika koji je iznajmio stan od mene za babu, tetku, više ni ja ne znam... Lik me je bukvalno opsedao dva meseca, do te mere da ceo svoj život okrenem naglavačke da bi bila sa njim. Plaćao je redovno sve, to je stan na dan, znači najam je bio prilično skup... i dešava se da sam popustila i ušla u njegovu igru i bilo je opet tako moram sve što on misli da treba, da se razumemo ja nisam klinka i prilično sam izgrađena ličnost i ja živim stilom života da ništa ne moram, pogotovu kada mi neko kaže da moram. Dešava se to da je u celu tu priču ubacio priču da ima rak, bože me prosti.... Dalje ide da je trebao da mi isplati još nekih 1000e i danas sutra će i prošlo je 15 dana od tada, ja besna pozovem brata da se nađe sa njim i on tu kao biće i od tada nas je sve stavio na blok... 1000e jeste velika para, ali je pre toga već dao 2000e... jer je ta žena dugo bila u stanu... od tada je prošlo 38 dana, ja i dalje mislim na njega....
Imam 41, neoženjen i svestan da 99% idem na doživotno samovanje.
Pitam se – ima li još nas 40+ koji smo shvatili da smo osuđeni na samoću, pa smo spakovali kofere za EU da uhvatimo bar deo devizne penzije? Da nam bar kad-tad život bude malo lakši.
Želim da postanem profesionalni bokser ali moji su protiv toga, razumijem ih ali mi je krivo što mi nevjeruju da bi uspio, nisam završio školu jer su me obarali i nemam više pravo da ponavljam (i nebi) jbg. Austrijski sistem, idem na zanat ali ne planiram da radim 40 godina za pišljivih 5 sedmica odmora u godini, svi ti govore postani ono što želiš ali ti posle nedaju ili je “nemoguće”.
Imam špeditersku firmu. Spustim se dole na pauzu i slušam dve koleginice kako pričaju o jednom liku koji je prišao jednoj od njih nazivajući ga uz podsmeh jadnikom. Ispostaviće se da je taj dečko niko drugi do moj bivši komšija za kojeg znam da je sasvim ok, prosečan momak na mestu. Nedavno se zaposlio u jednoj SS kao profesor geografije. Lepuškast, ne pravi gluposti, društven, normalan lik. Razmišljam se čemu karakterizacija "jadnik". On je ne samo lepši od nje, već obrazovaniji, situiraniju i video je sveta. Ja za čoveka koji me je zeznuo za kamion (taj zez me košta par desetina hiljada e) nisam upotrebio reč jadnik. Mislim se gde će joj duša. Ako se mlade žene zaista ovako ponašaju i toliko su frustrirane i neotesane, a pritom nemaju ništa drugo da ponude, zaista i treba muškarci da im ne prilaze.
S vremenom sam shvatila da je najbitnije da je dečko pouzdan, siguran, stabilan i ljubazan, dobrog srca, sve drugo je sporedno. Šteta što je prekasno i svi takvi su davno zauzeti.
Kad kažu mi smo topao i gostoljubiv narod, nismo kao Šveđani hladni. Da, takvi smo prema strancima, ali zato prema komšijama smo zveri! Pogledajte samo koliko pomažemo strancima, evo primer onaj iz Amerike što se doselio i koliko mu ljudi pomaže, a da treba komšiji Peri da se pomogne – ne bi niko obratio pažnju.
Uvek sam bila mršava i zgodna, ali sam se od psihičkih boli jako ugojila. Imam 10 kila viška trenutno i plače mi se.. Ne mogu da verujem da sam sebi dozvolila da mi hrana bude uteha i da sebe ovako uništim… Čini mi se što god da radim da mi nema pomoći i samopouzdanje mi je nestalo. Znam da nije sve u izgledu, ali kad navikneš ti i svi oko tebe da uvek izgledaš top - sve posle toga je jadno i bedno..
Imam 24 godine. Ne daj boze da se onako bezveze nasmijem doma pred svojima kad izleti nešto smiješno na tv-u ili mobu, moji odmah kreću s komentarima kako sam neozbiljna ili da me hvata "drugi pubertet". Moji su oduvijek bili zatvoreni po pitanju izražavanja osjećaja, i sada shvaćam da imam isti problem. Nikada nisam ostvarila duboku i značajnu vezu s nekime, ne zbog toga što nisam osjećala emocije poput zaljubljenosti, nego ih ne mogu priznati drugoj osobi, u najmanju ruku kao da me sram tih osjećaja i ne želim ih izreći naglas, osjećam se zarobljeno u vlastitoj koži. Nedavno mi je psiholog dijagnosticirao anksiozno-depresivni poremećaj. Na sve to, užasan sam perfeksionist prema samoj sebi, a isto očekujem i od drugih. Sve me to ždere iznutra, a ne znam kako si pomoći, kako izaći iz tog začaranog kruga jer se više ni ne sjećam vremena kada se nisam ovako osjećala. Samo znam da sam vječno nesretna i da želim van!
Otišao sam raditi u inostranstvo. Mjesto gdje stanujem je selo u odnosu na grad i kada stignem busom na zadnju stanicu, imam još ići pješke jedno 5km. Bilo je oko jedan ponoć, nakon posla idem ja polako i vidim djevojku ispred sebe, bila je poprilično udaljena jedno 200m, nadao sam se da joj je kuća blizu negdje. Što je najgore ona je pogledala iza sebe, ja sam stao i nisam ni stigao nešto reći da se ne boji, ali kome možeš vjerovati u takvoj situaciju, normalno pomislila je da sam manijak i samo je otrčala. Nakon toga nisam mogao zaspati, šta ako sam toj djevojci nanio sigurno neku vrstu dugoročne traume ;(