Inostranstvo je za introvertne osobe, meni odgovara, niko me ništa ne pita, niko me ne dira nema ismejavanja.
Jedna baka dok smo ležale u bolnici mi je rekla jednu rečenicu o kojoj razmišljam danima.
,,Srce nema prozor hvala Bogu, pa da mogu ljudi da vide koga držimo u njemu, udaćeš se ti ćerko, ali drugog ćeš držati zatvorenog daleko u srcu”.
Glumi nevinašce a na prvi dejt došla sparenog veša i sveže izdepilirana. Pa ti veruj ženama.
Želim još jedno dete, žao bi mi bilo da sin ostane jedinac, ali se jako bojim porođaja, trudnoće i svega što ide uz to. Nemam lepo iskustvo sa prvim porođajem i oporavkom.
Nakon posla obavljam kupovinu u supermarketu ujutru u 9 i guram korpu, gledam proizvode i razmišljam kako jedva čekam normalnog šefa i platu i odjednom se prema meni priđe dječak možda 10 ili 12 godina, ne mogu da odredim i samo me zagrli jedno desetak sekundi. Bio je s ocem. Dijete ima neku posebnu potrebu, ali ne znam koju, nije toliko vidljivo. Samo sam mu rekao "Hvala ti. Kako se zoveš?"| i kad je rekao ime, pozdavio sam ga sa ćao. Ovo mi je stvorilo baš lijepu uspomenu, kad god se sjetim, osjetim milinu u srcu.
Desile si mi se neke stvari u životu koje nikad ne bi očekivala bar ne od ljudi koje volim. Iskreno da je nešto ovako došlo od mog brata manje bi se iznenadila i uvrijedila. Ali neko ko ti je bio onaj najsigurniji poziv u sred noći, neko za koga znaš sigurno da ti ne bi odbio šta god da pitaš, neko za koga bi skočio u vatru.. Zapitaš se..
Osoba koja je bila deo moje duše, a to je moj prijatelj mi je prosto okrenuo leđa bez reči
kada sam ga pitao šta se dešava da li sam nešto uradio te je tako on je rekao da se ništa nije desilo da je sve ok ja sam i dalje zbunjen zašto je prosto prekinuo svaku komunikaciju.
Žao mi je što se ljudi oko mene nisu potrudili da mi predstave brak kao pozitivnu stvar od djetinstva pa do danas. Imam 30 godina i ljudi oko mene mi govore "nemoj se ženiti".