Radim kao direktorka jednog ogranka u predstavništvu velikog brenda u Srbiji. Već godinu dana sam u vezi sa vozačem gradskog autobusa i na leto ćemo se venčati. Moje kolege komentarišu sa podsmehom, a meni posle propalog braka i svih priča i pričica na poslu muka od mnogo stvari. Treba mi samo neko sa kim će mi biti lepo, ko će biti fin prema mojoj deci i neko sa kim ću moći te ostatke od dana koje imam posle posla da provedem lepo.. sa 45 ne tražim stvarno više.
U braku smo nekih 8 meseci. Osećam da on nije za brak. A hoće decu. Krivi me stalno za sve, i uopšte ne mogu da razgovaram sa njim. Sada je otišao za inostranstvo, da bi vratio pare koje smo dobili za svadbu a koje je potrošio sve na sebe.
Jako sam tužna, jer ne mogu ni sa njim, a ni bez njega. A 10 godina smo zajedno.
Izgubljena sam skroz. Dok sam išla u srednju koliko—toliko je imalo smisla. Daju ti lekcije, naučiš, dobiješ ocenu. I sve to traje 3 ili 4 godine u zavisnosti koji stepen si upisao. Sada kada sam ušla u "svet odraslih" ovo je sve toliko naporno. Umorna sam. Znam da je nekima teže i rade fizički naporne poslove, ali tada sam imala tenziju oko odgovaranja i testova, sada imam konstantni stres od gazde dok radim, a kada sam nezaposlen stres od pronalaženje poslova. Ne znam šta da radim...
Nije isto kada ti nedostaje nečija pažnja i neko kao osoba.
Rastali smo se prije godinu dana i par mjeseci. Cijelo to vrijeme se nismo sreli, čak ni u prolazu. Juče smo se sreli na suđenju. To nije bio onaj čovjek kojeg sam ja voljela. Ostala sam začuđena kako se ljudi promijene u tako kratkom roku. Ima djevojku, ali nije sretan čula sam. Sam sebe laže, samo da nije sam. Šteta imali smo lijep život, nije do toga trebalo doći.
Pogledajte kod partnera search na instagramu šta se tamo pojavi daje pravu sliku s kim imate posla.
Majka se ceo život ponaša kao da ja njoj treba da se prilagođavam, da ja nju treba da podržavam (jer ju je zaboga muž ostavio i jako joj je teško bilo), a ona mene iskulira za najbanalnije stvari. Imam problem sa kičmom i moram da šetam, ali kad nemam društva, ne volim da šetam sama. Godinama je molim da prošeta sa mnom, a nju realno mrzi, samo se na nešto izvlači. Hajde što mi nikad nije bila neka majka, ali ona ne može ni uslugu da uzvrati. Smučila mi se i ona i njeno ponašanje. Sad vidim zašto svi beže od nje.
Prije smo se smijali kako Indijske serije traju po 10 godina, a sad smo dočekali i to da naša domaca serija Igra sudbine traje 6 godina (i neće prestati uskoro). Nije bitan ni kvalitet ni ništa, samo neka ide i nastavlja se. Pomalo mi nedostaju one serije koje su imale dušu, okupljale porodicu, izmamljivale osmjehe, i donosile onu pravu atmosferu i ugođaj.
Ja ne znam zašto se pojedine osobe uvrede ili ljute ako im kažeš da liče na nekoga. Pa jbt, ako ličiš, ne znači da 99% izgledaš kao ta osoba. To što te neko podseća izgledom na nekoga na neki način, ne znači da si njegov, ili on tvoj klon.
Roditelji koji ničemu nisu učili decu, radnim navikama, sve su radili umesto njih i previše ih štitili – tek kada ta deca odrastu, shvate da su se debelo zeznuli. Eno moja strina večito nervozna jer joj deca ne rade, a imaju preko 30. Dođe kod nas i žali se na njih. Mislim se, sama je kriva. Kad smo bili mali, strina im nije dala da izlaze napolje jer je previše brinula da se ne povrede. Dok smo mi radili u polju, išli s tatom i mamom da sadimo, oremo itd. – oni su dane provodili uz majku ne radeći ništa. Dođem pre kod njih, kuća prljava, paučina svuda... Nije da nisu imali novca, ali je i strina bila lenja. Ne znam kako ljudi zapadnu u takvo stanje da im to ne smeta i da se ne pomere s mrtve tačke. I dan-danas nije ništa bolje. Tužno.