Zaljubljena sam u njega ali mu to ničim ne pokazujem. Maksimalno sam profesionalna i hladna. Imamo jednog stalnog klijenta koji nam skoro svaki dan dolazi. Danas nam je rekao: "Jel vi primećujete koliko ste zaljubljeni jedno u drugo ili ja to moram da vam kažem..?" U zemlju smo propali.
Davne 1999 nas 4 prijateljice, glavni komadi u školi smo po utjecaju francuskog filma Večera s idiotom se dogovorile da organiziramo tulum i svaka mora naći što većeg luzera. Nikad neću zaboravit pogled mog "luzera" kad je shvatio, mislim da sam mu bila prvi izlazak, treći srednje.. Kakvu sam užasnu gadost napravila pod utjecajem prijateljica.
Kad vam neko nešto kaže i to vas zaboli, boli vas zato što znate da je istina.
Daleko tečnije čitam na engleskom nego moj poslodavac na srpskom.
Saznala sam da će mi sestra krstiti dijete. Uvijek je bila prva među onima kada se raspravljalo o vjeri i uvijek je to na neki način kritizirala. Iskreno jako me razočaralo to licemjerstvo. Nemam ništa protiv vjere, poštujem vjernike, ali gadi mi se to današnje licemjerstvo. Baka mi je rekla da čekaju da dovoljno novaca skupe da mogu napraviti krstitke za dijete. Meni je to prestrašno da se moraju svatovi raditi od toga, a vidiš jednostavno da ne žive kršćanskim životom. Uopće mi se ne ide na to, i kako razmišljam kako to zaobić na najbolji mogući način, a da ne dignu nos. Najradije bi ju pitala odkad si ti vjernik, ali nije moje da se petljam. Ne razumijem zašto to ljudi rade, od sebe i od djece prave klaunove. Kako se postavit na takvo šta? Da li trošit svoje vrijeme u crkvi i gledat kako ispred svećenika govori da vjeruje u Boga Oca i da će dijete odgajat i vjeri. Naravno baka je jedva dočekala da se dijete krsti, a izgleda da ću ja baki morat objasnit neke stvari jer ću uskoro isto rodit.
Imam dvije prijateljica, s jednom se družim od osnovne škole, s drugom od srednje. Jako smo bliske. Tu smo jedna za drugu uvijek. Međutim, one su počele zajedno da rade u drugom gradu daleko od mene. Zajedno žive. Radila sam i ja tu i živjele smo zajedno, ali ja sam napustila taj posao iz svojih razloga. Čule smo se redovno, ali u zadnje vrijeme se ne čujemo. Ignorišu mi poruku. Ne javljaju se, prestala sam im i pisati. Ne znam zašto, ali se mene ni ne sjete. Imam osjećaj da im je svejedno. Mislim da one uopšte me razmišljaju o kraju našeg prijateljstva, ali ja razmišljam. Boli me duša, teško mi je, ne želim da prekinem prijateljstvo s njima, ali se osjećam kao budala, pisala sam im, ignorišu me, ne želim da se javim iz samopoštovanja. Ne znam šta da radim. Ako se ja njima ne javim komukacija će se potpuno prekinuti, ali ne želim to. Vidim da im nije stalo.
Prijatelji me polako napuštaju, izgubio sam devojku koju sam jako voleo i nemam nikakvu povezanost ni sa kim u životu. Našao sam utehu u alkoholu i mnogo mi je bolje nego ranije. Nadam se da će mi nekada biti bolje ali jako teško.
Gledam ove klipove gde ljudi glume kako ih partneri varaju. Da li je zaista moguće da smo spali na taj nivo da se neverstvo smatra komičnim? Da li je moguće da je vernost tako skupa u današnje vreme? Ljudi, zar ne biste da vam deca odrastu u srećnom domu sa oboje roditelja gde vide šta je prava ljubav?! Zašto prevare, zar je moguće da postoji bilo šta bitnije od vaše porodice? Zašto se ženite/udajete ako su vam drugi ljudi u opciji, odakle pravo da nekog tako povrediti ako ste ih sami birali? Propali smo kao ljudi, žalost!
Previše sam empatična na sve osim na djecu. Dešava mi se da plačem danima na neki tužan film ... na samu pomisao da ću izgubiti nekoga (majku, oca, ljubimca) ... na i na to što je nebo plavo ... ne znam šta ću od sebe, više ni tablete ne pomažu :(
Imam 20 godina živim sa roditeljima koji imaju "toksičan" odnos (majku volim više od sebe i život bi dala za nju), dok oca i ne toliko, poštujem ga zato što mi je roditelj ali ne osećam ništa prema njemu, ni ljubav ni mržnju, ama baš ništa (i mislim da je to najgore)...ceo život smo bili na "krv i nož" što bi se reklo, počevši od malena, nisam ga volela jer mu se dešavalo da povremeno digne ruku i udari majku od kad sam imala 7 godina... pa sve do skoro kada je udario i mene, kada nisam upala na fakultet koji je ON želeo, pa posle toga što sam išla da spavam kod dečka (ISTIČEM DA SAM IMALA 18 GODINA, 2 MESECA ME DELILO DO 19)... Neki savet??