Nedostaje mi vreme kad sam imao 12-13 godina tad je vreme prolazilo sporo. Sat vremena kao da je par sati.
Sećam se, kad idem u školu ujutru, ustanem u 6 sati spremim se, uključim televizor, gledam crtani. Kad se vratim iz škole, igram igrice, gledam televizor uživam.
Najgora stvar su nedovršene priče, ne znam ni šta je osoba zapravo želela, da li se sprdala sve vreme, a strah od ismevanja (iskustveno) mi ne da da se javim ni uživo ni porukom.
Najviše mrzim kada ispričam drugima nešto što me muči, tražeći saosećanje i podršku, a zauzvrat dobijem samo kritike i osudu...
Pronalazak dečka gdje ćemo imat obostrane osjećaje tj. da on malo jače ima za mene jer sam se opekla u prošlosti kad sam ja gajila jače osjećaje, mi djeluje kao znanstvena fantastika...
Sviđa mi se to što u Švedskoj radnik ima mogućnost da 7 dana ne ide na posao, a da samo javi poslodavcu da nije dobro.
Ne morate da idete kod lekara da otvorite bolovanje. Jako se poštuje radnik.
Više ne možete ni da kažete mišljenje - svi vas redom osuđuju ili ispravljaju.
Prošla su vremena kad su ljudi mogli otvoreno da pričaju a da ih niko ne zaustavlja, ne ispravlja i ne ponižava.
Koliko god iskustva ili godina da imate, najgore je kad vas kolege ponižavaju, a zasad su me samo koleginice ponižavale. Kad sam jaka - ponižavaju.
Kad sam slaba - ponižavaju.
Drago mi je što će moja kompanija sledeće godine da ostane bez mene.
Imam 33 godina, muško sam. 12 godina sam patio od problema zavisnosti i konačno je pobedio, čist sam dve i po godine. Ali nisam stvorio porodicu, nemam ni ženu ni decu jer sam uništio skoro sve što sam imao. Imam utisak da me ljuti gledaju čudno jer imam 33 godina i ništa od toga nisam postigao. Ne znam više je l postoje solo devojke mojih godina, zabrinut sam.
Bio sam oženjen 2 godine i dobili smo curicu, živjeli smo u Bosni i na kraju smo otišli u Njemačku, da bi ona nakon 3 mjeseca rekla da me ostavlja nakon svega, trudio sam se oko nje i djeteta radio sam po najvećem minusu za nas, ne kockam, ne pijem, nisam nikad ton povisio niti ruku, duša me boli kad vidim kome sam dao svoje vrijeme. Ne želim joj zlo, niti je zovem ružnim imenima, i dalje imam tu neku nadu da ćemo se opet sresti...
Dosta ljudi kaže da ne želi decu jer ne mogu finansijski da im obezbede sve i mislim da se to danas pretvorilo u nešto sasvim pogrešno. Meni je skroz normalno imati decu kada imaš gde da živiš (možeš biti i podstanar ništa vam neće faliti), kada imaš da prehraniš tu decu, da ih obučeš, iškoluješ... Danas se to svelo na neku bahatost. Deca već od ranog uzrasta traže najnoviji telefon, skupu odeću, sve skupo i to danas ljudi misle da je normalno. Od samog početka im kupuju bespotrebno skupe stvari, kolica, sedišta koja su jako skupa samo jer imaju neku marku. Moja deca imaju sve, ali na primer nikad nisam uzimala najskuplja kolica... Nose dosta garderobe koju su nasledili od deteta moje sestre, nešto i kupimo normalno, ali dal je toliko bitna ta odeća koju prerastu. Još su mali nemaju telefone, a kad budu imali sigurno neće imati najskuplji iphone. Ne treba da dobiju sve što požele. Idemo jednom nedeljno u nabavku i pitam ih lepo šta hoće, ako je to okej dobiju. Ne dobijaju sve što požele jer to nije normalno.
Ljudi koji nikada nisu imali anksioznost ne mogu da istu komentarišu. Niko nije ni toliko nekomunikativ, zatvoren... Jednostavno u tim trenucima ne možeš racionalno da razmišljaš jer te to preplavi. Želiš da se družiš, ispituješ i komuniciraš, ali imaš blokadu koju ne možeš u tom trenutku da središ jer ti je previše samo hoćeš da se vratiš kući. Prosto sve radnje koje radiš su malo čudne, a ne možeš ni ti da ih objasniš pogotovo ako ti se prvi put dešavaju. Samo hoćeš nešto da odradiš i da se povučeš. Ali ako to nekome kažeš misliće da si lud jer je naš narod specifičan pogotovo kada se spominju takve stvari.