Trnovit put sam prosao da bih bio tu gde jesam, situirao sam se, na poslovnom planu sve ide savršeno. 30 godina imam, iza sebe 4 propale veze. Generalni problem je što sam ružan. Jednostavno sam ružan i to je to. Ulažem u svoj izgled, lepo se oblačim, treniram ali uzalud.
Toliko snova, ideja za "kad odrastem ja ću...", toliko želja, toliko svega, a ništa od toga nisam postigla za svojih 26 godina. Zapravo o kakvim uspesima uopšte govorim, ja sada nisam u stanju da odem u jedan grad na severu zemlje koji toliko dugo želim da posetim i sve to jer se bojim. Čega? Ne znam. Kao da treba da otputujem na drugi kontinent, a ne da putujem svega tri sata autobusom do tamo gde toliko želim. Uvek imam izgovore, te nemam sa kim, te nemam auto, te morala bih autobusom, te šta da radim tamo sama celi dan ili dva dana, a jedina istina je da se bojim. Ogromna želja i ogroman strah, za sve. Strah uvek nadvlada želju i na kraju ne učinim ništa. Tako nekako i živim, traćim dane u strahu. Zahvalna na životu, a ne živim ga. Čudan osećaj.
Ne mogu da gledam seriju Casa De Papel jer onaj glavni lik sa naočarima izgleda ISTO kao moj bivši.
Imam 35 godina, i do 17, 18 godine nisam znao u momentu da se snađem, i kažem gde je levo, a gde desno. Kada sam počeo da polažem za automobil, na levoj i desnoj šaci sam sa spoljne strane napisao velika slova L i D da znam gde da skrenem, ako mi instruktor kaže ili pokaže rukom. On je video ta slova, i ništa mu nije rekao. Na dan polaganja vožnje flomasterom sam malo pojačao slova, i to je video policajac, i on je ništa nije rekao. Položio sam vožnju iz prve, i od tada pazim pogotovo u raskrsnici, a za ostalo imam zalepljeno na volanu, i to samo ja vidim gde je.
Novac me čini sretnom osobom i daje mi ogromno samopouzdanje. Kad sam bio bez novca nisam se želio ni kretati, izlaziti, nisam imao devojku, samo sam želio da jednog dana sredim život i napravim nešto od sebe i napravio sam, vozim pristojan auto za svoje godine, sredio sam kuću, ispunio neke snove, mogu da budem s kojom god devojkom hoću, da izađem gde hoću, provodim se i letujem da ne gledam koliko ću potrošiti, naravno kada mi slobodno vreme to dozvoljava jer uz to sve i radim dosta.
Ali mislim da kada bi mi posao propao i kada bi ne daj Bože ostao bez novca da se ne bih mogao izvući psihički.
Počela sam da praktikujem vreme za "odmor duše". Imam dosta obaveza tokom nedelje i nekad mi dođe da sednem sama u kafić i popijem kafu na miru. Nekad odbijem i druženje sa nekim jer želim da odmorim pola sata u tišini.
Živim sa vjerenicom kojoj kad kažem da bi bilo poželjno da nam napravi nešto da jedemo, s obzirom da ja spremam skoro svaki dan, i radim pored toga, dobijem odgovor ,,nećeš od mene roba napraviti".. Stvarno ne znam šta da radim sa njom?
Moja brat ima problema sa drogama. Ali ne razumijem odakle mu novac. Ne radi već pola godine, roditelji mu ne daju novac jer znaju na što bi potrošio. Ne znam da li se bavi nečim opasnim za što mi ne znamo, ali uvijek ima novac za drogu.
Jedan ispit učim preko mesec dana, spada u onako teže ispite, i još nisam završio. Najgore je što sam čuo od par ljudi kako su samo 3-4 dana sedeli non stop i naučili za taj ispit. Ja ne znam da l da mislim za sebe da sam glup ili da su oni Albert Ajnštajn.