Prvo dete smo dobili sa 38 godina posle nekoliko godina borbe, lekara i svega i svačega, ostala sam trudna u toku priprema za VTO. Trudnoća s problemima ali na kraju je sve bilo kako treba. Trebalo mi je vremena da se oporavim i u 41.godini opet ostajem trudna neplanirano. Radost prevelika, međutim beba loše, staje srce u 9.nedelji. Ja veći bol i poraz nisam osetila. Vrištala sam danima ali bukvalno, sedim u auto, vozim se i vrištim i urlam na sav glas. Kući sam bila ok zbog cele porodice. Kada se odradila intervencija, imala sam osećaj kao da sam ubila i sahranila svoje dete. Znam da ništa nisam kriva ali i dan danas osećam krivicu, bol, strah. Znam da se desilo mnogim ženama i nastavile su dalje svesne da je bolje što se odmah na početku desilo. Ja i godinu dana posle razmišljam o tom malom biću koje sam nosila i ne mogu da prestanem da patim. Svoje dete obožavam i pružam sve što mogu. Ali mi je žao što imam i ljubavi i mogućnosti da čuvam bar troje a nisam te sreće.
Moja mama stalno kuka kako nama ne ide prodaja (kućnih stvari koje nam ne trebaju). Stavila ja u oglas plinsku peć, po njenom nalogu. Na početku je bilo "Neću da mi preprodavci ulaze u dvorište", pa onda joj treba ta peć i tako da se nije ni prodala. Ja objavila isto nešto i jave mi se ljudi koji su dosta udaljeni po kilometrima, a mama će "to je prevara, ne javljaj im se. Neće sigurno neko čak odande da dođe i da kupi" I tako za svaku stvar vaga kakvi su kupci...
Dobila sam posao u jako lošoj ustanovi, jer za tu gde sam htela nisam imala vezu, koju je pak, gle čuda imala osoba koja je lošija od mene. No dobro. Ja sam se svakako trudila na specijalizaciji, radila sam više od kliničkih lekara, ispravljala profesore, na sopstvenu inicijativu radila naučne radove i zaslužila da dođem tu gde je i trebalo da budem od samog početka. Svi klinički lekari me mrze, smatraju da sam najveća konukrencija, što i jesam.
Izvinite, Vi ste svi lošiji od mene, došli preko veze, koju ja nisam imala, ja zaslužim, radeći više od svoh vas i vi sad mene mrzite.
Ja ne razumem. Ali nebitno, odlučila sam da malo steknem iskustva u akademskoj ustanovi i sebi krčim put za dalje. Ne želim da budem jedan miš u kutiji i da gledam koji će miš izaći odatle živ. Hoću zdrvao okruženje, podršku, napredak, a ovim spletkarošima želim baš ono što zaslužuju.
Gledam koliko je vaspitanje bilo drugačije pre i sad. Deca pre nisu mogla otvoreno da pričaju sa roditeljima. Sramota je bilo pričati o menstruaciji, sexu... I eto ja sam prvi sex imala rano sa 13 godina, bez ikakvog znanja o zaštiti i bez ikakvog korišćenja zaštite totalno needukovano. Naravno mami nisam o tome smela reći jer bi me ubila ona pa otac. Kod ginekologa sam otišla prvi put tek onda sa 17 kada me je svrbelo dole i ispostavilo se da imam kandidu. Sada vidim koliko je sve to pogrešno. Mojoj ćerki sam odmalena pričala o svemu tome, menstruaciji, sexu, zaštiti, redovnoj poseti ginekologu. Stvorila sam sigurnu sredinu gde ona bez problema može da mi kaže sve. Kada je imala prvi odnos sa 14 rekla mi je i htela da zajedno idemo kod ginekologa. Ginekolog ju je pitala da li bi ona htela pilule za kontracepciju, objasnila joj je još više o njima. Ona je to htela, i doktorka ju je poslala da izvadi analize pre nego što počne da ih koristi. Počela je da ih pije i znam da je bezbedna i informisana.
Ja s bivšim nikad ne bih mogla opet da imam seks, bivši je s razlogom i sama pomisao da me pipa mi se gadi... Ne znam kako možete, nikakvog samopoštovanja i dostojanstva nemate.
Kod nas u školi direktorka jednoj nastavci smestila otkaz sa bi zaposlila svoju rođaku. Pošto joj jednom prošlo pokušala to ponovo jednom kolegi. Čak su išli i na sud i sad ta direktorka mora da mu isplati neku veliku sumu novca. Naravno ta žena je i dan danas direktorka u školi.
Nakon što se duga veza raspala imao sam onaj kratki period divljanja od 2 mjeseca, nakon toga evo već 8 mjeseci ništa, kojoj god da se javim ništa, ili seen ili vidno nije zainteresirana i odgovara iz pristojnosti samo…
Molim Vas recite mi kako sa objasnim ćerki koja živi šestu godinu u Norveškoj da ne mogu da letim jer imam ogroman strah od leta avionom i da imam fiziološke reakcije poput vrtoglavice zbog pomusli ba visinu. Da naglasim da dolazi ona jednom godišnje za Srbiju. Najveći problem je što mi se ne javlja na video poziv i ne želi da vidim svoje unuke. Do sada nije bio problem jer rekoh da je 6 godina već van zemlje.
Iritiraju me ljudi koji te prekinu u pola rečenice sa "Izvini što te prekidam..." i krenu neku svoju priču. Sram vas bilo.