Imala sam dečka koji je bio nesposoban uraditi nešto bez mame ili ženske ruke. To sam najbolje vidjela kad smo uselili zajedno. Kad smo prekinuli odvezla sam ga sa stvarima kod njegove mame i rekla da joj vraćam pokvarenu robu. Vidjela sam koliko se uvrijedila na moj komentar, ali ja nisam ta koja želi maminog sina.
Zatrudnjela sam na 4.oj godini faksa, nastavila sam sa obrazovanjem, a zaručnik mi živi u drugom gradu. Dolazi skoro svaki vikend, a za dijete daje 150€. Vikendom se minimalno zalaže i većinom se odmara. Njegovi roditelji kupuju za unuka dosta toga, ali me smeta što on ne preuzima nikakvu inicijativu barem u obavezama. Studiram i radim jer moram i za sebe imati. On smatra da su moji roditelji dužni meni pomagati dok mi ne stanemamo na noge. Tu dolazi do svađa jer se uopće ne slažem. Svaki put kad mu ukažem na problem ja ispadnem proračunata i gledam na to koliko tko daje ali jednostavno osjećam da bi se trebao više zalagati ako ne oko mene onda barem oko svog djeteta.
Ne želim vezu u kojoj ću da osećam kao da sam pored prijatelja. Ako nema strasti, ne može da bude ni veze, bez obzira na zajedničke ciljeve, poglede na život i slično. Ako ja nemam želju da ga ljubim i mazim, kako da se foliram s njim u krevetu...
Volio sam je, imao sam je, navodno je voljela i ona mene. Gradili smo neku našu budućnost, sve sam bio spreman za to, ali sve je palo u vodu kada je shvatila da voli bivšeg. Jesam li idiot što je i dalje volim, jesam li idiot što želim da bude sretna makar s njim?
Prije par dana mi se javio jedan momak s kojim sam radila i bila prijateljica (bili smo prijatelji dok smo radili zajedno pa smo se nešto posvađali i prekinuli komunikaciju). Pitao me da izađemo na piće i tako mi izašli i viđali se par dana. Znali bi se držat za ruke i grlit nekad u autu ali ništa više od toga.. U među vremenu je rekao da ima neku prijateljicu s povlasticama iz Zagreba i da će kao prestat s njom pričat ako mi budemo u vezi al ja nisam htjela vezu niti sam znala jeli želim. I onda dok smo o njome pričali rekao kao "pa ja se tebi ne bi ni javio da ona živi u istom gradu kao ja" i onda se ja mislim pa znači da sam ti ja tu samo za dosadu. Znači da bi mene odj*bo da ona dođe u isti grad i da ti je ona bolja. Ne razumijem muške... Zašto bit s nekim samo zato jer si sam i ne možeš nać bolje.. Tek sam sad kad smo prestali pričat skontala koliko mi je bilo lijepo s njim u tih par dana i ne mogu prestat mislit o njemu. Mrzim sebe što si ovo radim...
Spavala sam sa mojim najboljim drugom. Družimo se bukvalno od kada smo se rodili, naše mame su najbolje drugarice, a tate najbolji drugovi, svi su bili iz istog mesta i družili se oduvek. Nekako spontano smo i mi postali najbolji prijatelji, išli u isti vrtić, u isti razred u osnovnoj, u isti razred u srednjoj... Onda smo oboje upisali fakultete u istom gradu i postali smo i cimeri. Oboje imamo 19 godina, uskoro punimo 20. Eto to se desilo, jedne večeri smo gledali nešto na tvu i bili smo tako zajedno zagrljeni. To ništa nije ni čudno ni nenormalno za nas jer smo uvek tako zagrljeni bili. On me je samo poljubio i eto desilo se. Iskreno ja sam zaljubljena u njega od kad sam imala 8 godina, ali ne verujem da on mene tako gleda. On nikada nije bio u vezi, imao je samo kombinacije i mislim da ovo posmatra na isti način. Posle toga smo se samo ponašali normalno kao da se ništa nije desilo. Ne znam šta da radim jer za mene nije ništa kao pre. Bojim se da ga bilo šta pitam jer se bojim odgovora.
Želim vezu, ali se bojim da ne budem povređena pa se povlačim kad neko počne da mi se sviđa. Ne znam kako da prevaziđem to.
Suprug je davno prije mene bio u ozbiljnoj vezi sa jednom Njemicom... to je puklo ali tek nakon 10ak god upoznaje mene...
Prije par godina ta Njemica i još neko društvo iz Njemačke počeli su pomalo da dolaze ovamo (radio sa svima njima i porodica ih je upoznala).
Svekrva mi nije loša osoba ali ne može mi promaći kako ih suptilno hvali...kako bi ih voljela vidjeti i tako. Nisam ljubomorna jer odavno sve o tome znam, ali zašto pokušavaju da me učine takvom...
Sviđa mi se drugarica već duže vrijeme koja je otišla u drugu državu (daleko od mene) vidimo se samo par puta godišnje kad dođe kući kod svojih, trudim se da ne mislim na nju ali džaba iako smo oboje rekli da nema ništa od veze (prvo ona pa onda ja) sad mi se još više sviđa... Dok je živjela ovde nije mi bio problem (čak i kad je imala momka ili ja devojku) al sad kad je otišla ja ludim.... Ne znam dal da joj kažem da ne sjebem prijateljstvo (izvinite zbog sjebanog jezika i greški pijan ovo pišem jer trijezan neću ni sebi ovo da priznam)
Jadni su mi ljudi koji misle da se autobusom voze samo siromašni. E pa vidite, znam ljude koji imaju dobra kola i imućni su, ali se voze busom na posao. A kola koriste za duže relacije. Mnogima je lakše da sednu u bus, nego u gradu da traže parking. Mnogi nemaju strpljenja da svaki dan voze u gužvi gde su svi nervozni i svi sviraju i psuju. A znam ljude koji se parkiraju gde je slobodno, a uzmu 2-3 stanice busom do centra grada.