Bavim se poslom za koji se očekuje da imam para s njim, međutim otkako je ova inflacija, jedva spajam kraj s krajem, a sramota me da to ikome priznam.
Гинеколог сам и морам овде да признам да имам омиљену пацијенткињу. Лагао бих када бих рекао да се није издвојила. Девојка је плава, висока, јако згодна и лепа, али и начитана и паметна, што ме додатно привлачи. Волим кад ми дође на преглед, улепша ми дуги радни дан. Понашам се максимално професионално и трудим се да не примети да ми се допада. Тако ће и остати.
Kada dođete nekome da vidite bebu, ne dirajte je i ne budite ako spava, jer ne znate koliko je truda ulozio neko da uspava to dijete. Kulturno bi bilo i da se najavite i pitate kada odgovara da dođete...
U zadnje vrijeme često mislim da imam neki oblik blažeg autizma. Većinu emocija i socijalne interakcije naučila sam promatranjem i oponašanjem, a čini mi se da što sam starija imam manje potrebe da se lažno smijem, trudim oponašati socijalno prihvatljivo ponašanje i pokazivati lažne emocije. Uvijek sam si pronašla nekoliko bližih osoba koje su mi odgovare i s kojima djelim hobije/interese i sl, ali razina kojom me umara to lažno smijuljenje postaje zabrinjavajuće. Primjećujem da uopće nemam želje uklopiti se, prilagoditi večini samo da netko ne bi rekao: "E vidi ove čudne." Volim razgovarati o knjigama, putovanjima, novostima iz znanosti, biljkama i 1001 temi, ali kao da imam neki peh da moji vršnjaci razgovaraju samo o odjeći, momcima i opijanju kao da imamo 16, a ne blizu 30 godina. S obzirom da je većina takva, dolazim do zaključka da je problem vjerojatno u meni.
Kad pečem meso ja se gadim da ga jedem iako je dobro pečeno, jer mi ostane sav miris sirovog mesa. Kad neko drugi peče, jedem bez problema. Baš ne znam kako da rešim taj probelm.
Rešio sam da se osamostalim i odem od roditelja. Imam stan koji sam nasledio i izdajem ga ali sam otišao u podstanare jer nemam srca da kažem ljudima koji su u tom stanu, inače penzioneri i tu preko 15 godina da se sele...
Četvrti mesec od kad me ostavio. Od tada ne prođe nijedan dan ma nijedan trenutak da ne mislim na njega. Razmišljam neprestano o njemu, zajedničkim trenucima, razgovorima, odnosima, poljupcima, zagrljajima, sve. Kad se ne vidimo onda se dopisujemo 24/7 ili makar znamo šta radimo i sa kim. Mnogo smo se navikli jedno na drugo i sve je bilo savršeno do tog raskida. Ja L U D I M i stvarno više ne mogu i ne znam šta ću od sebe, plačem i nije mi dobro svaki prokleti dan. Pukla sam, ne znam kako više ovo da izdržim a potajno se nadam da ćemo se pomiriti da ovo sve više prestane… imam 30 godina i ta me činjenica dodatno izluđuje jer sam gora od neke klinke, oooo bože .. nije lako!!!!
Smatram da je nepoštovanje kada imaš novu vezu, a bivšoj/bivšem čestitaš praznik/rođendan.
Nekad sam bio toliko aktivan da sam jeo i po sedam obroka dnevno. Sad već neko vreme radim sedeći posao, kući ponovo sedim i čuvam decu. Sad mi je glavni obrok čorba i salata... Brzu hranu izbegavam maksimalno. Gledam kolege, nema niko ispod 100 kila...
Napokon sam prekinula toksičnu vezu. Znam da je ovo ispravna odluka, ali... Duša mi plače... a oči ne...