Ja ne znam zašto se pojedine osobe uvrede ili ljute ako im kažeš da liče na nekoga. Pa jbt, ako ličiš, ne znači da 99% izgledaš kao ta osoba. To što te neko podseća izgledom na nekoga na neki način, ne znači da si njegov, ili on tvoj klon.
Roditelji koji ničemu nisu učili decu, radnim navikama, sve su radili umesto njih i previše ih štitili – tek kada ta deca odrastu, shvate da su se debelo zeznuli. Eno moja strina večito nervozna jer joj deca ne rade, a imaju preko 30. Dođe kod nas i žali se na njih. Mislim se, sama je kriva. Kad smo bili mali, strina im nije dala da izlaze napolje jer je previše brinula da se ne povrede. Dok smo mi radili u polju, išli s tatom i mamom da sadimo, oremo itd. – oni su dane provodili uz majku ne radeći ništa. Dođem pre kod njih, kuća prljava, paučina svuda... Nije da nisu imali novca, ali je i strina bila lenja. Ne znam kako ljudi zapadnu u takvo stanje da im to ne smeta i da se ne pomere s mrtve tačke. I dan-danas nije ništa bolje. Tužno.
Suprug i ja radimo u različitim gradovima i nismo uspjeli dobiti mjesto u vrtiću pa smo odlučili uzeti dadilju. Srećom, to si možemo priuštiti. Njegova majka još radi, a moja je, nažalost, potpuno zaokupljena mobitelom i društvenim mrežama.
Naljutila se kada sam joj rekla da ne želim da čuva dijete, ali jednom smo suprug i ja zajedno otišli u kupnju i zamolili je da pričuva bebu. Kad smo se vratili, dijete je zapišano plakalo u kolicima, a ona je sjedila i gledala YouTube, ne obazirući se na njega. Nakon toga stvarno nemam povjerenja ostaviti joj dijete na čuvanje.
Gde god da se odselim, tj. preselim, ista stvar...komšiluk bučan, lupaju, urlaju, žive kao da su sami, haos...već sam pred penziju i nemam ni ovde mira...ne mogu višeeeeeee...........
Kada će ljudi da shvate da ogovaranjem druge osobe samo pokazujete ko ste vi ustvari?
Kajem se što sam se vakcinisala tokom pandemije. U tom trenutku nekako sam bila prinuđena da bih nastavila sa iole normalnim životom i vratila se svakodnevnim obavezama, ali nakon evo već šest godina mogu da kažem da se kajem. Mlada sam osoba, a svi moji neki zadravstveni problemi koji su se desili unazad šest godina teraju me na sumnju i preispitivanje. Da mogu da vratim vreme ne bih, najviše iz razloga nedovoljne ispitanosti istih.
Moja majka je toliko sebično stvorenje da tek sad sa 30 vidim da sam njena najveća žrtva.
Žao mi je što nisam sada u 20im godinama, da vežbam, da se utegnem, inače sam bila dobra riba, a vežbanjem bih bila top. Pre 15 godina to nije bilo popularno kao danas. Danas samo iskaču ti treneri po fb. Verovatno bih, da sam vežbala, i nakon dvoje dece izgledala fit. Ovako sam sva otromboljena. Uspela sam se malo vežbanjem srediti, ali nije to ni blizu onoga što sam bila. Jako žalim za svojim telom. I muž mi je takođe sa stomačinom, a bio je baš zgodan tip. Žalim do te mere da potajno gledam komšiju jer je zgodan, ne bih nikad ništa krivo uradila, ima ženu i decu, samo eto, želja...
Ne bih volela da prođe ceo život, a da ga ne vidim bar još jednom. Vreme koje smo proveli zajedno je bilo kratko, ali prelepo. Niko nikada nije umeo tako da me zagrli, ako da me zaklanja, da me toliko nasmeje bez stvarne, usiljene namere da bude zanimljiv, da mi se osmehne kao da misli da sam i luckasta i pametna pa mi se zbog toga divi. Greške smo pravili oboje i zato nismo ostali zajedno, bili smo suviše mladi. Mladi ljudi mogu da nose strast i ludilo, ali prepoznavanje, teško. Svakako, mislim da smo se debelo zeznuli. Ništa ne tražim, samo bih beskrajno volela bar još jedan zagrljaj. Koliko godina neko može da živi u tebi, a da ipak funkcionišeš kao da nije u duši i pod kožom, čoveče! P. S. Osuđujte slobodno, nemam živaca i vremena da objašnjavam šta i kako je bilo, svakako bi se dušebrižnici prvi javili da pametuju :D