Pre pola godine me je ostavila devojka, sa objašnjenjem da me ne voli više. Zapravo me je prevarila što sam sam morao da saznam, kunula mi se da nije ali kad sam sve dokaze stavio na sto priznala je. Dve ipo godine smo bili zajedno. Oprostio sam joj i posle mesec dana ponovo raskinuli jer je mene jelo iznutra. Pokajao sam se hteo da nastavimo jer mi je bila sve na svetu (hteo sam i da je oženim sledeće gidine) po njenim rečima mnogo sam je gušio, pritiskao oko pomirenja i zgadio joj se. Ne želi da me vidi, niti čuje bilo šta o meni na samo spomen mog imena se gadi, krivi mene i za prevaru i za sve što se izdešavalo, jer 8 meseci nisam bio kući dolazio samo vikendom. Zanimaju me iskustva da li se takve devojke pokaju i kažu sebi ,,Eh šta sam izgubila" ili nikad više ne pomisle o toj osobi.
Ja ne znam kud je ovo otišlo s proslavama 18. rođendana. Iznajmljuje se ogroman prostor, zove cca 100 ljudi, catering, bend, dekoracije, cure idu na šminkanje i frizure, svečana odjeća, torte za 300-400 EUR... meni to sve nije normalno, u redu je proslaviti, ali ovakav cirkus... u šoku sam!
Ne razumem kako su ljudi u vezi, a nisu zaljubljeni. Kako mogu da im se oči ne zasijaju kad pričaju o toj osobi, ne čekaju jedva da je vide i upoznaju sa bliskim ljudima? Mnogo puta sam čula da i muškarci i žene pričaju o partneru bez trunke života u sebi, a ne planiraju da raskinu. Meni je to nezamislivo, možda sam zato i bila samo u dve veze za ovih 28 godina...
Bojim se da se drugarica i ja udaljavamo. Završile smo faks i počele da radimo. Ona se nekako povukla otkad je sa dečkom (više od pet godina), a to je sad postalo još izraženije jer stanuju zajedno i rade od kuće. Dan joj se svodi na posao, spavanje i spremanje obroka. Ne znam kako može bez neke fizičke aktivnosti, hobija ili izlaska u grad. Razumem da smo svi drugačiji, ali već neko vreme pričamo samo o poslu i kao da nam ponestaje tema za razgovor. Mene to brine i guši, osećam se kao da imam 55 a ne 25 godina. Mogu misliti kako će tek biti kad dođu deca...
Moja žena se toliko bori protiv nasilja nad ženama da to nije normalno. Pritom mi imamo savršen brak i nikad se nismo ni posvađali.
Išla sam po novu ličnu kartu. Ličim na užas užasa. Jesam li toliko nesposobna i odvratna? Jesam li toliko ogavna? Gledam fotografiju i plačem. Bar to da mi je lepo u životu ali ne. Nikog nije bilo da mi kaže skini crnu jaknu, prebaci kosu napred. Brat je gledao belo u mene. Sad kaže "nije bitno" a ja plačem i muka mi je.
Ako posle 10 godina veze ona ne želi da živi sa mnom, mislim da neće nikad. Ne kažem da sam najidealniji čovek na svetu, ali je volim i brinem o njoj. Ali njoj to nije dovoljno. Uvek traži neke izgovore, samo da završim faks, pa onda master, pa samo da se zaposlim. Veoma smo dugo zajedno, i jako smo vezani. Znam da će biti preteško, ali ovo više ne vodi ničemu. Nemamo zajedničke ciljeve i to je jako veliki problem. Njoj je najveći cilj u 26 godina da ide sa društvom da se zeza i provodi. Da "uživa u životu". Dok su moji ciljevi totalno drugačiji.
Skoro mi priča koleginica, kako uskoro puni 30 godina, i kako je sama, a baš želi da se uda i da ima decu. Pitam je za kriterijume, i kaže skromno; da je normalan, i da ima neki svoj privatan biznis, da ima para, da ona ne bi morala da radi. Pa rekoh koleginice, ima jedan veliki problem, sad dolaze mlađe devojke, lepše, zgodnije, konkurencija je paklena. A pritom daleko je ispod proseka, za to što traži. Otišao je ovaj svet u đavola.