Imam 26 godina, završila sam fakultet i radim tri godine. Mislila sam da se u ovim godina život lagano slaže na svoje mjesto i da ti stvari postanu jasne…
Na kraju sam shvatila da je ovo period života kad se osjećam kao da ništa korisno nisam naučila - a od mene se očekuje da sve znam; želim obitelj, nekretninu, nešto svoje - a nemam mogućnosti za to; što god poželim - život me demantira.
Dvadesete su toliko zbunjujuće!!! Što se dešavaaa?!?!
U braku sam 6 godina, volim svog muža, imamo divnu dječicu koju vaspitavamo i živimo solidno, radimo oboje. Srećna sam sa te strane mnogo i zahvala Bogu na tome, ali.. Jedini problem u mom životu je njegova majka. Nikad ništa uradila loše nisam, niti uputila kakvu ružnu riječ toj ženi ili pogled, ali već 6. godina trpim njeno ponašanje koje smatram da nije normalno. Konstantno nametanje, dolazak bez najave ( živimo na spratu kuće), kad smo mi vani eto i nje, prisluškuje šta se dešava itd.. Muž je svjestan svega, bilo je priče i postavljanje granica, ali sve je završavalo svađom i nikad ništa se popravilo nije. Pokušala sam da se i ja promijenim, da odgovorim kada provocira ( inače sam ćutala na razna podjebavanja) i ništa. Stvarno pucam po šavovima, a ne znam šta da radim, mlada sam a toliko sam suza prolila zbog te žene, a muž ne želi da plaća kiriju jer smo uložili dosta u sprat, razumijem ga u potpunosti, ali mislim da ću morati spakovati stvari i otići sa djecom, pa gdje god.
Imam dijete od godinu ipo dana koje je poprilično živahno. Uvijek kada se najave neki gosti, pred njihov dolazak gledam da sve bude uredno i čisto i sve na svom mjestu, a onda kada oni dođu pustim dijete da se igra i razbacuje igračke, mrvi smoki ili keks, zavisi šta jede u tom trenutku i sve mi je kao ok što dijete uradi nereda dok su gosti već tu, ali kad tek ulaze u kuću volim da ih dočekam sa urednom kućom. Ne znam jesam li ja jedina haha, ali kod nas je tako.
Radim kao keramičar i zarađujem 1500-2000 evra mesečno. Posao je zanimljiv brzo mi prođe 8 sati posla.
Vozim dobar auto, putujem Evropom.
Dečko mi se ruga da sam klempava, u početku je to bila šala, ali meni nije smiješno kad mi odveže kosu i tako se "šali".
Samo meni može da se dogodi da dobijem od detoks čaja alergijsku reakciju, poremetim i pokrenem menstrualni ciklus i dobijem dijareju!
Svima oko sebe sam previše. Draga sam im i dobra jedino dok sam na tabletama za smirenje.
Puno dajem svojoj obitelji, a od njih očekujem neki osnovni minimum. Poštovanje dogovora i otvorenu komunikaciju, drugo mi ništa ne treba. Čini se i to je previše, iako sve ono što ja dajem objeručke primaju i koriste.
Kad popijem nešto za smirenje, nema ničega što ja očekujem, boli me briga za sve, svaki problem i ispade u ponašanju primam opušteno, kroz smiješak. Oni to obožavaju, na neki način je i meni lakše. S druge strane, mrzim što me to gasi, sputava, guši sve moje želje, nade, razmišljanja. Sve ono što ja jesam, sredstva za smirenje ugase i ja ostanem sasvim prazna i blijeda, a inače u meni puca sto šarenih vatrometa. Želim da me moji bližnji prihvaćaju i vole, ali vidim da je to nemoguće. Žele da ja odrađujem sve, a da od njih ne očekujem ništa. Rastužuje me gasiti sve to zbog drugih ljudi, a imam toliko toga za ponuditi...sebi, ljudima, svijetu.
Svoju najbolju drugaricu sam upoznala leto pre polaska u srednju školu, postale smo jako bliske ali su njeni bili jako siromašni, JAKO. Moji roditelji nikad nisu dopustili da se ona pored mene oseti kao da je manje bitna ili da manje vredi jer živi u takvom okruženu. Letovala je sa nama, prvi put skijala sa mnom, prvi put je dobila skupu torbicu i skupe patike, otišla u skupi restoran, vodila sam je svuda sa sobom, sve joj placala, nosila je moje stvari, spavala kod mene, isla na vecere sa mojima onda kad ni ja nisam itd.
Ja od septembra krećem u 4 razred, ne znam gde je moja najbolja drugarica i šta radi, odala je sve moje tajne i probala da rasturi moju vezu od 2 godine, na sva usta pljuje o meni i mojim roditeljima... Znam da niste očekivali ovakav preokret, nisam ni ja. Jedan jedini razlog ne postoji za ovo njeno ponašanje.
Posle ovog prijateljstva sam naučila da nikome ne verujem ali mi je krivo jer u dubini duše znam da je dobra osoba ❤️
Dečko i ja smo dugi niz godina u vezi na daljinu. Odavno sam prestala pričati ljudima o njemu i nam jer ne mogu podneti pogled koji mi daju kad ga pomenem. Kao da me sažaljevaju. Zašto ljudi misle da sreća može biti samo onakva kakvom je oni zamišljaju?
Uz decu na porođaju bi trebalo da se dobije upusto. Toliko je danas roditelja koji ne znaju sa decom da mislim da je to normalno rešenje lepo dobiješ knjižicu šta i kako ono osnovno ništa više pa ko hoće nek pročita.