Ne mogu da se muvam sa likom u kog nisam zaljubljena. Ne znam da li je to normalalno.
Ako ćutim kad sam ljut, to samo znači da se plašim sebe, a ne tebe.
Sve moje drugarice imaju velike grudi samo ja male, zato njih momci gledaju mene niko.
Obožavam da jedem. Uvijek mogu jesti i nikad nisam sita.
Nervira me kad se na poslu odvojim od kolega da budem malo sama u miru i onda me svi pitaju zašto sam sama, jesam li dobro i brinu za mene kad u stvari ja obožavam biti sama ponekad.
Kada me neko negdje zove ili nešto planiram uvijek kažem dok vidim sa mužem pa ću da javim. On meni ništa ne brani, imam punu slobodu da radim šta hoću i kad hoću, ali prosto prije bilo čega volim da porazgovaram sa njim, da čujem njegove planove, ne smatram to problemom nego poštovanjem. On isto prije nego se bilo šta dogovori uvijek razgovara sa mnom i oboje poštujemo i volimo da čujemo mišljenje jedno od drugog o svemu.
Dugo sam planirala da promenim odeću, imam dosta komada koji samo stoje, nešto mi je malo jer sam nabacila par kg, mnogo toga mi se ne sviđa... Skupljala pare par meseci, kad god odem ništa mi se ne svidi, jer znamo kakva je moda danas... Ali konačno naiđem na jedan butik online i zatim i odem do njih i zaista sam kupila korisno i lepo, baš ono što sam tražila i mogu da kombinujem... Baš odavno nisam bila tako zadvoljna što sam sebi nešto priuštila. Par dana posle svratim do kineza da uzmem ofingere i dok sam prolazila bacim pogled kad ono 4 od mojih 7 stvari ISTE, ali ISTE kao iz "normlanog" butika. Ljudi, ja sam se toliko razočarala, ne sad da imam komplekse što će neko misliti da se oblačim kod kineza (ali jel' ima nešto u našoj državi da je naše, a ne kinesko??) nego što sam ja svaku tu stvar platila makar 500din više, a nešto i po 2000 više. I ovo malo što se čovek raduje kratko traje... Glupost, ali čoveka iznervira.
Šaljem bivšem poruke u 3 ujutru samo da ga podsetim da još mogu da budem opasna.
Ignorišem poruke satima samo da me mole da im odgovorim. Volim osjetiti moć.