Jel još neko osim mene ne može zamislit svoje lice? Druge ljude da, ali sebe ne. Tipa sliku na kojoj sam mogu do neke mjere - ne dovoljno jasno. Ali sebe onako kako se vidim u ogledalu ne mogu zamisliti uopšte. Da li je to narcizam, neki drugi oblik psihopatije ili šta?
U vezi sam malo više od 3 godine. Ne živimo zajedno, ali moj dečko priča kako želi nešto više sa mnom, preispitujem tu odluku da on bude ceo život pored mene iako smo jednom drugom prvom sve, iz razloga što nekad se divno ponaša prema meni a nekad je samo bezobrazan prema meni i priča mi kako ga samo nerviram za bilo šta. Šta god da mu kažem da mi smeta, da više nema razumevanja, podrške, da me tu i tamo iznenadi, da me zagrli ili poljubi kao na početku veze on odmah da se ja samo svađam sa njim i da ga nerviram. Isto tako razmišljam o životu sa njim zbog njegovih, koji moraju u sve da se mešaju a on samo na to čuti i svaku platu im daje a kaže da planira nešto sa mnom. Nemam više ni neko poverenje u njega jer me je lagao sve 3 godine a ja saznala sama, bez reči jedne da mi kaže iako on tvrdi da više nije tako i da me voli, ja ne mogu da mu verujem posle svega. Uvek sam gledala da mu sve udovoljim, brinem previše za njega. Jedina mi je osoba u životu i ne želim da ga izgubim ali ne mogu ovako sa njim...
Pobegla sam od bivšeg dečka, zapravo njegove majke. Nisam mu to rekla, samo sam rekla da nismo jedno za drugo. Ta žena nije normalna. Otkako sam je upoznala, ona je sve vreme pričala najgore o svima! Ogovarala je, bila bezobrazna čak i prema meni, vređala, ponižavala... E, ono što me je najviše šokiralo je to što je rekla da je htela gurnuti bivšu devojku svog sina!!! Pričala je kako je ta devojka slagala nešto na policama, a ona je imala nameru da je gurne, tj. obori merdevine, samo nije smela. To kad sam čula, samo sam ustala, rekla joj da žurim i više nikad tamo nisam otišla. Koje zlo od žene...
Ne znam da li vam se nekad ovako nešto desilo? Na fakultetu sam imala okršaj sa jednom koleginicom. Uvek me je ponižavala, provocirala, pokazivala na sve moguće načine neprijateljski stav prema meni i govorila da je "smaram". Odjednom želi da postanemo bliske i neprestano mi šalje poruke na svim društvenim mrežama.
Pravi prijatelji ne postoje. Svi su s tobom 'dobri' samo kad si i ti dobro.
U sretnoj vezi sam, moja drugarica je toliko ljubomorna što meni momci još uvijek prilaze da me pitaju za broj, ubijeđena je da se ja zbog toga i sređujem.
Ne znam šta da radim.
Današnje generacije tu računam godišta od 90 do današnjih su totalno lenje, da mogu iz sobe u sobu bi autom išli. Ja sam mlad 2000 godište ali gde god da idem gledam da to obavljam pešaka ako je moguće, zdravo je i prija mi.
Neka bude da ne postoji podela na "muške" i "ženske" sportove, ali ne mogu da razumem roditelje koji, primera radi, šalju ćerku da trenira rukomet. Šta je cilj? Da kad poraste može da prebije svog momka ili da joj razbijaju fosne o leđa? Zašto forsirati sport koji dovodi do potpuno atipične konstitucije kada se dete razvije?
Nemam neki osjećaj za druge, u smislu da ako hoću da spremam jelo, briga me da li se sviđa osobi ili ne. Ili kad perem veš i peglam, svoj dobro operem i opeglam, a tuđi bilo kako, ne posvetim mu se toliko. Takva sam, ne znam zašto. Nekako mi je sve tuđe odvratno, a moje sveto. Moraću to pod hitno promijeniti kad se budem udala, i nekako postaviti misli da mi momkove majice budu svete kao moje.
Mislim da je ležanje u krilu aktivnost koja bi trebalo češće da se primenjuje u vezama, zbog svojih delotvornih moći po fizičko i psihičko zdravlje. Žao mi je što ljudi malo pričaju o ovome i ne pridaju dovoljno značaja.