Aplaudiram svakom negovanju posebnosti kod mladih ljudi, koliko god da je banalna. Hoćeš da farbaš kosu (ako si muško), da se ne šminkaš (ako si
žensko), da nosiš dve različite časape...bravo!
Imam 32 godine, i uskoro ću postati osoba sa invaliditetom, moj vid je drastično oštećen, pitanje je dana kada ću ostati bez njega. Pre neki dan sam bila na lekarskoj komisiji, umesto da kažem da ne vidim ljude na 10 metara, ja sam rekla da vidim. Muž mi je nabio pritisak, smatra da sam glupa, po njegovom trebalo je da kažem da ne vidim ništa, a ja zaista želim da radim, imam osećaj kao da me ograničava. A ja svakoga dana strepim da li ću videti svoju ćerku ili ne.
Teško mi je, ali mislim samo pozitivno!
Postajem baš depresivna. Volim da čitam i da treniram, ali mojoj mami je to bacanje para. Imam posao i živela sam samostalno par godina, ali sam jedva sklapala kraj sa krajem, jer su u mom gradu jako skupe kirije i informatika. Ovako se stalno raspravljamo, jer je njoj super da ne izlazim iz kuće, samo da idem na posao i to je to. Kaže uvek kako nije tako i da gomilu argumenata zašto treba da izlazim, ali kada odem negde i nema me dva sata, ona odmah počne "Gde si do sada, šta si se toliko zadržala", pa mi prisedne svaki put kada odem. Želim svoj mir i slobodu, ali sam trenutno zarobljena. Ne volim da delim prostor, tako da cimerka ne dolazi u obzir.
Poseban krug pakla za gospodu koji rašire svoje noge u javnom prevozu čim sednu. Kakva nekultura i bahatost!
Uvijek sam imala i previše razumijevanja za druge i uvijek bi im nalazila opravdanje zašto su nešto uradili. A isti ti su se na mene naljutili i uvijek me krivili za njihov nesretan život, što meni ide njima ne, kako je meni lako, njima teško.. znači nisu imali konkretan razlog, nikome nisam ništa nažao uradila..
Neću sebe mržnjom da trujem proći će i ovo nema veze.
Nikada mi nije bilo jasno zašto u TV anketama uopšte puste snimak izjave u kojoj anketirani kaže da "ne zna" ili "nema komentar". Vrlo sličan odgovor smo mogli dobiti i od drveta u pozadini kadra.
Toliko se osećam napaćeno što nemam partnerku da kad odem u tržni centar uđem u radnje s garderobom, gledam ženske stvari i zamišljam kako bi neki komad lepo pristajao devojci koju tad zamislim i kako bih joj kupovao poklone za rođendan, godišnjice...
Ponosna sam što sam se izvukla iz izrazito toksične veze. Iako sam od početka znala da treba s tim da završim, ljudi moji to je bila kao neka ovisnost i opsesija, kao da to nisam bila ja. Dvije godine se to razvlačilo, sad mi je žao svake sekunde, ali sam sretna što nije deset godina ili cijeli život kako sam nekad mislila da će biti...
Osjaćam kako ga polako gubim iz dana uz dan, sve smo udaljeniji, poput stranaca, a pošli smo od toga da smo "soulmates".
Šta je bre ovo s ljudima više? Svi se toliko otuđili...komšije se po zgradama ne poznaju, ne govore "dobro jutro" na hodniku...
Za kafu sa prijateljem obavezan kafić...zašto? Jel nije lepše popiti kafu u svom domu i ispričati se na miru?