Trebaju mi ljudi kad imam pare, treba mi djevojka kad imam pare, neko s kim ću trošit. Kad nemam nisam dobar ni sebi, kamo li njima. Zbog toga mi često neki ljudi, čak ne nužno bliski ljudi, znaju prebacit kako me neko iskorištava. A ustvari ja kad nemam onda se zatvorim u sebe, ne osjećam se dobro uopšte, normalno onda da ljudi osjete lošu energiju i bježe, a i ja sam ne želim da nekom kvarim život svojom lošom energijom. Kad imam ja trošim na ljude, al prvenstveno zbog sebe, e to skoro niko ne shvata čak i kad nekom objasnim, trošim zato što se ja dobro osjećam dok to radim. Nekako to mogu usporediti sa kupovinom nekog dobrog komada odjeće, onom u kome se osjećate baš dobro, ne bi vam bilo žao za taj osjećaj ni 10x veće pare dat. I nakon nekog vremena taj komad se istroši, ocufa, podere, ne možete ga više nositi. I šta sad treba neko doć i reć "e drug ti si platio to tolko i tolko a vidi šta ti sad ta, lupam, majica uradi- podera se, nije vrijedilo". Opet većina neće shvatit..
Vidim ovde se mnogo puta povela priča o prezimenu nakon udaje, čije bi prezime dete nosilo itd. itd. Nešto što mi je postalo cool (moje lično mišljenje, ne očekujem da delite) je to što na primer Portugalci nose prezime od oba roditelja, nakon udaje žene uzmu često i muževo. Jeste da na dokumentima stoje do 3 prezimena ali ubeđena sam da nemaju diskusije kući oko toga.
Odkad znam za sebe nekad, ne često mi se dogodi nešto kao deja vu, potpuno se pogubim kao da uđem u neki drugi svemir, bude mi muka, a to traje par minuta. Dogodi se možda jednom mjesečno maksimalno posebno ako sam pod stresom. Nikad nikome nisam rekla za ovo. Najgore kad mi se takvi napadaju dogode na ispitu ili kada sam u društvu. Ne znam šta bi ovo moglo biti.
Ne kužim ljude koji sa 40+ godina nemaju položen vozački ispit a potpuno su zdravi i rade. Kako možete ić busom cijeli život...
Gledati grad s nekime po noći a onda vožnja autima, e to ja zovem uživancija :)
Nije mi jasno zašto stari ljudi spavaju posle podne, vjerovatno im dosadno..
Pre tri nedelje sam dobio simptome, testirao se na kovid i bio sam pozitivan. Stvar je u tome da radim od kuće kao freelancer, živim sam, ceo karantin od dve nedelje sam proveo sam samcat u svome stanu, pod terapijom. Niko ni ne zna da sam imao koronu jer me u poslednje tri nedelje niko nije ni zvao da pita kako sam i šta radim, a kamo li u neki izlazak. Pri tom nisam antisocijalna osoba niti vuk samotnjak. Ili izgleda da jesam a nisam bio ni svestan toga.
Majka ne zna da se borim za potomstvo.
Imala sam jednu neupesnu vantelesnu oplodnju a sad bi trebalo drugi put da pokušamo. Mlada sam još uvek.
Prolazimo kroz pakao.
Od skoro moji roditelji imaju dva mala mačeta.
Majka je pred mojom prijateljicom komentarisala da mora da čuva mačke kad već nema unuke.
Oduvek sam želela da naučim da sviram klavir. Imala sam sintisajzer i preko njega sa nekih 10 god naučila da sviram ,,za elizu" od Betovena. Naravno, naučila sam napamet jer nisam znala note. Zato sam u 4. osnovne otišla do nastavnice hora i rekla da želim da idem u muzičku školu i rekla mi je da nemam sluha. Ja nikako ne znam da pevam ali ta želja da naučim da sviram klavir je i dalje prisutna...
Proveo sam 32 sata u poslednja 3 dana u domu zdravlja, doktori počeli da me zovu kolega...