Ne znam što ste vi mladi ljudi pod tolikim pritiskom, znam da je rodbina krivac ali nije kasno da se udate/oženite u 30im niti da postanete roditelj u 35oj itd. Moja tetka rodila u 35oj, evo ima 2 unuka, drugarica u 33oj, evo kćerka 17 godina. Pa nije 35-65, pobogu.
Nemojte srljati u brak samo zato što je neko rekao da "morate u 25oj da se uzmete". Pa niste roboti, kad upoznate pravu osobu znaćete.
Oženio sam se sa sjajnom ženom, imamo decu, presrećni smo zajedno. Juče sedim i nešto razmišljam. Bože koliko su mi zla nanele žene u mladosti. Manipulisale, lagale, varale. Momka koji mi je slomio ruku jer sam mu bio sa devojkom, a nisam ni znao da ima dečka (nedeljama). Mnogo plaćenih računa gde sam pozvan da ih nahranim. Nameštan više puta u ljubavnim trouglovima, u kojima nisam znao da sam. Prevaren više puta. Više puta pokušale na silu da zatrudne sa mnom. Mogu do sutra da nabrajam. Samo ću reći, hvala ti bože posle svega što si mi poslao ženu anđela.
Bivši partner je bivši sa razlogom to je tako u životu ali ne da mi nedostaje bivša, ta njena energija, mogućnost da pričam o bilo čemu sa njom, spremnost za avanturu akciju, stalnim unapređivanjem, novim iskustvima... ah, prosto dugo ništa ni slično nisam video. Ostavila je trag njen na meni nema govora. Voleo bi da je deo mog života ponovno ali ja ne verujem u čuda i to je to, bivša je i ništa više sem toga i lepih sećanja. Mislim da je svaka osoba imala takvu neku osobu za koju komotno može da kaže šteta što nije uspelo.
Pre 10 godina svideo mi se dečko iz zgrade u kojoj sam stanovala kao student. Nikada se nismo zvanično upoznali, ali bismo razmenili po neku rečenicu kada se sretnemo. Taj osećaj traje i danas, iako u toj zgradi i u tom gradu ne živim godinama. Noćas sam ga sanjala.
Evo da olakšam dušu, radim u toksičnom kolektivu gdje je šefica ulizica a nikad je nema stalno je na bolovanju kao uvijek dijete bolesno, kada se vrati uvuče se direktoru u du*e, a ima klan svojih prista sa koji se podržavaju a nas radnike pravi budalom koristi za rad i odgovornost a sa drugim ćakula pošto su većina neradnici planiram dat otkaz ali ne znam od čega ću živjeti, inače ću oboljeti.
Kako se nositi za takvim ološima i ljudskim otpadom.
Domaćica sam, kuham, perem, peglam, pravim zimnicu, učim sa svojom djecom, razvozim ih u obdanište i školu, stignem da pomognem mužu kada radi od kuće. Nervira me kada neko kaže, lako je tebi ti ne radiš, a meni 24h, prođe za tren.
Dolazim kući u 10 naveče, ostala sam prekovremeno na poslu inače radno vrijeme je do 7 plus prekovremeno i nakon toga sam otišla do obližnjeg kafića da uhvatim internet za još neke stvari u vezi posla koje je trebalo završiti. Vraćam se autom bezvoljna, u grudima me guši, mnogo i plačem u poslednje vrijeme bez razloga. Sa vrata me dočekuje paljba pitanjima gdje sam do sad, zašto se ne javljam, zašto sam bezobrazna, a nismo se vidjeli čitav dan. Samo u tišini odlazim u svoju sobu. Mami je rođendan...planirala sam da joj čestitam. Zašto osobe koje su "djeca" u porodici nemaju pravo na osjećanja, voljela bih da i mene neko nekad pita "kako si".
Ne patim ni za jednim bivšim. Nije mi jasno to. Patim samo za samom sobom od pre kad sam bila dosta gluplja i srećnija. Sad više ništa ne može da me usreći. Što sam starija i što više kapiram, sve mi je gore da uživam.
Povraća mi se od ovih toksičnih ekstroverata što bi se samo družili i to sa što većim čoporom ljudi. Jedva čekaju tim bildinge i slične budalaštine. Obično takvi budu dežurne budale sa bednim smislom za humor koji potenciraju i misle da su wow, cool, svi ih vole i oni kao sve vole.
Imam osećaj da, kao muškarac, kada bih pokazao bilo kakav vid slabosti ili manjak samopouzdanja, bio bih ismejavan od strane žena, ali i muškaraca. Moram konstantno da ispoljavam neprikosnoven karakter, što me često iscrpljuje i stvara pritisak da stalno budem u top formi. U svetu gde se očekuje da muškarci budu snažni i nepokolebljivi, svaki trenutak nesigurnosti može biti shvaćen kao slabost i biti repulsivno, što otežava iskazivanje prave prirode i emocija i osećaj prihvaćenosti.