Drugarica mi se porodila prije 15 dana. Poslala svima sliku čim se porodila, na slici ona drži bebu i u uglu slike nazire se njena prepona. Još nije ni noge spustila, tek se porodila i spavaćica joj podignuta do grudi. Stvarno ne mogu da razumijem takve žene, pa još malo ce slikati i trenutak kad beba bude izlazila.
Nisam ga prežalila iako smo razdvojeni već 13 godina i oboje u brakovima. Stalno sanjam kako dolazi, govori mi da se kaje i da je pogrešio. A znam da ne da se nije pokajao, nego me je zamenio baš onakvom ženom kakvu je želeo, bogatom, lepom, doteranom, ženstvenom, ambicioznom. Ne verujem ni da pomisli na mene nekad. Moji snovi i moja jutra su moj pakao. Momci, ne zavlačite devojke ako ih ne vidite kao svoje žene. Pustite ih čim vidite da nisu za vas. Mnogo ljudi kasnije pati zbog vašeg egoizma. Ovo nije život.
Radim u Rusiji kao sportski trener i ovde je disciplina na neverovatnom nivou. Svako zna svoj posao, gde i kako treba da radi, a tako se vaspitavaju od malih nogu. Pre par dana su pre nas u hali neka deca trenirala ritmičnu gimnastiku, jedna devojčica se je neprimerno ponašala, kad je trener ustao, kad je viknuo, malo je potresao, postavio je na svoje mesto, mir je uspostavljen, a ona je radila normalno. Kod nas, imam osećaj da su svi pušteni kao sa lanca, oni što trebaju da vaspitavaju decu ne mogu jer su deca zaštićena kao beli medvedi, a posle vidimo sve više problema. Ova Rusija treba da bude primer svima!
Moj otac je toliko loša osoba i gunđalo da mi je mučno da sa njim odem u kafić i na 10 minuta, dok sa mamom obožavam da sedim i po sat vremena i da pričam.
U zimskom periodu kad su hladna jutra, ustanem na posao prije supruge i očistim joj auto i upalim da se zagrije, da joj je toplo kad krene na posao. Tako i ona meni... Zavisi ko ranije ustane.
Htjeli smo dijete, on više nego ja, ja ostanem trudna. Sve je išlo savršeno a onda mi on u sedmom mjesecu trudnoće kaže da voli drugu i da ne može da bude sa mnom ali da će plaćati alimentaciju. Volim svoga sina ali da tada nisam već bila u sedmom mjesecu abortirala bih sigurno. Ne mogu o tome da pričam sa ljudima ali stvarno mi je teško. Osjećam se kao samohrana majka. On dijete ni ne uzima svaki vikend jer ne želi. Niti pita kako smo i treba li nam nešto. I sa alimentacijom često kasni. Ja nemam roditelje, nemam ni sestru ni brata. Nemam nikoga da mi dijete pričuva na sat vremena. Drugarice imam ali sve imaju puno obaveza i ne mogu. Bila sam u depresiji kada sam se porodila, iz nje sam se sama izvukla. Nisam mogla ni da odem do toaleta ako beba ne spava. Teško je nemati nikoga. Volite roditelje dok su živi i pazite sa kim pravite djecu.
Idu mi na živce ljudi kojima je posao život i sve u životu. Pogotovo kolege koje i u je*enom prevozu pričaju o poslu.
Od kada sam raskinuo svoju ozbiljnu dugogodišnju vezu ovoga ljeta, dao sam sebi oduška da se odmorim, stabilizujem se emotivno i uživam u životu. Postao sam efikasniji sa svojim obavezama i više cjenim sebe i svoje vrijeme. Upoznao sam mnogo dobrih i zanimljivih ljudi u međuvremenu. Život mi je mnogo ljepši i rasterećeniji sam. Pokušao sam sa nekoliko novih devojaka, bez obzira na to da li postigao nešto ili ne, svaki put, duboko u sebi, zaključim da ne želim da dajem svoje vreme bilo kojoj djevojci. Nailazim na osjećaj totalne nezainteresovanosti za svaku djevojku, osim u seksualnom smislu. Mnogo puta shvatim da ne želim da ulažem svoje vrijeme i trud čak ni da bismo stupili u intimne odnose. Uživam u tome što sam slobodan, što ne zavisim ni od koga i osjećam se apsolutno upotpunjeno. Uzgred, prepun sam obaveza i aktivnosti, radim na sebi, napredujem, da ne pomislite da ljenčarim...
Da li je netko bio u sličnoj situaciji?
Zašto svaka djevojka isključivo želi ozbiljnu vezu sa mnom?
Ljudi, moj dečko ima psa i meni je jako neprijatno da imamo seks kada je on u sobi, i stalno teram dečka da ga izbaci. On ne razume, njemu je to
normalno, nije mu jasno što mi smeta. Jednom nisam ni primetila da je bio tu, ali spavao je. Molim vas za mišljenje. Ljudi sa psima i kućnim ljubimcima, kako imate seks?
Ne može niko da me ubedi u suprotno. Nisam klinka odavno, imam dečka dugo, veza nam je ok, normalna, volimo se, sve ok. Ali ja plačem na pomisao da moram da napustim svoju sobu, ovaj moj kutak gde sam prošla toliko toga kao dete, kao luda tinejdžerka, ovu kuću gde sam odrasla i kojoj znam svaki ćošak. Ne mogu da zamislim da treba da idem u drugu kuću ili stan, koji će odjednom biti moja kuća ili stan, gde će živeti muškarac sa mnom i gde ćemo mi praviti našu porodicu. Plačem i duša mi se cepa pri pomisli na to. Moj zaključak je da nisam spremna. Ali isto tako smatram da bih bila spremna da sam sa pravom osobom. To je ono što me niko ne može ubediti u drugačije. Da osećam to, sa partnerom bih na kraj sveta, bolelo bi me uvo baš za moju sobu i uspomene, jer bih sa njim želela život, decu i sve. Ja to ne osećam, bar ne još uvek. Sad ne znam da li sam u zabludi da volim dečka ili sam samo nespremna za sledeći korak još uvek.