Ne preferiram viđanje s momcima iz drugih gradova. Ili moj grad ili ništa.
Obećao sam porodici da ću u novembru doći kući, bio sam već u oktobru, da ću odmah kupiti avio kartu i da se vidimo tokom meseca. Neću doći i nisam im rekao da sam to odlučio, trebaju mi te pare, jer me svaki dolazak ove godine kostao preko 700eur.
Neka me napadne sad ko god hoće, znam da će sad da nagrnu osude, ali meni nisu jasni ljudi koji ub*jaju svoje ljubimce, tj vrše eutanaziju. Za mene je to monstruozno i nije normalno i gotovo. Možete vi sad pisati 'bolje i to nego da se muči', bolje ovo, bolje ono, manite me te priče. Kao što vi podržavate to, tako i ja imam pravo da ne podržim i nikad neću promeniti mišljenje. Ni za vek vekova. Meni bi pet puta gori teret bio da ja, indirektno, budem odgovorna za nečiju smrt, nego da se 'muči' i ode kad mu bude vreme. Ja bi sve živo pokušala, pa ako ne uspe da se izleči, ne uspe i to je to. Ovo, nikada.
Kako malo treba čovjeku da bude sretan- par piva s društvom jednom sedmično, normalan posao i supruga i malena djevojčica... Nadam se samo da ovako nastavi. Pozdrav za sve kojima ne treba previše da budu sretni u životu.
Moja koleginica svakodnevno na poslu priča sa unukom preko video poziva, ali neverovatno je što čim se ona javi dete počne da urla, a baba joj peva da je smiri. Pa mi nije jasna i ta njena ćerka koja stalno zove majku u radno vreme, ne pitajući da li ima posla i da li to drugome smeta, ili je možda stranka unutra...
Svaki dan. Po dva-tri puta u radno vreme. Da odlepiš.
Nikad nisam voleo putovanja. Uvek mi je to pričinjavalo stres, nelagodu, obaveze. U mojoj glavi putovanje nije nešto što mi pričinjava zadovoljstvo i počinjem da imam problem sa devojkom zbog toga. Već dve godine smo u vezi i stalno slušam kako “ne idemo nigde” jer smo obišli samo par gradova domaćih, kad izađemo i kuće sedimo po kafićima ili tržnim i to je to. Više zanimacije sebi nađem kod kuće nego napolju. Inače i bivša veza mi je patila zbog toga, verujem da ja neću moći da se promenim već da mi treba partnerka sa sličnim afinitetima.
Imamo prijateljicu u društvu, udata je kao u svi mi, ali kada god izađemo vani samo ona priča i jedina tema joj je njen muž. Samo priča o tome šta joj je kupio, šta je danas uradio u kući, šta joj je pomogao. Nisam ljubomorna ali svi znamo tu njenog muža i svi znamo da nikad skoro kući nije, da je ona zadužena za i svoje i njegove obaveze, dok on skače s kafe na kafu i putuje sam sa društvom. Sve te cure u društvu znam da imaju bolji brak od nje, ali jedina ona davi konstno o svom braku i mužu. Čak i kad ima priliku često zna prgovoriti da muževi naši imaju manju vrijednost od njenog.
Bivši kolega sa posla je sve nas koji nismo završili fakultet omalovažavao, iako smo radili isti ili čak odgovorniji posao od njega i sad sam saznao da je on svoju diplomu kupio. Kompleksi do neba.
Razdvojeno spavanje ili spavanje s djecom, za brak je to početak kraja. Ne pitajte kako znam.
Da li je moguće da muškarci ne umeju da zaštite svoju ženu, da majci koja se u sve meša ne smeju da zucnu....