Nedavno sam nabavila psa i primjetila sam da kad ga dečko mazi ima iste pokrete ruke kao i kad mene mazi. Ne sviđa mi se to, a ne znam šta da radim.
Pisala mi je ljubavnica od muža, poslala skrinšotove njihovog dopisivanja (da ja vidim da su se oni viđali) ŠTA je ona mislila da će dobiti time, baš me jako zanima?
Ne tolerišem uvrede. Ukoliko se nastavi, prekidam kontakt. Nije moja odgovornost to što neko nije u stanju da reši svoj život.
U vezi smo pola godine, čudna veza..ja sam iz Hr on iz Srbije ali radi u Hr, viđamo se jedno mjesečno, zbog posla, daleko smo. Upoznala sam mu sestru, nj.mama zna za mene..kad priča preko telefona s nekim kaže da je kod mene, nemam osjećaj da me skriva ali iz prvog braka ima dvoje djece, kaže da im nema hrabrosti još reći za mene.. Danas se osjećam posebno loše jer je otišao preko jer mu sin ima rođendan.. osjećam se tako izostavljeno, zove on, javi se..ali..osjećam se tako prazno.. Mislim da će se nešto morati promijeniti ili uskoro dižem sidro.. Džabe sva sigurnost i puste priče.
Iz dubine duše mrzim roditelje koji LEŠE svoju decu od batina za neku glupost i još pogotovo ako kažu u fazonu "ako počneš da plačeš tući ću te još". Kako mogu tako? Kreteni!
Celog života sam bila tatina i mamina princeza. Dete kome je bila potrebna zaštita i pogodite šta? Sada sam našla takvog supruga. Stariji je od mene 4 godine i plus je taj tip čoveka, jaka ličnost. U našem odnosu ne samo da imam tu podređenju ulogu, nego je i prihvatam. Žalosno je što sam to primetila sada kada imam svoje dete i ponašam se isto kao i ono, čekam odobravanje od svojih roditelja ili supurga. Da me pogrešno ne razumete. On je isključivo moj izbor, muškarac kakvog sam želela i zamišljala od najmalđih dana (princ-spasioc)... Uspešan u svakom smislu i čini mi se do ušiju zaljubljen u mene. Opet smeta mi ta moja nesigurnost i poslušnost, ka svakome. Više bih volela da sam kao on, da za svakog imam odgovor, svoj stav. Da podignem ton ili uđem u raspravu kad mi nešto smeta. Čak i što komšijama ne smem da kažem, ja natuknem njemu, pa on reši. Znam da sam u krivu i to sad tek vidim ali ne znam odakle da krenem da ispravljam.
Radim kao direktorka jednog ogranka u predstavništvu velikog brenda u Srbiji. Već godinu dana sam u vezi sa vozačem gradskog autobusa i na leto ćemo se venčati. Moje kolege komentarišu sa podsmehom, a meni posle propalog braka i svih priča i pričica na poslu muka od mnogo stvari. Treba mi samo neko sa kim će mi biti lepo, ko će biti fin prema mojoj deci i neko sa kim ću moći te ostatke od dana koje imam posle posla da provedem lepo.. sa 45 ne tražim stvarno više.
U braku smo nekih 8 meseci. Osećam da on nije za brak. A hoće decu. Krivi me stalno za sve, i uopšte ne mogu da razgovaram sa njim. Sada je otišao za inostranstvo, da bi vratio pare koje smo dobili za svadbu a koje je potrošio sve na sebe.
Jako sam tužna, jer ne mogu ni sa njim, a ni bez njega. A 10 godina smo zajedno.
Izgubljena sam skroz. Dok sam išla u srednju koliko—toliko je imalo smisla. Daju ti lekcije, naučiš, dobiješ ocenu. I sve to traje 3 ili 4 godine u zavisnosti koji stepen si upisao. Sada kada sam ušla u "svet odraslih" ovo je sve toliko naporno. Umorna sam. Znam da je nekima teže i rade fizički naporne poslove, ali tada sam imala tenziju oko odgovaranja i testova, sada imam konstantni stres od gazde dok radim, a kada sam nezaposlen stres od pronalaženje poslova. Ne znam šta da radim...
Nije isto kada ti nedostaje nečija pažnja i neko kao osoba.