Dopadamo se jedno drugom, a stalno se svako malo ignorišemo jer smo istovremeno oboje bili nesigurni da druga strana želi isto zbog nedostatka konkretne komunikacije. Oboje smo jednako krivi-on jer nije poslao direktnu poruku, ja jer sam zbog tog prva nestala i oboje što smo kasnije uzvraćali nestajanja jedno drugom. Želim odavno da budemo dosledni i da prekinemo taj niz šutnji i ignorisanja, pa vraćanja i sad kad vidim da mi je bila greška što nisam htela da ispadne da trčim za njim, pa mu nenamerno vraćala jer nisam znala drugačije, i kad želim pokušati brzo reagovati kako bi oboje prestali s tim-sad njega nema. Bolno je jer je bilo obostrano a propalo je.
Premalo se priča o tome koliko je teško odgajati malu bebu, još pogotovo ako je beba zahtevnija. Evo godinu dana kako supruga i ja ne spavamo i ne znam više kako funkcionišemo. Nije mi glupo da kažem da je ovo pakao od života, živimo za trenutak kada će malo porasti i kada će valjda postati malo lakše.
Boli me to ma koliko god ja bila dobra, toliko ljudi mogu biti zli prema meni. Ne razumijem zašto, smatram za sebe da sam stvarno dobra osoba. Sve više tonem u sebi jer sam sa 30 shvatila da nemam niti jednu osobu koju smatram pravim prijateljem. Ne razumijem zašto imaju toliki hejt prema meni i svaki put nakon druženja s njima sam depresivna danima.
Mene samo zanima da li neko od vozača kamiona sme da kaže prilikom utovara da nije pravilno i bezbedno natovaren tovar. Da li razmišlja o vozilu iza sebe šta može da ispadne iz prikolice, odnosno šta se rasipa po putu...
Previše sam trčao za njom. Često izlazili zajedno, prvi se javljao, izvodio, šetao, i naravno nije htela ništa ozbiljno sa mnom. Posle nekog vremena sam joj rekao, da ništa više ne želim sa njom, da me više ne interesuje. Kao da se naljutila na to. Komedija.
Zapretila mi je tužbom ako joj se javim još jednom. Ispao sam smrad u dva navrata, ona mi je dala šansu, kada ni poslednju nisam dobro iskoristio, ona je poludela i rekla ako joj se ikad javim da će me tužiti za uznemiravanje. Od toga ima neko vreme, prvo sam bio jako besan, a sada sam svestan šta sam uradio. Ona je žena koja se retko sreće a ja sam je tretirao kao većina što jeste oko mene. Kriv sam, oprosti mi Sanja. 🥹🙏
Neka priča ko šta hoće, ali meni nisu jasne osobe koje na garderobu troše velike pare. Manite se sad onoga 'šta te briga, da imaš i ti bi tošila', ne se*ite, svako ima pravo na svoje mišljenje, pritom, imam para i vrlo dobro znam šta pričam. Nisam sad prebogata, ali imam jako mnogo. Čemu trošenje para na nešto što kad se podere ili upropasti, baciš? Neću sigurno dati za majicu 500e, nosim je malo i bacim u kantu ili čuvam onako unakaženu. Evo, meni to nikako ne ide u glavu.
Mišljenja sam da gojazne ljude uopšte ne trebaju da komentarišu osobe koje nikad nisu imale bilo kakav problem sa kilažom. Najjači su mi oni što govore 'pa kako ne možeš da smršaš, promeni ishranu, vežbaj, to uopšte nije teško' i ostalo. Živo me zanima kako vi znate da nije teško? Jeste li probali pa znate? Lako je onima što imaju par kg viška i ovim 'sveznalicama' da napadaju druge kako su bez karaktera i ostalo. Da mi je da vi smršate 20 i više kg iz prve, bez ikakve greške ili odustajanja.
Kako me iritiraju ove osobe što odu vani i prave se da ne znaju svoj maternji jezik. Izvrću reči, krevelje se dok pričaju itd. Te fore možete nekom drugom, kod mene ne pale. Kako oni ljudi što pričaju tečno po par jezika? Kako se oni ne krive dok pričaju i ne izmišljaju toplu vodu? Kad god sam se dotakla te teme sa nekim(i svojom, a i tuđom inicijativom) skoro uvek se nađe neko pametan, pa kaže 'kako su zaboravili' i da je to normalno. Ne, nije. Jedno je kad neko od malena živi u stranoj državi, a drugo kad ode sa 30 godina i sa 40 tobože zaboravi maternji govor. Bežite bre, foliranti.
Kada sam izgubio svaku nadu da ću osnovati porodicu jer sam već imao 45 godina, upoznao sam nju, normalnu, skromnu, lepu osobu... Posle 2 godine mi je poklonila najlepši poklon na svetu- ćerkicu.... Volim te Gago!