Porodila sam se prije 6 mjeseci. Od muža nisam dobila ništa (čak ni buket) pod izgovorom da je bila frka jer je bio zeznut porođaj. Sinoć je bila 2. godišnjica braka, opet ništa. Zaboravio bi i čestitati da ga svekrva nije napomenula. Za rođendane mi kaže da naručim nešto od odjeće/obuće, a on da pare za to (obično nađem nešto za 50-70€). Boli me to jer ja volim kupovati personalizovane poklone i potruditi se oko toga. Da napomenem, finansije nisu problem, oboje radimo, uz kredit imamo finu ušteđevinu. Ipak, najviše me boli ovo za porođaj. Rekla sam mu da sam za godišnjicu očekivala makar jednu ružu, kaže da sam materijalista.
Oduvek sam bila budala u vezama. Prva veza, od njega sve što sam dobila su dve igračke od kineza i jedna srebrna narukvica. Sa 18 godina, njegova mama me je zaposlila da im šmirglam i farbam sva vrata u kući. Jedan momak me je pozvao na večeru i naručio samo sebi, od tada se više srećom nismo videli. Kod sledećeg momka sam, kao student, kupovala im hranu i kafu u kući, a njegova mama skuva njima ručak i svakoga posebno usluži, a meni ni tanjir ne postavi. Jedan bivši mi je kupovao cveće dok nismo počeli da živimo zajedno, onda mi je delio uvrede. Poslednji bivši me je ostavio sa bebom, a ja sam njega oblačila, jer mi je bilo žao da nema. Večita budala dobra za druge, a loša za sebe.
Postalo mi je sumnjivo ponašanje dugogodišnjeg momka pa sam krenula malo kopati. Na kraju sam našla prsten i 2 karte za Maltu na moje i njegovo ime. Sad me grize savijest i ne znam kako ću odglumiti iznenađenje. Ne želim mu priznati da ne pomisli da sam neki ljubomorni manijak.
2025 je dobrim dijelom moja godina. Sredinom godine sam položila stručni ispit za moju struku, nedavno sam položila ispit općeg znanja. Prestala sam konzumirati cigarete i počela sa zdravijom ishranom, samim tim sam smršala. Još da dečka nađem i da 2025 potpuno bude moja godina 😏
Imam 35 godina i primetio sam da većina osoba rođenih 70ih godina su jako loše i kao ljudi i kao kolege. Ne mogu da shvatim odakle toliko zlobe, sujete, zavisti i mržnje u tim ljudima i zašto se tako odvratno ponašaju prema drugima. Nije to samo na poslu, već i u familiji, komšiluku, na ulici, na treningu... Sa svim ostalim generacijama i nije toliki problem i pronađe se zajednički jezik.
Sa kim god sam razgovarao na tu temu, apsolutno su se složili sa mojim stavom i kažu da i oni isto misle.
U ratu i poslije rata, kad god bismo htjeli Kinder jaje brat i ja mama bi rekla da su to gluposti da tu nema šta pojesti konkretno, znala sam da nemamo para i da je to skupo. Sad imam troje djece i uvijek im kupim Kinder jaja, sakupljaju igračke iz svih kolekcija, srećna sam zbog toga.
Prekinula sam kontakt sa najboljom drugaricom, kojoj sam uvijek pomagala i zadnje pare bila spremna da dajem, a mene jednom trebala mala usluga (neke tablete koje nije imalo u apotekama gdje živim) i rekla je kupiće mi kad bude išla prema gradu i nije ih posle pomenula uopšte a trebale su mi hitno jer sam imala infekciju. Mogla je da kaže ne mogu da ih tražim il šta god al ne.. Posle se pravila kao ništa da se nije desilo slala mi slike od koncerta kako se zabavlja itd. Napisala sam joj pozdrav i sve najbolje, više mi se ni ne opravdava zašto završavam kontakt sa nekim.
Roditelji me se žele odreći jer mi momak nije završio fakultet. Mi smo presretni zajedno, ništa nam ne nedostaje, imamo super primanja, znamo se jako dugo, planiramo brak i decu. Njihov problem je kako će reći poznanicima i prijateljima da im se kćer inženjer udaje za nekoga "manje vrednog". Nikada me nisu pitali da li sam sretna sa njim, već pričaju najgore o njemu iako ga nikada nisu ni lično upoznali.
Momak stavlja jastuk na moje grudi svaki put kada treba da legne na mene. Kaže da u suprotnom ima osećaj da leži na parketu. :')
Radim 6 dana u tjednu, većinom i prekovremeno i to s ljudima, a najviše cijenim nedjelju kad me nitko od familije ništa ne treba, izuzev roditelja i bratove obitelji, a naravno da me se sve manje bitna familija sjeti nedjeljom da trebaju nešto u vezi moga posla...