Devojke koje čestitaju drugovima rođendan i onda se moraju "opravdati" sa "brate", "bratu moj", "drug", mi je jako degutantno.
Uvijek su mi zgodne bile punije djevojke, ne ne mislim na debele, nego baš kako sam napisao. Mršave koje su važile za zgodne, nikad mi nisu bile zgodne.
Ostavila sam ga trudna. Nakon toga, nije priznao dete. Onda se pojavio u našim životima (bez dnk-a naravno, to nije upitno bilo) država mu je dozvolila. Sada, tri godine kasnije, on je i dalje 0 od oca. Ali..ja sam verovala da mogu pronaći baš ono što želim (i ništa više od onoga što mogu i da pružim) i upravo to sada i živim! Imam divnu, ozbiljnu vezu sa muškarcem koji je dobar čovek, vredan, uspešan, naravno i ono manje bitno-fizički lep i zgodan. Voli moje dete kao njegovo. Ljubav je obostrana. A ja..samo se topim i kažem hvala ti Bože! Jedva čekam da nam se naša porodica proširi i da njemu kao mom partneru, i mom detetu kao najvažnijoj osobi u mom životu, podarim još jedno malo biće! :)) Živela ljubav, a samohrane mame-nikada ne odustajte, cenite i volite sebe! Kako kažu, nisam ja birala lošeg oca, on je to postao nakon što se dete rodilo. Dakle-samo uživajte, i doći će onaj pravi! Ne vredite ništa manje od drugih žena. Love you all 🤍
Uvijek sam voljela i pomagala u svojim finansijskim mogućnostima svojoj neni. Par godina prije smrti me je nagovorila da potpišem ugovor o doživotnom izdržavanju, kao ja brinem o njoj a ona meni sve prepiše, uključujući kuću koju su moj daidža, tetke i moja majka koristile, zatim placeve, dva stana, automobil, vikendicu, štednju, nakit, voćnjake, poslovni prostor u centru grada. Ona je imala penziju tako da nije očekivala nikakvu novčanu pomoć od mene. Dala sam joj mnogo ljubavi i dan danas je volim. Nakon njene smrti kad su djeca i unuci saznali da sve ostaje meni, poludjeli su, pokušali tužbom oboriti ugovor, prijetili mi preko opasnih ljudi, i to moje tetke i daidža, majka se ljuti, kaze budi fer, daj svima dio, nece da prica sa mnom. Pakao su mi pravili ali se nisam dala. Iselila sam ih sve iz kuće, sve je prešlo na moje ime a uskoro ću da ih tužim zbog prijetnji pa ako im se ide u zatvor, nije moj problem, ja uživam na jednom španskom ostrvu. Hvala, neno!
Neverovatno me remete drugi ljudi..ne mogu da prihvatim tu različitost, da ne sklanjaju stvari za sobom, ne paze kad bacaju smeće, mrve kad jedu, deru se, upaljen im je zvuk na telefonu i non stop zvrda, hrču, ostavljaju dlake za sobom, prskaju po ogledalu, oko lavaboa, razbacuju odeću kad se izuju..ovo pričam iskustva sa putovanja, prosto ne mogu da verujem da neko može tako da živi. Plus nepoštovanje prostora koji smo iznajmili za smeštaj, ostavili smo apartman u haosu, a ja stvarno neću za drugima da čistim!
Gadi mi se to to se sve danas seksualizuje. Ljufi bez stida i srama. Užas. Damo uporedite današnje društvo sa onim pre 50 ili 100 godina. Nebo i zemlja po pitanju kulture i vaspitanja.
Moj dečko svaki vikend pređe po 700 km da bi me zagrlio.
Najgore za jednog muškarca je da ima mali penis. Verujte mi ništa gore, praktično kao da ste osoba sa invaliditetom.
Nekako si slab tamo gde je to najvažnije.
Manjak samopouzdanja zagarantovan, šta god da uradite ne možete rešiti taj problem.
Počnete da se povlačite u većem društvu, da lažete devojke da nemate vremena za njih. A sve to iz straha da se ne sazna za vaš problem.
Generalno ženama i sitnice smetaju a kamoli da imaš mali. Par njih su se i sprdale na moj račun zbog toga. Često sam se povlačio kada bi mi devojka bila previše draga, nekako sam imao utisak da bih je samo izgubio nakon prvog seksa.
Svaki seks mi je mučenje, borba da zadovoljiš i na neki način ispraviš taj nedostatak.
Naravno, svi koji vam kažu da veličina nije važna, lažu.
Jednostavno rečeno, život sa malim penisom je užasan.
Svako ko vam kaže bilo šta suprotno ili vas laže ili je baš naišao na onu jednu u milion koja bi to zaista prihvatila.
Tokom srednje imala sam najbolju drugaricu sa kojom sada ne komuniciram bez ikakve svađe. Zapravo ja sam prolazila kroz pakao života i depresiju i smetalo mi je svačije prisustvo, a ona se kasnije nije ni javljala. Sada imam puno novih još boljih od nje prijatelja sa kojima sam više prošla i koje ne bih mijenjala za nju, ali nekad mi nedostaje čisto da se vidimo sada kada smo se promijenile ovako.
Danas sam saznala da mi je mama silovana kao dijete od 12 i 14 godina. Ne znam tko je u pitanju i ne mogu prestati misliti o tome....Baš se loše osjećam...