Predugo čekam da osetim neku hemiju prema muškarcu ili da osetim "to je taj" ali ne ide. Ulazim u 26-tu, prijateljice i drugovi u ozbiljnim i dugim vezama a neko u braku, ja ni prvi odnos nisam imala. Od onih sam osoba koje nemaju potrebe da konstantno skitaju po gradu i događajima, poslovno sam okružena isključivo starijim ljudima a za sada su preporuke bile loše. Dođe mi da instaliram aplikaciju samo da bih pronašla kombinaciju a verovatno hoću i to vrlo brzo. Fizički i psihički mi ništa ne fali i to me najviše nervira.
Imam 35god i idem pogledat vampirske dnevnike, prvi put.
Osuđujte...
Previše počinje da me nervira što je sve postalo normalno i uobičajeno… Droga, steroidi, preterana seksualizacija bukvalno svega…samo da se sve ubrza…što brze i lakše da se dođe do dopamina, dobrog izgleda ili seksa… Ne želim uživo da pričam sa ljudima na ovu temu jer ne želim da budem baba koja samo k*nja, a i svakako moje reči neće promeniti ništa tu, sve će ostati tako i dalje.
Kako je lepo kad plačeš sam uz neke pesme, pa ih posle nekog vremena poslušaš sa bliskim ljudima u mnogo drugačijem raspoloženju. Shvatiš da je sve prolazno i da ipak nisi sam.
Muškarci treba da budu sposobni, radni, spremni da podižu decu i ženu. Treba da imaju konkretan i stalan posao, što više plaćen, to bolje. Muškarci treba da znaju da urade osnovne stvari po kući, da skuvaju ponešto, da budu vaspitani da ne ostavljaju stvari kojekuda i ne budu aljkavi, da uskoče ženi kad treba i kad ne može da obavlja kućne poslove (prehlada, premor, odsustvo od kuće iz nekog razloga). Treba da izdvoje vreme za decu uvek, ali i za sebe. Žena treba da održava kuću, bude uredna, da se posveti deci, ali i sebi i da drži do sebe. Muškarac treba da obezbedi ženi sve za kuću, kao i deci, a nekad i da obraduje ženu. Žena treba da radi neki lagan posao čisto da bi imala za neka (mala) zadovoljstva i za ne daj Bože dane. Ako je muž baš uspešan, onda ne mora ni to, jer taj muž i slučaju razvoda ne sme da zapostavi bivšu ženu i decu. Eto, to je moje mišljenje, osudite me koliko hoćete.
Od malena se trudim, ne da budem dobra, nego da uspem bar u onom prosečnom da neko ne kaže "vidi je, nije sposobna". Dok sam bila srednja škola - "koji ćeš fakultet?" kao da se podrazumeva da mora... Upišem državni fakultet u Bogradu, upadnem na budžet, odem u dom, završim u roku skoro jedina sa smera - sledi pitanje "Kad će master?". Master završim druga po redu iz grupe, u roku, sa prosekom preko 9,5... sledi "Ajde sad doktorske, možeš ti to".... i onda shvatiš da ne treba da osluškuješ dal si u društvu dobar, već da osluškuješ sebe da li si sebi dobar. Shvatila sa 24 godine, opet na vreme. Tad kreće divan ples života. :)
Ima devojku sa kojom stalno raskida pa se pomire, voli je..a mene stalno zove da se vidimo. Inače ja sam mu bivša devojka, bili smo zajedno pre nje...