Muž mi je preko noći dobio otkaz jer se zauzeo za svoj tim. Svi su se nešto busali u prsa i slagali sa njim, kad na sastanku svi junaci nikom ponikoše. Nemamo kredite, stan je naš, nismo životno ugroženi, ali imamo troje dece i stvarno nije prijatno. Ipak kad se sve sabere, drago mi je što je tako postupio jer ovim privatnicima neko mora da pokaže da imamo zube i kičmu.
Bili smo kolege na poslu. Tu i tamo koja kavica prije ili tijekom posla, usputni razgovori i to je više manje bilo to. Tako smo jednu večer oboje ostali dulje na poslu i ušli smo u dublje teme i razgovore, jedna stvar je vodila drugoj i desilo se. Bilo je jako strastveno i nisam se uopće pokajala zbog toga, ali sam znala i uredu sam bila s time da ne ide dalje od toga. Tako je bio vikend i nismo se vidjeli. U ponedeljak sjedam u kafić i dolazi on, činilo se kao da dolazi prema meni, ali je sjeo stol pored mene gdje je snažno zagrlio i poljubio curu koja je bila poprilično dugo trudna. Ostala sam u šoku, osjećala sam se užasno i nisam znala što reći i misliti. Odma sam se ustala i otišla, a kada je došao samo sam mu rekla da mi se gadi i da je bolje da me se kloni, a on je mene molio da šutim, nisam mogla šutiti. Rekla sam mu ili joj reci ili će saznati. Ostao je i bez djeteta i bez žene, a ubrzo i bez posla.
Možda je ovo glupa tema, ali u poslednje vreme se osećam ranjivo i emotivno reagujem na neke stvari. Uskoro ću diplomirati i to mi mnogo znači jer nemam mnogo prijatelja, a ni moja najbolja drugarica ih nema. Pozvala sam je da dođe na moju odbranu, ali rekla je da ne može jer je otišla na odmor na deset dana, u grad koji je udaljen dva sata od našeg.
U dubini duše sam se nadala da će doći makar na par sati. Možda sam sebična, ali osećala sam da mi je to potrebno. Pitam se da li preterujem – možda je diplomski samo formalnost i zašto bi neko prekidao odmor koji je dugo čekao zbog toga? Ali mene je jako zabolelo. Osećam se pomalo usamljeno i tužno.
Da li ja to gledam previše emotivno?
Za sve sam sama kriva, jer sam prihvatila nesrećnog i ostavljenog/povređenog čoveka i da dobro sam znala to. Međutim, u moju odbranu, bio je najlepši u gradu, iz najbolje kuće. Pre mene je imao devojku i bili su najlepši par, međutim raskinuli su kada je ona otišla na studije u Beograd. Suštinski bila sam tu da je napravi ljubomornom, da sebe uteši ali uživala sam u tim mrvicama nadajući se da će me zavoleti iako sam videla duboko nesrećnog čoveka. Nije pazio (dozvolila sam) i zatrudnela. Dobili smo dvoje dece. Međutim, sada se vratila i ona u grad, sveže diplomirana pravnica. Lepa kao i pre, a on ko da se opet rodio. Stalno izlazi, vežba, sređuje se, obnovio staro društvo, a ja sam za u kuću. Tako sam nesrećna i osećam se da stojim njima na putu. Tako bih se povukla i sakrila negde ali moram da stojim zbog dvoje dece, prkosno i uspravno. Pravim se da ne primećujem, da ne vidim i da me ne dotiče. Ne znam kako i gde ali zbog dece ne želim da izgubim ovo bogatstvo i prestiž.
Muškarac sam. Poražavajuća mi je činjenica da su me uvek više cenile i trudile se oko mene, one prema kojima sam se lošije ponašao, od onih do kojih mi je stvarno bilo stalo. Te oko kojih sam se stvarno trudio shvatile su šta su imale tek kada je bilo kasno. Ne znam zašto je to tako, ali debilno je.
Želela bi da je moguće da samo dođem kod komšije i kažem mu da mi radi šta želi. Psihički me izludelo, stalno da ga viđam u donjem vešu i bez majice kad radi. Želim da ga dodirnem celim telom.
Jedna devojka koju sam najviše voleo je zbog bolesti rano napustila ovaj svet. Dugo sam patio za njom, ali sam uspeo nekako da izguram. Druga devojka me prevarila i raskinuli smo ali kratka veza je bila pa me nije toliko pogodilo. Sa trećom devojkom sam isplanirao život, imali smo 5 godina prelepe veze, i ona me toliko jadno prevarila, i toliko sam pogubljen ostao, da ne znam gde udaram. Ne patim za njom, ali svaki potez nakon toga mi je pogrešan, i svestan sam toga, a ne mogu to da promenim. Nemam snage da se upravim. Imam 27 godina, i vratio sam se svim porocima koje sam kao mlađi sa 20, 21 i 22 godine imao.. Da ne nabrajam sve porodične gubitke koje sam doživeo u tom periodu. Sam sam u ovom svetu, nemam apsolutno nikog svog, osim nekoliko havera, ali svako ima svoje brige i obaveze. Ne vidim izlaz iz ovog lavirinta tuge, a znam kako dobru dušu i čisto srce imam, živim za neki lepši svet i u ovaj današnji nikako ne mogu da se uklopim, pogotovo nakon svega što sam prošao.
Pitanje za parove koji su imali krizu u braku.
Da li ste uspjleli da je prebrodite i kako? Suprug kaže da nije siguran u emocije (odaljili smo se godinama, deca, karijere...)
Ja bih sve dala da uspemo ponovi, ali plašim se kada se jednom ohladiš da nema povratka... Značio bi mi primer dobre prakse.
Bivši dečko s kojim odavno nisam u vezi i koji već ima novu djevojku me i dalje drži na Instagramu. Nikad me nije obrisao, čak me pozdravi kad se sretnemo.
A on je taj koji me ostavio i odmah nakon mene ušao u vezu s njom.
Zanima me – ima li to ikakvog smisla? Zašto bi neko to radio?
Ceo život sam odrastala kao buda, gojazna osoba. Svi su me ismevali i govorili mi da sam ružna kao neku vrstu zajebancije. Vremenom, kako sam odrastala, shvatila sam i sama da ne izgledam lepo i već sa 14 godina sam bila na striktnoj dijeti, nisam jela slatkiše, ugljene hidrate i držala sam se autofagije i smršala sa 88 na 64 kilograma, međutim, nisam se osećala zadovoljnom iako je to bila težina skoro idealna za moju visinu. Krenula sam da se izgladnjujem i spala na 50 kilograma, a ljudi su mi govorili da savršeno izgledam. Skapala sam održavajući ih, svakim danom podočnjaci su mi bili sve veći, sve sam manje jela i odbijala da pijem vodu, “da mi se me bi taložila”. Svakim danom psihički sam bila sve gore, a nisam si priznavala. Najbolji drug me je nagovorio da tražim pomoć i priznala sam nakon godinu lečenja da to nije normalno i da sam anoreksična. Prijala mi je pažnja, kada me ljudi pitaju kako sam toliko mršava i kako to održavam, iako sam znala da si dovodim do fizičke propasti.