Pozdrav za sve nas koji su ove praznike proveli sami usamljeni i sa bolom u duši jer naši najdraži nisu više sa nama. Bako i deko nedostajete puno 😭
Evo ga januar sad, konačno se zima bliži kraju. Ne želim drugima da namećem ukuse ili nešto slično, svako voli drugačije, ali mi nije jasno iskreno kako neko voli zimu više od leta😂, uvek sam leto voleo više i jeste da ima mana poput velikih vrućina, kuva peče ali kratka noć, obučeš se kako god želiš komotno, šorcevi, majce, dugačak dan, uveče sedneš na terasu, prijatan vazduh, more, bazeni, sladoledi itd. A u zimi ne vidim bukvalno ništa pozitvno osim praznika koji traju 3 dana i prođu. Mrazevi, hladno, 1000 slojeva odeće, zaspiš u mraku i budiš se u mraku, depresija i još onaj koji nema dobro grejanje u kući tek je naje*ao, iz hladnog uđe u hladno.
Koja je fora sa držanjem za ruke sa partnerom uvek i svuda i po svaku cenu? Pre nekoliko godina idem gradom sa majkom, držim je pod ruku (zbog zdravstvenog problema se slabije krećem) i u susret nam dolaze dvoje zaljubljenih, drže se za ruke, i mi moramo da se pustimo da njih dvoie prođu tako spojeni, jer je pešačka staza uska. Nema šanse da nisu primetili da imam neki problem jer je baš vidljivo. Na ovo me podsetilo što često vidim, najviše na društvenim mrežama, a i ovako, da se drže za ruke dok hodaju, dok jedu, dok leže i gledaju film, spavaju itd. A ono što mi je posebno bilo čudno je da ne mogu da se puste ni dok jedno od njih vozi, što je prilično opasno ma koliko neko bio dobar vozač. Ili izlaze iz porodilišta sa bebom (ovo je posebno aktuelno na tiktoku), majka i beba su na zadnjem sedištu, otac vozi i svo vreme drži majku (tj. devojku/suprugu) za ruku i gleda na retrovizor u njih. Valjda postoji vreme za sve, a ne da se po svaku cenu ugrožavaju svi ostali. Preterivanje čisto.
Gdje i kako ste upoznali svog partnera, pošto je to danas doslovno nemoguće?
Ako ne odem da spavam najkasnije do 2 ujutru, sutradan ne znam ko sam.
Koči me to što mene ispunjava dodir u smislu zagrljaja, dubok pogled u oči i kvalitetan razgovor. A meni se čini da je tebi ovaj razgovor ovde dovoljan. Onda se postavlja pitanje čemu sve ovo? Prosto te ne vidim i sve manje imam želju da uđem ovde i bilo šta odgovaram. Meni je stalno potrebna mentalna stimulacija inače mi je osoba dosadna. Sa moje strane je baš sve uradjeno to znaš i bez da kažem. Ne želim više da se zadržavam u ovoj energiji. Ukoliko nešto konkretnije ne uradiš u smislu poruke ili razgovora ja se viŝe neću ovde pojavljivati. Primetićeš to od sledeće godine.
Po struci sam medicinska sestra i razmišljam o promjeni karijere… U srednjoj sam se malo zaletila i shvatila sam da ipak to nije za mene.. Maštam o nekom poslu u uredu i ponekad remote.. Da mi je ekipa top i da nisam odgovorna za ljudski život… Eto iskreno.
Stric se skoro oženio, i on i strina se mnogo vole. U srednjim tridesetim su. Petnaest godina je stric stariji od mene. Ali, drugačiji su od nas mlađih. Ja i devojka uvek moramo da sedimo jedno pored drugog, oni sednu nekada odvojeno, on priča sa jednom ekipom, ona sa drugom. Retko se ljube u javnosti. Stric ju ne zadirkuje. Više podsećaju na moje roditelje koji su dvadeset godina zajedno, nego na par koji je u vezi bio tri godine, i od skoro su u braku. Kada sam to rekao ocu, rekao je da su zreli, da je njihova ljubav mnogo jača, nego kod dvadesetogodišnjaka, da se vole i poštuju puno, i da je ljubav drugačija u kasnijim godinama.
Počeli su mi govoriti da nije zdravo koliko se družim s majkom, a koliko je dovoljno da bude “zdravo” to što volim provoditi vrijeme s njom dok mogu??
Logoped sam i ne volim svoj posao, teško je živeti u znanju da sam baš sve omašila.