Nedavno se jedna poznanica udala. Moje godište. Roditelji me smaraju kad ću i ja, a ja samo hoću da izlazim, putujem i živim život po svom bar do 28. Do sad to nisam mogla jer sam studirala, imala obaveza oko faksa a i na finansije sam morala paziti. Nikada nisam mogla da priuštim sebi sve što sam željela. Sad to mogu i ne pada mi na pamet da se udajem. Kako roditeljima da objasnim da mi ne dosađuju s tim?
Drugarice su počele temu o tome kako njihov dečko njih ne dovede do orgazma i brzo im se završi seks. Moj oduži po sat a nekad i duže, ljubi me, loži me i onda seks i na kraju u pronebone pozi dok noge ne krenu da mi se tresu. Problem je što slušajući njihove priče njihovi odnosi po pričama ne traju duže od 10min. Imam osećaj da mog dečka ne uzbuđujem. Rekla sam mu ali on mi je samo odgovorio kako on voli da gleda mene kako uživam i da on može brže ali se suzdržava. Imam osećaj da više nije zaljubljen u mene i da laže. Ja dok sam slušala drugarice sam samo ćutala i bilo me sramota da ja ne uzbuđujem mog dečka.
On mi je bio najbolji, nerazdvojni drug iz ranog detinjstva, iz ulice. Čak sam kao dete bila zaljubljenanu njega. Odselio se u drugi grad kada smo bili u osnovnoj i totalno sam zaboravila na njega. I evo posle 23 godine od našeg poslednjeg susreta, slučajno sretne našeg zajedničkog porodičnog prijatelja kada je bio u Srbiji. Ispostavilo se da i on, kao i ja, sada živi u Francuskoj. Našao me je i poslao zahtev. Pričali smo danima i noćima. Imam muža kojeg beskrajno volim, on ženu, ali nikada nisam doživela toliko poklapanje. Rešio je da dođe da se vidimo. Jedva sam čekala. Bilo je kao u bajci, ponašali smo se kao deca, evocirali uspomene i usne nam se same spojile. On je moj vremeplov koji me je vratio u detinjstvo. Rešili smo da ne rasturamo porodice i da ne preterujemo. Ali, Pavle, hvala ti što si došao i vratio me u neka stara i bezbrižna vremena. Još kao dečak si bio gospodin. Znaj da u srcu čuvam jednu tajnu, ukrašenu odaju samo za tebe i nas. Tvoja K.
Mnogo ljudi mi svakodnevno govori da sam ja mnogo lepša od svog muža. Time sto mi govore mi stavljaju takve misli u glavu da se premisljam da li sam požurila ili sam mogla bolje? On je bio prvi miškarac u mom životu koji je bio dobar prema meni i zaista se borio za mene. Ali se mnogo opustio otkako smo u braku. Za godišnjicu braka nisam dobila nijedan jedini cvet a kamoli buket ili neki poklon.
Neko je ovde pomenuo da je nervozan zbog svadbe i da se brine kako će sve biti. Meni je krivo što meni niko nije dao savet, makar jedan, pa želim da poslušate - samo se opustite, samo stvarajte uspomene. Ne brinite o dekoraciji, o tome kako izgledate, o tome ko je došao, ko nije. Smejte se, igrajte, posvetite se društvu, dragoj rodbini, slikajte se sa svima. Ja sam u brzini napravila samo jednu sliku sa roditeljima, jednu sa sestrom... Žao mi je što nisam više sa mamom, sa tatom, sa malom decom kojima sam tetka, što nisam okupila komšiluk sa kojim sam odrasla... Pravili smo malu svadbu, sve dragi gosti i bila sam opuštena, ali opet toliko stvari sam propustila brinući se nepotrebno. Naručujte pesme, insistirajte da društvu bude lepo, delite svoju sreću... Nismo imali ni prvi ples ni išli negde na slikanje i ostale za mene gluposti, ali mi je žao što nisam više uživala i što nemam više uspomena naše sreće taj dan...
Otišla sam sa mužem u skup restoran, sjedili smo u bašti i naručili stejk. Došlo jelo, prelijepo, i sve nam odgovara. Ja sam možda samo dva zalogaja uzela i počela da se gušim. Skrenula mi hrana na stranu, kod mene je to uvijek panična situacija gdje gubim zrak, ne mogu da pričam, kašljem i drhtim. Pošto smo već vani bili, samo mi je trebala voda. Gosti su primjetili da i plačem (krenu mi automatski suze u takvom trentku), a muž je u tom trenutku pitao 2-3 puta "Šta ti je? Jel ti treba nešto? Jesi dobro?" pritom jeo svoje jelo da se ne ohladi, dok ja nisam mogla ni reći ništa od tog napada. Kad je konobar došao jedva sam izgovorila "čašu vode, molim vas". Kad sam došla sebi, otišao mi apetit, ohladilo mi se jelo i ponijela sam to kući. Jedino što ne znam da li da se brinem o njegovoj reakciji. Ako se neko guši i ne može da priča zar nije logika ustati i što prije vodu donijeti toj osobi, a ne čudit se šta je sad i ne znati šta da radiš pa nastaviš jesti kao da ništa nije bilo.
Moja "najbolja drugarica" se verila i pitala me da joj budem kuma. Tačnije, nije me pitala ali kada je jedan drug pitao ko će ti biti kuma, rekla je da ću to biti ja. Naravno, bila sam oduševljena i pristala sam. Međutim, kako je vreme prolazilo, ona to više nije spominjala. Ja sam mislila, ok ima vremena, u gužvi je, neću ništa ja inicirati. Nekoliko nedelja pre svadbe je objavila sliku sa drugom drugaricom (nije zajednička, samo njena drugarica) i napisala je kume 💓. Naravno da sam je pitala sta se dešava, jel si mogla da mi bar kažeš da si se predomislila, sve bi bilo ok, samo ne da lažeš. Rekla mi je da je ova pitala da joj bude kuma i da ona nije mogla da odbije njen predlog. Na sve to, nju je ogovarala kod mene, njen suprug je isto ne gotivi, bile su bliske pre ali u poslednjih nekoliko godina su se dosta udaljile, itd. Pravdala se, plakala, molila me da joj oprostim, govorila kako je pogrešila... Ja sam nakon toga sam presekla sve veze sa njom. Da li sam preterala?
Pre par godina stupio sam u vezu sa devojkom koju sam poznavao iz grada. Ispostavilo se da u svom životu nisam bio sa kreativnijom, strastvenijom, posebnom, drugačijom od ostalih žena ikada. Svaki dan sa njom sam nešto naučio i nekako upoznao samog sebe. Voleo sam je više nego ikada ikoga ali to nisam osetio sa njene strane. Nije me zavolila i ostavila me. Molio sam je, plakao, mesecima sam je proganjao da se pomirimo, bio sam spreman da joj pređem preko svega samo da budem sa njom. Odbacila me kao da nikad postojao nisam i već mi se 5 godina nikada nije obratila. Nikada se više nisam zaljubio jer nijedna nije bila kao ona, sve su nekako mlake nasprem nje. Pomirila se sa prvim dečkom sa kojim je bila i sve ove godine je sa njim. Juče sam je video posle dužeg vremena, trudna je. Kao da je umro deo mene. Došao sam kući i polupao sve stvari iz sobe od nemoći i tuge. Izgubljena je i poslednja nada da će ikada više biti moja. Kako da zaboravim ovu neuzvraćenu ljubav?
Imam dečka već godinu dana. Lijepo nam je, sretni smo, ili sam barem tako mislila. Neki dan mi je priznao da je ušao u vezu samnom kako bi prebolio bivšu i da nije prošao niti jedan od kad nije pomislio na nju barem jednom sve do tog dana kada je priznao. Kaže da me voli, da želi budućnost samnom i da mi vjeruje, a ja sve nekak mislim da sam opet samo učila nekog dečka kako biti nekom partner i da sam si opet potratila vrijeme. Želim vjerovat da me voli, al' me jako boli što mi je rekao.
Kada se neko ponaša kao prostak, galami, ističe se nekim “posebnim” stavom, stilom oblačenja i nabedjenom komunikacijom…odmah znam da nije iz Beograda. Beograđani su smireni, prijatni i potpuna suprotnost svega nabrojanog a opet, kao takvi, na udaru svih pridošlih u glavni grad i još trpe i prozivke zbog velikih kompleksa malodrađana. Kada dođeš u nečiju “kuću” onda se tako i ponašaj, poštuj gostoprimstvo i ne ističi se prostaklukom i brđanskim manirima. Nisi kul. Ili se vrati u svoje rodno mesto. Veliki je ovo grad i previše je postalo tesno i napeto zbog kompleksaša.