I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.
Od kad sam se udala i dobila decu, promenila sam se. Mislim da je to prirodno i očekivano, jednostavno mi se ne sedi sa drugaricama koje izlaze, menjaju momke, piju i sve iste priče kao kad smo bili na faksu. Ne mogu da se teram i idem protiv sebe, ne osuđujem ih, svakom svoj život ali ja to više ne mogu i ne želim i da, bitniji mi je muž i deca od prijateljstva.
Upravo sam raskinuo. Bio sam u vezi sa devojkom godinu i 8 meseci. Bila mi je prva ljubav, ali eto njeni roditelji me nisu prihvatili jer živim kao podstanar... Devojka je za svaku pohvalu ali eto ja nisam mogao da izdržim to ponižavanje i spuštanje samog sebe, zbog njenih. Dobar sam momak imam problema privatnih ali mislim da sam uradio pravu stvar, srce mi se cepa...
Završila sam master rad i od mene cela familija očekuje da napišem protokolarnu Izjavu zahvalnosti u kojoj bih se zahvalila i mentoru. Ono što ne biste znali na osnovu te zahvalnice je činjenica da je čovek dve godine potpuno svesno i namerno kočio moje istraživanje. Sabotirao me je na svakom koraku sve dok mu administrativno nije bilo rečeno da mora s tim da prestane. Čovek zbog koga je od stresa počela da mi opada kosa - njemu treba da budem zahvalna? Na čemu? Na tome što nije opala cela? Ne razumem. Pozivi traju ceo dan. Majka meša tetke, zivka se i moj stric „da me urazumi”. Naime, moja draga, akademska familija smatra da ću ignorisanjem dotične Izjave, tj. nenavođenjem bilo koga u tom odeljku sebi napraviti probleme pri budućem zaposlenju. Time „kršim akademsku etikeciju”. A nije je kršio on? Meni je obraz čist, kao i rad. Ne planiram da ih kaljam zbog lažne akademske pristojnosti i tu se stavlja tačka. Makar mi cela familija došla u stan da me primorava.
Muž i ja spadamo u tu neku kategoriju lijepih zgodnih ljudi i svjesni smo toga. Ja nisam bila svjesna da ljudi to toliko primećuju dok nisam krenula zbog nekih svadbi češće da idem kod frizera i šminkera. Muž me ispred čeka, oni ga vide, a mene unutra toliko krenu da čupaju četkama da mi je žao svoje glave. I to sam mislila ajde jednom ono možda mi je kosa zamršena..ali 6x isti proces i ljuta faca i gledanje u mog muža svih 6x..... Imam jednu normalnu frizerku i od sad pa na dalje je ne mijenjam! 😅
9 godina mi je bila najbolja prijateljica i toliko smo bili bliski da smo bili kao brat i sestra. Kad joj je bilo najteže u životu kad je izgubila oca bio sam njen oslonac i prijatelj. U zadnjih 2-3 mjeseca se samo udaljila od mene jer je pronašla momka i prijateljstvo se ugasilo. Kad sam saznao da imam rak i to joj rekao odreagovala je hladno i nezainteresirano. U 15 dana nije me niti jednom pitala kako sam, boli li me nešto. Kako se ljudi naglo promijene prema onim koji su im pomogli i bili tu kad je trebalo, nikad mi neće biti jasno. Od danas je moj Bestieee za mene mrtva, ne zato što ima momka i nisam ljubomoran zbog toga, već zato što nema empatiju prema osobi koja broji posljednje mjesece na ovom svijetu.
Ne zavaravajte se! Kad vas neko neće, videćete to i osetiti. Treba biti dostojanstven i povući se. Iako većina to tada ne uradi, nego se naknadno blamira.
Rekreativno se bavim izradom ručnih radova i oglašavam ih na društvenim mrežama. Dosta to dobro ide iako mi to nije bazični posao. Često mi se porukom jave ovi današnji influenceri i žele "suradnju". A njima je suradnja to da im ja nešto što satima radim i trudim se pošaljem njima o svoj trošak i oni tu rukotvorinu stave na svoj profil, naravno sebi ju ostave bez da prstom pomaknu.. Kao pomažu mi da se populariziram. Ma da ne bi. Lijepo ih upitam što oni meni planiraju poslati od svojih radova u zamjenu jer meni "pomoć" ne treba, posao mi ide i više nego dobro. Naravno muk 🤣
Imam komšinicu sa kojom se često družim. Njoj se nikada nijedan poklon nije svideo, šta god joj neko kupi, ona mora da ima neki ružan komentar. Tako sam joj ja za rođendan kupila prelepi plavi komplet (majica i pantalone), jer nosi takve stvari. Odmah je otišla da proba i izjavila da su joj pantalone kratke, a podigla ih je do ispod grudi. Ja joj kažem da ih spusti malo, da se one nose na kukovima, neee ona uporna kako su joj kratke i naterala me da odem da zamenim. I ja lepo odem vratim, uzmem pare i stavim u džep. Pravim se luda, a njoj verovatno glupo da pita. Ko je šiša kad ne zna da ceni. Pritom je ona meni pre toga za rođendan poklonina skroz crnu majicu (ko da sam daleko bilo u crnini), i to 2 broja veću. Kad sam rekla da mi je majica velika, rekla mi je dobro ti je za po kući... super, sad smo kvit.
Imamo dvoje male djece, nismo vjenčani još, ali želim ga ostaviti. Tušira se dva puta tjedno i zubi mu propadaju jer ih ne pere i puši, emocionalno me više ne ispunjava, postaje poput svog oca i više ga ne prepoznajem. I dalje ga volim i poštujem, ali ovo više nije čovjek pokraj kojeg se vidim i uz kojeg se osjećam sigurno.