Devojka ostane trudna iz neke usputne veze za jedno veče, bukvalno nisu se znali pre, bukvalno nikad se videli, niti se poznaju... Njena sestra mlada rodila, ona kao starija odluči da zadrži dete, bukvalno 3 meseca od odnosa oni se venčavaju, slike sa venčanja, slike sa stomakom, slike sa ultrazvuka i njih dvoje.... Lajkovi samo idu, srca, reakcije, čestitke... Ja razumem da je od njih hrabro i za pohvalu što su preduzeli odgovornost za svoje glupe postupke, ali drugi ljudi?? Kakva srca, kakva ljubav, kakvi "golubčići", kakvi komentari "preslatki ste"?? Ti ljudi se ne poznaju, ne znaju ništa jedno o drugom, od kad je normalno napraviti dete sa nepoznatom osobom?? Njih razumem, ne mogu u mišiju rupu pa ajde da kače lažne osmehe na mreže, ali podržavati tako nešto... Ne dotiče me, ali baš ne razumem.
Imam 24 godine i plašim se starenja, nekako brzo odrastamo, kada je korona počela imala sam 20, sada puff 24 mi godine. Sve je tako brzo, imam osjećaj da sam zaglavljena u nekom tamo periodu...
Prva trudnoća izgubljena, ova trudnoća je loše započela, žena je morala bar polovicu mirovati i ići na česte kontrole. Njena želja je da za trudnoću zna samo nekoliko ljudi do samoga kraja, to je nas 10ak. Živimo daleko pa nas nitko ni ne viđa dok ne odemo u rodno mjesto. Ženini roditelji, brat i sestra su se mirno složili a mojima nije drago što ne smiju nikome reći. Vidim da im to stvarno jako smeta, čak su rekli (čuo sam od punca, rekli su njemu) da ako ikad opet bude trudna da njima ne moramo ni govoriti. Nije mi jasno ovo ponašanje i zašto je problem poštovati tako jednostavnu želju!!?
Mogu li ovi ovdje u dvadesetim da prestanu da misle da nešto znaju i da im život prolazi i da su stari sa 30. Ne znate ništa, život tek kreće i ne niko nije star već u najboljim godinama. Kad prođu dvadesete shvatite da je to kratak lijep period. Ne umanjujte značaj i vrijednost godinama koje dolaze.
Znate život nije fer. Živimo u inozemstvu roditelji su mi branili izlazke i imati dečka, sad sam našla “našeg”. Dečko je dobar al imam osjećaj da je sa mnom samo da ne oženi strankinju. To šta me sad najviše boli je to šta vidim naše cure koje su izlazili menjale muškarce, bile na abortus i sad su zaručene/udate a muževi ih tretiraju kao princeze, da se razumemo ne mislim na materijalne stvari nego ponašanje prema njima, pogledi, pažljivost itd..! A meni su roditelji govorili da jedino cure koje ne izlazi i ne menjaju muškarce nađu dobrog i poštenog muža, i jako boli da tek sa 29 godina vidim da to nije istina. Ljudi moji ja ne znam ništa ni da se zabavljam, ni izlazit niti družit se, prosto se osjećam kao bednik i propalitet u ovom svijetu…
Požalila sam se drugaricama da mi je posao jako naporan. Sam po sebi je zahtevan, plus ja živim dalje i često mi prođu četiri sata u prevozu. Dođem kući tek oko sedam uveče, imam 2-3 sata slobodno i opet jovo nanovo. One su se složile sa mnom, ali rekle i da mi ništa ne fali jer sam neudata i nemam decu. Pa zar samo venčani i ljudi sa decom imaju život van posla?!
2 godine sam izlazila i živjela sa momkom koji je patološki lažov. Lagao je sve ljude oko sebe 3 godine da ide na faks i da je završna godina stomatologije, a zapravo nije ništa ni polagao niti je ušao uopšte ikad na taj isti faks. Kupovao je knjige, navodno učio, lagao majku da sve polaže i sve oko sebe ubijedio u to. Nikad ništa nije htio ni da radi, jer je sebe ubijedio da je to sve istina. Čuvajte se djevojke i dobro sve provjerite ako imate i crv sumnje. Lagao bi vas sjutra ko zna još za šta. Ja sam se spasila na vrijeme.
Mislio sam da sam pre bio srećan. Život mi se preokrenuo naopačke. Sada je savršen.
Nedavno sam se doselio u zgradu od samo 6 stanova. Sa svima sam se posvađao namerno prvog dana...osuđujte koliko god hoćete...iz iskustva iz prethodnog stana vučem traume i morao sam...nadam se da ću sada biti miran...
Ljubomorna sam na ljude koji ne moraju raditi 40h (i više) sedmično, a pogotovu na one koji ne moraju raditi nikako.