Krenuli autom kući i zaustavljamo se jer je crveno na semaforu, dolazi mali ciga i traži novac.. Moj dečko se iznervirao (jer što zaboga prilaze) i razdrao se da se skloni sa puta jer može da ga zgazi. Samo sam se setila svog bivšeg koji bi uvek izvadio neku novčanicu iako nema novca (za razliku od sadašnjeg) i porazgovarao sa njim, duša me je zabolela. Miloše nedostaješ mi.
Često lažem ljude kako mi je lepše bilo dok sam radio u "open space" kancelariji i nisam bio prebačen da radim od kuće. Imam jednu praznu gajbu u kojoj mogu da imam mir i tišinu dok radim i maksimalno se posvetim poslu dok mi traje radno vreme. Nadređeni su zadovoljniji sa mnom nego dok smo svi radili u kancelariji, uspevam da uskladim posao i privatni život i voleo bih da mogu ovako da radim do penzije.
Uvek sam bila neko kome je sve išlo lako za rukom. Sa jako malo truda sam postizala najbolje rezultate bilo da se radi o školi, sportu, takmičenjima, muzici ili bilo čemu. Volela bih da je ta želja za konstantnim dokazivanjem ostala iza mene. Sada imam 20 godina i konkurencija koju sada imam je naravno veća od one koju sam imala pre(govorim o fakultetu), što je naravno i normalno. Međutim, zbog toga što sam uvek bila najbolja toliko mi je teško da prihvatim svaki svoj "neuspeh" iako su to normalne greške svakoga od nas. Imam bolesnu želju za takmičenjem i mislim da vredim samo ako sam prva i najbolja u svemu ili bar većini stvari. Postalo je nezdravo.
Svima oko sebe sam postavio previsoka očekivanja. Čak i na faksu sam bio izvrstan, dobivao sve stipendije, bio na razmjeni, zarađivao uz studij prosječnu plaću. Nakon faksa odradio pripravništvo za mizeriju i otišao van. Vratio sam se u Slavoniju nakon 6 mjeseci, taman prije korone. Bio sam usamljen, nisam imao s kim makar prošetati. Sad radim državni posao za 600 eura, pola dam roditeljima, a pola mi ostane na računu jer se moji prijatelji i ja doslovno svaki vikend družimo po prirodi ili doma, odemo nekad na put. Kupio sam auto zaradom iz Njemačke, pa su sad i roditelji mobilni, prije nisu imali para. Familija i svi misle da bacam život i "što će selo reć", a ja konačno bez stresa, sretan. Iz kuće idem jedino ako upoznam neku, ali i od toga sam odustao bez žaljenja. Sam više ne idem nigdje.
Gdje se mogu upoznati normalni muškarci kojima nije seks na pameti, nego ljubav i da ne varaju, a da prilaze prvi (ne zato što sam umišljena, nego sramežljiva i strašljiva da priđem prva)? U klubovima ih nema (ili barem meni prilaze samo loši), a dok šetam gradom ili se vozim busem nitko ne prilazi osim turista. Izgledam dobro, ali sam povučena. Pa nisu valjda normalni samo na internetu :)
Kad komšinica prestane da stenje i vrišti ja izađem u bokserice na terasu i zapalim cigaru. Nek misle komšije da sam ja je*o.
Toliko sam vremena posvetila pisanju romana (oko tri godine) i stalno vršila neka istraživanja, kako bi bilo što uverljivije. Toliko sam bila ponosna na celu tu priču, kao i na sebe, jer sam je uspela izneti do kraja. Imala sam ideje za drugi, pa čak i treći nastavak. Međutim, nakon što je većina izdavačkih kuća pročitala moj rad, svi su rekli da "nije dovoljno dobro i da se verovatno neće prodavati". Iako nisam želela, muž me je nagovorio da kontaktiram izdavačke kuće. Pisala sam zbog sebe, ne zbog drugih, ali svakako bole reči profesionalaca da "nije dovoljno dobro".
Sprdali smo se s koronom i mislili da je to obična prehlada do kad tata nije završio na respiratoru... nepušač i bez ikakvih komorbiditeta :(
Osećam se bezvredno jer nemam posao koji bih želela i što nisam obezbedila detetu stan (nekretninu) za sve ove godine mog rada. Mnogi zacrtani planovi pali su u vodu. A opet, kada pogledam živote ljudi u mom okruženju shvatam koliko sam postigla iz perspektive odskle dolazim i iz pozicije samohrane majke.
Smatram da sam devojka prosečnog izgleda, ali izgleda po današnjim merilima i ispod proseka. Samostalna sam, radim 3 posla + povremeno izrađujem nakit. Nemam dečka skoro dve godine. Za te dve godine par puta sam izašla na prvi sastanak i nijednom nisam stigla do drugog jer se očigledno nikom nisam svidela. Nisam sponzoruša, dovoljno mi je da podelimo večeru i da ponekad dobijem neki znak pažnje. Sa druge strane drugarica koja važi za dobru ribu, ima malo dete, klasična sponzoruša. Za tri meseca se razvela i udala se za tipa koji živi u Nemačkoj. Koja je fora? Dovoljno je samo biti dobra riba.