Ja sam nesposobna da nađem partnera, kako drugačije da opišem ovo moje stanje ja ne znam. Šta god ja radila ne ide... Kada se sredim - ništa, kada se ne sredim - opet ništa. Izlazim tu i tamo, doduše moje društvo je uzak krug ljudi koji inače nemaju puno poznanika i prijatelja, pa tu nemam prilike da nekog upoznam, idem na fakultet ali na mom fakultetu studira hiljadu djevojaka i tri muškarca, tako da slaba fajda. S kim god ja pokušam stupiti u kontakt, on sa mnom ne želi da stupi i tako u krug. Ja ne znam stvarno koja je magija zavođenja i kako cure idu iz jedne veze u drugu, da je i meni bar jednu vezu pa eto drugaa mi i ne treba.
Upoznao sam jednu djevojku sasvim slučajno u gradu i jako mi se svidjela. Nije nikada prije bila u nekoj ozbiljnijoj vezi ali sav taj neki bijes u sebi je na meni ispoljavala, dugo sam joj šutio i trudio se da vidi da mi je stvarno stalo do nje ali kada bi rekla nismo mi jedno za drugo srce bi mi se raspadalo unutra. Sve se promjenilo kada je moj tata umro a ona je idalje nastavljala sa svojim hirovima, radio sam po 10-12 sati dnevno a ona nikada me nije htjela da sasluša, nije je zanimalo. Sve je stalo kada sam saznao da imam rak, i taj dan kada sam htjeo da popričam s njom bila je kao neko razmaženo derište. Ustao sam i pokazao joj nalaze i reko da ne mogu više da moram da mislim na sebe i na svoje zdravlje. Vidio sam da je skoro zaplakala ali sam samo otišo, moglo je sve biti drugačije jer ja nisam bio kreten prema njoj i sama je rekla da je nikada nisam povrijedio. Ako ovo vidiš samo želim da znaš da sam stvarno htjeo da ovo s nama uspije...
Već osam godina živim sama i ovo pišem dok doručkujem čokoladu i shvatam da to može. Mogu i da mi svetle novogodišnje lampice iznad kreveta cele godine. Bojler uključujem i kad nije jeftina struja. Hodam bosa i preskačem večeru bez da je ikog briga. Muzika ide na najjače bez gunđanja kako slušam narkomane i shvatam da mi ipak nekako fali ono vreme kada su roditelji mogli da mi kažu-stani.
Radim u banci i došao lik i pita kako da mu račun bude u mirovanju. I ja sve lepo pogledam, preračunam i kažem mu da mora da mu ostane 500 dinara da bi se podmirio račun za taj mesec a da naredni neće više skidati ako ne dira ništa. I on došao popodne kod koleginice i podigao taj novac. Ja sam opet ušla u račun sutradan jer je bio 1. u mesecu da proverim da li je sve ok i da li sam dobro izračunala kamatu za minus koji je koristio. Tu sam videla da je podigao novac prethodnog dana i ako sam mu rekla da treba da mu ostane na računu. Posle par meseci došao u banku i račun mu bio u minusu za održavanja i plus kamate na taj minus a on počeo da viče na koleginicu kako je on bio u banci i rečeno mu je da mu neće više ništa skidati sa računa. I ja ga vidim i priđem i sve ga lepo podsetim šta sam mu rekla a šta je on uradio i da nema prava da se sad žali da smo mu mi krive. Eto a da se nisam bavila njime ili da se nisam tu zatekla ubedio bi nas da smo mi pogrešile i da ga banka potkrada.
Obrisao sam sve informativne portale na facebook-u, ne čitam novine, ne gledam dnevnik...
Ljepota od života kad ne čitate svaki dan svakojake gluposti.
Gledam komšinicu kako igra sa decom fudbal, naučila ih je da igraju šah, prave razne stvari od plastelina... Moja žena uključi detetu TV i ode u drugu sobu da čita ljubavne romane.
Ponekad kad vidim nekoga koga znam pređem ulicu kako bih sebe poštedeo neobaveznog razgovora.
Da mi je ko pričao da ću na crno ići u teretanu, u neki podrum, ne bih mu vjerovao.
Pametnije odluke sam donosila kad sam imala 15, nego sad sa 23.