Šta se radi u situaciji kada više ne voliš partnera, više te ne privlači, čak te i nervira, ne prija ti njegov dodir ni prisustvo, ne sviđa ti se njegov način razmišljanja... a opet, sa druge strane ne možeš da zamisliš nijednog drugog pored sebe? Sve te godine, sve te uspomene, to što se poznajemo najbolje, što smo prošli toliko toga, što nam je već vreme da planiramo decu, a ne raskid... Ne mogu da zamislim drugog čoveka pored sebe, a kamoli da neko drugi bude otac moje dece. A ne mogu da prihvatim ni činjenicu da ću pored njega zauvek biti nesrećna u dubini duše i neispunjena. Ako me ne razumete, ako mislite da pričam gluposti, ako mislite da je lako odlučiti se, očigledno niste bili ni u sličnoj situaciji. I nemate pojma koliko ste srećni zbog toga. Ovo je gore i od prevare, od udarca... ako te prevari ili udari, bar znaš na čemu si, lakše je ostaviti nekog ko te ne poštuje. Inače i on se oseća isto ovako kao i ja.
Imam dobar posao, stan, živim sa momkom, ali nezadovoljna sam jer je previše statičan. Ništa nam se ne dešava. On najviše voli da leži i čita klasike, gleda filmove ili rešava šahovske zagonetke i sluša muziku. A ja bih da se krećem, izlazim, ludujem... Sve to moram sa drugaricama, jer on ne voli da izlazi, ne voli da putuje. I ne trudi se da nešto promeni. Imam 28 godina, a sa njim se osećam kao da imam 58.
Prije par dana, u društvu se povede priča o odmorima za ovo ljeto (svi se nadamo da neće biti problema sa putovanjima, bar u ove naše zemlje). Dvojica prijatelja pričaju kako će sa djevojkama ići na more, jer kako kažu, to im je pravi odmor, ali još nisu sigurni gdje će zbog finansija. Meni finansije nisu problem, i da imam djevojku, mogao bih da odem bilo gdje, ali nažalost, i dalje sam slobodan. Osjećao sam se nekako ružno zbog toga, skoro svi u društvu su u vezi, a ja nisam sposoban da nađem sebi partnera...
Moja sreća je jednostavna. Drago mi je što su moji zdravi, što nam je kraj pun zelenila. Volim što s vremena na vreme naiđem na knjigu, film ili osobu zbog koje ponovo zavolim život i sunce. Sve u svemu, vodim prosečan život i kažu mi da treba da težim nečemu boljem. Imala sam svoj mir, a sad me muči ta misao. Šta je bolje od sreće po ličnoj meri?
Treba da slavimo 20 godina mature, svi kukaju da je skupo i jedva njih pola bi došlo. Predložim da ih sve častim (radim u inostranstvu) i platim za sve da bi se svi okupili (ja ne mogu jer sam trudna). Kad sam bila srednja škola oni su skupili novac da idem na ekskurziju, ali mama mi nije dala jer nije imala novac da mi kupi pidžamu i stvari za poneti (oni ne znaju zašto nisam išla). Samo njih 5 je pristalo da ja platim, ostali se uvredili. Ne znam šta da radim.
Saznali smo da ne možemo imati dece, živimo u inostranstvu. Odlučili smo da napišemo testament da se sve deli na jednake delove na decu u familiji, njih 14. Međutim svekrva pametuje da treba sve da se piše samo njenom unuku od drugog sina.
Celog života mi je sex prioritet u vezama, imam 40. Nađem čoveka svog života, pametan, lep, dobar, slažemo se... Preko 2 godine zajedno a za to vreme sex 10 puta i to 3 minuta max najčešće.
Ako ga ostavim (ogromna odluka jer živimo zajedno preko) - osećaću se kao da ostavljam bolesnog čoveka kog volim. Ako ostanem - plakaću i dalje noću i biti isfrustrirana.
Ono što me najviše nervira je što njega boli du*e, pričali smo milion puta, neće vijagru, testosteron mu je ok, za prste i jezik čuo nije. Stidi se, kaže. Muškarci se okreću za mnom i on to vidi i zna. Plače kao dete, izvinjava se, znam da me voli.
Ne znam šta da radim ali ne mogu više ovako. Rasplačem se kad vidim scenu sexa ili čitam kako se ljudi vole... on kaže da svaki par ima problema... pa kako baš meni ovaj da zapadne?
Pišem prijavu za master rad u kojoj sam za ime roditelja navela ime majke, jer se s ocem ne slažem, jer je nasilan i jer bilo šta akademsko dalje od osnovnih studija radim zbog majke. Sad me ona ubeđuje da ipak stavim ime oca jer, citiram: ,,Nije ona razvedena pa da tako piše". Dokle više ova malograđanština i mentalitet žena koje ponižavaju same sebe?
Nema većeg osećaja usamljenosti kada si ceo dan okružen ljudima, a uveče iznova shvatiš da si apsolutno sam sa sobom.
Žao mi je NAŠEG naroda koji misli da je na zapadu SVE SAVRŠENO i da oni trebaju samo preć granicu i život će im biti bajka. E pa buuuđenje. Živim u Australiji gdje itekako ima nepravde, štela i podmetanja na poslu, gdje političari su isti kao i tamo, gdje si uvjek građanin drugog reda, gdje postoji samo pidžama i radno odijelo, gdje je sve preskupo i gdje radiš kao konj godinu dana da bi otišao na odmor tih par nedelja i uživao. Da ne počinjem o vrtićima, koliko su prljavi i o privatnim školama koje su preskupe... Zadovoljna sam svojim životom jer sam zdrava, voljena i imam dovoljno ali mladima treba reći ISTINU o zapadu. Svako dobro!