Užasavam se kad vidim koliko nekulture i bahatosti postoji u našem narodu. Naročito kada "tripuju" da su iznad nekog. Gledam kako se ponašaju prema konobarima, kolutaju očima, obraćaju im se sa "brate, sestro, kume, šefe, majstore, mali, mala", nalaze hiljadu zamjerki, zovu stotinu puta za gluposti, ne persiraju nikome. Sve to samo zato što im je dio posla da usluže goste. Odvratno!
Skoro sam završio fakultet i počeo da radim. Povećalo mi se samopouzdanje i tek sad sebe doživljavam kao odrasli osobu. Samo mi je žao što svoj život "počinjem" iz emocionalnog minusa. Niko nema takve roditelje kao ja, koji me mrze, verovatno nisam željen i bio sam prebijan od malena. Mislim da ih mrzim jer sama pomisao da provode vreme s mojom decom bez mog prisustva me užasava, ne želim decu blizu njih, toliko su mi odbojni i tolike traume imam od njih.
Mrzim šalu i ne znam da se šalim. Ljude koji se puno šale ne mogu da podnesem. Pravim se kao da uživam u njihovom humoru i smijuljim se na silu, a u stvari jedva čekam da mi se skinu s one stvari. Ne, ne treba da mračimo, ali nema potrebe za preseravanjem. Šta fali da budemo ozbiljni!?
Priznala sam drugarici da mi je jako teško što sam sama, a ona je rekla da nije trebalo da odbijam one momke koji su me primetili. Indirektno je rekla da nisam neka lepotica da mogu da biram. Ne tražim savršenog, samo ne može bilo ko da mi se svidi. Sad sam u još većem bedaku.
Bila sam zaljubljena u kolegu, sad je već "bivši kolega" jer sam dala otkaz i otišla zbog njega.
Toliko sam ga volela, bio je moja prva ljubav, istinski sam ga volela više od života.
A njega je bilo briga, pravio se da mu je žao što on nije zaljubljen u mene, a u stvari je jedva čekao da neka trči za njim.
Znala sam njegovu prošlost, da je imamo više devojaka za jednu noć nego devojaka sa kojima je bio u vezi i da je varao devojke.
Bila sam spremna koliko sam ga volela da sve to pregatim samo da budem sa njim.
Na kraju sam otišla i našla nov posao, upoznala novog kolegu koji je divan prema meni i pravi drug.
Ne znam, osećam neke emocije prema novom kolegi, drugu.
Ne znam šta je to, dal mi srce samo traži utehu ili ima nečeg. Al se plašim da pokušam nešto, jer neću da ugrozim naše prijateljstvo, jer i dalje ne mogu bivšeg kolegu da zaboravim, stalno mi je u mislima a prošlo je 6 meseci.
Ne znam više šta da radim i kako da ga zaboravim.
Užasno me nervira moj rođak. Nije završio faks, njegovi ga vratili kada je trebalo da prvu godinu obnovi treći put, radi samo neke sezonske bezvezne fizičke posliće, nema devojku, nema auto, živi sa roditeljima sa trideset i kusur ali zato "sve zna" o korona virusu, vakcinama, masoneriji, tajnim službama, "zna" da je Zemlja ravna, ko stoji iza političkih stranaka, zna šta se dešava u Ukrajini, zna unapred šta je Putin odlučio, o Evropskoj Uniji, sve zna ali zato ne zna svoj život da sredi...
Ovako, ne znam što mi je više činiti… malo sam pogubljena i mislim da trebam vremena razmisliti o svemu. Dakle s dečkom sam godinu dana, nikad nisam mislila da ću naći toliko divnog dečka. Imam 19 godina i nisam se naizlazila kao što je on, mislim da sam još pre mlada da bi se opterećivala vezama, kao da bi htjela neku slobodu ili sam se zasitila veze jer smo skoro svaki dan zajedno. Inače stalno nešto dramim i započinjem svađe, neki dan mi se previše toga nakupilo i našla sam “utjehu” u tome da bacim sve njegove poklone i stvari u smeće i raskinem s njime. Našli smo se da riješimo stvari i da “završimo” ovo među nama, rasplakali smo se oboje kada smo se zagrlili…. ne znam šta bi više mislila kao da sam pogubljena on je toliko dobar prema meni nikad mi loše ništa nije napravio, a ja stalno nešto dramim. Još uvijek pričamo i kao “pomirili” smo se ali ne spavam normalno od događaja kada sam bacila sve stvari… plačem svaki dan radi toga i osjećam veliku grižnju savjest. Nmg tako nastavit...
Odrasla sam u malom gradu gde nije bio neki izbor momaka. Poznavala sam svega 5 momaka sa kojima bih zaista bila u vezi, i svi su bili zauzeti. Kada sam otišla da studiram u malo veći grad, mislila sam da će biti bolje. Međutim nije. Prvo što je većina ljudi na faksu ima svoje strogo kontrolisane grupice buržuja sa kojima se druže, i praktično niko neće da širi krug. Imam par kolegica sa kojima bih mogla ići na kafe, međutim faks je jako zahtevan i nemam vremena. Takođe nemam ni neke sreće, jer sam upoznala možda 2 lika koji mi se sviđaju, jedan zauzet a drugi ispao psihopata. Nervira me moralisanje koje često čitam po internetu "upiši neki kurs neki đavo". U kojem svetu žive ti ljudi pa imaju toliko i vremena i para? Neki ljudi poput mene jednostavno nemaju sreće i to je to. Samo još uvek nisam naučila da se nosim s time.
Nije mi jasno zašto se ljudi opraštaju od pokojnih osoba na društvenim mrežama.
Vratio se ujak iz Njemačke i uživa u penziji od 1500 eura. Kupio kuću sa vrtom na moru i lijepo živi. Ali me nervira što meni prigovara jer želim otići van, a ne shvaća da ovdje nije ništa bolje od kad je otišao prije 30 godina. Pa što se ti nisi vratio ranije, još nakon rata? Lako je to govorit kad ima sređene financije do kraja života, a većinu života proveo u drugoj državi...