Drugarica se udala u ranim dvadesetim i ima dvoje dece. U poslednje vreme me često pita ima li neki dečko, a i priča kako vreme brzo leti i nismo tako mlade. Vrhunac je bio kad me je njen sin pitao kad ću da se udam i rodim decu. Dete je malo i najčešće samo ponavlja ono što čuje. Istina je da bih volela stabilnu vezu, ali ne forsiram to i uživam u onome što imam. Primetila sam da je drugarica počela da mi stvara pritisak i razmišljam da li je tako dobra kao što sam je smatrala.
Svaki mjesec imam minimalno dva tri događaja (svadbe, rođendani, babine, useljenja). Od plate mi na kraju ne ostaje ništa, čak ulazim u minuse ili ako je važnija svadba moram podići manji kredit. Maštam o tome da odem na odmor, izlet ili da konačno nakon šest godina kupim kvalitetne zimske čizme.
Kako je moguće da se godina već završava i da moj život i dalje stoji.
Kada će konačno "ljudi" da nauče da u čekaonicama bolnica, domova zdravlja, ambulanata ne pričaju telefonom na sav glas, ili preko ZVUČNIKA ili VIDEO POZIVA!? Valjda bi trebali da isključimo zvuk na telefonu i u tišini ili tihim govorom sačekamo svoj red i čujemo koga prozivaju, ili možda ne?
Čim vas svekrva voli, znajte da vas muž neće voleti. Jednostavno je tako. Dobra konekcija sa svekrvom=loša konekcija sa suprugom. Dok je sa taštama druga priča, ukoliko vas mrzi tašta brak vam neće uspeti. Podsvest će izmestiti ćerki i postaće monstrum prema vama KOLIKO je god voleli i trudili se održati brak. To toliko jasno uočavam, bar u mom okruženju.
Intelektualac sam, akademski građanin, mada ne radim u struci. Važim za normalnu osobu, ali često u društvu sa nekim ljudima i tokom razgovora sa njima, djelujem kao da imam neki oblik autizma. Takav sam od malena. Dok sam sa nekim ljudima potpuno opušten i ponašam se kao najšarmantnija i najopustenija osoba na svijetu, puna humora i koju ljudi vole i žele samnom da se druže, sa nekim drugim ljudima djelujem kao da sam psihički zaostao i da nemam dovoljno "normalnosti". Često tripujem da ljudi to primijete i da kod mnogih vlada mišljenje da sam debil, da sam lud i da sam zaostao.
Častila sam najbolju drugaricu kad sam diplomirala i našla posao, a ona je prema meni bila veoma škrta kad se zaposlila i završila faks. Znam da novac nije najbitniji, ovako se lepo slažemo, ali moram priznati da mi je to zasmetalo.
Dogovorim se s čovjekom za prvi sastanak, pozvao me da se vidimo u subotu. Fin razgovor na aplikaciji, malo flerta, dobra energija. Dođe subota, budim se oko 9 ujutro, vidim poruku od njega, kaže probudio se bolestan. Izvinjava se, pita možemo li odgoditi za utorak naveče, misli da će ozdraviti do tad. Ok, dešava se, meni se na razbolijeva, može utorak naveče u 7. Dođe utorak. Oko 6 sati je, ja se spremam, stiže poruka od njega. Otkazuje opet, s drugim izgovorom. Ostavila sam seen, ali me ipak pogodilo.
Ponašao sam se kao jedan dripac i obični kreten prema djevojci koja mi ništa nije loše uradila. Izbjegavao sam je maksimalno, skoro nikad gledao i uvijek držao na distanci. A ona je pokušavala da se približi i da ostvari neki prijateljski odnosi. Siguran sam da se pita zbog čega sam tako hladan i nezainteresovan bio. Istina koju neće saznati jeste da sam se zaljubio u nju a imao sam djevojku. Svaka dalja komunikacija sa njom bi me odvela u pogrešnom smjeru. Ona je otišla, promijenila kompaniju i danas kada se vidimo na ulici, što je veoma rijetko, samo okrene glavu i prođe dalje. Žao mi je zbog toga. Ali smatram jedinim rješnjem borbe sa zaljubljenošću.
Ja sam uvek voleo kafanu i skup život, da častim društvo, kod kuće sam kupovao najskuplju hranu i garderobu, išao na najskuplja mesta na letovanje i mislio da sam gospodin. Plaćao deci i ženi sve najskuplje. Moj mlađi brat je razmišljao drugačije. Da se kupi za kuću sve što treba. Da se nova kuća napravi. Da žena i deca imaju sve što treba, ali su decu vaspitali da budu skromni. Da ispoštuje maksimalno roditelje. Da ide na letovanje, ali da ne plaća skupe apartmane. Da se gosti u kući dočekaju kako treba. Nije ga zanimalo bahaćenje, skupi automobili i preskupi restorani. Vozi auto, koji je malo iznad prosečnog auta, može skuplji da priušti, ali neće. Kupio stan na moru, staru kuću sredio, dve nove napravio. Izdao svaku nekretninu koja mu je bila slobodna u tom trenutku, a ima nekoliko. Sve pošteno zaradio. Moj ponos. Ja samo ženin stan i deo u staroj kući koji nije sređen. Kupio plac, ali kuću nisam završio. Uvek sam mislio da sam pametniji od njega, ali sada sa skoro pedeset godina, sam shvatio da nisam.