Ponekad razmišljam, mi ljudi jurimo u životu stalno za nečim. Posao, kuća, trening, novci, status, živimo baš brzo. Međutim, kad čujemo kola hitne pomoći, sve stane, svi se sklone da ona mogu proći. To dođe kao podsjetnik da ništa nije važnije od ljudskog života. Nije više bitno što kasniš na posao, nit je bitno što imaš kredit za vratom. Samo staneš i pomisliš kako se nadaš da će se ta osoba spasiti.
Zašto pušači pokušavaju da predstave kao da je pusenje samo jedna obicna navika i da to nista ne govori o njima? Pusiti cigare u 21.veku je jedan totalno nepotreban i glup rizik da od sebe napraviš invalida.
Kompjuter mi je spas od svega. Da ga nemam mislim da bih odavno puko. Biti bez društva bez devojke bez para bez ičega je jako teško. Meni je on pomogao kao neki izduvni ventil, kroz njega sam živo život koji mi u realnosti nikad nije bio dostupan.
Za vikend se brzo odviknem od posla i u ponedeljak mi je već teško da krenem ponovo. Najlepše je ne raditi, mogu radoholičari da pričaju šta hoće!
Za ove što govore nešto o kesama kako se čuvaju i sl, ja ću reći da potpuno shvatam zašto. Mi otišli u Alcott, kupio on pantalone od 20 eur. Na kasi ispred nas još neka cura i vidimo na kasi broj koliki je račun. Radnica je pita hoće li kesu, ova kaže da hoće i iznos se poveća za 5 eur. Obična papirna kesa na kojoj piše Alcott 5 eur. I mi bismo isto rekli da nismo znali koliko košta da hoćemo. A ovaj moj čim je došao na kasu kaže "Nama ne treba kesa" i u ruci je nosio. Kaže meni "Idemo na sladoled ako hoćeš, bolje to nego da platimo kesu kao da je od zlata, četvrinu koliko koštaju pantalone".
Kupio sam supruzi mobitel za Božić i usred prebacivanja podataka sa starog ugledao nekoliko sumnjivih fotografija. Tada sam shvatio da me varala. Imamo malo dijete i srce me neizmjerno boli. Ne želim mu uništiti Božić. Supruga je ulazila u kuću iz kupnje i bio sam uvjeren da ću dobiti sat za Božić, pa sam se išao „iskupiti“ s novim iPhoneom. Umjesto toga dobio sam čarape i podlogu za radni stol. Ne treba vam posebno objašnjavati za koga je sat bio. Bol me slama. Toliko sam toga u životu podredio njoj. Ne znam kako ću dalje, ali moram nastaviti. Najviše me plaši pomisao da bi idući Božić mogao provesti sam. Nisam nikome rekao što se dogodilo jer nisam želio nikome uništiti blagdane. Samo sam prijatelju, kod kojeg smo trebali slaviti Novu godinu, rekao razlog zašto nećemo doći i zamolio ga da to zadrži za sebe. S njim imam i tvrtku, pa ću zatražiti mjesec dana odsustva i negdje otputovati kako bi se ona u miru odselila. U kuću ću ugraditi kamere jer ne želim da se vucaraju po mojoj kući!
Postoji li neko ko ne igra igrice i ko se može otvoriti u potpunosti?