Otac je nakon nepunih 4 mjeseci od mamine izgubljene bitke sa rakom našao djevojku mlađu od mene (25). Osjećam se posve sama u ovoj neizmjernoj boli koja ne prolazi.
Otišao sam da živim na drugi kraj sveta 10 000km od kuće. Osim uže porodice za 4 godine niko mi nije prvi poruku napisao, bez da sam se ja prvi javio. U isto vreme me to i ljuti i daje mi snagu i neki inat da možda nisam pogrešio što sam otišao. Barem stvarno znam kome nešto značim i ko misli na mene. Sve u svoje vreme :)
Pročitala sam veliki broj knjiga. I kada slučajno ugledam knjige kod neke osobe, radost mi je posebno velika jer je ona već deo mog sveta i mog znanja. Podsećaju me na sve što sam ostvarila kroz čitanje.
Partner je u sred intimnog odnosa počeo da izgovara ime bivše partnerke! Ljudi moji, osjećaj je grozan! Zar se to baš meni moralo desiti? Da li to ima veze sa osjećanjima prema bivšoj ili je to samo navika???
Kad dođe slava, kao da sam na psihijatriji. Sve sami experti i znaju sve o svemu, tračaju, ispituju ko u policijskoj stanici, histerišu prilikom raspravljanja o politici, daju savjete ko da su vrhunski stručnjaci za život, a ne znaju svoju dijagnozu. I još mi majka kaže da sam ja luda što izbjegavam ljude jer "normalno je pričati i slušati". Neka, radije ću ja biti ta "luda".
Kako me nervira u busu kada neko nešto gleda na telefonu a zvuk im pojačan do kraja! Imaju li ljudi osećaj da nisu sami i kako nemaju gram opšte kulture, meni nije jasno.
Nikada neću zaboraviti, niti razumeti reči moje mame, dok me je skidala polugolog sa jedne devojke, jer nas je nahvatala na gomili u mojoj sobi. Od tolikog posla, nismo je čuli kada je ušla u stan, niti smo je čuli kada je otvorila vrata moje sobe i zatekla nas in sweden action 😄😄😄 Drala se, mislim da nas je čuo policajac na ćošci, koji je regulisao saobraćaj. Dobro da nije došao da vidi šta se dešava u stanu, od tolike dreke.
U braku sam, imamo bebu i živimo u zajednici sa muževim roditeljima. Volim svoju porodicu i trudim se da sve bude kako treba, ali u poslednje vreme mi postaje jako teško. Mužu strašno smeta kada odem u grad, bilo da idem na feniranje, nokte ili samo da prošetam s detetom. Smatra da „nema potrebe“ i da treba vise da sam kod kuće. Svekrva se često meša oko bebe, a čak mi je i svekar prigovorio što idem u grad par puta sedmično.
Ja iskreno ne mislim da radim nešto loše, nisam zapostavila dete, kuću ni muža, ali osećam kao da ne smem da imam ni najmanje vreme za sebe. Kada pokušam da razgovaram s mužem o tome, on kaže da „meni sve smeta“, da sam „teška“ i da „ne sme niko ništa da mi kaže“.
Rekla sam gazdarici da idem na umjetnu oplodnju. Sad očekuje da joj ja govorim sve šta mi rade kad me pregledaju očekuje kad izađem sa pregleda da je zovem da sve kažem. Normalno mislim da ne treba to da zna. Ostali na poslu idu na bolovanje i zovu je onda da bi došli nazad iako su na bolovanju. Ja stvarno ne znam ako radim 8h to je to nema prava da se mješa u moj privatni život. Kuda ide ovaj svijet.
Moja žena ne zna dobro da izgovori slovo R. Kad je rodila devojčicu, ubedio sam je da se zove Aurora samo da je čujem kako slatko kaže 2 puta R za samo par sekundi i to najdražem biću koje imamo nas dvoje...usput, ime mi se baš sviđa a zbog izgovora još više...volim ih obe najviše na Svetu.