Imam platu 2300 evra u Beogradu, radim u IT sektoru i vozim Fiata od 6000 evra. Ne znam odakle toliki Poršei i skupa auta po gradu? Zar većina u gradu ima plate po 4000-5000e pa to mogu finansirati? Meni padne mrak na oči kad mi se upali lampica na Fiatu jer znam da će me popravka izaći 300-400e.
Moji roditelji ne žele upoznati svojeg trogodišnjeg unuka jer se ne slažu s našim brakom od početka.
Naletim na tik toku na momka iz Hrvatske, koji neverovatno liči na mog dedu, mimika, osmeh, oblik lica, oči i pogled. Moj deda je bio u vojsci 2 godine 1960-1962 u Karlovcu kod Zagreba a ovaj momak je iz tog mesta. Nađem ga na fejsu, 1995 godište, nađem mu porodične slike, ni otac ni mama mu ne liče na mog dedu ali imam neki lud osećaj da, mi je brat, da mu je moj deda deda. Ne znam kako da mu se obratim a da ne ispadnem psiho. Imam dedine slike iz vojske koje je slao u pismu i njih dvojica liče kao jaje jajetu.
Rekla sam radnicima hitne pomoći: ,,Hvala što ste došli". Kad će mama: ,,Ne kaže se hvala, to je njihova dužnost". Pa dobro, mogu valjda da se zahvalim ljudima što obavljaju svoju dužnost. Ne obavljaju svi svoje dužnosti.
Kad sam bila druga srednje majka se razbolela i dobila otkaz. Ona je do tada bila ta koja je o svemu brinula celu brigu o kući i nama je ona vodila. Jedino je ona uvek radila, dok bi otac radio mesec dva, dao otkaz i lenčario kući. Ja sam se uz srednju zaposlila, a mlađa sestra i brat su vodili brigu o majci jer je mom ocu to bilo previše pa bi pobegao kod svoje majke ostavljajući nas danima bez hrane i novca. Ja sam se zaposlila odmah nakon srednje i radila često po 2 posla, školovala i sebe i brata i sestru (svi smo bili na budžetu). Ceo finansijski teret je bio na meni i morala sam da odem u inostranstvo i tamo radila po dva posla da bih mogla sve da postignem. Prošle godine uspela sam da kupim kuću majci i meni (sestra i brat žive sa svojim supružnicima). Sad mogu najzad da imam mir i posvetim se sebi, a ja sam duboko nesrećna i depresivna. Imam sve uslove (kuću, auto, ušteđevinu), ali samo bih spavala celi dan i teško mi je da bilo šta uradim jer nemam volje.
Imam tetku koju rijetko viđam. Ipak, svaki puta kada se vidimo ona mora istaknuti barem jedan "problem" koji ja po njoj imam. Kile, dlačice po licu, sijede, prorijeđena kosa, mladeži, bubuljice, kako radim ovo ili ono. Jučer me "morala posavjetovati" o veličini naušnica koje nosim jer su po njoj prevelike i preteške. Osobno, nikada mi nije bila lijepa (ni izvana, a bome ni iznutra), ali nemam taj kompleks pa da joj to moram reći u facu. Istovremeno, iskreno žalim njezinog sina. Promatram ga jučer, nije neka ljepota, ali nije ni ružan dečko. Ipak, samopouzdanje 0 bodova, komunikacijske vještine 0 bodova. Nije ni čudo obzirom na to tko mu je majka i kakav jezik ima.
Svaki radni dan dođem na prozor i pogledom tražim njen automobil, samo da vidim da li je na poslu. Vidamo se samo na hodnicima i u zajedničkoj kuhinji. Jedina komunikacija nam je "dobro jutro". Vidi se u očima da joj se sviđam, kada me ugleda osmjeh joj se pojavi na licu a kada je okrenuta leđima, polako se okrene da bi me pogledala krišom. Ne bih da lažem, zaista mi se jako dopada. Međutim, oženjen sam. Ponašam se nezainteresovano i imam ozbiljan pogled lica. Ne gledam za njom kada je tu. A mota mi se po glavi kada je nema. Volim svoju suprugu i neću je prevariti niti dopustiti da se na bilo koji način zabrine. A ovoj kolegici želim nekoga, ko je min 2x bolji od mene. Nećeš mi ući u srce, jer ako se približiš tu, dati ću otkaz da te ne bih vidao više. A supruga nikada neće saznati pravi razlog.
Dan danas nakon pet godina braka mrzim svoj odabir kumova na vjenčanju. 99% vremena su proveli izvan sale većinom sami sa cigarom, morala sam ih par puta molit da uđu u salu plesat, u pola 3 su se pokupili i išli spavat iako je slavlje trajalo do 6 ujutro. A da ne govorim da su se neki gosti 10x bolje obukli nego oni.
Kada razmislim ne sećam se kada sam poslednji put od svojih roditelja čula "dobro jutro, kako si...", (ne sećam se ni da li sam ikada čula) zagrljaj takođe ne znam da li sam ikada dobila... Međutim ako me pitate kada su mi poslednji put rekli da sam zatucana i debela, ne bih znala tačan broj ali sigurno bar 5 puta dnevno svaki dan. Kada bih im ovo rekla, rekli bi kako sam nezahvalna, kako je to za moje dobro i da oni nisu imali dobar život. Ja razumem da roditelji kritikuju sviju decu, ali zar ta kritika mora tako biti okrutna, a to pokazivanje ljubavi tako zanemareno.
Smatram da je svaki posao koji je pošten u redu i da nije sramota ništa raditi, ali posao hostese je za mene nekako jeftin, kada čujem da su danas studentkinje masovno hostese jednostavno nemam lepo mišljenje o takvim devojkama. Možda sam previše zatucana i možda samo znam loše primere devojaka koje su se time bavile ali jednostavno mi je jeftino za devojku, ja da sam muško nikada ne bih pogledao devojku koja je hostesa.