Za vikend su djeca spavala kod bake i dede. Muž i ja smo se odvezli na periferiju grada i vodili ljubav u autu, da se podsjetimo i starih dana.
Krenula sam da pušim da bih mogla da idem na puš pauze - da znate da prija, onako ti bude glupo da ideš na pauzu, ovako imam izgovor uvek da se sklonim tih 5 minuta.
Ugasila sam društvene mreže zbog veštačke inteligencije. Dosadni ste sa svim tim lažiranim slikama i videima. Odvratno!
Jedna od najgorih sorti ljudi su oni laprdavci od kojih ne možeš doći do reči. Melju bez prestanka, a ako ti kreneš da pričaš nešto, onda se ubacuju, prave pametni itd. Odvratno, odvratno. Gade mi se. Od takvih bežim na kilometar.
Bivši me je toliko sjebo da sam se prešaltala na devojke.
Roditelji ne pričaju sa mnom jer sam mužu oprostila prevaru.
U današnje vreme su muškarci od 40+ godina bolji frajeri od ovih 20+.
Više domova za stare treba da se grade. Nisam stara. Samo razmišljam da kada za 40god(ako doživim) i ako slučajno ne mogu sama da se staram o sebi, otišla bih u dom. Ne bih da budem na teret deci. Domovi bi trebalo da su pristupačni, to nije luksuz.
Po Facebook-u su mi počele izlaziti reklame za firmu u kojoj trenutno radim…
Toliko je toga obećano u oglasu, toliko nahvaljeno, toliko plastično.
Nigde u oglasu ne piše da se, obećani bonus iz oglasa, isplaćuje samo ukoliko radiš najmanje 3 godine, obećana plata od 1.500€ - seniori u firmi je nemaju, obećani “poklon dobrodošlice” je jumbo pizza koja se deli na 40 uposlenika;
“neograničen broj slobodnih dana” - slobodan dan moraš najaviti barem 3 meseca unapred kao zahtev koji može a i ne mora biti odobren itd.
Sramota me je da priznam koliko sam zaokupirana svojim fizičkim izgledom, da sam puna kompleksa i da stalno razmišljam o načinima na koji mogu da se popravim. U društvu se pravim da sam samopouzdana osoba zadovoljna sobom i ponašam se nonšalantno kad se pomenu teme vezane za lepotu, a kod kuće je druga priča. Kozmetika, treninzi, kosa, šminka, analiziranje svake pore na nosu, svake crtice i mladeža. I ovo moje stanje traje od 7. razreda osnovne, a sad sam u srednjim dvadesetima. Kao dete sam bila jako ružna. Imala sam problematično lice, nosila sam protezu, mama mi je pravila neku smešnu frizuru, imala sam grbav nos, koji sam posle srednje operisala. Niko me nije zezao za izgled, ali sam se našla u 100 situacija u kojima bi mi indirektno bilo stavljeno do znanja da nisam lepa kao druge devojčice. Nikad kao dete nisam dobila kompliment vezan za izgled i mislim da zbog toga vučem ovolike komplekse.