Imala sam dečka u Beogradu. Često sam išla kod njega. Kad god bih se vraćala kući i kad me isprati na autobus, kupio bi mi igračku na autobuskoj stanici. Bila sam tako srećna dok idem kući zagrljena sa tim igračkama. Igračke su sada u krevetu, vakumirane, sada već odavno bivši dečko - ko zna gde je. Ali zatvaranjem autobuske stanice u Beogradu, kao da sam opet raskinula sa njim. Toliko uspomena. Na toj stanici nikad nije bilo svađa, samo čista emocija. Odatle je već postojalo nedostajanje.
Par mjeseci smo u vezi, a danas joj je rođendan. Rekla mi je da ne objavljujem našu sliku za rođendan jer hoće da vidi da li će joj bivši čestitat. I jeste, pa je rekla da tek tad smijem objaviti. Evo ne znam šta da mislim.
Pre 10 godina sam upoznala jednu devojku na poslu. Radile smo zajedno jednu ili dve smene, ali mi je ostala u jako lepom sećanju. Mila, draga, prijatna, prelepa! Posle toga sam je srela još jednom ili dva puta, uvek je ostavljala pozitvinu energiju i neku milinu posle susreta.
Juče mi je drugarica rekla da je ta devojka umrla od raka. Samo razmišljam o njoj i o tome koliko je svet ostao siromašniji njenom gubitkom. Ne mogu ni da zamislim kako je njenim roditeljima i suprugu bilo teško.
Razgovarala sam sa jednim dečkom prošle godine i mislila sam da mi se svideo sve dok nisam upoznala njegovog druga. Iz prve bio je sve što sam ikad željela. Bio je brižan, drag i rado se razgovarao sa mnom o svemu. Čak smo otišli van i tad me prvi put poljubio. Sve je bilo kao san. Ja sam mu dala sve, sva ja i svi moji osjećaji bili su kao njegovi. Nakon nekoliko tjedana shvatila sam da me blokirao svugdje. Ne mogu ni opisat svoju tugu u to vrijeme. Nakon par mjeseci opet smo počeli razgovarati i tako narednih godinu dana, on - off. Zadnji put kada smo otišli van, razgovarali smo o svemu, ja sam plakala i molila sam ga da me izabere umjesto nje. Kada sam se smirila, samo me pitao “Ako misliš da sam tako loš, zašto me i dalje voliš?”. Ja na to pitanje nisam imala odgovor. Prije nego što je otišao kući dao mi je zagrljaj, a ono što nisam znala je to da će nam to biti zadnji zagrljaj. Sada ga voli druga, ali ja njega idalje volim i uvijek hoću. Zauvijek fališ. ❤️
Moja devojka, mislim nismo još zvanično, ali viđamo se i krili smo to, je upravo viđena s drugim muškarcem, devojke kažu da ako postoji savršen momak, onda sam to ja, posao gde mi je plata 200.000-250.000. RSD, kuća u centru, auto od 20.000 evra, posao sa jakom funkcijom, visok, krupan, građen lepo, bavim se sportom, ne pijem alkohol, beskrajno veran, nisam lajkovo sliku drugoj devojci, i opet doživim to, mogu koju devojku poželim da imam, a eto ja sam idiot ispo na kraju, hteo sam da budem dobar, moram da podelim ovo jer mi se duša raspada, oči su pune suza, čime sam ja ovo zaslužio ne znam, al boli i previše.
Tako da ne prosipajte priču da su žene ugrožena vrsta.
Imala sam jednu lošu vezu u ranim dvadesetima. Šest mjeseci sam bila s njim u vezi. Na samom početku se pokazao najbolji, u šta sam se ja zaljubila, da bi vremenom shvatila da je narcis i patološki lažov. Lagao me o svemu, povrijedio me je emotivno. Nakon šest mjeseci veze, samo je nestao, uz nagovor roditelja, koji od samog početka nisu bili za vezu između nas. Poslije te boli, više nikad nisam ista. Potakao je blažu depresiju u meni. Poslije te veze, sama sam godinama, i ne želim više da imam ikoga, jer je većina muškaraca sa ženama iz jednog razloga.
Ne bih mogla podnijeti da mi opet neki tako napravi. Zgadio mi se današnji muški rod, jer skoro svi žele nekakve šeme, a ja sam old-school cura za ozbiljnu vezu.
Kako je dobro kad imas 4-5 devojaka sa kojima pišeš i viđaš se i onda kada te ta jedna 'seen' ili iskulira za kafu taj dan ti imaš još njih sa kojima se dogovoriš taj dan. Kako sam bio glup i uvek se čuo i viđao samo sa jednom devojkom. Svaka devojka ima bar 10 momaka sa kojima redovno se čuje i bar 3 sa kojima se viđa, to nije ništa neobično, samo smo mi momci veoma glupi i verovali u ljubav iz bajke. Živote hvala ti što si me godinama šamarao i konačno pokazao pravi put. :D
Radim studentski posao i kad javim da sam bolesna (doslovno 2. put u godinu dana) šef se vidno naljuti. Onako je simpatičan, druželjubiv sve kao fino s nama veselo. I pomisliš da je dobar i da ti želi dobro, ali očito se ni razbolit ne smiješ. Meni je ovo samo lekcija da ne vjerujete šefovima čak i kad su kao prijateljski s vama i dobri. Ja sam bila naivna na početku, mislila sam da smo svi mi prijatelji. Ali svako ustvari samo gleda svoju guzicu.
Dugo mi je trebalo da objasnim sebi zašto razvedene muškarce držim u istom košu sa oženjenima. Prvo, ako imaju decu iz prethodnog braka, nikad neće biti slobodni kao slobodni momci, ma kako uspešno rešili svoj odnos sa prethodnom porodicom.
Drugo, ne živimo više u eri ugovorenih brakova, pa su roditelji pogrešili a mi jadni sve probali pa nam ne ide u braku i ostalo je da se razvedemo.
U eri gde je vanbračna zajednica izjednačena sa bračnom, ne razumem šta ljude tera da daju reč pred bogom i ljudima da će kraj nekoga ostati doživotno, a onda svoju reč pogaze.
I zato, za moj pojam razveden muškarac je isto što i oženjen, samo nije od reči. Isto važi i za žene.
Kad je ostala u drugom stanju, otvoreno sam joj rekao da joj je bolje da abortira ako očekuje neku pomoć od mene jer ja nisam čovek za brak, porodicu i decu i nemam nameru da živim takav život, rekla je da neće i da će se sama snalaziti kako zna i ume. Porođaj joj se iskomplikovao pa su i ona i dete umrli. Malo mi je i krivo iskreno jer se osećam kao da sam i nju i dete izbaksuzirao.