Počela sam da opasno ismevam dic pic likove. Ako se neko doslovno usudi da meni kao nepoznatoj devojci pošalje sliku svog polnog organa, znači da je otvoren na sve reakcije. Doslovno se - ogolio. Sem ako je u pitanju cerekanje, prozivanje, pitanje šta on s tim planira da radi, konstatacija da bi mu slamčica od soka bila široka i slično. Večeras mi šalje poruku lik od preko 50 godina. Poruka ide u onaj drugi folder, gde su ljudi koje ne poznajete, profil mi je zaključan, a profilna - jedva se vidi da je žensko. I on tu nađe da mi šalje... To. Moj odgovor je bio: ,,To, deda! Ožeži!" i jedno tri reda smejanja, pre blokiranja. Ako će već neko probati da me šikanira i smara, nek mi bar bude zabavno. A sebe sam svakako nasmejala. Jeste malo crni humor, ali takva su vremena.
Ženim se, a ta devojka me uopšte ne privlači, nemam drugu niti razmišljam o drugoj, slažemo se sve je super ali nema strasti, kada smo počeli da se zabavljamo ona je imala stvarno teške trenutke u životu nisam želeo da je povredim dodatno raskidom, onda je imala smrt bliskog iz porodice, ja sam je zaprosio opet jer mi je bilo žao i nema više nikoga sem mene i evo sada treba da je oženim. Jedino mi je žao nje, ja je nikada neću ostaviti ali nikada to neće biti sa moje strane...
Pitaju me jesam li se udala pa kad kažem da nisam još pitaju i zašto nisam. Pa ne znam brate, niko me neće, imaš li još koje pitanje pa da idem da plačem kod kuće.
Jučer sam se toliko isplakala da sam željela da umrem, oči su me zaboljele od plakanja. Zašto je ovaj život tako težak, zašto sam toliko nesretna...
Ne reagujem dobro na djecu, baš osjećam stres kad čujem nečije dijete da vrišti, i sve to što djeca rade mi se gadi, kakanje u pelenu, povraćanje, balavljenje, znoj... Problem je što sam mislila da će mi se što budem starija te stvari manje gaditi i da ću imati veću želju za djecom, međutim čini mi se da je sve gore. I sve mi više smeta buka generalno, pogotovo to vrištanje.
Na poslu najviše mrzim kolege koje su sebične i ne dele znanje. Valjda misle da su bogom dani. Ne kapiram to, ako nešto znaš, objasni i drugima, pomozi. To je čista sujeta i ništa drugo, jer se plaše da će neko drugi to da savlada bolje od njih. Ja sam uvek delila svoje znanje sa svima, to mi je sasvim normalno. Pa i ja nekad nešto neću znati, i trebaće mi pomoć, kako mogu očekivati da mene neko nauči nečemu ako ja neću nikoga? Jedna takva je dobila otkaz, i neka je.
Od 2022. godine imam istu platu (900 evra). Imam osećaj da mi se plata iz godine u godinu smanjuje. U 2022. godini sam mogla od svoje plate i da platim stan, račune, da živim i uštedim nešto, sada se sve svodi na minimum. Svesno se odričem svega što mi nije neopodno, na stan i hranu mi odlazi više od pola plate. Mnogo me to frustrira, sekira, zaradim ja nešto i sa strane, ali ne mogu da verujem da je u ovoj zemlji život postao luksuz. Pritom ne radim za minimalac, još više se rastužim kada znam da neko zaradi pola ove plate. Znam da ljudi sa ovom platom izdržavaju i porodicu, ali to ne menja činjenicu da je za život u Srbiji to MALO. 100.000 dinara je nekada bila ok plata, sada nije.
Gledajući tuđe profile stalno mislim kako drugi vode savršene živote.
Posao me toliko iscrpi da posle nemam volje ni za čim. Zaboravila sam kako je kad sam naspavana...