Došao mužev ujak iz Crne gore na neke lekarske preglede u Beograd. Kako zbog posla nisam ništa spremala, kažem mužu da sam rezervisala restoran uveče kad i on obavi sve preglede da večeramo. Muž je napao da ja plaćam taj restoran i nisam trebala to uraditi već nešto spremiti i da sam lenja. Ujak je izuzetan čovek, koji zaslužuje i mnogo više da ga bolje ugostimo. I za 2 godine braka ga nismo izveli nikad ni na picu kad dolazi a on nas svuda vodi, čašćava u Crnoj gori. Dve nedelje posle toga dolazi mu sestra sa mužem i ćerkom iz Makedonije, vodim ih u piceriju, isto muž odbija da plati. Novac nije problem jer izdržava brata, snajku, bratanca i majku ali ovo mi je dalo razlog da dobro razmislim šta bi bilo da su to moji a ne njegovi rođaci. Dok mi delimo račune pola pola od majke još nije presekao pupčanu vrpcu da možemo da živimo ko sav normalan svet i da ne pravi dramu za 2 family pizze i piće.
Umrle su mi mama i baka u roku od godinu i pol dana. Živim vani 10 godina i obitelj ne mari za mene iako sam pokušala sve da imam povezanost s njima. Tata je šovinist i nikad me nije previše preferirao jer sam žensko. Brat nikad nije bio podrška. Sad sam u lošoj situaciji s dečkom i nakon 7 godina i kupnje kuće, čini se da je veza gotova jer se ne trudi raditi na problemima koji su ozbiljni. Nemam djecu jer sam se brinula o mami koja je dugo bila bolesna i živjela sam na dvije strane da sve isfinanciram i bila sam uz nju do kraja. Ostajem sama i ne znam kako dalje sa svojih 35. Imala sam osobe koje su me beskrajno voljele i sve se raspalo u par godina. Počela sam mrziti život, sudbinu i sebe. Ne znam kako se izvući iz crnih misli i bojim se.
Samo jednom u životu sam prišao devojci i to je bilo pre skoro četiri godine, nju sam smuvao iz prve ali mi se to brzo obilo o glavu i završilo katastrofa, nikada više nisam prilazio jer smatram i vidim da bi isto prošao. A pravo da kažem kako sam sve bliže tridesetoj (još 4 godine) sve manje imam i želje i živaca.
Mrzim što je za svaki posao potreban razgovor s ljudima. Šta sa nama povučenima koji ne volimo da pričamo sa ljudima? Najviše bih volela da sam sama na poslu. Još mi žene, do pre 50 godina nismo išle na posao, a sad odjednom treba da koristimo muški mozak i da se eksponišemo i egzibicionišemo muškarcima.
Slučajno mi je naišao snimak nekog poznatog jutjubera koji kaže kako mu devojka(dok su bili zajedno) nikad ništa nije spremila, niti je ikad počistila kuću. Inače ga ne gotivim, kao ni ostale 'influensere' ili kako se već predstavljaju. Ono što me zaista zabrinjava su komentari žena 'nađi onda kućnu pomoćnicu' i ostala s*anja. To mogu pisati samo lenčine koje jaje ne znaju da ispeku i one koje bi sve na gotovo, a da se slikaju po ceo dan, šminkaju i misle o tome gde će otići ili otputovati. Žensko sam, ali živo me zanima zbog čega se vi toliko vređate kad neko to izjavi, osim ako same niste takve? Pa valjda je to normalno? Niko ne kaže da žena treba da bude sluga i da konstantno nešto radi, a da muškarac ne pomogne. Vi se vređate čim vam neko pomene to i odmah idete u napad. Imate neku iskrivljenu sliku da ste vi 'sluškinje' ako spremite jelo i počistite nešto?! Bome, vi imate neku opasnu šifru i dijagnozu. Jadni vaši partneri sa vama.
Čovjek je lagao da će se razvesti. Oženjen i ima dijete. Navodno ne živi sa ženom. Bili smo kolege. Dala sam otkaz iz više razloga, ali on je glavni. Dok se on trudio oko mene da mi pokaže i dokaže da me voli a ja bila rezervisana jer je oženjen, ja sam se zaljubila. Nisam htjela ništa imati sa oženjenim čovjekom. Nismo imali ništa fizički, ali moje srce je osvojio. Nismo se ni družili van posla. Kasnije sam saznala da ima krimi dosje i da ima dugovanja zbog kojih se ne razvodi, jer bi izgubio starateljstvo. Da li me je stvarno volio a nije se mogao razvesti ili se samo igrao? Možda mi je pokušavao reći... U svakom slučaju srce mi je slomljeno. Ako se igrao, najiskrenije želim da mu Bog polomi obje noge i ruke pa da ga boli kao mene. I bez posla i slomljenog srca. Ne dam se. Borim se. Nadam se da će moje vrijeme doći...
Davne 1988. smo morali da pišemo dnevnik šta smo radili preko leta, da nam mozak ne zakržlja od igranja napolju. Meni je svaki dan bio isti, izađem napolje, igramo se, mama kreće i zove da idemo na groblje jer je umrla baba 5 meseci ranije i mama je uzela godišnji preko celog leta i morao sam na groblje svakog dana da bih joj pomagao oko sipanja i nošenja vode dok ona briše spomenik. Nakon tih 1h sam ceo dan bio napolju. I ja naravno pošten pisao sve to u dnevnik. Učiteljica je 'ladno čitala svaki dnevnik, niko se nije tome nadao, a samo je mene od svih prozvala i pitala šta sam radio i onda ušla dublje u te odlaske na groblje i svi su imali čudnih tih nekoliko minuta. Naredne godine nije tražila da pišemo dnevnike.
Prijateljica koja živi u inostranstvu pozvala me da joj budem kuma kćerki.
Još je rekla, ništa ne očekujem, nikakve skupe poklone, pare, jedino možeš kupiti neku sitnicu maloj za uspomenu. I tako smo se i dogovorili. Naravno, put do tamo i sve to košta, a mi smo u fazi štednje za krov na kući. Ja zbog tog sebi uskraćujem neke stvari (bez kojih i mogu) da uštedimo nešto za puta. Ali ljuti me moj suprug koji stalno računa i nabraja, za te pare smo mogli dio krova, za te pare smo ovo, za te pare smo ono. Pa zar sam trebala odbiti prijateljicu i zar je sve u kući?
Pre tri meseca sam postala mama. Obožavam svog sina, to koliko ga volim ne mogu reči da opišu. Ali ja sam sama sa njim svaki dan, ceo dan. Nekad prosto poludim, valjda me stigne umor, stres i sve i puknem. Znam da je on mali, da ništa još uvek ne zna i da ništa nije on kriv, ali nekad prosto ne mogu, krenem da vičem, sva se tresem i plašim se da ga u tim trenucima ne povredim. Ja ne mogu da opišem koliko se tada ne osećam kao ja. To nisam ja, ja volim to dete, jedva sam čekala to dete. I onda ga samo spustim, on plače, ja plačem. Ali moram da ga spustim negde i pomerim se, samo na minut, da udahnem, smirim se, popijem vode i dođem sebi. Ne želim da me ne voli moje dete i da me se plaši. Želim da mu budem dobra majka, a ne ovakva.
Mogu li se u životu voleti dva muškarca? Jedan da bude tu da pruža stabilnost i sigurnost, bezuslovnu ljubav, čovek za brak. Drugi da pruža tu strast i uzbuđenje...povremeno...