Imam prijateljicu koju sam smatrala najboljom, ona studira medicinu i tu i tamo bi ju znala pitat o nekim svojim zdravstvenim situacijama. U zadnje vrijeme smo se malo udaljile tj ona se odmakla od mene. Ja sam je i dalje smatrala svojom osobom br1 no nekidan kad sam imala potencijalno ozbiljan zdravstveni problem nazvala sam ju u 5 ujutro (što nikad ne radim) na što mi je ona rekla da sam prešla granicu i da je taj poziv neprihvatljiv. Boli me jer sam samo htjela njenu pomoć i bila sam uplašena. Što učiniti?
Radi disfunconalne familije i ismijavanja i odbacivanja koje sam doživjela kao djete od vršnjaka napravila sam od sebe “savršenu” osobu. Od karijere, do karaktera, fizičkog izgleda - garderoba, fileri, botox, svaka meni čast, a zapravo sam gušila autentičnu sebe. Tek sada u 29 sam pošla na psihoterapiju i želim biti zdrava, autentična i s mirom u duši.
Treba mi neki tutorijal kako da mami objasnim današnje vrijeme, kakve su današnje djevojke i zašto nemam djevojku..
Mislim da mi veza neće opstati jer je stan od momka uvek prljav, pun vlage i dlaka od ljubimaca. Ne osećam se prijatno kad dođem kod njega a očekuje da tu živimo jednoga dana.
Ja se zovem Goca, svekrva mi se zove Goca, muž Goran, brat Goran, majka Jasmina, otac Jasmin, svekar Jasmin. Koja slučajnost. :)
Apsolutno kada god vidim puniji par, istog momenta razmišljam koliko to "plješće" dok su u akciji. Kako li je komšijama...
Kad vidim da žene koje su 20+ godina od mene starije izgledaju kao da su 20+ godina od mene mlađe, shvatim kolko zapravo nemam para.
Uvek sam se prilagođavala prijateljima, braći, sestrama. Oni hoće da idu negde, a nemaju s kim, ja odem i ako mi se ne ide, odem jer je ljudski biti malo manje sebičan i jer mi je stalo do tih ljudi. Uvek me se sete kad im je dosadno. Ja sam došla u situaciju da ja nemam s kim da izađem, da nemam s kim da otputujem, da nemam s kim na protest da odem, ili da me ispale u poslednjem trenutku, jer se njima to ne radi. Imam utisak da su ljudi nikad sebičniji postali, svako radi šta mu odgovara. I ne, nisam naporna, sklonim se, i ne gnjavim kad vidim da te ne zanima da provodiš vreme sa mnom. Samo boli ova samoća u ranim dvadesetim i ne znam što mi je ovako ceo život.
Dečko poslije 2 godine veze u svađi mi rekao da sa k*** jer sam prije njega bila sa osmoricom, osam veza i imala odnose. Još rekao da ću to uvijek biti i da ne postoji čovjek koji će me prihvatiti takvu i da mu se zahvalim jer je on. Šta reći, bez teksta sam. Imam 25 btw...