Ne znam šta je u glavama onih muškaraca koji planiraju dati djetetu ime po ocu ili majci. A tek ne znam šta je u glavama njihovih žena koje na to pristaju... Da ti se dijete zove po svekru ili svekrvi, svašta... Imala sam momka koji je uvijek govorio da će njegov, odnosno naš sin, nositi ime njegovog oca. Moje bi bilo samo da ga rodim a ništa da se ne pitam haha. Sva sreća pa je bivši!
Drugarice u ozbiljnim vezama mi polako počinju ići na živce. Ne mogu vamo, ne mogu tamo, momak mi se ne slaže, planiramo zajedno xyz, hoćemo decu, ja hoću 1 on neće hoće više, ne idi tamo, zašto izlaziš tu itd.
Da li vi shvatate da smo mi ostale slobodne devojke i nemamo ograničenja u životu?
Ne kažem da sad treba svi da pijančimo svaki dan, ali ženo mi smo slobodne i ne zanima nas šta dopušta/ ne dopušta vaš dečko. Da li razumete da tako stvarate razdor između?
Zašto napuštate dugogodišnja prijateljstva radi nekog muškarca?
Kad raskinete nećete imati drugarice.
Moja "najbolja drugarica" mi se rugala što imam klempave uši (iako to nije uopste bilo tako strašno). Nismo se čule 10 godina, i stiže mi na društvenim mrežama zahtev za prijatelja od nje. Ja je prihvatim i tako ušla da gledam slike. Ima dete koje je užasno klempavo. Samo sam se nasmejala i prestala dalje da gledam slike. E Ružice, Ružice...
Dobijem nagon za povraćanjem kad neko prosi nekoga na nečijoj svadbi. U 99% slučajeva se te osobe koje i prave to slavlje- slože, jer čisto sumnjam da neko ima smelosti da radi tako nešto na svoju ruku. Bez obzira što je to nekima normalno i simpatično, meni nije i jako mi je odvratno. Taj dan treba da bude poseban za nekoga, a ne da im neko drugi 'krade' to i baca ih u drugi plan. Meni je to jadno i bedno. Ako neko sam ne ume da zaprosi devojku, već mora na ovaj način..šta reći, a ne zaplakati. Znam da će sad biti onih koji će kontru da udaraju, kako nisam upravu itd. Ovo je MOJE mišljenje i meni to NIKAD neće i ne može biti normalno, ma šta vi pisali.
Krijem da imam iphone, obožavam da fotografišem kad negde idem, prirodu, architekturu, ptice, cveće...dobra kamera mi nije praktična za torbu. Koristim najjeftiniji Samsung za posao, posete rodbini sa malom decom. Imam identične 2 futrole. Ne mogu da vam opišem koliko mi je lepše, lakše i opuštenije jer nema smarača da kopaju po telefonu. I dernjanja razmažene dece da im dam iPhone da igraju igrice i gledaju crtaće. YouTube je YouTube na oba telefona ali ako je telefon jeftin klincima nije interesantan.
Roditeljima sam prvi put rekla da imam dečka sa 26 godina. Njima je sve tabu kad sam ja u pitanju, a mojim drugaricama se dive što su u dugim vezama ili imaju decu. I dalje se žučno raspravljamo kad treba da prenoćim kod dečka, danima posle toga jedva pričaju sa mnom. Dečko misli da sam neraspoložana zbog posla, a mene je sramota da kažem da imam takve roditelje. Poludeću od njih.
Nisam nikad pomislila da mi se ovo može desiti, ali desilo se. Živim u CH već 6 godina, 3 godine nisam išla kući, komunikacija na našem jeziku je samo s mamom jednom ili dva puta tjedno, i to 90% našeg razgovora ona priča, ja odgovorim sa "da, ne, ne znam, vidjet ću, razmislit ću" ili "stvarno, kada, zašto...", uglavnom ne koristim naš jezik. Zbog zadnje dvije godine škole, nemam vremena čitat na našem. Evo sad sam došla i ne izlazim među ljude, zato što se ne mogu sjetit nekih riječi. Vidim svuda podrugivanja zbog toga, al nisam kriva. Mozak se prihvatio onoga što mi treba, a ono što ne koristim, jednostavno odbacuje. Pisati mogu, imam vremena da se sjetim, al običan razgovor ne mogu više da vodim.
Svakoj devojci na prvom dejtu kažem: "Želeo bih da budem iskren, da znamo na čemu smo, da sačuvamo i tvoje, i moje vreme. Meni nije cilj da jurim pare, avione i kamione u životu". Taj filter je odličan i pošten, pogotovo za devojke koje jure materijalno. Nema ljutiš, no hard feelings. Sada sam u vezi sa anđelom od devojke.
Moja devojka nije ni najmanje aljkava i neuredna što se tiče lične higijene, ali ne znam kako drugačije da okarakterišem nekoga ko kada npr jede čips ili keks, na duksu mu ostane toliko mrva da se od njega može sastaviti još jedan ceo čips/keks. Onda sve te mrve samo strese sa sebe i kaže: "Usisaće se". Da, ponekad i ona usisa (uglavnom ja), ali nije mi jasno kako je neko u stanju da svesno pravi nered, a da to nije neophodno... Čak i tanjir da uzme, opet će nekako biti sva u mrvama. Ovo je jedna naizgled sitna mana, ali kada s nekim živite zajedno, vremenom kreće sve više da smeta...
U vezi uvek obratite pažnju na sitnice. Kako se ophodi prema roditeljima, sestri, bratu, kako prema životinjama. Obratite pažnju na njegove komentare, pogotovo one u šali, ako osetite da vam nečim utiče na samopouzdanje. Sve te male stvari preko kojih prelazimo kad se zaljubimo kasnije prerastu u nešto veliko što vas psihički, ali i fizički može uništiti. U poslednjoj vezi sam od samog početka ignorisala to što mog psa nikad nije pomazio, što je smatrao da je dužnost žene da samo ona radi po kući, što mi se podsmevao kad god bih progovorila u društvu... Tek kad smo raskinuli shvatila sam koliko me je psihički uništio. Molio me da se pomirimo, ali naravno da nisam htela. Već sam videla koliko bi mi život sa njim bio mučenje.