Imam 35 godina i tetku u Kanadi. Dobrostojeću. Nikad nas nije pozvala u goste. Ne samo nas… odabrani članovi tečine familije su odlazili a tetka od svojih nikog nije ugostila. U proseku svake druge godine neko od njih dođe na 6 nedelja. Borave kod familije, tetkine, izvoljevaju, dolaze kad hoće odlaze kad hoće, uvek moraš da si na gotovs kad pozovu da kažu da stižu za pola sata … ako je vreme ručku ručak spremam ako je večeri večera. Ako spavaju ujutro se čeka da ustanu oko 10 pa onda kafa, doručak i redom… mesec dana njihovog gostovanja ove godine sam na neplaniranom odmoru… iznajmila sam stan na Zlatiboru, sreća moja, deca mala a mogu da radim od kuće! Moj mir nema cenu!
Vidim se sa dečkom, proda mi priču kako se sad vratio iz Italije, kako je tamo dugo živeo i radio. Čak mi je rekao i lažno prezime i to tako traje mesec dana. Kaže nema društvene mreže, ja mu poverujem, jer pod tim prezimenom stv nema. Mesec dana se mi viđamo, čak izlazimo javno u kafiće, ništa mi nije bilo sumnjivo. Da bi mi on preko poruke rekao kako mu to nije pravo prezime, kako nikad i nije bio u Italiji, kako ima devojku već 3 godine i da je verio pre 6 meseci. Ja sam mu bila samo 'poslednja avantura' pre ženidbe. Jako mu je žao i moli me da ne kažem nikome. Ja stvarno ne znam šta je tim muškarcima u glavi i samo mi je žao te devojke. Ne znam ni kako se zove i ništa, ali se ja osećam tako jadno i prljavo i ne mogu da se otarasim tog osećaja.
Nedelja.. 12 popodne. Vozim se po praznom gradu, nigde žive duše nema. Tmurno, oblačno. Izdaleka ugledam par, momak u tamnozelenom odelu a pored njega, devojka u venčanici. Stajem im na pešačkom, momak mi maše da prođem. Polazim. On mi se osmehne. Ja mu se osmehnem. Odlazim. Momak u odelu bio je moja velika ljubav iz gimnazije. Neka im je sa srećom. :)
Najbolji drugar iz mladosti sa faksa, ma bio mi je barjaktar na svadbi, top lik, zovem ga i javlja se i kaže on meni: e sad sam kod prijatelja, zovi me sutra uveče. Kome nije jasno zašto ga više neću zvati, neka tako i ostane, bolje bez objašnjenja jer ionako nećeš skapirati.
Mrzim brak, decu, žrtvovanje za muža/porodicu, kuvanje, čišćenje itd. Nemam ništa protiv ljudi koji to sve žele i vole, ali ja to ne mogu.
5 godina i 4 mjeseca veze... Upoznali se na nemogućoj lokaciji gdje se nikad ne bi očekivalo da se dvije duše mogu sresti. Ona 19, ja 24 godine. Ja u Sarajevu, ona 100km od Sarajeva živjela. Došla u Sarajevo na fakultet, preselila se...
Prelijepe godine smo imali, najljepše trenutke... Duša me boli. Moralo se završiti. Stavio sam ispred nje i posao i karijeru, a odustao od stvaranja porodice.
Pozvao je... Pričali... U meni sve puklo, raspao se na 1000 komada... Za njeno bolje sutra, ovako je bolje. Nije nam suđeno bilo, nisu nam se na kraju zvijezde spojile.
Ona je i dalje moje sve... Svaku noć se vozim, sam, gradom, patim, ujutro se nekako sastavim... Kažu mi da sam se promijenio, a ne znaju da sam se raspao na najsitnije komade...
Svadba mi je uskoro, dečko i ja smo se posvetili maksimalno da sve organizujemo kako treba, ipak je to jednom u životu. Fokus nam je na gostima, sa ugostimo samo drage i bliske ljude i da se na našoj svadbi osjećaju prelijepo. Međutim, svi su se počeli petljati, milion puta u danu mi kažu šta će ti dekoracija, to je bacanje para, da je naša svadba ne bi izabrali te ljude da nas fotografišu… Baš mi je krivo što se na kraju od tih ljudi koji su nama dragu niko ne raduje, nego nasuprot svojim nepotrebnim ispadima kvare sve…
Kad sam bila deblja svi su mi govorili debela si, sad kad sam smršavila govore osušila si se, urazumite se!!
Pitam se da li ćemo kupiti naš stan?! Zarađujemo ok, ali cene stanova su haos, troje dece, i privatnici, znači plaćamo sve sami. Ja ne znam koliko ljudi zarađuju kad mogu kupiti stan po ovim cenama?!
Dobila sam prvu desetku na fakultetu i to iz jednog od najtežih predmeta na fakultetu, ali prepisala sam sve. Moja majka je bila toliko srećna, uzela je svoju ušteđevinu i kupila mi je sat od 3000e koji dugo želim. Osećam veliku krivicu i ne znam šta da radim, ona naravno ne zna…