U zgradi u kojoj žive dever i jetrva, živi jedan bračni par za dvoje dece. Deca naravno ponekad galame, ali to njima ne smeta, jer su to deca. Ali, dever je pao u mojim ocima, kada je rekao da kad bi komšije imale psa, i kada bi pas pravio buku, da bi se svadjao sa njima, jer on smatra da su ljudi koji ne trpe komšijsku decu koja im remete mir, loši ljudi, a kaže da sigurno ne bi trpeo pse, i da bi uvek tražio od vlasnika da ih utiša. Razočarao me je.
U prošloj vezi me jako gušilo kada nam je svaki seks bio natempiran u smislu da znam ako se vidimo npr. u utorak tada će biti sex i ja već moram psihički da se spremim za to, a nije baš bilo strasti između nas. Nekako se sve odvijalo na silu nije bilo spontanosti. Dok je sa drugim dečkom bilo normalnije iako nisam nešto puno puta došla do kraja, a bilo mi glupo da mu kažem. Posle toga dođe moja treća veza gde je bilo jako puno strasti i tu sam ustvari videla koliko je to bitno iako zvuči jako površno. Pritom ne smatram sebe površnom osobom. Od te strasti ja sam bukvalno živnula u svakom smislu. Letela sam na posao, ništa mi nije bilo teško, prolepšala sam se... Sad kad upoznam nekoga ukoliko nema strasti ja odmah odlazim. Neka sam površna, ali jednostavno mene to oporavlja psihički. Sa prvim dečkom sam se osećala kao baba umesto da je gorelo s obzirom da smo bili baš mladi. Ukoliko nema žara ja odmah odlazim. Može da bude princ na belom konju, ali ako me nešto ne radi ja odoh.
Mislite da imate dobre porodične odnose dok ne dođete do prve ostavinske i dok ne krenu deca da vam se rađaju. Tad se odraste i tada se vide dela i ljudskost a ne "vi ste nama isti, volimo vas jednako".
Nisam do skoro razumela zašto se porodica raspadne zbog nasledstva, međa i para, sada razumem. Nije to zbog materijalnog nego zbog spoznaje da vam najbliži rade o glavi upravo zbog para i zato što vam se srušilo nešto u šta ste verovali. Nema svrhe praviti se da je sve super.
Nije kod svih tako, znam da nije ali znam i da mnogi ne pričaju o tome jer je porodica svetinja. Jeste samo ako je zdrava.
Devojke moraju znati da im možemo biti drugovi samo ako nam je fizički ružna. Da lagat ćemo je da je lepa, slatka i zgodna samo zato što nam je drugarica i što je volimo drugarski i dižemo im samopuzdanje. Isto kad vidite nekoga u vezi a stalno lajka druge devojke zašto? Zato što svoju devojku smatraju neprivlačnom i jednostavno za krevet a možda se i brak desi ako ne pronađemo onu što nas stvarno privlači.
Volim da ušuškam devojku i da je ljubim po kosi. To mi je draže i od seksa. Kažite da sam papučar i da nisam muško, ali tako je.
Nisam ni svesna koliko sam srećna što imam veliku podršku od mame i sestre tokom celog života. Kad se setim samo koliko sam bila buntovno dete u pubertetu, ma bila sam haotična. Bukvalno mi nisu dva muškarca bila ravna. Podržavavaju me u svemu iako im se nešto ne sviđa i ja vidim da im se ne sviđa ipak me podržavaju. Stvarno kad sve sračunaš jedino ti je porodica utočište gde se možeš isplakati bez blama.
Nikada ne bih bio sa njom, ali ona je toliko slatka, toliko simpatična da se ja samo smejem u njenom prisustvu.
Ja ne znam zašto se neki moji drugovi čude što ne volim žene koje treniraju. Ok, respekt za vežbanje i trud, ali ja to ne volim i ne bi takva mogla da me napali nikad. Takva žena meni nikad ne može biti ženstvena. Meni te žene liče na trans muškarca. Pričajte vi šta hoćete, ali to je tako. Nisam video dosad nijednu devojku/ženu koja vežba, a da je normalno građena-bez mišićavih ruku, nogu i leđa ko u Ramba..to je nemoguća misija. Gledam neke žene koje poznajem, zadnjice dovele u super stanje, a ostatak unakazile. To je mač sa dve oštrice, jedno središ, drugo s*ebeš. Ja ne mogu da budem sa osobom koja me podseća na muško, ma koliko da lepo izgleda. Ne izvoljevam ništa previše, volim prirodne devojke, bile mršavije, bile krupnije. Koliko samo ima žena koje imaju prirodno lepo oblikovanu zadnjicu, a da nije ispupčena. Takva mi je bolja riba sto puta, nego ona što diže tegove i liči na nekog tamo Milorada po građi.
Prošle godine sam diplomirala. Bila sam puna života, ambiciozna i jedva čekala svaki naredni korak u svom životu. Bila sam okružena divnim ljudima, imala sam momka kojeg bih svakom poželjela, imala sam podršku roditelja i vrlo jasne planove za budućnost. Upisala sam master studije i cijelu godinu pokušavala pronaći posao - bezuspješno. Momak se odselio i ostavio me. Živim s roditeljima koji su navikli da žive sami, pa sam i njima na teret. U gradu gdje sam rođena nemam niti jednog prijatelja. Po cijeli dan sam u kući, bez posla, bez ikoga... Sutra branim magistarski. Prošle godine mi je ta odbrana bila dan koji sam jedva čekala, a sada će to biti dan koji ću jedva čekati da se završi. Nakon bezuspješnih molbi za posao u svojoj zemlji, bezbroj aplikacija u inostranstvo, odlučila sam prihvatiti posao za koji je potrebna završena osnovna škola, gdje se radi od 6 ujutro i što je fizički jako naporno. Dobiću vizu i potencijalno otvoriti vrata za nešto bolje. Moram se maknuti odavde.
Kako je čudno što su neke osobe koje ja poznajem pune strahova, a izgledaju kao da pucaju od samopouzdanja, a opet osobe koje izgledaju možda stidljivije su ustvari jako sposobne, pravične i pouzdane. Jednom mi je drigarica rekla da bi mogla sa mnom na kraj sveta koliko je sigurna sa mnom jer sam snalažljiva. Bukvalno ništa nije kao što izgleda.Tu teoriju sam opet potvrdila kad sam se zaposlila i koleginica koja je izgledala prepuna samopouzdanja ustvari je bila puna kompleksa i razno raznih strahova. Očigledno svi nosimo neke maske.