Uđem u prodavnicu, a ono muzej. Cijene hrane su toliko visoke da mogu samo razgledati i ne dirati ništa.
Razumijem da neki od 40 (i ja sam jedna od tih) izgledaju možda nezadovoljno, zabrinuto itd., ne svi ali naiđu momenti takvi svima. Ali žao mi je kad vidim mladu osobu od 20-30 da nema nimalo sreće na licu. Kao da je život isisan iz njih.
Muž i ja smo odlučili da eliminiramo iz života sve ljude koji se javljaju samo kad im nešto treba. I znate šta? Ostao nam je samo jedan prijatelj. Neka, sad barem znamo na čemu smo s ostalima.
Kad sam ušla u vezu s jednim dečkom na fakultetu, roditelji su mi rekli da se smem viđati s njim samo tokom dana u gradu, na kafama i sokovima, i da ne smem da idem kod njega kući, da ''komšije ne bi pomislile nešto''. Ja ne znam da li su oni stvarno mislili da mi nećemo imati odnose i da je normalno da se dve mlade osobe u vezi u dvadesetima viđaju samo u kafiću. Pritom, ja sam i pre toga, u srednjoj (od 17. do 18. godine) imala dečka s kojim sam imala odnose, samo im nikad nisam rekla za to.
Primjetila sam kod sebe a i drugih jedan simptom - umor i neka iscrpljenost. Ja sam u 40im (nisam vakcinisana) ali i neki od 20 osjećaju isto, prvo sam mislila da mi fale vitamini, da je stres ali ne, jednostavno je nešto čudno u vazduhu. Nemoguće da čak i oni koji treniraju osjećaju isto a nisu prije. Zadnjih par godina je vrijeme nekako ubrzano i teško.
Moji stričevi su "ljudi iz naroda" u najpozitivnijem smislu. Vole da pojedu dosta, da se provesele, popiju nekad u granicama normale, ali nikada previše. Nikada nikog nisu prevarili, nikada nikom ostali dužni. Ne diraju nikog, ali ne daju na sebe i svoje porodice. Pošteni, vredni i časni ljudi. Ponosan sam na njih.
Posle fakulteta sam čekao skoro 2 godine da se zaposlim u struci ali sam tokom tih 2 godine radio svašta od raznosa brze hrane, taksiranje, 3 meseca sam radio kao merčandajzer i nekako uspem dobiti posao u struci. 4 godine sam radio u struci plata 170 000 din, službeni auto pride od firme. Sve je to bilo super tih par godina. Ušao sam u kredit za auto na 7 godina i kredit za izgradnju kuće na 20 godina. Oko 80 000 din mi je odlazilo samo na rate kredita auto sam skoro pa 80% otplati dok za kuću je ostali još 15 godina da vraćam što mi ne bi bio problem sa tolikom zaradom međutim moja firma je zapala u loš finansijski tok morali su zatvoriti u Srbiji filijalu meni dali otkaz. Tako da sam već 2 meseca pod velikim stresom jer sam upao u silne dugove prema banci. Pokušavam naići sličan posao kako bi izašao iz krize.
Pare ne donose sreću? Kako vam se čini pun rezervoar, ne morate plaćati određene ljekove i da vadite nalaze, ne morate stalno praviti jesti kod kuće, uvijek ste čisti, dobra garderoba, ugodan dom ne morate svako malo rintati, produktivniji ste na poslu, većinu vremena imate osmijeh, stres je za vas nešto strano itd itd.
Godinu dana zabavljanja, 2 godine braka i dalje nemamo niti on, niti ja želju u ovom trenutku za potomstvo. Roditelj i prijatelji stalno ispituju, jer nam je po 35 godina, a mi jednostavno nemamo još tu želju i ne znamo hoćemo li je uopšte imati.