Drugarica sa kojom imam seksualne odnose kada smo singl je počela da traži da joj svr*im.
Jedva čekam da dođem na posao da budem blizu mog šefa. Nesvakidašnji muškarac, erudita i profesionalac. Kulturan, odmeren, obrazovan, pravi kavaljer. Kao šef je za poželeti. Danas pri kraju radnog vremena mi je došlo da ga zagrlim, poljubim, ma sav mi je mica. Priznala bih mu šta osećam. Stariji je i oženjen, ali nešto me gura. Mislim da se i ja njemu sviđam. Samo da je moj. Bila bih mu ljubavnica ako treba, žena, ma i koleginica. Samo da sam pored njega.
Muž i ja živimo sa detetom u iznajmljenoj kući, plaćamo kiriju. On je došao iz planinskog sela u moje mesto i tu radi. Problem je što kad god ga pitam šta on planira dalje, u smislu da kupimo kuću ovde on kaže "videćemo", a većinom me samo ignoriše. Mnogo puta sam pokušala da razgovaram s njim ali bezuspešno. Samo iskulira. Mislim da on želi da se vrati u to svoje selo da živi tamo, što ja ni u ludilu ne želim i to ne dolazi u obzir. Već mi je jednom rekao da je ovde samo zbog mene, inače ne bi bio. Ne znam šta da radim, jer ja ne mogu nikad kupiti kuću sama. Znam da ćete reći da sam o tome trebala da razmišljam ranije. Da, trebala sam, bila sam glupa. Ne brinem zbog mene, nego zbog deteta, želim da bude obezbeđena. Da li neko ima savet?
Smatram da treba više slobode u sexu tako da svako sa svakim može.
Po pravilu se tuširam svakog drugog dana. Mnogo mi smeta što nedelja ima neparan broj dana i to me izbacuje iz takta!
Najviše mrzim roditelje koji se ljute na decu što su nesposobna, neuspešna a ništa ih nisu naučili. Ne razumem, žale se na decu ništa ih ne uče, nigde ih ne vode, ne vode ih na privatne časove, sport, van nastavnu aktivnost, i onda se čude što nemaju volju za bilo šta.
Najgore mi je kad me pitaju zašto sam sama, nitko ne zna što prolazim i koliko jako želim biti s nekim meni posebnim i ne fali mi da me netko stalno na to podsjeća….