Tečno govorim njemački i upisala sam pravo u Frankfurtu. Ostala mi je još jedna godina, a moja mama se već priprema na moj stalni povratak kući. Ne znam odakle joj misao da se planiram vratiti, a zna da ne mogu s tom diplomom raditi u struci van Njemačke. Zato i studiram vani, moji su jako toksični i naporni. Dođem im svako ljeto na tjedan dana i to mi je previše.
Razočaran sam, veoma. U petak je svadba, kum sam. Ništa veliko, samo najjuža obitelj. Nisam se nadao biti kum, al spletom okolnosti u životu su nam se putevi isprepleli, upoznali nedavni i postali smo nerazdvojni. Ali.. cura koja će biti kuma je solo ili ima neke prolazne avanture. Ponavljam, samo najbliži, ali moja gospođa kao pratnja nije pozvana. Razlog, samo je obitelj, korona, 16 osoba, ni kuma nema dečka uza se. Ja se osjećam tako poniženo, zbog supruge, razumijem, trudna je, bolje da kući stoji, ali mogli su je pozvat. Najgore, bio sam na piću sinoć s mladencima, njima tu nije ništa sporno i nikakav bezobrazluk.
Imam poseban deo stana gde puštam muža da privodi te njegove xxxxx.
Možete li mi dati neki savet kako preživeti kancelarijski posao od osam sati? Radim tako već par dana i sve vreme imam osećaj da mi najveći deo života odlazi na posao. Taman završim, i budem srećna što je gotovo, kad ono sutra opet, nikad kraja. Što je najgore, ne mogu posle posla ni da kuliram i da se opustim jer moram da učim jer i dalje studiram. Samo bih plakala, ne znam šta ću od sebe, baš sam u nekom mračnom periodu. Ne mogu lepo ni da dišem ni da razmišljam ni da spavam. Bukvalno učim i plačem. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ovo nije kratkoročno i da ću ovako od sad pa do penzije.
Već neko vrijeme šaljem životopis u firme u inozemstvo. Imala online intervju i jedni su me primili jer im fali moje struke u državi. Još sam izvan sebe. Počinjem raditi za 2 mjeseca kad se vrate sa kolektivnog godišnjeg. Još nisam rekla momku. On misli da se šalim kad sam mu rekla da tražim posao vani i nisam ga mogla uvjeriti da mislim ozbiljno. On naravno nema u planu otići jer ima stabilan posao.
Niti jedna od 3 drugarice mi nisu htjele biti kume. Sve tri su rekle da ne žele biti svjedok iluzije od ljubavi, jer je po njihovom prebrzo stupiti u brak sa nekim koga dva mjeseca poznajem. Ostaje mi još tetku da pitam.
Često se bacim u razmišljanje da li je normalno što sam sa 21. godinom spavao samo sa jednom devojkom. Vodim se tim da jednostavno ne mogu da budem sa svim i svakim, makar i to bio isključivo sam čin seksa. Mnogi drugari koji čuju tu priču i moje razmišljanje, saslušaju je sa dozom podsmeha i konstatacijom da nisam normalan. Možda je jedan od razloga i taj, da me ne ispunjava preterano noćni izlasci, velika grupa ljudi itd. Život mi se sveo pored super posla i sporta na nekoliko drugara. Možda i stvarno nije adekvatno da se tako ponašam, a tek mi je 21...
Zašto je muškarci žele da te saslušaju jedino kada popizdiš i kada se previše naljutiš i praviš scene, a ne kada im lepo i kulturno kažeš šta ti se ne sviđa i u čemu je problem?
Želim upoznati nekog s kim ću moći šetati cijelu noć, pričati o svemu, putovati, ići na utakmice, praviti jelo , gledati filmove, smijati se do suza. Ali isto tako biti tu za tu osobu, a i ta osoba da bude tu za mene kad ne bude sve ružičasto, ne želim nekog ko će pobjeći sa prvim problemom.
Upravo sam obrisao iz galerije naših 658 zajedničkih slika. Duša moja mi se cijepa.