Mnogo sam neozbiljna sa svojih 30 godina. Celu platu trošim na provod, putovanja i tako. Nikako da odrastem i počnem da štedim. Svi oko mene su kupili stan/kuću, štede, žive ozbiljne, odrasle živote. Jedino ja i dalje živim kao student, samo sa više para. Probam koji mesec da se uozbiljim, ali opet pare spičkam na nešto.
Radim u jako toksičnom kolektivu. Pre trudničkog sam mesecima trpela mobing ali nisam mogla da dokažem jer su se svi držali zajedno i po njima to nije ništa, ja preuveličavam. Otkako sam se vratila na posao sa svima sam na distanci, svakome sada odbrusim, sad su svi u čudu što sam takva. Stariju koleginicu koja je gurala nos gde mu nije mesto i koja me podbadala za neke privatne stvari sam potkačila za skorašnji razvod od čega je napravila dramu. Pred svima sam rekla šta im sve priča iza leđa i neki su se okrenuli protiv nje. Neka sam đubre, ali dosta sam trpela. Od sada ko mene kamenom ja ću njega još većim, a skupljaću i dokaze za mobing. Nemam više živaca da mi svakakve budale podmeću nogu i da se slade time.
Roditelji mi stalno govore ružne stvari i obeshrabruju me. Uvek sam glavni krivac za njihove probleme, govore mi kako sam im teret i da se muče da zarade novac da bi mogli mene da školuju. Dobar sam student, a od početka studija mi pričaju kako nikad neću završiti fakultet i prete mi da me više neće finansirati jer ne učim dovoljno, iako redovno dajem ispite, imam dobar prosek i na budžetu sam. Nemam vremena da pored studija i radim, jer je fakultet dosta zahtevan. Ne znam kako da se izborim sa ovim pritiskom.
Zgrožena sam dokle stiže ljudska zloba.
Juče malo posle ponoći komšija je pokušao da otruje vlasničkog psa. Jedino što je bila sreća da je pas nenormalno lajao i da je izašla maloletna devojčica čiji je pas i na vreme ga sklonila.
Komšija je uspešan poslovni čovek, direktor poznate kompanije, otac dva dečaka.
On se u pola noći ušunjao u dvorište, sipao otvor i izašao. U trenutku kad je odlazio, devojčica je izašla da vidi zašto pas laje i zatekla je otrov.
Roditelji su odmah istrčali da vide zašto dete plače.
I kada im je rekla da ga je videla kako prolazi, mislili su da joj se čini. Zato što nisu mogli da veruju da bi komšija koji celog života živi sa nama u kraju mogao da našteti nekom.
Kraj je pun male dece koja su isto tako mogla da se dočepaju tog otrova.
Komšije su otišle do njega, ali je on sve poricao. Ne bismo ni bili sigurni da je on, da kamera nije snimila kako hladnokrvno ulazi u dvorište i daje psu otrov.
Dok sam se šetao neka cura se zabila u mene po strani i pao joj je mobitel i puklo staklo. Onda je histerično krenula da se dere da ja njoj trebam kupiti novi mobitel, a ono što je radila je šetala i buljila u mobitel i listala tiktok jer to je ono što sam uspio vidjeti dok je mobitel bio na podu. Samo sam joj rekao da odj*be jer da je gledala ispred sebe kao normalna osoba umjesto kao zombi bez skidanja pogleda s mobitela da se ne bi ništa desilo i samo sam pošao dalje.
Izgubio sam ćaleta kada sam imao 18 godina, radio sam kao vojno lice na Kosovu, teška finansijska situacija. Nakon sukoba sa pretpostavljenima dao otkaz posle 10 godina rada, otišao preko, radio dan i noć, polomio se od posla. Sada imam firmu od 10 zaposlenih, kuću vrednu 200 000 evra, automobile od 50 000 evra, kuću na moru, vikendicu na Zlatiboru.... Sve bih ovo dao samo da još jednom vidim ćaleta....
Ovaj kineski TEMU je zlo, žene su potpuno poblesavile, kupuju te kineske trice i kučine, bofl robu od najgoreg sintetičkog materijala. Posvađao sam se do krvi sa ženom, em troši pare na te gluposti pa je još i kupila neke kineske plastične činije, viljuške i hoće da iz toga hrani dete, ne mogu ludači da objasnim da kinezi nemaju nikakve standarde, da su ti proizvodi van evropskih standarda i da sadrže puno toksina i da su opasni po zdravlje, kakve su sve afere bile sa garderobom i igračkama iz kine, ljudi moji u garderobi onim metalnim delovima je olovo pronalaženo, ako hoće da se truje baš me briga dete iz tog posuđa neće hraniti to joj obećavam, ako nastavi ovako da se ponaša stvarno ne znam šta ću.
Radim celu godinu sa jako malo slobodnih dana. Najviše se radujem godišnjem odmoru i moru, i onda moj muž odjednom kaže nemamo dovoljno para... Naravo da to nije istina nego hoće da me drži u neizvesnosti do zadnjeg dana da bi ja njemu bila zahvalna što je eto on ipak uspeo sve da organizuje. Muka mi je više od toga... Koja je to dijagnoza, jer se uvek ponavlja ista mantra!
Mnogo bolje prolazim u vezama od kada sam prestala da se toliko trudim oko nekog momka. Ranije sam bila onaj tip koji skida zvezde sa neba, pravi mu večeru, pristaje na skoro sve što on traži, izbegava konfikte, ponašala se kao poslednja jadnica kojoj je samo bitno da je njemu dobro. Od kad imam strogo postavljene granice, od kad sam prestala da ''jurim'' za nekim, da se toliko trudim u vezi i titram odraslom muškarcu kao malom detetu, mnogo kvalitetnije i bolje momke pronalazim. Nisi dete - postavi sam sebi večeru, ispeglaj sam sebi majicu. Nećeš? Ne moraš, a ne moram ni ja.
Počnem da se dopisujem prvo sa jednom starijom devojkom baš nam je lepo išlo posle mesec dana saznam da ima troje dece iz prvog braka nakon čega se ona dosta udaljila od mene i ako ja nisam pravio problem oko toga što ima decu. Posle nekog vremena upoznam isto stariju devojku ona je odmah na početku rekla da ima dvoje dece htela je sa mnom samo seks bez obaveza. Neko vreme smo se viđali i prestali nije to to ako neće trajati. Nako toga obe sam nekako preboleo, taman se otvorio za novu vezu, u izlasku upoznam devojku stupili u vezu nakon mesec dana veze mi je rekla da je u 3 mesecu trudnoće i da otac tog deteta ne želi da je vidi niti priznaje dete. Ona je htela da abortira na šta sam ja rekao da to ne radi i da ću ga ja prihvatiti kao da je moje bolje da odraste iz kakvog takvog očuha nego bez njega. Rodila je, veza nam je bila super, napravili smo malu svadbu niko ne zna da nije to moje dete. Evo prošlo je 5 meseci od njene nove trudnoće čekamo dečaka.