U spoljašnjem svetu se oseća takva depresija da to više nije normalno. Isprva sam mislio da je to samo u mom mestu, ali kad sam malo protutnjao ovom zemljom, video sam da je situacija ista ako ne i gora. Ljudi su postali mnogo introvertni, niko nikom ne veruje, svi se zatvaraju u sebe, rešenje od svakodnevnih problema se traži na internetu, vlada neko neobjašnjivo vreme zvano "Samom sebi sam dovoljan." Po prirodi sam osoba od akcije i puna pozivitizma (bar mi tako drugari kažu) i neko ko je uvek spremna za viđanje, mada ljudi često na to gledaju u fazonu: "Nema on je uvek pozitivan, lako je njemu, da su meni tvoji problemi itd." Ne dragi moji nisam ja samo pozitivan, nego sam izabrao da živim ovaj život koliko god da je težak. Uhvatio sam se u koštac sa ovim vrtlogom zvanim život, probajući da ga savladam. A i ako ga ne savladam barem sam izašao ispred njega i pružio mu otpor.
Ne podnosim kad mi ljudi pametuju zašto nemam curu.
Tada često nabrajaju neke moje ‘kvalitete’ kao izgled i fakultet i kako nmg nikoga privući tim.
A istina je da sam se svega presitio od davnih dana i toliko puta razočarao da iskreno nemam nikakve volje očekivati, a kamoli tražiti nekoga. Nekako osjećam se skroz super sam sa sobom znajući da se mogu još graditi emocionalno i bez neke druge osobe. Ako se neko tko me privuče pojavi super a sigurno ne želim tražiti nešto na silu. Došao sam u neku fazu gdje se nadam nekim dubljim emocijama i prihvaćanju a ne samo šminka, instagram slike i pokazivanja drugima kao nekakav privjesak.
Počela sam da radim na novom poslu i očajna sam. Ženski kolektiv, one su mlađe od mene toliko da bi mi mogle biti kćerke (sem jedne 4 godine starije) i toliko umeju biti nevaspitane da mi je drago što nemam decu. Upala sam u zmijarnik. Ništa se ne može reći, ni prokomentarisati, a da to ne dođe do supervizorke. A to su uglavnom šale. Za krupno se ne sikiraju. Već dva puta sam potpuno sama unela sva pridošla pića u magacin, a tri nas je bilo u smeni. Opterećuju me svojim privatnim pričama, osećam se 50 kg teža.
Shvatila sam da ne možeš imati iskrenu drugaricu ako si lepa i uspešna, tu je zloba, ljubomora, upoređivanje…muškarci su mi mnogo bolji prijatelji i boli me to što ne mogu da kažem za nijednu drugaricu da je ona prava, svaka me izdala na ovaj ili onaj način a da ne pričam da me nijedna nije pohvalila.
Imam jedno dete. Želim i drugo ali na samu pomisao da treba proći sve ponovo, uhvati me neka jeza. Ne znam kako da to promenim.
Nemam strpljenja za ljude koji kroz život idu kao usporeni snimak, sve nesto kilavo, reči moraš da im izlačiš kleštima, kad rade nešto oni se razvlače do beskonačnosti. Odem u banku, mlada devojka radi na šalteru, a njena koleginica skoro tri puta starija veću energiju ima nego ona. Sve što te zanima moraš da pitaš, do najsitnijih detalja, jer ona kao da je isključena iz tog razgovora, kao da joj teško da otvara usta, pokreti usporeni. Znam da ljudi imaju i problema van posla, sve je to meni jasno, ali recimo kod ove devojke se tačno vidi da je prosto takva i ono što sam navela na početku.
Dečko me ne poštuje a voli me. Ne znam dal da ga ostavim ili da čekam u nadi da će se promjeniti..
Koliko sam samo puta u osnovnoj školi uzimao pravdu u svoje ruke… Ne krivim nastavnike, što bi se trudili za onu mizeriju od plata, ali me je jedino nerviralo što si kriv kad istučeš siledžiju. Nekad mi je krivo što sam morao i sam da budem agresivan, a nekada poželim da sam jače tukao takve, mnogo sam trpeo godinama… Srećom, upisao sam srednju gde je sve bilo kako treba i koja mi je bila lepo iskustvo. Moj savet onima koji trpe nasilje u osnovnoj školi bi bio da prvo probaju na fin način (roditelji i nastanici), a ako to ne radi, onda na borilački sport i udaraj, pokazati zube u tom dobu itekako rešava probleme.
Ne razumem izjavu roditelja kad dođu sa decom u goste i kažu "ja ću da se izujem a dete ne mora, njemu čiste patike".
A ono tim malenim patikama više proštrapacira po kući od odraslih, milion puta na tamo i 'vamo, a ulazi u svaku prostoriju. Više zaprlja nego bilo koja odrasla osoba koja sedi u sobi i eventualno ode do toaleta.
Moja prijateljica, koja će mi biti kuma na svadbi, želi da imam djevojačku negdje na moru. Ali je isto rekla da očekuje da platim sve troškove... Ako tako nastavi tražit ću drugu kumu.