Samo želim da nešto shvatiš i ako odlučiš da mi se javiš, znaj sledeće:
Ja ti neću služiti kao igračka ni kao zabava kad nemaš šta drugo da radiš ili s kim drugim da se baviš.
Previše poštujem sebe da bih dozvolio da budem nečije popunjavanje praznog vremena, rupa, dosade ili nedostatka pažnje.
Neću da služim za podizanje ega, da služim tebi, a da pri tom zapostavljam sebe. Kad ti dosadim da me se otarasiš?
Ne, hvala. Nisam za takve odnose.
Kod mene je uvek bilo i biće ili sve, ili ništa.
Mogu da poštujem, da ne vređam, da ne manipulišem, da ne glumim ali isto to očekujem zauzvrat.
Koliko daš, toliko i dobiješ, sa mnom je uvek tako.
Tako i moj dolazak tamo, možeš da sanjaš, ako ne načiniš neki ozbiljniji korak.
U mašti može svako da živi, da se zavarava i zaljubljuje u iluzije.
Meni treba stvarnost da mi srce zadrhti kad te vidim, da u pogledu osetim da si tu.
Da znam da si moja, a opet svoja.
Da sam tvoj, a i dalje svoj.
Takva ljubav ima dušu, mir i težinu.
Kad saznam da neko ima dosta "prijatelja", imam neku obazrivost prema toj osobi. Ne verujem ljudima koji se uklapaju sa puno različitih mišljenja i ličnosti i obično su takvi ljudi površni. Mislim da i među prijateljima postoje srodne duše, što znači da ne možeš da ih imaš mnogo.
Želim da dam ćerkkici ime Laura, samo se bojim da ne bude gojazna.
Poznajem pet dama koje nose to ima i svaka je jako gojazna.
Ne bih voleo da mi dete bude 🐽🐖.
Savjet curama koje izlaze na sastanak sa farmaceutom: Bježite kud vas noge nose … Ako njega niti jedna od 200 cura sa fakulteta nisu htjele što bi vi, da je on sav svoj sa nekom bi se koleginicom i oženio.
Polako se nameću teme "Gde ćeš za novu godinu" kolektiv polako prikuplja ponude, predlažu se mesta kako bi zajedno dočekali novu godinu. Na listi za doček mene nema što mi je teško palo. Nemam pravog prijatelja, prijateljicu, roditelje, devojku sa kime bi mogo dočekati novu godinu. Već 10-tu godinu kako dočekam sam. Ponekad mi niko ni poruku za doček ne pošalje. Malo uz večeru, muziku posle NBA - košarku provedem veče sam kod kuće. Neke euforije kod mene nema a baš bi mi prijala. Osećam se kao vuk samotnjak.
Ja se divim ovim ženama što rade u apoteci. Moraju da glume i lekara i psihoterapeuta i još da slušaju kukanje matoraca. Pre neki dan žurim da kupim bebi lek i ulazim a neki deda priča kako se osećao od nekog leka i kako on misli da mu doktorka nije dobar lek prepisala jer ga boli koleno od ne znam koje godine i nastavlja on. Vidim da žena pokušava da ga prekine i samo kaže da, da i meni izvolite. Al ne vredi deda nastavlja i ja kupujem on stoji pored i još uvek priča neke gluposti. Kaže žena gospodine je l možete samo malo sačekati da se skoncentrišem, dajem lekove za bebu. Kaže on da, da samo ti polako i nastavlja opet. Meni je pao mrak na oči i rekla sam ajde ućuti da uzmem lekove za dete čoveče više. On počinje kako ste vi mladi bezobrazni, oterala sam ga u tri lepe. To je samo jedan od primera u apoteci. Uzmi lek i plati i ćao, šta koga briga tvoja životna priča.
Njegova baba mi je pred njim rekla da dođem da živim kod njega (dakle da napustim oca, posao, grad i državu) ili će da ga oženi drugom 🤣 on je ćutao na to. Od tog trenutka zgadio mi se on i njegova baba.
Izuzetno teško sam odrasla. Roditelji su brata i mene dobili mladi, nisu nam prižili ni ljubav ni novac. Često sam išla pocepanih patika i bez užine u školu. Uspela sam da završim fakultet, kupim sebi manji stan i da imam za pristojan život. Iako je od teškog život prošlo 20 godina i dan danas povremeno imam noćne mora kako se gladna smrzavam na putu do škole u pocepanoj jakni i probudim se u suzama.
Tokom čitavog odrstanja roditelji su me odgajali u „udaćeš se ti si tuđa kuća“. Nisam se udala, živim sama, pozovem ih 2x mesečno, nemam želju da ih posećujem. Oni i dalje ne razumeju zašto.