Imam neobičan problem i verujem da ću dobiti sada mnogo osuda. Muž mi je jedinac, kada smo se uzimali svi su mi pričali da neće hteti ništa oko dece i kuće, desilo se potpuno suprotno.. Po rođenju prvo ćerke a 4 godine kasnije sina on je toliko posvećen njima da mislim da to nije normalno. Ne radi to namerno, ali ima neku ludačku energiju usmerenu ka njima.. Ukoliko su bolesni on ne spava, više puta noću ide da vidi da li imaju temp, ja ne znam ni jednog doktora, uvek ih od vodi... Domaći, treninzi, zna sve prijatelje. Ćerka ima sada 14 pa počinje da se osamostaljuje ali sa sinom je ludilo.. igraju neke svoje igre, čita mu priče, smeju se glupostima. Ukoliko ide na put negde moraju da se čuju pred spavanje. Malo se osećam izopšteno. Muž ako ode u prodavnicu sin odmah pita gde je, mene ne vidi 7 dana i kaže mi samo ćao :). Ukoliko muž nije tu par dana oseća se neka nesigurnost u kući, 100 puta pitaju kada se vraća. Pokušam da se nametnem ali nemam taj njihov humor, nisam zabavna.
Tolko sam tužna i osjećam se tolko jadno da ne znam kad sam se tako osjećala.. Imam muža i dvoje dijece i po cijele dane sam s dijecom, muž radi.. Nekad i poslije posla ode radit da nam je financijski lakše.. Imam osjećaj da samo priča o sebi od kad dođe doma, koda se samo on naradi, ko da ja doma dignem sve 4 u zrak i blejim u prazno.. A ne sjećam se kad me je odveo na večeru ili u šetnju.. Čak sam i ja rekla da odemo šetat sami bez dijece, al kao fora je budemo kad djeca narastu.. Jednostavno gubim volju više..
Svekrva mi je imala moždani a ja idem na egzotično putovanje s mužem i ostavljam im dijete na čuvanje. Svekrva mi je kraljica!
One kalašture iz ljudskih resursa me redovno prozivaju što se ne oblačim "poslovno" i da ne delujem odraslo. Ne nosim odelo i košulju. Ne volim. Često dođem u trenerci na posao. Firma nema kodeks oblačenja. Direktoru ne smeta. Drugim radnicima ne smeta. Samo njima trima smeta.
Ježim se kada neko kaže da za dobar i njegovan izgled nije važan novac nego isključivo volja. "Nemaš ti volje vježbati, nemaš volje ići kozmetičaru, nemaš volje mazati tijelo svime i svačime" itd. A apsolutno svaka žena koju gledam na tik toku, instagramu, jutubu koja drži do sebe, ima izvanredan ten, kosu, lice, ruke, noge, stopala, je žena koja ima bruku para. Te žene ne žive u zajednicama, svaka živi u stanu ili kući u gradu, i tim ženama nije nikakav problem platiti dadilju koja će se brinuti o djeci dok je ona u teretani i na svim tim silnim tretmanima. Ja bih vrlo rado išla u teretanu i plaćala ličnog trenera ali nemam ni toliko para ni vremena. Zašto da ne bih voljela imati pun ormar vrhunske odjeće a opet dramiti "Nemam šta da obučem" bla bla, zašto da ne bih voljela ići redovno na manikuru, pedikuru, na tretmane lica i tijela, lash lift, obrve itd. Voljela bih, ali nemam ni vremena, ni para, niti živim u takvoj sredini gdje bi to svima bilo ok. Zato od*ebite s tim "Samo volja".
I dalje je pamtim i često razmišljam o njoj. Nežna, otmena, elegantna, crna, voli umetnost, prava dama...
Upoznali smo se zimus na jednom putovanju, ona je bila sa drugaricama a ja sa drugom. Svaki put bismo spontano započeli razgovor i pričali satima, međutim, rekla je da ima momka i zbog toga nisam želeo ništa da pokušavam sa njom. Koliko sam iz priče shvatio, njen momak i ona su različiti, njega samo interesuje da ždere i da se izležava. Ona nema društvene mreže, a kontakt nisam hteo da joj tražim baš zbog činjenice da je zauzeta. Danas, pola godine kasnije, i dalje razmišljam gde je ona i šta radi, maštam da je sretnem negde i da mi kaže da više nije u vezi. Mislim da se tako lepa, pametna i normalna devojka ne sreće svaki dan.
Uvijek sam voljela i pomagala u svojim finansijskim mogućnostima svojoj neni. Par godina prije smrti me je nagovorila da potpišem ugovor o doživotnom izdržavanju, kao ja brinem o njoj a ona meni sve prepiše, uključujući kuću koju su moj daidža, tetke i moja majka koristile, zatim placeve, dva stana, automobil, vikendicu, štednju, nakit, voćnjake, poslovni prostor u centru grada. Ona je imala penziju tako da nije očekivala nikakvu novčanu pomoć od mene. Dala sam joj mnogo ljubavi i dan danas je volim. Nakon njene smrti kad su djeca i unuci saznali da sve ostaje meni, poludjeli su, pokušali tužbom oboriti ugovor, prijetili mi preko opasnih ljudi, i to moje tetke i daidža, majka se ljuti, kaze budi fer, daj svima dio, nece da prica sa mnom. Pakao su mi pravili ali se nisam dala. Iselila sam ih sve iz kuće, sve je prešlo na moje ime a uskoro ću da ih tužim zbog prijetnji pa ako im se ide u zatvor, nije moj problem, ja uživam na jednom španskom ostrvu. Hvala, neno!
Moj dečko svaki vikend pređe po 700 km da bi me zagrlio.
Nisam imao pojma da moja najbolja drugarica toliko dobro puši.
Tokom jedne svađe sa dečkom, rekla sam mu da on nije muškarac sa kakvim želim da budem, rekla sam mu da zaslužujem puno lepše, zgodnije, obrazovanije i bržnije momke. On se tada rasplakao i rekao je da će postati jedan od njih i da će da me zasluži. Mislim da nisam ništa pogrešno rekla.