Supruga i ja imamo po 50+ godina i upravo sam podneo razvod braka. Svi misle život nam je super, nemamo finansijskih problema, lepo se slažemo, i sve je to tačno. Ali ono što je meni smetalo kod nje su plastične operacije. Da mi nije bila lepa kao prirodna devojka ne bih je ni oženio, ali iako sam je ubeđivao da joj nije bilo potrebno uvek je težila da sebe "usavršava". Da ima veće grudi, usne, obraze. Sad kad smo zašli u pozne godine lice joj se upropastilo i više ne mogu ni da je gledam takvu ni da je poljubim.
Imala sam 2 druga najbolja prije nego što sam se udala. Bar sam mislila da su mi drugovi. Jedan je odmah po vjeridbi i svadbi, na koju nije došao, pokazao pravo lice. Drugi je bio na svadbi ali posle prestao da se javlja i nije čestitao ni rođenje djeteta.
Neko ko nije srećan zbog mene i ne može da podnese mog muža i to da sam ja udata ili imam djete nije drug. Po meni znači da su imali neka skrivena osjećanja što mi apsolutno ne odgovara.
Izbrisala sam ih sa društvenih mreža i nemamo više kontakt.
Slučajno sam upoznala lika koji je iznajmio stan od mene za babu, tetku, više ni ja ne znam... Lik me je bukvalno opsedao dva meseca, do te mere da ceo svoj život okrenem naglavačke da bi bila sa njim. Plaćao je redovno sve, to je stan na dan, znači najam je bio prilično skup... i dešava se da sam popustila i ušla u njegovu igru i bilo je opet tako moram sve što on misli da treba, da se razumemo ja nisam klinka i prilično sam izgrađena ličnost i ja živim stilom života da ništa ne moram, pogotovu kada mi neko kaže da moram. Dešava se to da je u celu tu priču ubacio priču da ima rak, bože me prosti.... Dalje ide da je trebao da mi isplati još nekih 1000e i danas sutra će i prošlo je 15 dana od tada, ja besna pozovem brata da se nađe sa njim i on tu kao biće i od tada nas je sve stavio na blok... 1000e jeste velika para, ali je pre toga već dao 2000e... jer je ta žena dugo bila u stanu... od tada je prošlo 38 dana, ja i dalje mislim na njega....
Imam 41, neoženjen i svestan da 99% idem na doživotno samovanje.
Pitam se – ima li još nas 40+ koji smo shvatili da smo osuđeni na samoću, pa smo spakovali kofere za EU da uhvatimo bar deo devizne penzije? Da nam bar kad-tad život bude malo lakši.
Imam špeditersku firmu. Spustim se dole na pauzu i slušam dve koleginice kako pričaju o jednom liku koji je prišao jednoj od njih nazivajući ga uz podsmeh jadnikom. Ispostaviće se da je taj dečko niko drugi do moj bivši komšija za kojeg znam da je sasvim ok, prosečan momak na mestu. Nedavno se zaposlio u jednoj SS kao profesor geografije. Lepuškast, ne pravi gluposti, društven, normalan lik. Razmišljam se čemu karakterizacija "jadnik". On je ne samo lepši od nje, već obrazovaniji, situiraniju i video je sveta. Ja za čoveka koji me je zeznuo za kamion (taj zez me košta par desetina hiljada e) nisam upotrebio reč jadnik. Mislim se gde će joj duša. Ako se mlade žene zaista ovako ponašaju i toliko su frustrirane i neotesane, a pritom nemaju ništa drugo da ponude, zaista i treba muškarci da im ne prilaze.
Kad kažu mi smo topao i gostoljubiv narod, nismo kao Šveđani hladni. Da, takvi smo prema strancima, ali zato prema komšijama smo zveri! Pogledajte samo koliko pomažemo strancima, evo primer onaj iz Amerike što se doselio i koliko mu ljudi pomaže, a da treba komšiji Peri da se pomogne – ne bi niko obratio pažnju.
Imala sam 18 godina, srednjoškolka, puna elana i života. Godinu i po sam se zabavljala sa 7 godina starijim momkom. Veza je bila užasna, trpela sam batine, prevare, praštala i mislila da će se promeniti. Volela sam ga. Sve dok jedne noći nismo doživeli saobraćajnu nesreću u kojoj sam slomila kičmu i ostala u kolicima zbog njegove nepažnje. Ostavio me je nakon mesec dana i našao drugu, dok sam ja nepomično ležala u bolničkom krevetu i borila se za život. Nisam ga nijednom videla nakon te noći, iako je prošlo skoro 4 godine, i dalje ne mogu da se pomirim sa činjenicom da me je ostavio kad mi je najviše trebala podrška. Izašla sam iz cele priče kao heroj, ali sam puna trauma. Ne dozvoljavam ljudima da mi priđu blizu. Plašim se da će me ljudi ponovo napustiti i povrediti.
Živim u braku sa čovekom 15 godina. Pre toga 8 godina u vezi. Prvi jedno drugom u svakom smislu. Patim jer on više ne želi sa mnom da provodi vreme. Svi i sve mu je zanimljivije od mene. Sretnemo se samo uveče u krevetu i ujutru kad krećemo na posao. Sex nam je jedina stvar koja nas spaja. Još uvek je čest i dobar. Imamo dvoje dece. Ok je otac. Ali ja sam jako usamljena. A da presečem rastanak, čini mi se da bih teško podnela. A on koliko vidim ne može više ni sa mnom a ni bez mene. Mučenje.......
Najgore razdoblje u životu mi je bila srednja škola, i danas 10 godina kasnije ja se nisam oporavila, stalno sam sjedila sama u zadnjoj klupi, nitko se nije htio družit sa mnom. Samo bi mi uzimali stvari ako bi imala novac ili slatkiše. Sprdali su me. Napravili lažni facebook da tražim dečka. Govorili da sam ružna i gadna, izolirali su me i stalno sam bila sama. Najgore mi je bilo kad smo radili u grupi po 4 učenika, niko nije htio bit sa mnom, pa bi me profesorica negdje ugurala u skupinu, jednom sam se i rasplakala jer su me zezali.
Zanima me kako to da jedna osoba ne može da okupa malo dete? Danas obavezno moraju i otac i majka zajedno da učestvuju u tome. Toliko je teško, da staviš dete u kadicu sa toplom vodom. Postali smo debili.