Imam 26 godina, uvjek sam vodio računa generalno o sebi. Treniram, radim, uvjek imam prilike da fino zaradim, volim da čitam i većinski sam ispunjen. I kao takav imao sam iskustva sa pristojnim brojem žena, ono što sam primjetio kao crvenu zastavu je "ljudi ako nema oca ili nije dobra sa ocem bježite kao muva bez glave koliko god se ona trudila da se promjeni". Svakako većina njih zna da očekuje od muškarca svašta ali nije nikad naučena šta ona treba da doprinese zato i jeste zamjeniva...ali ovaj tip bez oca je po mom mišljenju bez popravke. Čista propast muškarca koji pokušava nešto zrelo da gradi.
Nikada ne bih plaćao piće, večeru ili bilo šta devojci s kojom nisam u ozbiljnoj vezi bar. Na prvim dejtovima plaćamo svako svoje, i baš me briga što će sad ovde da me osude, ali kod mene takve stvari moraju da se zasluže.
Rekao sam roditeljima da sam anksiozan da bih odložio traženje posla. Kad već svi danas za sebe tvrde da su anskiozni mogu i ja.
Ako mi muškarac ne plati piće na prvom sastanku, nema drugog sastanka onda.
Sama sam. Imam troje djece. Osjećam da je breme svijeta na mojim prsima. Teško je.
Introvertna sam i osoba sa (blagim) invaliditetom (ne zahteva prilagođavanja radnog mesta). Niko neće nigde da me zaposli već godinama. Nije da samo ćutim. Kulturna sam i komuniciram ali se verovatno manjak otvorenosti oseti. Ja znam da nisam najzanimljivija ili najsamouverenija ali na par praksi na kojima sam bila sam dobro radila. Tužno da danas ni dve diplome nije dovoljno ako nemaš harizmu i ako ljudi imaju predrasude.
Radim u ljudskim resursima i uvek primam prijave za posao i dogovaram zaposlenje. Mnogo ljudi me bukvalno moli da ih zaposlim i odmah im ugovorim termin (sutra, prekosutra čim može) i oni se ne pojave. Zovem ih da pitam da li da zakažemo za neki drugi put - u većini slučajeva me blokiraju ili se ne jave na telefon. Ne znam što onda mole i kukaju kako im treba posao, kad ne održe svoju reč da će doći...
Imam 31 godinu i za sada 0 planova da se udajem. Da li ću se ikad predomisliti? Sumnjam. Odrasla sam uz loš brak svojih roditelja i još u osnovnoj školi rekla neću biti u tom aspektu kao moja majka. Na to ćemo dodati činjenicu da su mi iskustva s muškarcima mahom loša, a pojedina užasna. Tek poneko je pozitivno i vredno sećanja. Nisam navikla da budem u vezi, nemam ih mnogo iza sebe, tako da mi je zaista najlakše da budem sama. Volim pažnju, seks i osećaj da sam voljena... Lepo je imati nekog, ali ne nauštrb sebe i svog mira. O svojim (ne)udavačkim planovima ne govorim okolo, ali odgovorim ako su baš zapeli da me ispituju. Svaki put se iznenadim samouverenosti i bezobrazluku osoba koje me agresivno ubeđuju da se ,,moram" udati i da je to za svaku ženu svrha. Neko ko me ne poznaje je već našao za shodno da se ,,brine" jer ću se navodno pokajati. Svoje životne izbore ne namećem nikome i zato ne dozvoljavam da meni iko nameće šta ću raditi sa svojim životom, vremenom, telom.
Zabranila sam mom ocu da viđa unuka jer ga uči lošim stvarima i misli da je to sve u redu. Uči ga da psuje, da bude agresivan, mene ismeva što mu čitam i pevam pesmice, a tek puni godinu. Ne shvata da sada sve upija, da treba da progovori i ne želim da mu prva reč bude neka psovka. Inače, mene nije čuvao, provodio je vreme po kafanama i sad misli da će kroz unuka da nadoknadi vreme sa mnom. Mene pravi budalom i priča kako ja njega nemam šta da učim jer je muško dete, a za muža priča kako je previše mekan pa će od njega da napravi seka persu. Sad smo mi krivi što ne viđa unuka. S takvim razmišljanjem neće da ga viđa do kraja života ako treba.