Žensko sam, radim na benzinskoj pumpi za kasom i nema mi ništa iritantnije nego kad dođe neka gospodža i kuka i zapomaže kako ne može sama da natanka. Leba ti, ne treba iz zemlje naftu da izvlačiš ručno i prerađuješ nego da otvoriš kapak, uzmeš pištolj i pritisneš. Ako niste sposobne za tako banalnu stvar ne trebate ni da vozite kola.
Ne znam ima li tko dosadnijeg šefa na poslu. Svaki dan me ostavlja poslije radnog vremena da još radim iako ja tražim da idem. Na kulturan način kaže evo brzo ćemo samo još ovo da riješimo. Kad dođem kući smara me pozivima, sve vezano za posao. Hoću izludit, mislim da ću ga u tri lijepe poslati jedan dan. Stvarno puno radim, ne izvlačim se od posla ali džabe čovjek hoće sve i odmah.
Kad sam bila u studentskom domu, cimerica nikad nije čistila svoje dlake iz tuš kabine. Ja se tad bojala konflikta i danima sam skupljala hrabrost da joj kažem da mi to smeta. Samo je rekla dobro, malo uvrijeđeno. Od tad je bila tako neka čudna atmosfera, nismo uopće ni pričale, meni je bar bilo neugodno a možda i njoj. Ako ništa ispoštovala je za čišćenje.
Moji roditelji su odlučili da mrze mog muža i njegovu familiju. Razlog ne znam, niti želim da pitam. Zlo mi je od tih odnosa i ponašanja.
Volio bih da nekako život može ponovo krenuti iz početka, pa da odem ponovo u studentske dane, ispred kuće jedne divne Anje i pitam da bude moja zauvijek. Jer, i posle 13 godina, skoro da ne prođe ni dan, a da ne pomislim na nju... Anja, ako čitaš, sjeti se vidikovca, klupe i pogleda na Boku. I znaćeš ko je 🙂
Muž i ja živimo u inostranstvu. Idem na kolektivne aktivnosti kako bih malo bila među ljudima. Mnogo mi nedostaje moj narod, moji prijatelji i porodica. Pričala sam sa mužem i njemu ne treba druženje sa drugim ljudima, briga ga za to. Dovoljno mu je što se redovno čuje sa svojima.
Nikad ne dajem druge šanse i ne dopuštam muškarcima da me tretiraju kao da sam im pedeseta „opcija”. Dosta puta se dešavalo da se redovno dopisujemo, čujemo ili čak izlazimo i viđamo i oni odjednom nestanu bez objašnjenja, pa se vrate posle par meseci i očekuju da to prihvatim kao nešto normalno i da budem srećna jer su se javili nakon dugomesečnog ignorisanja. Pa nisam ja rođena juče. Samo ih blokiram i to je to.
Sistem vrednosti nam je odavno zakazao i na samom je dnu! Čitam komentare o pojedinim "umetnicima" s estrade i vidim da omladina o njima piše kako su njihove pesme "posvećenost poslu", "upornost, rad, odricanje, krvava borba..." Reperi, treperi i ostala kompanija su "kvalitetni i predani umetnici", a pesme su ubi Bože, sa katastrofalnim tekstom. Prosvetlite našu decu i omladinu, objasnite im šta je umetnosti, ne dozvolite da dižu cenu šundu i neukusu, objasnite im šta je rad! Rad i odricanje nisu neumesno igranje i zavijanje!
Radim već dugo kao kućna pomoćnica i ne razumem zašto nas ljudi toliko potcenjuju i ponižavaju. Znam da ste ponosni kad vam neko čisti vaše smeće, ali prekinite da mi obećavate posao gde ga neće biti. Koliko puta su mi obećavali kao ,,zvaću te svake nedelje" ili ,,zvaću te bar dvaput mesečno" i onda mesecima me ne zovu. Isto tako kad me zovu u devet ili deset uveče da zakažu za sutra ujutru. To stvarno nema smisla. Zašto ne možete da se ponašate kao ljudi i zakazujete normalno? Ako nema posla recite da nema, a ne da ja računam da ću imati prihod i onda ništa od obećanja. Ili kad me zovete kasno uveče i očekujete da ceo sutrašnji dan poremetim za vas. Ja sve ispoštujem, gledajte i vi mene da ispoštujete.
Šta je to s bivšima da te ostave radi "otkrivanja same sebe" pa se vrati nakon par godina za novi pokušaj? Ženo, prošla baba s kolacima. Dok si ti tražila sebe mi se već oženili. Vozi dalje i sretno!