Imam tri prijateljice koje su tijekom zadnjih godinu-dvije dana postale majke. Provela sam jedan cijeli vikend s njih tri, a da me niti jedna od njih nije pitala kako je moj dečko, kako mi je na poslu, kako moji ili bilo što drugo. Dva dana su tema razgovora bila samo djeca. Nemam ništa protiv te teme, ali da nisu pokazale niti malo interesa za moj život... Razočarana sam.
Devojka od 25 godina koja radi sa mojim mužem mu je predamnom rekla da će sledeći put ona da mu bira cipele, koje je inače sam odabrao i kupio. On je čovek od 45 i mislim da je švaleracija na pomolu. On mi kaže da sam luda, ali osetim to. Vreme je da se pakuju koferi.
U braku sam 8 god. Imamo dvoje dece. Divan suprug. Divan otac. Međutim, ljubav iz srednjoškolskih dana, nikad nismo prestali da se čujemo. Sticajem okolnosti dogovorimo se da se vidimo. Sve puca od strasti. Poljupci, zagrljaji. Veče kao nijedno. Međutim, on se povlači uz izgovor "poštujem te i cenim i zato se povlačim, dok se ne upustimo u nešto veće". Sad se osećam jako jako loše. Izigrano, povređeno.
Nevira me što svi misle da je moj muž idealan. Čak i moji roditelji. Njima je jedino bitno što dobro zarađuje i što je izgradio kućerinu. Iza zatvorenih vrata je skroz drugačiji. Vrijeđa me, ne poštuje me, sve što imamo on je stvorio (tako smatra) iako u firmi radimo oboje. Ali ne, to je njegova firma a ja sam samo zaposlenica. Ništa drugačija od ostalih zaposlenika. Ponaša se prema meni kao da sam njegova osobna služavka. Kada je vrijeme za jelo, on samo sjedne za stol. Tanjur nije u stanju ni uzeti ni maknuti. I ne, to nije prije bilo tako, to je došlo sa parama. O svemu ja brinem, o kući, djeci, o dnevnim sitnicama. Kada to i spomenem nekome, brzo me poklope "jer je njima gore". Imam osjećaj da ako se razvedem, da nikome neće biti jasno zašto.
Ako ste srećni u životu i zaista zadovoljni (pogotovu devojke)- ne preporučujem roditeljstvo.
Dve i po godine nisam spavala a sad mi gore živci jer neka vaspitacica koja ima manje godina rada nego prstiju na ruci, misli da mi je dete autistično. Pedijatar kaže da nije. Ludim.
Volim svoje dete, ali da mi je da se vratim jedno 4 godine unazad ne bih ovo radila sa svojim životom.
Muškima je lako. Njima se život ne promeni zaista. Moj muž može spontano otići kod frizera i gledati utakmicu i dan danas, nema posledica od poroda i generalno mu je fino.
Пре 6 месеци сазнали смо нам син има аутизам. Данас сам сазнала да и ја (мајка) имам исто аутизам. страх ме да имам још деце.
Imam jednu nedoumicu, prosto ne razumijem muškarce i njihov pogled na žene. Stalno nailazim na momke koji pričaju o seksu, to im je glavna tema. Ne znam da li je do mene ili je to normalno za muškarce, ne znam da li me gledaju kroz to ili su prosto takvi. Ja sam zgodna djevojka, fino izgledam, ali trudim se da nikada ne izgledam vulgarno i da ne šaljem pogrešnu sliku o sebi, takođe nisam ni djevojka koja je na lošem glasu, čak sam jako ozbiljna i možda i nepristupačna. Volim o svemu da pričam, svestrana sam osoba, zaista mislim da nisam dosadna i da ne odajem utisak neozbiljne djevojke, ali momci koji mi se javljaju sav fokus stavljaju na moj izgled i stalno se priča vrti oko toga. To mi baš smeta i ne znam u čemu je problem.
Osuđujem roditelje koji su imućni, a svojoj djeci ne žele nimalo pomoći. Pri tome ne mislim da djeci treba dati sve servirano na zlatnom pladnju, ali da kao roditelj nećeš pomoći za prvi auto, stan i sl. A MOŽEŠ, nije mi jasno. Poznajem kćer jedinicu vrlo imućnog građevinskog poduzetnika, tata sebi kupuje novi Mercedes čim izađe novi model. Kćer radi kod privatnika za 900€ (u RH), živi s njima i još plaća tati trećinu hrane i režija. Auto nema, on joj ne da da vozi njegov. On i mama idu na luksuzna putovanja, ona sjedi kod kuće jer tata neće platiti i za nju, a njoj je preskupo. I on se još time hvali po gradu, kao, i on je sve sam radio i zaradio, nije ni njemu nitko plaćao, zašto bi ona dobila na gotovo, to je njegov, a ne njen novac. I još uredno pljuje njen fakultet i posao, to su sve neradnici, on je sa srednjom školom nosio cigle po +35 C i uspio, blablabla. Od takvih ljudi treba bježati.
Volela bih da mogu da vidim sebe kako me drugi vide. Mislim da imam potpuno različitu svest o sebi nego što inače jesam.
Svake jeseni gledam istu sliku sponzoruša u povratku sa work&travela. Mali broj devojaka zaista ima bogate starce koji im plate put u Ameriku, malo rade iz razonode pre nego što odustanu od posla i posvete se provodu i putovanju roditeljskim parama. Mnogo više ih tamo ide sa planom o vizi i trajnom boravku. I onda gledam neke cure koje znam uživo, pričaju da su tamo radile i zaradile za putovanja i provod po Americi, a živele u skupim i uređenim smeštajima sa lokalcima. Sestro, svi studenti se raspitaju i shvate da je to sezonski posao na bednoj plati u užasno skupom mestu, tu deliš smeštaj sa više ljudi ako starci ne plaćaju. Ameri to znaju pa vam svi uleću jer znaju da vas za OK smeštaj i bajku o braku i vizi mogu odvući u kući u krevet i iživljavati svoj nagon na vama, svejedno jesu li bogati manekeni ili sredovečni zgubidani sa pivskim trbuhom. A obično su ovi drugi.