Smaraju me ljudi koji ne znaju ništa drugo da rade osim da rade.
Oduvijek sam znao da ću voljeti svoje dijete jednoga dana kad ga dobijem, ali ovo što imam sad... Neopisivo. Svaki dan ga sve više volim.
Otišla u stranu zemlju, Bogu iza nogu. Prvo kovid, pa sad ova inflacija i haos sa cenama zbog Irana. Dobila permanent papire i sad vidim da je sve bilo uzalud. Umesto boljeg života ja razmišljam o mome selu u Srbiji.
Uskoro se ženim, izabranica je super kao osoba ali ja
prosto ne osjećam ništa. Poštujem je, lijepo nam je zajedno, ali jednostavno ne osjećam ništa prema njoj osim tog nekog poštovanja i zahvalnosti jer me lijepo tretira. Ipak, 28 nam je godina i toliko smo godina u vezi da je prosto došlo vrijeme za brak. Žao mi je što ću se oženiti za nekoga za kim nisam lud, ali me tješi da bar imamo skladan i ugodan odnos. Prema bivšoj sam imao mnogo jače emocije, ali smo se stalno svađali i stvarno ne znam šta je gora opcija.
Radim na dobrom poslu. Svega 6 sati rada za oko 1000e. Ali ja i dalje ne mogu sa tim novcem da platim mesečno sve što treba. Svakog meseca moram da biram da li će to biti popravka zuba, trening, kreme za negu (koštaju), nova garderoba... Sakupljam novac za letovanje, pa mi tek nakon toga ne ostane mnogo. Jako me to nervira, što uvek moram da se preračunavam i vidim šta ću kog meseca da odradim...
Evo razveden sam nekoliko nedelja. Pre sam podržavao razvod. Od danas se ljutim na svakog ko je razveden, nebitno ko je kriv. Bog i priroda su namenili za dete da deca odrastaju sa mamom i tatom. Ne postoji dobar razvod, već samo sebičnost da se brak ne popravi.
Imala sam u porodici vodoinstalatera i još kao dijete sam vidjela koliko je to težak posao. Jedne zime pukla cijev od kanalizacije, a moj stric kopao ručno više od metar i po dubine i par metara dužine, po hladnoći i vjetru, čitav dan jadan je radio, zamalo da ga zemlja nije zatrpala zbog manjeg odrona.😟
Uvijek se rastužim kad vidim radnike na ulici po nekom nevremenu i imam veliko poštovanje prema njima, krvav je to posao.
U lošem sam braku i okruženju. Ne vidim izlaz. Gdje god sam tražila pomoć nisam dobila ni razumijevanje.
Umro mi je tata. Jako mi je teško da se pomirim s tim i mislim da više nikada neću biti ista osoba.
Ne znam da li ste primetili da ljudi koji su najdrskiji i najbezobrazniji prema ljudima oko sebe najviše kukaju kada se njima desi neka mala nepravda?