Pokušavam da održim filozofiju da ne treba gledati u nazad jer prošlost je nemoguće promjeniti, jednostavno možemo izvući neku pouku iz nje, ali ne možemo se kajati i osuđivati sebe u nedogled za prošlost jer smo bili potpuno druga verzija sebe. Nismo imali perspektivu koju imamo sada, a i zaboravili smo malo koji su nas to faktori i osjećanja natjerali na neke odluke i postupke. Sve to stoji. Ali brate, klikće mi se dugme u vremeplovu da odem da upišem drugačiji faks, da se u 100 nekih prilika zauzmem za sebe kako doliči a ne da puštam da me gaze, da ne ostavim jednog momka, da se pobrinem za mentalno zdravlje na vrijeme (jer zbog vrlo lošeg mentalnog zdravstvenog stanja sam i bila disocirana kad sam pravila te korake za koje žalim) itd. Prosto mi se ne sviđa moja priča, osjećam vrlo jasno emociju žaljenja za propuštenim nekim stvarima gdje bi bolje odabran korak učinio moj život boljim. Nije valjda nikad kasno.
Nikako da uštedim pare. Pokušam, uštedim i uvijek iskrsne neki problem na koji dam pare i vratim se na nulu. Niti trošim puno, niti izlazim, niti kupujem skupu garderobu, al pare odu.
Očajna sam jer mi se brak raspada. Čim su finansijski problemi došli, tako se on povukao, izgovori par rečenica u toku dana, samo radi ili sedi na kompjuteru. Ja pokušavam na sve načine da razgovaram s njim, da ga pokrenem da nešto radimo, zovem ga u šetnju, da gledamo film, on uvek ima neke izgovore vezane za posao. Znam da me ne vara, ne izlazi iz kuće danima, osim do prodavnice, jednostavno je odnos, bar s njegove strane, zahladneo. Ni seks više nemamo. Nekada me ta njegova hladnoća toliko iznervira da skroz pobesnim ne bih li ikakvu reakciju od njega dobila, ali ništa. Ni da me pogleda. Ovo je totalna suprotnost od onog veselog, pričljivog, aktivnog muškarca punog života koji je bio u vezi i na početku braka. Sada mu se život svodi na krevet i posao, od kog ni ne zarađuje bog zna šta pa da kažem da se isplati. Ne znam dokle ću ovako moći, on je tu samo fizički, kao neki predmet, dok se ja osećam nikad usamljenije.
Najbolji drugar i drugarica koji su u vezi su se verili za NG i pitali me da budem kum. Odbio sam ih i oboje su sada šokirani, a da su malo obratili pažnju kako okolina gleda na njihovu vezu i slušali šta im se govori, znali bi da su trebali odavno da raskinu, a kamoli da prelaze na viši nivo. Pre nego što su se smuvali oboje sam ih obožavao, pa tako i spojio, ali ta veza je iz njih izvukla sve najgore i pokazala njihova prava lica. Brane jedno drugom apsolutno sve: izlasci zabranjeni, on nema drugarice zbog nje, ona nema drugove zbog njega, svaki dan su zajedno ne jer se vole nego jer su opterećeni jedno drugom i ne mogu da podnesu da ovaj drugi provodi vreme bez njih. Jednom smo samo izašli njih dvoje i ja sa devojkom i nikad više, sve vreme su se svađali i pravili neprijatne situacije, mislim da su do kraja večeri 3 puta raskinuli i pomirili se. Rodbina, prijatelji, kolege, niko ih ne podržava u vezi, sve što sam napisao ovde im je rečeno u lice 100 puta, a oni dalje teraju...
Nervira me to što je ljudima nametnuto da treba da budu srećni i ne smeju da se žale ako imaju krov nad glavom, dovoljno hrane i vode da prežive. To ni psu nije dovoljno za iole pristojan život, a kamoli čoveku. Programiranje ljudi da budu zahvalni za minimum minimuma, da skaču od sreće jer nisu beskućnici ili gladni, u suprotnom su nezahvalni i razmaženi. Nabijanje osećaja krivice ako nisu zadovoljni pukim preživljavanjem, jer ima neko kome je gore, šta će oni koji su bolesni, deca u Africi bez pijaće vode, pa tebi je super onda.
Čas bi se udala za momka s kojim jesam i rodila decu, čas bi ga ostavila i ludovala po splavovima s drugim muškarcima. Ne znam u čemu je problem.
Razumijem momke koji se ne žele vezati, ali mi nije jasno zašto to odmah ne kažu pogotovo kad vide da je cura ozbiljna? Dakle, svaki put naglasim da ne želim ništa napola i oni to kao prihvate i opet se raziđemo jer od toga na kraju ne bude ništa. Naravno svatko ima svoj izbor ali čemu gubiti vrijeme onome drugome ako ne želimo iste stvari? Stalno mi se to događa.
Imam malo zaobljen donji stomak koji nikako da skinem, a dečko se stalno za njega hvata. Mazimo se a ruka i poljupci večito krenu dole. Ne mogu da opišem koji mi je to kompleks, a on priča da mu je seksi. Ne verujem mu, da mogu odsekla bih taj deo tela.
Posle nekoliko neuspelih veza, shvatila sam da je najbitnije da se sa nekim poklapaš u sitnicama. Da imate slična interesovanja, hobije, da volite iste ili slične fore, da imate slične navike, način na koji volite da provodite slobodno vreme, i ovo smatram za daleko bitniju stavku od sličnih životnih ciljeva. Ciljevi mogu i da se promene kroz vreme, ali ove sitnice nikada. Sa svakim dečkom do sad sam se poklapala u ciljevima, ali smo bili sušte suprotnosti po filmovima, muzici, knjigama itd. Zbog toga smo se samo svađali jer nismo mogli da se dogovorimo ni koji film da gledamo niti gde da otputujemo. Shvatila sam da želim osobu koja će deliti moj entuzijazam kada kažem da mi se gleda Hari Poter po ko zna koji put ili koji će sa mnom igrati neku video ili društvenu igru jer i on to voli i uživa u tome, kome ću moći da pusitm neku pesmu i da se jednako oduševi, umesto da ga to smara.
Da li je realno da fax toliko iscrpi čovjeka?
Na početku sam bio tako veseo, energičan, radostan a sad totalno bez volje za bilo čime. Trenutno sam 3 godina (3/4 ) i ne znam šta da radim.. Niti odustati niti ne odustati, još roditelji ubijaju u pojam.. Neki savjet, nešto?