Užasno me nerviraju ljudi koji komentarišu moju težinu, tačnije mršavost. Jednako je ružno kao kad nekome kažeš kako si debeo/debela, zašto to ljudi uopšte rade? Nikad nemam potrebu nekome da komentarišem izgled..
Smaraju me svadbe. Te idi kod mladoženje pa stoji čekaj... Pa hajde po mladu, pa opet stoji čekaj. Dok se oni kao cenkaju oko kupivine mlade (kao na stočnoj pijaci). Onda svi navale u kola opšti haos i gužva do restorana, šatora, kuće... Gde je već slavlje. I onda opšte oblokavanje i krkanje većinom loše hrane i pića. I na kraju svako će naći manu da nešto nije valjalo.
Sto puta sam bila toliko uporna u svojim željama da su mi se sve obile o glavu. Dobila sam temu za seminarski koja mi se sviđala a veoma je teška pa sam dobila nisku ocenu. Osvojila sam dečka u kog sam bila zaljubljena, a on već ima devojku. Ulovila sam poslednju haljinu na stanju o kojoj sam dugo maštala, a nisam je nikad obukla jer mi ne stoji. Ovo su možda površne stvari ali shvatila sam da sve u životu funkcioniše isto.To je možda najvažnija stvar koju sam ikada naučila- ne treba biti uporan u onome što nam prosto ne pripada.
Iz Srbije sam i studiram na crnogorskom univerzitetu jer nisam mogla da upadnem u Beogradu. Mislila sam da ću moći da se uklopim i da lako očistim godinu, ali u poslednjih par meseci sam baš psihički potonula, živim u domu i delim sobu sa Muslimankama koje me preziru i otvoreno su mi priznale da me ne žele ovde iako sam se baš trudila da ne ulazim u konflikt sa njima i sve sam delila sa njima što sam imala, jedna od njih mi je pretila da bi lako mogla da mi napravi pakao od života i rekla mi da sam psihički poremećena jer sam se jednom toliko iznervirala da sam se prodrala iz sveg glasa jer me je ona uporno provocirala, plus tad nisam spavala jedno dva dana jer sam imala veliku predaju i bila sam baš živčana i iscrpljena.. Pored svega toga često se osećam usamljeno, nedostaje mi moja porodica i činjenica da od sad pa nadalje neću biti kod kuće za praznike i rođendane me baš pogađa..
Ljudi su preplašeni i usamljeni i željni slušanja, pažnje i ljubavi. Ali bukvalno svi, čak i oni naizgled najhladniji tipovi. Zašto je ovo savremeno doba iskvarilo svaku moguću sliku o ljudskom biću? Da mora biti lep, pametan, hladan i neozbiljan. Volite se ljudi, umjesto što prepravljate slike na društvenim mrežama prepravite svoj život i emocije. Jer kad ostaramo nećemo se sjećati ko nam se javio i dal nam je lajkovao sliku, nego da li nam je srce jače pulpiralo od njega. Život je prekratak a mi ga trošimo na bevezne stvari.
Mrzim kad mi se razmaže šminka ispod oka, a niko mi ne kaže za to.
Imam jorkširskog terijera-jorkija, prilazi mi žena i kaže "Jaooo što je sladak, deci sam mislila da kupim baš takvog New Yorkera." Kad nisam umrla, a žao mi bilo... fina žena. xD
Baba me je švercovala u vozu i autobusu do dvanaeste godine kao da imam 7.
Volim da se družim sa lepšim devojkama od sebe da u izlascima muškarci ne smaraju mene.
Voleo bih da sam glup! Da se razumemo, ne mislim da sam neki genije ali bih voleo da sam glup. Ovako svaku foru provalim, ništa što ljudi oko mene pričaju mi nije smešno, samo ih gledam i čudim im se kako se cerekaju glupostima i nečijem nevaspitanju.