U jednoj običnoj večernjoj šetnji sa momkom, sasvim slučajno smo ugledali njegovu veliku ljubav (o kojoj mi je ranije pričao) u kafiću sa drugaricama i malo je reći da sam se raspala kada sam videla njegovu reakciju. Totalno se izgubio, zastao pa krenuo u nazad... Kad je video da sam i ja videla onda se nekako "sastavio" i krenuli smo dalje sa hodanjem. Sa tom devojkom je bio pre 4 godine. Treba da planiramo brak, ali se pitam sa kim da to radim? Šta dalje?
Zaljubljena sam u njega ali mu to ničim ne pokazujem. Maksimalno sam profesionalna i hladna. Imamo jednog stalnog klijenta koji nam skoro svaki dan dolazi. Danas nam je rekao: "Jel vi primećujete koliko ste zaljubljeni jedno u drugo ili ja to moram da vam kažem..?" U zemlju smo propali.
Djevojka mi je dobra i vrijedna osoba. Po modernim shvatanjima i prava domaćica. Uz to sve je završila i težak fakultet (medicinu). Međutim u svemu ostalom kao da je stala na nivou osnovne škole, pa i ispod toga. Npr. što se tiče istorije, zna samo kad su počeli 1. i 2. svj.rat. Od geografije zna samo navesti mjesta gdje je bila na odmoru. Muzika, još veća katastrofa - ne zna tekst nijedne pjesme, to je za nju kao ona muzika u vrtićima koju pustiš djeci da se iskaču i to je to.
Čak i kad smo gledali neke istorijske serije, ne bi joj recimo palo na pamet da malo progugla o tim stvarnim likovima, kamoli imaginarnim. Poneku knjigu pročita, ali to je sve neka lagana beletristika kojom se dobacuje sa drugaricama. Razumijem da težak fakultet istroši čovjeka, ali da dok si još koliko-toliko mlad nemaš potrebu da bar još malo proširiš sebe... ne znam.
Upoznam devojku i super se skontamo... Međutim ja ne napravim nikakav korak jer sam imao jedan lični problem (ne socijalni, psihički, ili bilo šta slično, već problem lične prirode). U međuvremenu, ona se preseli u drugu državu. Čak mi je i pisala da se seli, a ja nisam ništa uradio povodom toga.
Nakon skoro godinu dana, rešim problem, i čim sam dobio zeleno svetlo da mogu da putujem, odem u taj grad i probam da se javim, međutim naravno da je bilo prekasno... Ne znam ni što sam očekivao da nije kasno...
A hteo sam milion puta da se javim i da objasnim, međutim u tim trenucima zbog problema nesigurnost je bila ogromna i nisam imao pojma kako da objasnim to...
Pre toga, mesece sam provodio na keju svako veče po par sati u nadi da ću je sresti jer je živela u blizini, ali nisam pozvao nikad jer da sam je pozvao morao bih da napravim neki korak, a tada nisam mogao...
Lično sam veliki proponent otvorene komunikacije, ali u tim trenucima nisam imao rešenje kako da pričam o tome...
Okej, raspadam se emotivno i psihički. U vezi smo godinu dana, ja imam 29, a on 47, ima dvoje dece iz prvog braka, (jedno od 15 godina je kod njega) ja sam razvedena nemam decu. Obzirom da smo se svađali kod njega u kući i imamo seks (ne živimo zajedno) njegovi su dole i čuli su sve to da je njemu mama skrenula pažnju da obrati pažnju da ne može tako da se ponašamo jer je on otac ženskog deteta (dete nije bilo kod kuće u tom momentu ona i ja imamo korektan odnos) čovek je zapao u neko stanje gde on sada nakon godinu dana mora da odluči da li je njemu sve to potrebno u životu (ja, planiranje porodice, zajednički život) i on mora da razmisli jer je njega pogodilo to što mu je mama rekla i nismo se čuli celog dana danas. A ja se pitam da li je to u pitanju ili je nešto drugo skroz.
Radim u firmi sa 750 zaposlenih. Firma svima plaća sistematski pregled jednom godišnje. Otkad sam zaposlena nisam nijednu godinu propustila pregled zbog nekih mojih kroničnih bolesti. Zapanjujuć mi je broj ljudi koji unatoč toj mogućnosti nisu po 10 godina otišli na nikakav pregled dok im se nije pojavio problem da ga više nisu mogli izbjegavati. Evo jedan kolega umro od melanoma, drugi od raka abdomena, treci rak kostiju i sad zadnje kolegica na kemoterapiji zbog raka jajnika. Dajte ljudi obavite preglede na vrijeme ako već imate mogućnost.
Strašno me privlači kolega s posla. Često nam se sretnu pogledi, ponekad se nasmijemo jedno drugom, komuniciramo rijetko. Mislim da je privlačnost obostrana, možda sam i umislila, ne znam. Oboje smo mladi, on oženjen, ja udata. I naravno da ne bih nikad željela da imam nešto s njim, ali s ovolikom privlačnošću ne znam šta da radim. Sve više mislim na njega, osjećam sve veću nelagodu u njegovom društvu i ne znam to sakriti. Kako se ovo liječi?
Deda i njegov brat su imali zajedničku kuću po pola. Deda troje dece, njegov brat petoro. Nas unuka puno. Leti smo svi dolazili kod njih na selo. Svi smo se družili i igrali i iako je kuca bila bas velika nekad smo po dvoje troje spavali u istom krevetu. Baš smo bili svi kao rodjeni braća i sestre, i stvarno mi je bilo draže kad odem na selo nego na more. Sad se tek ponekad vidimo, i sve ostaje na - e čujemo se, moramo češće da se viđamo...
Pomogla sam podizati tuđu decu, sada kao majka dvoje dece nemam nikoga pored sebe. Imam divnog supruga koji mnogo radi, po ceo dan sam sama sa decom. Drugo dete retko ko dođe da vidi. Svakoga smo ispoštovali, nosili i više nego što imamo, čuvali. Naša deca su željna da vide najrođenije. Babe i dede koji su blizu ne gledaju ih. I oni gledaju sebe. A ja kao, ćerka, snaja sve sam dala za sve. Imam ono najvrednije, zdravu decu, srećan brak, divnog supruga. Tuga koju osećam je ogroman. Nemati nikoga. Nakon carskog reza nisam ni od koga dobila ni čašu vode. Nakon izlaska iz bolnice sledeći dan sam kuvala. Dajem se mnogo za moju decu, imunitet pada. Nekada se bojim da se suprug i ja ne razbolimo. Previše radimo, skoro ni ne spavamo. Ali smo najsrećniji na svetu. Mislim da to mnoge boli.
Rekla sam mu da baci slike od bivše skupa s njenim stvarima koje još uvijek čuva ili raskidamo. Više nismo zajedno. Jasno vam je što je izabrao.