Smatram sebičnim kada roditelji ne mogu da se okanu loših navika na koje troše brdo novca (cigarete, kocka, bukvalno gluposti) a svojoj deci nisu priuštili ništa više od osnovnih stvari. Ta deca odrastu željna toliko toga...
Ponekad razmišljam, mi ljudi jurimo u životu stalno za nečim. Posao, kuća, trening, novci, status, živimo baš brzo. Međutim, kad čujemo kola hitne pomoći, sve stane, svi se sklone da ona mogu proći. To dođe kao podsjetnik da ništa nije važnije od ljudskog života. Nije više bitno što kasniš na posao, nit je bitno što imaš kredit za vratom. Samo staneš i pomisliš kako se nadaš da će se ta osoba spasiti.
Zašto pušači pokušavaju da predstave kao da je pusenje samo jedna obicna navika i da to nista ne govori o njima? Pusiti cigare u 21.veku je jedan totalno nepotreban i glup rizik da od sebe napraviš invalida.
Postoji li neko ko ne igra igrice i ko se može otvoriti u potpunosti?
Volela bih da ponekad uzdignem sebe koliko uzdižem druge. Ubiće me osećaj inferiornosti.
Volim popiti kafu, čitati knjige sa fakulteta dok mi se mozak ne preforsira od informacija. Opet kafa i sve tako. Nisu mi zanimljive pjesme, filmovi, serije, razgovori ni ništa. Završio sam fakultet prije godinu dana i zabrinut sam za svoje psihičko zdravlje. Sve mi je osim knjiga prejednostavno i monotono. Doslovno mi od obične informacije nastane praznina u stomaku, a knjige me čine radosnim jer mi se dešava nešto u mozgu. Svaki razgovor s ljudima mi je dosadan. Molim vas za savjet.
Odgovorno tvrdim da je psihički teže živiti sa članom porodice koji te ne razumije nego imati vrlo težak tjelesni invaliditet.
Smatram da mnogi roditelji greše jer ne razumeju tinejdžere i smatraju ih decom. A onda se pitaju gde su pogrešili. Kada sam ja imala petnaest godina, jako me je nerviralo to što me tretiraju kao dete, ostavljaju me s decom od 11 godina "da se igramo", brane mi da imam momka, da gledam seriju koju ja želim (jer "nije za decu") i slično. Time možete samo da udaljite dete od sebe. Ja sam zbog toga imala momka ali krišom, gledala te serije krišom itd. Zapravo nisu ništa učinili tim zabranama sem što su me naterali da ih lažem. Mislim da svaki roditelj mora da razume godine svog deteta i da se ophodi prema detetu na odgovarajući način. Sada imam 28 godina i drago mi je şto sam toliko toga krila od njih jer verovatno ne bih imala nikakva lepa sećanja na srednju školu da sam ih slušala.