Imao sam savršenu ljubav, bili smo mlađi. Nismo imali svađe. Bila je iskrena i dobra. 7 mjeseci smo bili skupa, zatim je u vrhuncu te ljubavi nestala (doslovno da se do nje ne može doći, društvene mreže u njenom životu ne postoje), nakon što se morala iseliti iz ove države. 10 godina je prošlo, obećao sam da ću je čekati. Rekla mi je "odem ti kao mlada djevojka a vratim se kao žena. Pa se sretnemo. I ko ćemo tad biti? Hoćemo li se poznavati?". Pogledam u mjesec sa vremena na vrijeme i pomislim da li se sjeti nas kada ga pogleda. Jer to je naš simbol, tako smo govorili. Nakon nje se mnogo stvari desilo u mom životu. Iako sam tokom ovih godina pronašao način kako da je vidim, nešto u meni mi ne dozvoljava da to učinim već da prepustim sudbini. Mogla me pitati barem jednom kako sam, zna dobro kako doći do mene a ne da bude tužna svaki put kada se moje ime spomene u njenoj blizini i da očekuje čudo. Ne znam da li bih joj se vratio i kada bi se sreli. Treba mi pomoć, zbunjen sam.
Ne mogu ocu otvoriti oči. U penziji je, novac mu nije problem, dobra penzija, dosta nasledio od njegovog oca koji je radio u Švajcarskoj. Čovek uništava sebe. Svakog dana sa najvećim klošarima po ceo dan u prodavnici pije. Kada pogledate ljudi oko njega su oni koji nemaju 8 razreda škole, ljudi koji nikada nisu radili, ljudi koji se nikada nisu ženili i koji nemaju nikog. Umesto da uživa u životu, umesto kao gospodin sa majkom da ode u restoran, ruča i popije pivo, vino, rakiju što naravno nije strašno on bira put bez povratka. Ima 68.god i definitivno bojim se da će mu se nešto desiti. Zamislite iako sam muško zaplakao sam pred njim da se promeni. Džabe...
Mom mužu žena od njegovog rođaka šalje poruke tipa "Skuhala sam hobotnicu hoćeš jesti?" Pa kad joj nešto treba uvijek njega zove. Jada mu se da je njegov rođak vara. Imam neki čudan osjećaj kad on ode kod nje. A ode da bi joj donio travu pa skupa zapale. Bože s kim ja živim. Sa kretenom narcisom koji bi mogao pomoći po kući i oko djece a ne pušiti to đubre.
Neka priča ko šta hoće, ali meni je glupo da idem kod muškog ginekologa i neću nikad otići. Nema potrebe da mi pišete ono 'on je video ko zna koliko vagina, to mu je posao' itd. Znam, ali to mi ne menja mišljenje. Ja ne osuđujem žene koje biraju muške ginekologe, svako ima pravo da radi šta poželi, ali ja nikad sebi ne bi dopustila da muškarac koji nije moj emotivni partner viri dole i čeprka. Ja sam takva, neko drugi nije i to je to.
Da se pitam, zabranio bih gradnju garsonjera. Život u njima je nehuman. Muka mi je više od života u garsonjeri, ali nemam nekog izbora. Taj stan je moj i ako bih želio veći, moram dići kredit. Strogi sam protivnik kredita (osim ukoliko mi baš zatreba za npr. liječenje), iz mnogo razloga. Što vjerskih jer mi je kamata zabranjena, što zbog toga što bih se osjećao glupo da moram dodatne kamate isplaćivati i da tako financiram banku. Helem, izgleda da mi je sudbina ostati tu živjeti, a iskreno mi je muka više od skučenog prostora. Da mi je bar da imam jednu dodatnu sobu. Kajem se što nisam kupio bar jednosoban kad su cijene bile daleko niže.
Jel neko nekad ušao u neku kinesku radnju i kupio nešto, a da pritom kinez ili kineskinja na kasi nije razgovarao/la sa nekim preko video call-a?
Povraća mi se od ovih tobože "smernih, pravoslavnih, OZBILJNIH" devojaka, gadljivih na seks i na to što neka devojka često menja momke. Toliko su moralne i OZBILJNE, da po pravilu završe tako što skinu nekog oženjenog matorca, rasture mu porodicu i sa njime se udaju. To je "vrlo" moralno. Moja sestra od tetke, koja je sva po PeEs-u, obožava da me ogovara što volim da izlazim i otvorena sam po pitanju svega. Eno je razvodi od žene lika koji otac može da joj bude. Do juče razmišljala da ode u manastir. Ludilo mozga...
Petnaest godina ne mogu da prekinem da se viđam sa njim. Imam trideset, kada smo i on i ja imali petnaest smuvali smo se, i bili u vezi četiri godine. Prevario me, raskinuli smo. Ali opet nekako uvek završim sa njim. Svakog sledećeg momka sm prevarila sa njim.