Muž i ja imamo identičan problem u porodici po pitanju nasledstva i stambenog pitanja.
Naši roditelji sa braćom i sestrama su ili dobijali stanove od firmi ili su im roditelji pomogli da se skuće. Niko kredit, niko ništa sam.
Sada kada smo mi u godinama kada se to radi, živimo već 7 godina kao podstanari i teškom mukom skupljamo za učešće. Uspeli smo ali... Krivo mi je i nije me sramota da to priznam. Moji roditelji žive sami u velikom stanu, tetka koji deli imovinu sa mamom takođe sama u velikoj nekretnini i nema dece. Pitanje pomoći meni ne sme da se potegne, odmah kreću suze i merenje pritiska jer kako ja sad nekoga da iseljavam? Kako zaboga da se oni sada presele u manje i i dalje SVOJE prostore? Izbegavam da pričam o tome jer znam kako zvuči ali mi bismo imali za kupovinu pristojnog stana iz keša a da niko naravno ne ostane ni na ulici ni bez prostora za sebe. Ali ne, to će deco biti sve vaše ali zna se kada. Sebičluk, neka im ti zidovi dok im deca grcaju kako oni nikada nisu.
Po zanimanju sam hirurg. Za razliku od svojih kolega preterano brinem o pacijentima, da sve uradim kako treba, da isključim sve moguće komplikacije. Ako ih je potrebno ponovo operisati dođem na posao čak i kad nisam dežuran...znam da imam OCD i to me ubi. Kapiram ja da moji pacijenti bolje prođu, da još niko nije preminuo zbog moje greške ali mislim da će me tolika briga prerano oterati u grob. Želeo bih da sam kao moje kolege, ali jednostavno ne mogu biti takav...
Koleginica i ja radimo već godinama u stranoj kompaniji. Ja udata a ona prelepa plavuša. Pre 6 meseci dolazi novi menadžer Nemac, počinje da joj se udvara, šalje cveće. Ukazuje se prilika za poslovni put u inostranstvo, ona ide sa njim. Ja naravno ne bih ni išla, mama mi je nepokretna. Juče mi se pohvalila bonusom i povišicom. Imaće skoro duplo veću platu od mene. Zaslužila je, vredno radi, ostaje prekovremeno neplaćeno. Nisam ljuborna na njen uspeh već me boli razlika u plati. Ja sam dobila 3.5% povišicu a ona 83.5%, za istu poziciju. Dvojica kolega biće otpušteni zbog smanjenja troškova poslovanja iako ništa ne rade pogrešno. Da nismo bliske i da mi nije rekla, nisam ni znala da ista pozicija i isto radno mesto, ne znači i istu platu. Vidim na čemu sam i da moram tražiti drugi posao jer sam već 3 godine na početničkoj plati.
Odrastao sam bez oca, ali sam imao svog dedu koji mi je cijeli život uzor i nekakva muška figura na koju se mogu ugledat.. Uvijek me stavljao na prvo mjesto pa čak i ispred svoje djece, često mi je znao davat zadnje novce iz novčanika kako bih ja imao za kavu ili neki izlazak... Učio je kako se prave moja najdraža jela da bi ih mogao spremat kad mu dođem, Borio se i radio prekovremeno kako bih ja imao stvari kao i moji vršnjaci i zbog njega mi nikad ništa nije falilo...
Hvala ti deda na svemu volim te❤️
Imam 32 godine, poprilično sređen život sa svojim mužem bez nekih konkretnijih problema. Jedan lijep, normalan život. Sad sjedim i razmišljam zašto se uvijek nađe neko da mi pametuje, daje savjete i komentare. Uvijek je neko pametniji šta sam ja npr. trebala kupiti u stanu, kako sam trebala staviti ovo ili ono, kako se trebam ponašati itd. Mene apsolutno ne zanima ko i šta u životu radi, ne dijelim savjete, ne guram nos gdje mu nije mjesto. Zašto ljudi imaju potrebu dijeliti svoju pamet umjesto da se brinu o sebi. Naravno, kad im se ukaže na to da ne trebam savjete niti komentiranja jer se ne planiram zamarati glupostima, e onda sam ja nervozan čovjek i meni se ne da ništa reći.
Sa mnom flertuje, čestitao mi je rođendan, na proslavi prilazio par puta, meni posvetio pjesmu na istoj toj proslavi i kako se zna sa mojim suprugom od ranije, danas pročitam poruku kako mu je moj suprug pomagao oko nekog posla i ovaj mu u znak zahvalnosti napiše da će mu dovesti jednu Španjolku (jer je trenutno tamo na ljetovanju). Moj suprug na to nije ni odgovorio ali je baš bezveze. O meni kao uvijek ima visoko mišljenje, kaže mi blago tvom mužu kakvu je ženu našao, kako je imao sreće i onda ovo napiše. Muškarci su go*na.
Tata je 1965 godište, ja 2000, po svim njegovim pričama iz mladosti sam stvarao vremenom scene i slike iz tog doba tipa 80-e, zamišljam skoro nova godina, Nervozni poštar na radiu, nema telefona, druženje, doček, miris cigara i alkohola dobra kućna žurka... Sledeća scena 1. Januar ništa živo ne radi napolju sneg do kolena, svaka kuća gori od ukrasa i lampica, zove društvo opet se okupljaju, ali najvažnije nema telefona.... Nije šala stvarno je lepše dosta delovalo u mislima, mogu samo da sanjam kako je stvarno lepo bilo...
Moja bivša je pisala tužne pjesme, dnevnik o propalim ljubavima koje je imala. Momci koji su joj nešto značili i nije htjela da ih pusti iz svoje "svijesti"! Sasvim ok, ali zato sam je ostavio. Ne možeš biti sa mnom i žaliti za nekim od prije sa kojim ništa nemaš više i znaš zašto je sve prekinuto. Sada ta ista djevojka piše hvalospjeve o meni i plače za mnom a sa drugim je momkom. Ova nikada neće živjeti u sadašnjosti, jer joj je svijest u prošlosti. Sada taj novi sluša o meni kao i o onima prije mene koji su ostavili ogroman trag kod nje. Ne mislim da se to događa, već znam!
Svi bi nimfomanku dok ne završe sa takvom i onda se hvataju za glavu, hiperseksualna sam i nijedan me nije uspio izdržati.
Znala sam da su se mnogo voleli. Bili su sinonim za ljubav i lepotu u našem gradu. Spletom nesrećnih okolnosti ona je nastradala, bila je umetnik. Prošle su godine, mic po mic smuvala sam ga i zaista smo imali sličnu ljubav. Sve do pre neko vece kada sam u besu ali skroz slučajno polupala vaznu koju mu je ona napravila. Naljutio se je i rekao da je gotovo, da me ostavlja i da napustim stan, do zore se nije vraćao. Danas sam saznala da je prešao u BG na neko vreme. Život mi se srušio, jer čak ovako živa nemoćna sam u odnosu na sećanje na nju… Možda je i bolje tako ali on je jedina stvar koju sam ikad volela i želela.