Ima li veće sponzoruše od muškarca koji otkrije da živiš sama i da još po mogućnosti znaš kuhati?
Bojim se pasa. Sestrična ima malog nekog psa. Pozove me sebi doma, kažem da se bojim pasa. "Ma neće ti on ništa, mali je". Zove me drugi puta, dođem, ponovno bježim od psa i sjedim s dignutim nogama na stolici.
Zove me treći puta, reko ne mogu. I sad joj nije jasno šta je problem.
Sama me u svoju kuću zoveš, znaš da se bojim pasa i ti svog psa ne možes maknuti u drugu sobu dok sam kod tebe. Ok, poštujem, tvoja je kuća. Ali ti isto tako poštuj da ja neću doći.
Bliži mi se rođendan i iskreno ne bih voleo da mi bivša čestita jer bi me to utuklo nekako i pokvarilo bi mi dan. A opet sa druge strane bolelo bi me i da mi ne čestita. E šta mi devojka uradi, unazadi me za ceo život..
Koliko su neki muškarci privlačni i jbzvni, šteta što su u glavi tupavi i nula karakter.
Ja sam ona žena koja se svesno vratila nasilniku. Obećao je da će se promeniti.
Živim sad lep život, o prošlom braku neću da pričam. Imam ćerkicu i lep brak sa sadašnjom suprugom a sa prošlom sam imao pakao. Koliko bih voleo da sam upoznao sadašnju suprugu pre i da mi je ona rodila decu iz prvog braka. Eh živote.
Ceo život imam taj problem što razumem svakoga. Da li je neko pogrešio ili ne, uradio nešto loše ili dobro, da li slušam dve strane priče, uvek razumem i jednu i drugu stranu, uvek razumem zašto je neko nešto uradio. Uvek mi je prva rečenica i pomisao u glavi "Pa dobro, razumem zato što.." čak i nasilnike kad slušam shvatam kako su oni bili tretirani kao deca, da li su i oni trpeli nasilje ili su bili razmažena svojeglava deca, uvek razumem zašto. Ne opravdavam nipošto, samo razumem zašto. Prijateljica mi je jednom rekla da sam joj draga jer šta god da uradi prvo pokušam da razumem i opravdam svaki njen postupak. Ovo zvuči možda empatično, ali je jako zamorno za mene jer gubim svoje ja, dajem se previše i nikad ne mogu da raščistim sliku u glavi i da imam svoj stav. Ovo ulazi u apsolutno svaku poru mog života. Od nebitnih stvari do ključnih. Na kraju uhvatim sebe kako sve ljude razumem i opravdavam samo sebe ne, prema sebi sam najgora.
Mnogo godina sam mislila na njega, misleći da ćemo se sresti opet i prijateljski ispričati. Danas sam saznala da je preminuo i da to više neće biti moguće. Mnogo mi je žao, bio je poseban. Počivaj u miru.
Gde nisi pozvan nemoj ići tamo. Da je neko hteo da se pojaviš zvao bi te. Sve ostalo su šuplje priče tipa "na to se ne zove dođeš sam, itd"... Aha kako da ne.
Dok nisam mogla da priuštim više, bilo me je jako sramota ako bih često nosila jednu istu garderobu, ili da me neko vidi da ulazim u second hand radnje, ili što su mi čarape pocepane. Sad kad stvarno mogu da priuštim bukvalno bilo šta (u granicama razuma) nosim jedno te isto jer mi je to najudobnije, iako imam mnogo više u ormanu. Muka mi je kad treba da odem da kupim sebi nešto novo za neku proslavu, pa često oblačim isto više puta. U second hand idem jer mi je zabavno i često nađem nešto što mi se baš svidi, čak i zovem koleginice da idu sa mnom. Čarape su mi nekad i iscepane, ali jedva da primetim to. I neverovatno mi je koliko je sve u glavi. Mislim da ljudi oko mene ni ne primećuju, ali i da primećuju, nekako me je baš briga.