Ajde što sam preživljavala mamin klimaks nego što sad moram i svekrvin.
Devojka mi je poginula u saobraćajnoj nesreći. Sinoć je sanjam ušuškanu kao bebicu u mom naručju, pokrivenu ćebetom. Mazim je po kosi, ljubim je po glavi. Toliko mi je srce bilo puno, i toliko je san bio stvaran, da nisam mogao da se saberem kad sam se probudio. Trebalo mi je 5min da se osvestim i vratim u realnost. Posle sam plakao kao kiša. Najgori osećaj. Dao bih sve na svetu da mogu opet moju bebicu da ušuškam i izgnjavim, i da bude sva raščupana. Da mi spava u krilu i da je mazim po kosi i ljubim po njenoj slatkoj glavici. Mogao bih tako celu večnost. Svako veče bih je uspavljivao. Nije mogla da zaspe ako nije u mom naručju. Ako krenem da ustanem, ona se momentalno budi, i zove me ponovo da je uspavam. Nije to radila jer je razmažena i posesivna, već je imala momente PMS-a i nervoze na poslu. Ponekad mazim jastuk. Zamišljam kako nju mazim. Možete me nazivati paćenikom, ali sve bih dao samo da mogu bar da joj naslonim glavu na grudi, ništa više. Ne znam hoću li je ikad prežalit.
Zagrlio bih svoju majku i rekao koliko je volim ali se jako bojim, ne znam kako to da izgovorim i uradim. Posvađao sam se sa njom pre tri nedelje.
Otac sam i više volim ćerku nego sina. Trudim se da ne pokazujem to preterano. Priznao sam.
Pre neko veče okupilo se bratovo društvo kod nas, jer se tako često okupljaju, svi od 24 do 27 godina. I sad priča jedan kako je prevario devojku sa kojom je 2 godine i kako mu je teško, grize ga savest. Ljudi moji komentari ostalih, pa i od mog brata, su - pa šta sad, dešava se, ni prvi ni poslednji put, ponovi da potvrdiš, bar ti je bilo dobro, ko da ona to ne radi... I još mnogo komentara na taj fazon. Slušam ja njih i pitam ga kako bi se ti osećao da ona to tebi uradi, a ovi odmah ko iz topa - Ma jok i ne radi fufica, ne bi 2 puta razmišljala, ko da ona ne bi iskoristila priliku. I pitam se dokle smo došli kad momci u ozbiljnim godinama i vezama ovako razmišljaju...
Kad sam bila mala, pitala sam vaspitačicu u vrtiću da li glas može da se istroši.. Rekla mi je da može i da moram da ga čuvam, da ne pričam mnogo.
Prijateljica mi se preselila u Njemačku i ima troje djece. On je ostao tu i ima troje. Prije 20 godina bili su jedno drugom prva, velika, srednjoškolska ljubav. Svako ljeto kada ona dođe ili kada on dolazi poslovno u Njemačku vide se. Ne mogu ih osuđivati jer znam da je to prava ljubav samo im život nije dao da budu skupa.
Za ovog što pita šta nam je devojkama najbitnije kad ulazimo u vezu sa momkom?
Meni je iskreno najbitnije da se volimo, ugađamo jedno drugom, da se čujemo kad nismo zajedno redovno, da traži savet od mene kad mu je teško i da priča sa mnom, da mogu ja da njemu kažem kad mi je teško oko nečega i tražim savet, da mi veruje gde god da sam, da nikad nijedno ne ode da spava u dnevnu sobu kad se posvađamo,da o svađama ne pričamo nikome, da jede šta ja spremim i nosi na posao jela koja ja spremim, da mi šalje slike nekih zanimljivosti kad nismo zajedno, da imamo debate na razne teme iako imamo različita mišljenja, da mi daje savete i ukaže na greške koje po njemu pravim i da mi kaže šta mu smeta kod mene, šta ga nervira, da mi kaže kad mu se ne sviđa kako sam se obukla, našminkala, obula. Ima još, ali ovoga sam se setila prvo. xD
Dobio sam otkaz, jer sam se suprotstavljao mobingu na poslu. Ne samo prema meni, nego prema svima. Dve godine sam radio kao šanker i konobar dok nisam uspeo ponovo naći posao u struci. Ne kajem se ni minuta. Moje dostojanstvo nema cenu.
Jedino zbog čega se kajem u životu je to što nisam imala ni trunku samopouzdanja i samopoštavanja pa sam puštala svakome da me gazi... kakva sam ja budala bila. E, nema više!