Devojčica moga muža me mrzi jer se oženio sa mnom. Nisam ja bila razlog razvoda njenih roditelja. Stvari koje radi su strašne i potpuno sam razočarana na ovakav odnos koji traje. Na ivici sam da mužu pomognem u toj nameri da je otkači iz testamenta i života. Do sada sam ja bila ta koja je održavala njihov odnos kako/ tako. Mislila sam da ovakve situacije ne postoje i da se to samo u filmovima dešava, a mene baš to snašlo.
Krivo mi je što se moja drugarica skoro svima odmah svidi. Ima harizmu, pričljiva je, drugima bude smešno i kad lupi neku glupost. Ja se raspričam u manjim grupama ili kad mi neko baš prija, inače sam po prirodi zatvorenija od nje. Međutim ona isto tako voli da tračari, gleda samo svoju korist i nije joj problem da slaže da bi postigla nešto. Udaljile smo se kad sam to shvatila, a udalje se i drugi vremenom, pa više krenu sa mnom da se druže. Posle se čak iznenade kako sam zanimljiva, pametna i tako te stvari. To me iskreno vređa, kao da sam mutava i dosadna ako se ne raspričam odmah.
Ja ne verujem da sam se 19 godina školovao (8 osnovna + 4 srednja + 7 faks) za ovako glup i bedno plaćen posao. Ovo sam mogao raditi odmah posle osnovne...
Sramota je čistiti WC, a nije sramota skidati se za OF! U kakvom katastrofalnom svetu živimo...
Gledam jednu svoju drugaricu i iskreno mi nije dosta toga jasno. Gde god da idu ona, muž i dete tu su sa njima i njeni svekar i svekrva. Znači ja još nisam videla da su oni negde otišli sami kao porodica. Još i dok su bili u vezi isto je tako bilo, svugde su oni išli sa njima. Ajde okej je da odu zajedno nekad negde, ali da svaki mogući put idu i oni to mi je nejasno. Svekrva njena im sedi u kući po čitav dan i ona to trpi. Ja evo moju svekrvu volim, extra žena i imamo super odnos, ali opet tako ne bih mogla niti bi ona žena mogla verovatno.
Mnogo mi je teško od kad mi je mama umrla. Prošlo je 3,5 godine ali i dalje osećam prazninu koju mislim da ću osećati čitav život. Toliko nas je sve razumela, opraštala, pazila na nas.. svakim novim danom mi fali na određeni način. Fali mi kao podrška, fali za razgovor, za kafu, čak i za svađu. Stariji brat je skoro dobio sina, primećujem koliko je teško ženi kad se porodi ali ona ima mamu da bude sa njom, da joj pomogne, da odmeni njih dvoje oko nege deteta… primećujem svoje drugarice koje pričaju sa majkama, savetuju se sa njima, zovu ih.. svaki put kad vidim kod nekog u telefonu “mama” srce mi se uznemiri.. Hvala Bogu da one imaju mamu, samo kažem da je meni to i dalje velika rana. Rana koja ne zaceljuje. Blago svima vama sa mamama..
Vraćajući se iz Bratislave sa aerodroma do mesta u kojem živim u Slovačkoj, u autobusu sam imao sedište broj 44, tik pored jedne dame. Autobus je bio poluprazan, ali su mesta bila numerisana. Pitao sam je da li bi joj smetalo da sednem pored nje, a ona je uz osmeh i ljubaznost rekla da nije problem.
Zatim smo, nekim slučajem okolnosti, ušli u razgovor. Rekla mi je da se zove Veronika i da je mojih godina. Živi i studira u Bratislavi, ali zbog posla često dolazi u moje mesto. Auto joj se pokvario, pa je tog dana morala autobusom.
Put je bio dug, ali je prošao vrlo prijatno. Lepo smo se ispričali i razmenili kontakte. Devojka je jako lepa i fina, čita knjige, bavi se digitalnim marketingom i sve je to, uz pauze, uspevala da obavi tokom putovanja. Kad god bi napravila predah, nastavili bismo razgovor.
Ostavila je veoma lep utisak na mene.
Poenta cele priče i njen zaključak jesu da još uvek postoje fine, kulturne i vredne dame. Takvi susreti nas podsećaju da lepota nije samo u izgledu.
Bila sam u vezi sa hirurgom koji se često hvalio koliko je žena imao. Govorio je da u svakom trenutku ima „brutalne“ koleginice doktorke koje bi mogao da je*e, ali da to ne radi jer je sa mnom trenutno. To me je šokiralo i raskinula sam ubrzo. Tada je krenulo ponižavanje. Da boljeg, samouverenijeg i zrelijeg muškarca od njega nikada neću naći. Rekao je da ravnopravnost ne postoji jer sam ja žensko, a on muško, i da bih morala biti zrelija, lepša, urednija, emancipovanija, nevina i obrazovanija da bismo bili ravnopravni, a da bi mi i tada nešto falilo. Kao da je poželjan muškarac sa razlogom i da ga žene traže. Tad mi je bilo jasno da sam se spasila na vreme.
Sakrio sam sve kašike u kući da bi video ko je sposoban da jede bez njih.
Najviše volim kad se supruga posvađa s nekim, to znači da neće da se svađa sa mnom, bar taj dan.