Upoznala sam svoju srodnu dušu, ali je ružan toliko da ne mogu vjerovati!
Kad sam bila poslovno u Frankfurtu otišla sam navečer na piće i sretnem bivšeg iz srednje škole. Nismo se vidjeli skoro 15 godina od kad smo prekinuli. Prespavao je kod mene u hotelu, a tek ujutro rekao da ima ženu. Sad se osjećam krivom jer sam spavala za oženjenim, ali zaista nisam znala.
Najljepši osjećaj kad me privuče k sebi, zagrli i poljubi u snu...
Televiziju i dalje gledam na stari televizor od pokojnog dede. Znam da bi mi onaj današnji tanki moja ludačka mačka srušila k'o ništa.
U poslednjih godinu dana sam imala toliko neusplih dejtova, da kad bi me neki producent/režiser kontaktirao mogli bi da snimimo neku dobru komediju.
Moj suprug ima 1/2 nekretnine, dok druga 1/2 pripada njegovoj sestri. Poklon roditelja. Ni mi, ni ona nismo stambeno obezbeđeni. Predlažem da se stan proda, a novac da iskoristimo za kupovinu našeg porodičnog stana, uz kredit. On ima ideju da ona otkupi njegovu polovinu po ceni po kojoj je vredela 1/2 u vreme kada je stan kupljen, što je duplo manje od sadašnje tržišne cene. Znam da nemam pravo, ali jako me to ljuti. Stanovi su preskupi, stambeni krediti nepovoljni i što veći kredit uzmemo, kamata je veća. Mnogo bi nam taj novac značio. Oni su skoro vršnjaci, podjednako zarađuju. Ne vidim zašto bi ona bila u povoljnijoj poziciji. Njoj se ideja naravno dopala, izuzetno. U tom stanu ne može živeti porodica, prodaće ga za nekoliko godina i ostvariti ekstra profit.
Otkada je on otišao iz mog života, patila sam ali sam uhvatila sebe, protresla i rekla da ne mogu patiti. Počela sam čitati knjige, počela sam vježbati i šetati.
Počela sam obilaziti mjesta koja do prije toga nisam, odlazila sam na druženja i bilo je tu momaka i prilika, ali ljudi… tolika praznina je ostala u mom srcu. Kao da je jedino on znao sa mnom. Ne mogu si pomoći da krenem dalje iako se toliko trudim..
Vidim da se puno ljudi žali kako se trud za završeni fakultet ovdje ne cijeni. To je u neku ruku istina, ali postoji i druga strana medalje. Ako taj vaš trud nekome ne donosi zaradu, zašto bi ga cijenio? Mislim, ja se mogu potruditi naučiti sve Harry Potter knjige napamet. Mogu si uzeti hrpu vremena da naučim recitirati bilo koju rečenicu s bilo koje stranice. Za to je potrebna ogromna količina truda, ali dal taj trud nečemu služi? Dal bi ga netko bio spreman platiti? Naravno da ne, jer trud sam po sebi ne znači ništa ako ne donosi neku korist. Mislim da to premalo ljudi shvaća. Ogorčeni ste jer ste na fakultetu ulagali puno truda u nešto šta poslodavcima ne treba. Naravno, krivica nije skroz na vama, obrazovni sustav je kakav je, traži da se trudimo oko nepotrenih stvari. Samo želim reći da se ljutite na pogrešnu stranu, umjesto da se ljutite na poslodavca kojem su vaše vještine i vaš trud s fakulteta nepotrebni, ljutite se na obrazovni sustav koji vas ne priprema za posao.