Uvek mi se gadilo to „prijateljstvo“ koje žene traže od muškaraca. Žene kukaju zašto ih muškarci ne posmatraju kao ličnosti a to ti je garantovano pravac u friend zonu. Znači, u friend zoni, kada dođeš tamo, radiš isto kao da ste u vezi samo što nema seksa. U svakom slučaju ćeš da je zabavljaš i zadovoljavaš njene emocionalne potrebe. Žena da bi dobila pažnju glumi da joj se sviđaš a onda se pravda kako je „samo ljubazna“. Pa šta vi nudite u tome „prijateljstvu“? Priliku da vas zabavljamo? Veće ste smaratorke nego mi muškarci. Niko neće takav odnos gde ne dobija ništa, nego još sluša jadikovanje na muški rod kada vam se veza sa lošim momcima tj. alfa mužjacima obije o glavu.
Relativno skoro smo počeli raditi zajedno u kancelariji. Ljudi moji taj dečko mi je enigma kakva nikada ni jedan nije bio. Nestvarno je lijep i zgodan, muževan tip i mislim da moze imati koju poželi. Ja sam prosek, doterana sam ali ne i neka prirodna lepotica samo sam sad svesna sebe i zračim samopouzdanjem. Starija sam 2 godine od njega i udata sam. Ali on me toliko zasmejava, primeti ako sam neraspoložena i pita zašto, ako se zamislim i udubim u posao počne da se zeza ne bi li mi privukao pažnju. Od mene često traži da mu nešto pomognem u vezi posla i nekad mi se čini da se pravi namerno glup. Neki dan mi je prišao iza leđa dok sam pokušavala nešto riješiti i pomogao da zajedno ali bukvalno je bio toliki blizu da smo se dodirivali. Često je obziran, većina prijatelja zna da radimo zajedno i obično ako ga zovu on se meni obrati da i oni čuju. Hteo je da idemo zajedno na dnevnu žurku oko NG i da me upozna sa društvom ali odbila sam. Mislim da me samo zeza ali ja se pravim hladna.
Snajku sam prihvatila kao rođenu sestru. Organizovala joj devojačko, kupovala poklone, vodila u grad, kada kupim sebi stvar kupovala i njoj da se ne oseća zapostavljeno.... Da bi gospođa izjavila da joj ja smetam što živimo u istoj kući, pri tome jedino što delimo je krov, obzirom da ona živi na spatu a ja u prizemlju. Ne bole me te njene reči koliko me boli to što moj brat lagano prihvata sve čak i to kada snajka kaže da naša rodbina ne valja samo je njena familija divna. Njene uzdiže, a svoji mu ne valjaju ni roditelji ni niko, ali njeni su topić. Tako sam ja danas rešila da nađem stan što pre, hvala Bogu plata mi je dobra pa može to podneti.
Potreban mi je neko. Potrebna mi je ljubav druge osobe, pažnja, toplina, fizički dodir. Potrebna mi je ljubav, a u njoj nemam sreće. Evo, priznajem ovdje jer uživo nikome ne mogu...
Kroz slike na društvenij mreži dodao sam jednu devojku bila je krupnije građe, nekako joj je lepo stajalo što je buckasta te obline su joj dolazile od izražaja. Javio sam joj se i ispočetka smo se baš lepo dopisivali sve do posle par sastanaka nakon čega smo imali prvi sex a da veza nije ni počela. Neko vreme bi se čuli, viđali pao bi koji sex proveli bi mini vikend zajedno onda bi se oboje udaljili na mesec dva pa bi se opet viđali i tako u krgu već tri godine. Niti neke ozbiljne veze, više mi izgleda veza bez obaveza, kombinacija koje samo usputna stanica. Ja bih stvarno hteo da među nama bude nešto ozbiljnije jer mi se ona stvarno sviđa al kad to treba da se desi uvek izostane. Posle tri godine rešio sam da joj kažem šta hoću da bude između nas jer već imamo 25 godina i vreme je da se urazumimo ili da između nas bude ozbiljnija ljubav ili da sa ovom kombinacijom stane.
Prije par godina sam izašla s društvom s faksa na piće. Jedan kolega mi se ponudio da me odbaci kući i pristala sam. Bijesan auto, on jos bjesnije vozi. Zamolila sam ga da uspori, a on je rekao " bit će sve uredu". Iduće što vidim su svjetla automobila s kojim se sudaramo. Budim se u bolnici oko mene moji roditelji, ubrzo shvaćam da ne mogu pomaknuti noge i tu kreće pakao, vrištala sam ih petnih žila od muke. Doktor je rekao da trenutno ne mogu hodati, ali da ću nakon nekog vremena i terapija ponovo prohodati. On je nakon par dana došao do mene i kajao se užasno, svake noći je bio kraj mene u bolnici, molio me za oprost. Nakon što sam izašla iz bolnice svaki dan je provodio tako što je išao samnom na terapije i bio mi podrška na cijelom tom putu. Bilo mi je teško oprostit mu, ali sam vidjela da se kaje i odlučila oprostiti. Nakon cijelog procesa sam i prohodala i vratila se u normalnu, a danas smo već 3 godine u braku i stvarno nam je predivno. U svakom zlu, nešto dobro.
Žena i ja smo se dogovorili da sinu damo ime Trofej. Šta mislite?
Muško sam i mislim da se žene preopterećuju sa modom i šminkom. Normalno oblačenje, ništa spec, ne puno šminke mi je najlepše. Okej je obuci se specijalno za neke prilike ali preooterecivanje za svakodnevno oblačenje je bespotrebno.
Ponosna sam što nikada ništa nisam naručila sa Temu, niti ću. Ne kapiram žene opsednute time, totalno poludele, naručuju gomilu nekih gluposti koje im uopšte nisu potrebne. Generalno ne razumem da naručuješ od kompanije koja je dokazano društveno neodgovrna, plus ti proizvodi su i opasni po zdravlje jer su ipak iz Kine. Gadi mi se današnji konzumerizam.
Kakvo je ovo vreme došlo. Sada u 35 god. Vreme da se skrati, treba se oženiti. Sve živo pokušavao. Trudio se i ranije, ali ne toliko, malo me i nije zanimala ženidba pre 30.
Sada pokušavao sa mlađom i većom razlikom u godinama. Manja razlika u godinama i jednostavno ne ide i budem izigran. Nekad imam osećaj kao da sam proklet. Sve brzo propadne, kaže mi drug kao da ih namerno takve juriš. Džabe sve, kuća, posao...
Dođe mi da dignem ruke od svega.