Nikada ne bih bio sa njom, ali ona je toliko slatka, toliko simpatična da se ja samo smejem u njenom prisustvu.
Ja ne znam zašto se neki moji drugovi čude što ne volim žene koje treniraju. Ok, respekt za vežbanje i trud, ali ja to ne volim i ne bi takva mogla da me napali nikad. Takva žena meni nikad ne može biti ženstvena. Meni te žene liče na trans muškarca. Pričajte vi šta hoćete, ali to je tako. Nisam video dosad nijednu devojku/ženu koja vežba, a da je normalno građena-bez mišićavih ruku, nogu i leđa ko u Ramba..to je nemoguća misija. Gledam neke žene koje poznajem, zadnjice dovele u super stanje, a ostatak unakazile. To je mač sa dve oštrice, jedno središ, drugo s*ebeš. Ja ne mogu da budem sa osobom koja me podseća na muško, ma koliko da lepo izgleda. Ne izvoljevam ništa previše, volim prirodne devojke, bile mršavije, bile krupnije. Koliko samo ima žena koje imaju prirodno lepo oblikovanu zadnjicu, a da nije ispupčena. Takva mi je bolja riba sto puta, nego ona što diže tegove i liči na nekog tamo Milorada po građi.
Prošle godine sam diplomirala. Bila sam puna života, ambiciozna i jedva čekala svaki naredni korak u svom životu. Bila sam okružena divnim ljudima, imala sam momka kojeg bih svakom poželjela, imala sam podršku roditelja i vrlo jasne planove za budućnost. Upisala sam master studije i cijelu godinu pokušavala pronaći posao - bezuspješno. Momak se odselio i ostavio me. Živim s roditeljima koji su navikli da žive sami, pa sam i njima na teret. U gradu gdje sam rođena nemam niti jednog prijatelja. Po cijeli dan sam u kući, bez posla, bez ikoga... Sutra branim magistarski. Prošle godine mi je ta odbrana bila dan koji sam jedva čekala, a sada će to biti dan koji ću jedva čekati da se završi. Nakon bezuspješnih molbi za posao u svojoj zemlji, bezbroj aplikacija u inostranstvo, odlučila sam prihvatiti posao za koji je potrebna završena osnovna škola, gdje se radi od 6 ujutro i što je fizički jako naporno. Dobiću vizu i potencijalno otvoriti vrata za nešto bolje. Moram se maknuti odavde.
Kako je čudno što su neke osobe koje ja poznajem pune strahova, a izgledaju kao da pucaju od samopouzdanja, a opet osobe koje izgledaju možda stidljivije su ustvari jako sposobne, pravične i pouzdane. Jednom mi je drigarica rekla da bi mogla sa mnom na kraj sveta koliko je sigurna sa mnom jer sam snalažljiva. Bukvalno ništa nije kao što izgleda.Tu teoriju sam opet potvrdila kad sam se zaposlila i koleginica koja je izgledala prepuna samopouzdanja ustvari je bila puna kompleksa i razno raznih strahova. Očigledno svi nosimo neke maske.
Odgledala sam film koji je trajao sat i po, a moja majka je i dalje pričala na telefon. Nakon toga je napravila pauzu a onda opet pričala sa drugom kolegicom oko sat. Ja se umorim slušajući je i nije mi jasno kako može toliko pričati.
Prije par mjeseci smo dobili bebicu. Suprug radi a ja sam 24h sama sa bebicom. Pokušava on da mi pomogne kada dođe sa posla ali sam konstantno sama i svaki dan je na neki način preživljavanje. Pomoći od porodice nemamo jer živimo daleko od svih. Osjećam se premoreno i užasno sam nenaspavana. Teško mi je da izlazim u šetnje sa djetetom jer svakako nemam snage da hodam po stanu a kamoli napolju. Ako moram do trgovine dijete nosim sa sobom a i to mi je naporno. Ne znam da li je svima ovako, ali morala sam ovdje podijeliti. Nadam se da će se uskoro stvari poboljšati. Jednostavno trpim i čekam da prođe. Postporođajna depresija nije, jer sam dosta upućena u tu temu.
Ljudi moji, svaki dan ovdje čitam o svađama svekrva i nevjesta. Pa evo vam jedan nesvakidašnji primjer ljubavi između njih 2. Majka je odlučila doktorirati u 50. godini i baka je pomagala joj oko doktorata. Ne, nije joj pisala doktorat jer je žena imala preko 80.godina, al je pomagala u poslovima poput skladištenja namirnica, vaganja, kopanja zemlje kako bi majka sadila to što je proučavala itd. Baba moja. ❤️
Danas sam na glavnoj stanici u Beogradu doživeo nešto što me podsetilo da dobri ljudi još uvek postoje. Hteo sam da kupim vodu, ali nisu primali kartice ni evre. U tom trenutku je prišla devojka koja mi je rekla da se zove Milena, u kratkom mantilu i crnim farmerkama. Ako nekim slučajem ovo pročita – hvala ti od srca, Milena! ❤️
Udata sam, muž i ja smo odavno preležali dečije bolesti, imamo otvoren odnos, poznajemo se i ukratko-nismo ljubomorni. Ne radimo stvari koje bi povredile drugo ali imamo normalan kontakt sa suprotnim polom.
Pozvala sam kolegu na kafu kako bismo organizovali nešto u vezi sa poslom. Nemamo gde na radnom mestu, preko poruka ide traljavo i zaista nisam videla problem u tome da na miru popričamo i razjasnimo sve u po bela dana u kafiću. Prvo je hteo da pozovemo i kolege koji nikakve veze nemaju sa našim delom posla, meni naivnoj nije bilo jasno. Onda je došao na ideju na moj muž i njegova partnerka idemo na tu kafu i tu sam shvatila. Čovek misli da će neko suprotnog pola da ga zaskoči u kafiću ili da će to da ga kompromituje. Kakav jadnik, samo sam mu ukratko objasnila da odradi šta misli da treba i da završimo to kako god. Palo mi je na pamet i da će okolo da prosipa priču kako sam ga startovala ali boli me uvo ako mu to pomaže u životu.
A mislila sam da je ok lik i kolega.
Kada bi neko objasnio ovim momcima da to što ti lajkujem sliku ili story ne znači da mi se sviđaš, da hoću da se muvam s tobom, da bih htela seks ili da me odvedeš pred oltar. To znači da mi je ok ta slika ili nešto na toj slici. Još ovim zauzetim, pa njihove devojke utripuju da ćeš da im skineš dečka, a ono neki ništa spec.