Udata sam, imam dobrog muža, ali sam odlučila da ne želim rađati decu. Do 30. sam već imala neke zdravstvene probleme, kako fizičke, tako i mentalne. Volela bih biti hraniteljka, tj. naći se nekom detetu koje je već tu, pomoći koliko mogu. Biti tu za njih, pa makar i sa rokom trajanja. Znam da ta deca traže puno, ali i njima najviše i treba. Muž se slaže, ali svekrva samo što me ne kune. Da moj muž kaže da hoće dete biološko, ja bih dobro razmislila mogu li ikako da nađem rešenje, ali sam kaže da odlučim kako god želim, da sam mu prioritet ja. Pitam se da li iz mene progovara strah ili samo zdrav razum. Neki savet?
Imam 20 godina, studiram i trudim se da završim fakultet u roku i izgradim karijeru, ali ta karijera mi i nije toliko bitna. Istinski za sve što radim i trudim se nebitno mi je, najviše bi volela da za koju godinu imam muža i sa njim iskrenu i večnu ljubav i kao svako žensko, da budem majka. Zato se ustvari i trudim, da danas sutra mogu deci osnovne stvari priuštiti kao i porodični odmor.
Moj najbolji drug koji je oženjen i ima sina mi redovno skida devojke.
Jutros mi je hladno rekao kako mu je neka devojka poslala poruku za kafu...ista ona devojka za koju on zna da sam ja smuvao prošli vikend i da mi se baš sviđa.
Nije ovo prvi put i pokušao sam da oprostim jer ga volim kao brata, ali je ovo prešlo svaku meru.
Kako se baš njemu obrati devojka koja se meni sviđa i s kojom ja imam nešto.
Moj dečko ima naviku da čita pred spavanje a ja volim da igram video igre.
Pre neku noć sam ga zamolila da napravimo likove u Final Fantasy XIV baš kad je hteo da ode u krevet da čita (istina je da nije prvi put da tako predložim nešto i razbijem mu rutinu) i mnogo se naljutio. Počeo je da urla na mene, da baš glasno viče kako eto na kraju uvek ja isteram svoje, mi uvek moramo sve da radimo što se meni prohte.
Udario je pesnicom u trosed, bacio je jednu knjigu na sto i tako je vikao oko tri četiri minuta, da bi na kraju uključio računar i počeo da kreira lik u toj video igri.
Ja nisam ništa uradila za sve to vreme niti reagovala nego sam ga uplašeno posmatrala. To veče i sledeći dan se trudio da bude jako ljubazan prema meni.
Posle sam razgovarala sa dve drugarice i jedna mi je rekla da je samo pitanje vremena kada će me i udariti. Druga kaže da se samo osećao ljuto i bespomoćno, pogotovu tako ja više puta isteram svoje, i da bi trebalo da ga razumem. Ne znam šta da radim.
Supruga mi je tražila da idem po zeljanicu u 3h ujutro u toku trudnoće.
Najiskrenije i bez trunke zle namere ili mržnje pitam ovo. Da li i vama hrvatima zvuči glupo što ste "Nodija" preveli Zvonko?
Trenutno tražim posao. Mojima ne mogu da objasnim nikako da na duge staze ne želim posao koji bi me vezao za kancelariju 8-10h svakodnevno, od sutra pa do penzije. Oni su navikli na ideju da se zaposliš u 24, radiš tamo narednih 40 godina, bukvalno isti posao od prvog do poslednjeg dana. U 60 i nekoj godini, penzija, unučići i štrikanje. Žao mi je, ali ja ne želim takav život za sebe.
Imam mnogo prijatelja koji su otišli van. Svakog ko može i ko se snađe vani šaljem potpunu podršku i smatram da je to zaista jako teško, emotivno i fizički i da su na neki način svi oni naši ambasadori te da je njihov teret "apostolski". Ja sam ostala, snašla se u potpunosti ovde i volim što sam tu gdje jesam. Imam dosta prijatelja koji su mog mišljenja. Dakle i jednih i drugih. Ne razumijem zašto ti isti prijatelji koji su otišli, nakon nekog vremena provedenog vani mene doslovno napadaju što kažem da je meni ok ovde. Sa toliko mržnje pljuju sve što je ovde i indirektno mene što kažem da nije sve tako crno kako oni pričaju. Sa toliko negativnosti pričaju o zavičaju a srce im se slama za istim. Pljuju mene što neću da pljujem svoju rodnu zemlju i što se ne slažem sa njima.
Ne razumijem ljude koji imaju dobrog druga ili drugaricu i nakon što se taj neko uda ili oženi, počnu se ponašati kao da on više ne postoji. Ljudi, imamo mi svojih porodičnih obaveza, i pored toga se sjetimo da vas zovemo. Javite se i vi ponekad majku mu, nismo umrli, nego se oženili/udali.
Koliko glup moraš biti da u 7 godina daš 40 000 eura na podstanarstvo u Zagrebu, a kreditno si sposoban?! To je trećina stana. Brate, snajko, vi ste idioti svjetskih razmjera.