Živimo sa babom i dedom na istom spratu. Od malena smo se prilagođavali njima jer je tata tako htio, kuvalo im se, pralo im se.. ma sve. Imali su faze kada su bili i u pelenama, mi smo ih kupali i moja mama koja realno nije morala jer oni imaju i svoju još kćerku koja nikad nije ni došla da je vidi. Kada je bivala po bolnicama nije ni nazvala, a ne otišla. Sve je to okej da baba nju više ne voli i njenu djecu. Ne krije to, oni su joj sve, nas ne može očima da gleda, samo priča o njoj i njenoj djeci. Nikad nije radila, nema ni penziju ni ništa, ali uredno krade pare iz kuće koje su oni teško zaradili i njima šalje i ako bolje žive od nas, hranu takođe, ma sve. Oni samo nose iz kuće, a nikada da nazovu da pitaju kako smo. Toliko u meni to sve budi bijes da više ne mogu sa se kontrolišem.
Počeo sam od skoro da radim u novoj firmi, a već gledam oglase za neki drugi posao.
Upisao fakultet došao do treće godine i odustanem pred koronu nešto mi se nije dalo da učim prije tri godine sam ponovo se prebacio na drugi fakultet sve riješio u roku i eto ostao mi samo diplomski da riješm. Nikom nisam rekao da sam se prebacio ni prijateljima čak ni roditeljima nit znam kako bi im to rekao. Na diplomski planiram otići sam, odbranit ga, a reći ću im jednog dana. Za par dana riješavam diplomski pa neka mi je sa srećom.
Životna želja mi je bila da živim na moru, sticajem okolnosti ispunila mi se pre 3 godine. Posao me odveo na tu stranu međutim nažalost ni leti ne može da se kupa jer je voda previše hladna. Smrznem se leti i kad u plićaku šetam po pesku. Izgleda da se želje ostvaruju samo treba biti precizniji u zamišljanju. Ja promašila destinaciju.
Planiram otići u inostranstvo i nikada se više ne vratiti kući.
Ja ne znam kako žene koje rade, dođu kući i još moraju ručak složit, briga oko djece, kuće kako imaju snage. Ja nemam još obitelj ali kad dođem kući nakon posla jednostavno nemam snage za bilo šta drugo od umora i ne mogu si zamislit da još moram to sve radit. Nadam se da će se to promjenit dok ću imat svoju obitelj i više obaveza.
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi!
Trebaš mi! Trebaš mi!
Trebam te!
Trebam te!
Trebam te!
Trebaš mi!
Eto, ajde sad kupi kartu i dođi.
Čekam te.
Javljaj koji dan.
Osobe koje izlaze na turbo folk mesta i slušaju takvu muziku privatno, smatram najnižim i jako primitivnim oblikom života.
Nema jačeg osećaja nego kad sa devojkom (koja je kvalitetna) prođem pored neke devojke koja me je odbila.
Ne znam kako da pomognem svom detetu gledam njega kao da gledam sebe kad sam bila mala, na rođendan kod drugara svi se zagrlili pevaju igraju a on grize donju usnu i gleda sa strane kad pokuša da se uključi oni ga odbace, kako da mu pomognem kad ni sebi nisam znala, kad sam celo školovanje bila sama.