Otac je nakon nepunih 4 mjeseci od mamine izgubljene bitke sa rakom našao djevojku mlađu od mene (25). Osjećam se posve sama u ovoj neizmjernoj boli koja ne prolazi.
Kako me nervira u busu kada neko nešto gleda na telefonu a zvuk im pojačan do kraja! Imaju li ljudi osećaj da nisu sami i kako nemaju gram opšte kulture, meni nije jasno.
Moja žena ne zna dobro da izgovori slovo R. Kad je rodila devojčicu, ubedio sam je da se zove Aurora samo da je čujem kako slatko kaže 2 puta R za samo par sekundi i to najdražem biću koje imamo nas dvoje...usput, ime mi se baš sviđa a zbog izgovora još više...volim ih obe najviše na Svetu.
Ne kontam ljude koji moraju da pametuju glupim komentarima, kaže mi drugarica to nije odmor ako se ne otputuje i ne pliva. Ja uzela godišnji da ne radim ništa, da sedim na terasi u stanu i čitam magazine. Da spavam kad mi se spava, da gledam filmove. Baš mi došlo kao reset sistema da gledam u oblake i slušam vrapce. Da sredim račune, misli i planove. Godinama nisam imala ovako vreme za ništa. Sin mi se oženio i otišao da živi sa devojkom, muž našao ljubavnicu duplo mlađu hoće razvod, ode i on a stan treba da prodamo i podelimo. Ne osećam ništa ni tugu ni bes, baš ništa, žedna mira i tišine kao davljenik. Tek mi je 45, ceo život drugima ugađala a sad je red na mene da ugodim sebi.
Volim kad cura plače poslije svađe. Tad znam da sam pobijedio.
Teško me je ubediti da debeli ljudi (posebno devojke) nisu iskompleksirane. Znam da nisam neka svetska lepotica ali genetski imam vitku figuru i solidno telo. Koleginica sa kojom radim je zdepasta i od mene je teža tačno duplo. Ljudi moji, ta količina kompleksa, sitnih spletki i pokušaja na sve načine da ispadne "bolja", uvek pred drugima, to je strašno.
Imam preko 30 godina i druga koji ima isto toliko. On mi svaki dan šalje po nekoliko reels snimaka. Niti me interesuje, niti su zanimljivi, niti reagujem na njih, ali on ne odustaje. Jako je naporan.
Dolazim iz siromašne i disfunkcionalne obitelji. Otac je alkoholičar otkada se brat rodio (8 godina prije mene). Mama ga je ostavila i udala se za čovjeka koji je želio samo nju a ne i nas. Brat i sestra su otišli jer su stariji od mene a ja sam ostala i bila doslovno s njima da im budem sluškinja sve dok nisam napunila 18 godina, kada su mi rekli da se iselim. Nakon godina i godina borbe za preživljavanjem sa 25 godina pronašla sam odličan posao, sa 26 položila vozački, sa 27 kupila novi auto i danas upisala prvu godinu fakulteta. Sve što imam postigla sam sama bez ikoga. Sve što jesam dugujem sebi. Oprostila sam svima njima što su me napustili i ne mogu biti ponosnija na sebe. Zaista nije važno tko su ti roditelji i iz kakve obitelji potičeš.