Uvijek su mi se rugali kako me muž zaprosio. Zaprosio me ujutro kada sam se tek probudila a on došao s puta. I svim prijateljicama je bilo smješno jer nije bio spektakl. Imam divan brak i muškarca koji me poštuje i nikada mi nije ružnu riječ uputio! Ali nema veze, nije bilo vatrometa na prosidbi, pa se ne računa. Razumijem da neki misle da mora biti previše romantično jer tako pokaže da mu je stalo, ali ja nisam takav tip i on je to znao. Neka svako zaprosi kako misli da će se djevojci svidjeti.
Čitam naše stare poruke dok smo se još muvali i flertovali, dogovarali za prvi dejt, prije 10 godina, a sad upravo gledam u naše dvoje predivne djece.
Mislim da radno vreme zaista može da se svede na 6 sati dnevno, 5 dana nedeljno.
Imam 35 godina, nisam udata, nemam djece. Meni to nije problem, nekako se snalazim u životu ali moram priznati da se osjećam ponekad degradirano. I uvijek sve preko mojih leđa jer eto ja nemam muža i djecu. Kad treba ostat duže na poslu - ja sam ta, kad treba u familiji uskakat i činit usluge-ja sam ta. Jednostavno kao da nisam isto vrijedna kao osobe koje su u braku.
Muka mi je od ljudi, od posla... Gde god sam radila, kolegama sam smor. Jednom sam htela nešto da predam i pitam kolegicu, ona meni kaže ajde, napred, i stala i pogledala jednu drugu kolegicu i tako se gledale nekoliko min. Još kad se izdižu kao da su direktori, a ne obične radnice, pa i za metlu kao da drže ne znam šta.
Kaže moja rodica 100€ za specijalistički pregled je skupo. Iako joj dijete ne hoda, ne priča i ima jako puno značajki autizma sa svojih 2 godine. Ali 700€ kaffe aparat, to joj je super ulov. Ne mogu više. Neću se miješati, ali puknut ću koliko mi je djeteta žao.
Idu mi na živce ovi što galame i vrište gde god da se nalaze. Tačno nemaju osećaja ni za vreme ni za prostor. Misle da će urlanjem nešto postići, a zapravo ih ljudi ne mogu smisliti, dok su ti jadnici ubeđeni da su face. Zamisli, sediš u restoranu i njih petoro urla i vrišti da ostali ljudi ne čuju svoje misli, a kamoli da progovore sa nekim. Samo su izuzeci ljudi koji imaju problem sa sluhom, ovo ostalo, čista nekultura.
Ljudi se danas žale kako su mnogo usamljeni i otuđeni. A zašto je to tako? Zato što nasjedamo na propagandu i lajf koučeve koji godinama vrte priču kako treba "postavljati jasne granice", znati reći "ne", odlaziti na "crvene zastavice" odnosno na svaku sitnicu, jer pazite, niko nije savršen i niko nije bez mane itd ali su to ipak "crvene zastave"... mnogo smo se otuđili, odbacujemo ljude iz živote zbog sitnica i gluopsti, ne primamo ni ljude više u kuću ako slučajno naiđu nenajavljeno, ljudi su nekad sa komšijama pili kafu, družili se, razgovarali, porodice živjele zajedno, zajedno se držali i čuvali, pomagali jedni drugima. Danas svi hoće samostalnost, postavljaju granice, ljute se za svaku sitnicu, niko neće da pređe preko najsitnijih stvari, zato danas dolazi do tolike usamljenosti. Potrudite se, ne slušajte tu propagandu sa Zapada, družite se ljudima i biće sve bolje kad budemo bolji.
Krenula sam da idem u teretanu. Hoću da skinem višak kg od porođaja a kako planiram još jednu trudnoću ne bih još više da se ugojim pa tek onda da imam problem. Počela sam i ishranu da menjam, a i prija mi da se dodatno razmrdam. Problem je muž koji drami oko toga, njemu su to gluposti, dan mu se svodi na odlazak na posao i lenčarenje na trosedu. Jedva pričuva dete kad ga zamolim. Danima se svađamo oko toga. Kad sam imala dan za trening samo je izašao na kafu jer ga je mrzelo sat vremena da pričuva dete, pa sam morala kod drugarice da ga odvedem. Ceo odnos nam se svodio na to da sam ja bila ta koja se prilagodjavala i odricala svega zarad mira s njim, više ne mogu. Ili će da shvati da nije uvek problem u meni ili ćemo da se razvedemo.
Pre par godina sam skupljao prljave šolje u kafiću i živeo sa cimerom, verovao sam da život nema smisla. Danas radim od kuće za pristojnu platu i planiram svadbu sa ženom koja me voli. Život itekako ima smisla.