Žensko sam i u raspodeli menadžerskih funkcija zapalo je da je kolega pokazao da je bolji i da je pozicija glavnog menadžera na projektu pripala njemu. Imala sam dva rešenja, da dam otkaz ili da prihvatim kako jeste i ako je taj izbor boleo mnogo, jer znala sam koliko sam se dala u sve to. Noćima nisam mogla da objasnim sebi zašto je to tako i da treba da prihvatim sve bez emocija. A onda sam počela da radim strogo od 9 do 5, laptop da ne nosim kući i da ne budem glavni igrač željan dokazivanja. Prvo su mislili Ana se naljutila, proćiće je. A onda je glavni menadžer rešio da budemo podjednako angažovani na projektu ali tako da on prima veću platu a ja samo imam čast da radim egal sa njim, bez funkcije, veće plate, bonusa. Zahvalila sam mu se pred svima i rekla sa nisam zainteresovana za takvu čast da odrađujem pola njegovog posla gratis, da vu pošteno raditi svoj deo posla a da me njegov projekat ne interesuje. Toliko … srce mi je na mestu! Srećna sam! I konačno mirna.
Upoznam devojku i super se skontamo... Međutim ja ne napravim nikakav korak jer sam imao jedan lični problem (ne socijalni, psihički, ili bilo šta slično, već problem lične prirode). U međuvremenu, ona se preseli u drugu državu. Čak mi je i pisala da se seli, a ja nisam ništa uradio povodom toga.
Nakon skoro godinu dana, rešim problem, i čim sam dobio zeleno svetlo da mogu da putujem, odem u taj grad i probam da se javim, međutim naravno da je bilo prekasno... Ne znam ni što sam očekivao da nije kasno...
A hteo sam milion puta da se javim i da objasnim, međutim u tim trenucima zbog problema nesigurnost je bila ogromna i nisam imao pojma kako da objasnim to...
Pre toga, mesece sam provodio na keju svako veče po par sati u nadi da ću je sresti jer je živela u blizini, ali nisam pozvao nikad jer da sam je pozvao morao bih da napravim neki korak, a tada nisam mogao...
Lično sam veliki proponent otvorene komunikacije, ali u tim trenucima nisam imao rešenje kako da pričam o tome...
Okej, raspadam se emotivno i psihički. U vezi smo godinu dana, ja imam 29, a on 47, ima dvoje dece iz prvog braka, (jedno od 15 godina je kod njega) ja sam razvedena nemam decu. Obzirom da smo se svađali kod njega u kući i imamo seks (ne živimo zajedno) njegovi su dole i čuli su sve to da je njemu mama skrenula pažnju da obrati pažnju da ne može tako da se ponašamo jer je on otac ženskog deteta (dete nije bilo kod kuće u tom momentu ona i ja imamo korektan odnos) čovek je zapao u neko stanje gde on sada nakon godinu dana mora da odluči da li je njemu sve to potrebno u životu (ja, planiranje porodice, zajednički život) i on mora da razmisli jer je njega pogodilo to što mu je mama rekla i nismo se čuli celog dana danas. A ja se pitam da li je to u pitanju ili je nešto drugo skroz.
Radim u firmi sa 750 zaposlenih. Firma svima plaća sistematski pregled jednom godišnje. Otkad sam zaposlena nisam nijednu godinu propustila pregled zbog nekih mojih kroničnih bolesti. Zapanjujuć mi je broj ljudi koji unatoč toj mogućnosti nisu po 10 godina otišli na nikakav pregled dok im se nije pojavio problem da ga više nisu mogli izbjegavati. Evo jedan kolega umro od melanoma, drugi od raka abdomena, treci rak kostiju i sad zadnje kolegica na kemoterapiji zbog raka jajnika. Dajte ljudi obavite preglede na vrijeme ako već imate mogućnost.
Strašno me privlači kolega s posla. Često nam se sretnu pogledi, ponekad se nasmijemo jedno drugom, komuniciramo rijetko. Mislim da je privlačnost obostrana, možda sam i umislila, ne znam. Oboje smo mladi, on oženjen, ja udata. I naravno da ne bih nikad željela da imam nešto s njim, ali s ovolikom privlačnošću ne znam šta da radim. Sve više mislim na njega, osjećam sve veću nelagodu u njegovom društvu i ne znam to sakriti. Kako se ovo liječi?
Deda i njegov brat su imali zajedničku kuću po pola. Deda troje dece, njegov brat petoro. Nas unuka puno. Leti smo svi dolazili kod njih na selo. Svi smo se družili i igrali i iako je kuca bila bas velika nekad smo po dvoje troje spavali u istom krevetu. Baš smo bili svi kao rodjeni braća i sestre, i stvarno mi je bilo draže kad odem na selo nego na more. Sad se tek ponekad vidimo, i sve ostaje na - e čujemo se, moramo češće da se viđamo...
Pet puta su mi bolji frajeri zidari, majstori, automehaničari itd, nego oni ulickani biznismeni, bogataši i kojekakvi tatini sinovi sa besnim kolima. Koliko sam samo videla dobrih frajera u ovim poslovima, to je zlo zla. Top frajeri, još onako prljavi i znojavi, uh. Pozdrav za zgodne i lepe majstore💪
Nisam znala da je život u zajednici toliko strašan sve dok nisam počela da spavam kod dečka. Meni su moji dali kuću u 15 godina i ja sam navikla na slobodu kretanja u kući bez da se trzam. On živi sa roditeljima soba do sobe ima dva deteta iz prvog braka i jedno spava sa nama u sobi. Prvu noć sam preplakala kao kiša pila mi se voda nisam mogla da ustanem da odem do kuhinje jer se sve čuje ljudi ne zatvaraju ni jedna vrata "zbog dece". Ustajem ujutru onako izmrcvarena i izmučena i kako izlazim iz sobe ulazim pravo u kuhinju gde sede svi čak i komšije i rodbina.. Šta da sam izašla u gaćama? Nema prostora u kući i sve prostorije su jako male nema mesta ni za nas dvoje a kamoli za nas 6.. Nemam privatnost ni za šta bukvalno. Čak ni da razgovaram sa dečkom jer automatski svi čuju. Jednom sam legla preko dana da odspavam bar malo ja ležim i kako ko prođe samo me pogleda ispod oka jer tu je hodnik kojim svi prolaze a vrata ne smem da zatvorim. 24 sata sam ja pod prismotrom.
Dala sam otkaz u firmi gde imam platu 210K jer trpim mobing. Rekla mi je pred svima "ma ima da slušaš, za to te plaćam". Sve kolege su mi čestitale, potapšale po ramenu uz bravo, ako si dala otkaz i ne treba to da trpiš. A pred direktorom i njom su svi ćutali kad sam se žalila šta mi radi. Sutra počinjem da radim u pekari za minimalac dok ne nađem nešto u struci. Srećna sam.
Sa 15 godina sam htjela da se.. da završim svoj život. Prešla sa druge strane ograde stana i stala i plačem i razmišljam. Razlog je bio taj što me neko ucjenjivao sa provokativnim slikama (ništa skroz golo ali provokativno). Ako to uradim mama neće biti ista, neće moći da se koncentriše na brata i sestru kojima je potrebna nego će biti izgubljena jer jelte šta je propustila toliko da joj dijete to uradi. I nisam htjela njih da povrijedim. Vratila sam se sve se to nekako vremenom riješilo kako i šta ne sjećam se tačno. Naravoučenje..sve prođe, danas je tvoj blam, sjutra komšinice, preksjutra nekog doktora, nakskutra prodavačice.. elem svako malo se nešto dešava i ljudi zaboravljaju. Zaboraviš i ti kojem se to nešto dešavalo. Nije vrijedno života i ako ti do tvog života nije stalo razmisli o osjećanjima i životima ljudi voljenih oko tebe.