Muka mi je od ljudi, od posla... Gde god sam radila, kolegama sam smor. Jednom sam htela nešto da predam i pitam kolegicu, ona meni kaže ajde, napred, i stala i pogledala jednu drugu kolegicu i tako se gledale nekoliko min. Još kad se izdižu kao da su direktori, a ne obične radnice, pa i za metlu kao da drže ne znam šta.
Kaže moja rodica 100€ za specijalistički pregled je skupo. Iako joj dijete ne hoda, ne priča i ima jako puno značajki autizma sa svojih 2 godine. Ali 700€ kaffe aparat, to joj je super ulov. Ne mogu više. Neću se miješati, ali puknut ću koliko mi je djeteta žao.
Idu mi na živce ovi što galame i vrište gde god da se nalaze. Tačno nemaju osećaja ni za vreme ni za prostor. Misle da će urlanjem nešto postići, a zapravo ih ljudi ne mogu smisliti, dok su ti jadnici ubeđeni da su face. Zamisli, sediš u restoranu i njih petoro urla i vrišti da ostali ljudi ne čuju svoje misli, a kamoli da progovore sa nekim. Samo su izuzeci ljudi koji imaju problem sa sluhom, ovo ostalo, čista nekultura.
Mnogo sam besan i ogorčen, pun negativne energije ko nuklearka samo čekam kad ću eksplodirati. Ništa mi ne ide nigde prispeo nisam, nikad pravog prijatelja, devojke, posla ma ništa. Toliko mi se svega nakupilo da jedva održavam "mir" u sebi. Da me vidite na ulici pomislili bi kako mi je sve potaman i kako mi ništa ne fali u životu. Sve je to fasada a iznutra sve ključa i kipi. Prvo sam mislio da je to samo faza ali to je sad već jedan dug vremenski period. Imam osecaj da sam zaglavljen i da stojim u mestu i nikako da mi se nešto pokrene u životu na bolje. Nikom ne bih poželeo ovakav "život" jer nije život, u agoniji sam koja nikako da se okonča na bilo koji način. Nikom nije život savršen al verujte mi ovo je daleko i od dovoljnog.
Ljudi se danas žale kako su mnogo usamljeni i otuđeni. A zašto je to tako? Zato što nasjedamo na propagandu i lajf koučeve koji godinama vrte priču kako treba "postavljati jasne granice", znati reći "ne", odlaziti na "crvene zastavice" odnosno na svaku sitnicu, jer pazite, niko nije savršen i niko nije bez mane itd ali su to ipak "crvene zastave"... mnogo smo se otuđili, odbacujemo ljude iz živote zbog sitnica i gluopsti, ne primamo ni ljude više u kuću ako slučajno naiđu nenajavljeno, ljudi su nekad sa komšijama pili kafu, družili se, razgovarali, porodice živjele zajedno, zajedno se držali i čuvali, pomagali jedni drugima. Danas svi hoće samostalnost, postavljaju granice, ljute se za svaku sitnicu, niko neće da pređe preko najsitnijih stvari, zato danas dolazi do tolike usamljenosti. Potrudite se, ne slušajte tu propagandu sa Zapada, družite se ljudima i biće sve bolje kad budemo bolji.
Krenula sam da idem u teretanu. Hoću da skinem višak kg od porođaja a kako planiram još jednu trudnoću ne bih još više da se ugojim pa tek onda da imam problem. Počela sam i ishranu da menjam, a i prija mi da se dodatno razmrdam. Problem je muž koji drami oko toga, njemu su to gluposti, dan mu se svodi na odlazak na posao i lenčarenje na trosedu. Jedva pričuva dete kad ga zamolim. Danima se svađamo oko toga. Kad sam imala dan za trening samo je izašao na kafu jer ga je mrzelo sat vremena da pričuva dete, pa sam morala kod drugarice da ga odvedem. Ceo odnos nam se svodio na to da sam ja bila ta koja se prilagodjavala i odricala svega zarad mira s njim, više ne mogu. Ili će da shvati da nije uvek problem u meni ili ćemo da se razvedemo.
Pre par godina sam skupljao prljave šolje u kafiću i živeo sa cimerom, verovao sam da život nema smisla. Danas radim od kuće za pristojnu platu i planiram svadbu sa ženom koja me voli. Život itekako ima smisla.
Da li je samo meni idiotski kad odu u neki grad na putovanje, pa slikaju izlog "Prada" ili "Gucci"? Koja je poenta tih slika? Jel to neka znamenitost tog mesta?
Kaže mi da je zaspao sinoć. Nema problema. Konkurencija mu nije zaspala.