Živim i radim u inostranstvu, u firmi gdje smo samo nas dva stranca a pritom ja najmlađi u cijeloj firmi.
Dokazano sam najstručniji i najsposobniji u firmi, ali me uvijek ponižavaju svi redom i pokušavaju podmetnuti nogu sa ciljem da bi me se riješili.
Radimo za državu i svakodnevno sam u neposrednom kontaktu sa inžinjerima i ostalim stručnjacima sa tog polja i čak sa njih par sam jako dobar prijatelj.
Poznaju situaciju koliko me omalovažavaju i zajedno smo krenuli u rat protiv tih morona.
Zadnjih mjesec dana im svima pijem krv na slamku i vraćam sve za unazad od kako sam zaposlen tu, a moji prijatelji stručnjaci dolivaju ulje na vatru...kako je lijepo kada prestaneš biti igračka u životu 😊
Ostala sam trudna i nismo napravili venčanje, oboje nismo bili za to da se desi baš tad. Posle nekog vremena ja sam krenula o tome da pričam i razmišljam, ali ništa. Porodila sam se drugi put, nakon nekog vremena dobila prsten. Ali ni priče o venčanju sa njegove strane, već sam uvek ja ta koja to potencira i koja to želi.
Prsten mi se ne sviđa, nakon 10 god ni to nije izabrao kako treba. Ali ajde, ni ne nosim ga.
Prolazi vreme i on priča kako je venčanje glupost i kako on ne razume poentu građanskog venčanja? Ali kao hajde da se venčamo jer ja to želim i kao biće nam lakše zbog nekih stvari.
Zna koliko mi je veridba bila važna, koliko mi je želja bila velika da napravimo venčanje. Možda preterujem, ne znam, ali mene ovo sve jako pogađa, dvoje dece sam mu rodila, tolike godine u vezi.
Mislim da se polako kajem jer sve više zamišljam kako bi mi lepše bilo da nismo zajedno.
Sestra mog muža, iako je udata, dolazi svaki vikend sa detetom i spava kod nas. Izgovor je da dolazi kod svoje mame. I sve mora biti po njihovom, sve mora da se da njenom detetu, jer Bože moj, plakaće ako slučajno ne dobije igračku koju želi. Poludeću…
Muž i ja živimo sa njegovima od početka braka, imamo i ćerkicu i super nam je, velika kuća, svi se slažemo. Svekrva i ja spremile celu slavu, sve sredile kako i treba. Jutro na dan slave, oko 8 ujutru dolazi njena ćerka sa decom i mužem (naravno žive u svom stanu). Ona se sve vreme ponašala kao da je to njena slava i kao da je ona to sve spremila, sve goste dočekivala, čim uđu ona se hvata za žito da posluži goste, pa šta ćete piti, itd. Otišli su tek u 11 uveče kući, jako me je to iznerviralo, ne znam šta joj to znači. Ako si već htela tako onda dođi i da pomogneš sa spremanjem i raspremanjem, naravno ni sudove nije takla slučajno da opere. Ja sam se osećala tu kao gost zbog njenog ponašanja.
Momci, niste ni svjesni koliko ispadate jadni kad vam djevojka pristojno kaže “Ne, zauzeta sam”, a vi na to krenete bacati komentare kao što su “Šta onda radiš u klubu?” ili, “Kako da te onda momak pušta samu u klub?”. Nisam ker pa da me mora on puštati napolje, niti izlazim u klub zato da vidim druge muške! Sačuvajte to malo dostojanstva, i pristojno se ispričajte i nastavite dalje svojim putem, vjerujte mi, dat ćete puno normalniji dojam i možda slučajno time privući neku djevojku koja je slobodna :)
Bila u dugoj vezi. Godinama pričala da želim svadbu, neki cvijet ponekad, više pažnje. Ništa nisam dobila i ako sam pokušala da kažem šta mi fali. Raskinula. Znala sam šta želim i nisam u sledeću vezu niti “kombinaciju” htjela da uđem. I upoznam svog sadašnjeg muža, koji je isto znao šta želi i vidio da sam ja neko ko je vrijedan braka i ljubavi i pažnje i za jako kratko vrijeme se uzeli. I žena i muškarac koji su ispunjeni u životu (u poslovno/društveno/životnom smislu) znaju šta hoće i vrlo lako razaznaju da li neka osoba ima potencijala za to ili ne. Ako momak/ cura u roku od max 2god (pod uslovom da nisu u školi nego već ostvareni ljudi) nisu sigurni da li žele brak… ja ne znam čemu ta veza… Možda nemaš para za svadbu kakvu želiš ali te ništa ne sprečava da zaprosiš curu dok se neke stvari ne iskombinuju (ako su u pitanju finansije ili smrt bližnjeg ili neki veći razlog).
Zavidim ljudima koji su psihički zdravi. Niste svesni koliki je to blagoslov.
S dečkom sam oko 6 meseci. Primetila sam već dok smo se upoznavali da voli malo da popije u društvu, kreće se među takvim ljudima ali se ne napija. Međutim kako više vremena provodimo zajedno primećujem da ujutru obavezno popije rakiju, do ručka je tu uvek jedno pivo ili još jedna čašica rakije. Uglavnom, svaki dan je tu neka količina alkohola. Pored toga nemamo nekih problema, nikad ga nisam videla pijanog niti išta, ali eto, počela sam ovo da primećujem, da je vazda neka čašica oko njega. Kakav mu to sedativ treba…
Konačno sam uhvatila malo vremena da se vidim sa mojim bebuškicama iz srednje školice, sele u neki lokal na jednu kafidžonku i trač partiju i tako kroz razgovor provučemo jednu devojku kojoj smo se svi smejali i prozivali je. I jedna od drugarica kaže kako nju boli uvo za sve, ona je sada popularna pevaljka, turneje, koncerti, kurbla se tamo po estradi, ne zna šta će od para, dok nas četiri dvorimo kući decu i muževe pa čak i njihove bolesne roditelje, jedva jednom u mesec dana izađemo iz kuće i kao mi smo srećne. E tu sam se debelo zamislila i shvatila da nas je život možda zbog toga i zeznuo ovako, što smo se uglavnom bavile drugima a nismo se sebi posvetile. Ali sad je i kasno da išta uradimo za sebe, ali bar možemo za svoju decu i da ih učimo da nikad nikoga ne vređaju u školi i da ne budu kao što smo mi bile nezrele balavice.
Imam 40 godina i našla sam se u nekom stadijumu života gdje mi je sve svejedno. Nekako me se više ništa ne dotiče. Željela sam tu jednu osobu koja će me voljeti. Našla ga. I ne možemo biti zajedno. S druge strane, na poslu sam došla do značajnih rezultata svojim trudom i radom. Bila poštovana kao radnik, u teoriji, međutim u praksi, loše plaćena.
Sad i da dobijem dobro plaćen posao, da ta osoba bude sa mnom, nekako mi se čini da ne bi bilo značajno. Možda je prošlo moje vrijeme za sreću. Možda mi je dosta napora otišlo u pokušaje ostvarenja ciljeva pa sad više nije bitno. Voljela bih da mi se vrati ona moja vesela priroda od ranije. Dobra sam osoba. Život mi nije bio lak. Pomažem i dalje ljudima zato što mi je to valjda svojstveno, ali ja...nekako nemam nešto što me čini srećnom. Nadam se da će ovaj period proći.