Ovo ću napisati ovdje jer ni sa kim ne mogu da pričam o ovome. Doktorica sam, specijalizirala sam nedavno ginekologiju sa 32 godine, doktor nauka sam, jako sam uspješna u svom poslu, ali... Nikada nisam uspjela da položim vozački. Izlazila sam više puta, uzimala brdo dodatnih časova, ali nikad nisam uspjela položiti, duduk sam za to a i strah me je greške. Osjećam se manje vrijedno zbog toga, kao najveći debil, i krivo mi je što mi baš to ne ide, da mi barem nešto drugo ne ide od ruke. To me jako opterećuje a ni sa kim ne mogu to da podijelim.
Važim za lepu i zgodnu devojku i dala sam šansu momku koji, da budem fina, nije imao sreće što se tiče fizičkog izgleda. On se tokom cele naše veze ponašao prema meni kao da sam ja neki odvratni goblin koji ga ne zaslužuje, dok ja njemu nikada nijednu ružnu reč nisam uputila. Negativno je komentarisao sve što je mogao u vezi mog fizičkog izgleda, nalazio mi besmislene mane, u smislu “jao fuj, vide ti se strije na butini”. Čak je U TOKU seksa jednom rekao da imam premale grudi za njegov ukus i onda se čudio zašto mi je neprijatno. Bilo je tu još milion primera. Tek kad smo raskinuli (što se brzo desilo, hvala bogu) sam se opametila i shvatila da je on samo duboko nesiguran i bezobrazan. Međutim, toliko mi je poljuljao samopouzdanje da je i dan danas imam ozbiljne probleme oko toga 😕
Mnogo me nerviraju ljudi kojima kad potražiš pomoć u vidu da li neko poznaje nekog majstora ili da li znaju gde ima da se kupi nešto, kažu da nemaju ili ne znaju, a kad uradim i rešim to za šta sam ih pitala, odgovore mi sa: ee imala si tu i tu jeftinije, jaooo što mi nisi rekla imam ja super majstora, ili...uh, to je skupo, imala si mnogo jeftinije i bolje. Ali sve onim ponožavajućim tonom.
Zašto djeca tako prebrzo odrastu? Tako me tuga ponekad ulovi. Voljela bih vrijeme usporiti.
Tako sam uživala sa svojom obitelji.. toliko lijepih uspomena smo ostvarili. Prebrzo sve to prođe. Uživajte sa svojom djecom!
Otac je svesno propustio moje detinjstvo i odrastanje samo zato što sam žensko. Nikada nije bio kući, stalno po kafanama i s društvom. Niti me hranio niti oblačio, ništa. Sada kad ja imam sina, on bi sve to da nadoknadi s njim. Omalovažava sve što radim, pred detetom psuje, uči i njega jer po njemu tako se postaje muškarac, mužu se isto podsmeva jer mi ne znamo da vaspitavamo svoje dete, deda će njega da vaspitava, a ništa od svog života nije uradio. Muž ne želi ništa da mu kaže zbog mene, a vidim i sama da mu malo fali da mu zabrani pristup, a o tome i ja razmišljam. Koliko god mu ja stavljala do znanja da dete ima roditelje i da je on svoju šansu kao roditelj propustio, njemu to ne dopire do mozga i već vidim da bi od mog deteta napravio propalitet jer je njemu boljka što nije imao mušku decu. Ja sam bez oca faktički rasla i preživala, preziveće i moje dete bez dede.
Mnogo mi je drago zbog jedne drugarice Milene. Ona je bila tako siromašna i niko nije hteo sa njom da se druži. Nisam je ismejavala, nisam je izdvajala, ali ona nije želela neki jači drugarski odnos, stidela se možda. Samo ćao-ćao, imaš li olovku, imam. Nosila staro, bledo, često bila neokupana. Oca nije imala, o njoj su brinule baba i majka. Leti kad smo mi išle na more, ona sa majkom i babom brala maline ili pečurke. Nakon srednje otišla je na more da radi i procvetala bukvalno, prolepšala se. Sretali smo je na njenim radnim mestima (kafei, picerije), uvek je bila ljubazna. Upozna ona nekog bogatog dasu i sada sa njim ima dete i živi u lepoj kući, izgleda ko boginja. Nije ovo telenovela, život piše romane, svetlo na kraju tunela postoji!
Ne čudi me što ne mogu da se ukolipim u društva, ne pijem, ne pušim, ne tračarim, ne zanimaju me tuđi zivoti...pa ja sam čisti smor 🤣
Razumijem da svatko ispoljava tugu na svoj način, ali ovo obraćanje pokojnicima preko društvenih mreža nikad neću razumjeti. Za mene je to bolest.
Uskoro punim 30. Poslednji put sam izistinski bila srećna sa 17.
On je sportista, profesionalac, vrijedan, divan, vjeruje u Boga, uzoran mladić, ma za poželjeti.
Javljao se redovno, pozvao na kafu, diivnooo, a onda jedan dan kaže da bismo mogli ipak u stan. Pitam ga a šta je sa kafom prvo? Kaže pa naravno da ćemo popiti, ali možemo prvo u stan. Ne znam možda dečkić preferira samo domaću sa svog šporeta lično skuvanu 😀😀😀
Palite lažni ljudi ili da napišem neljudi. Džaba vam milion slika pored manastira i glumatanja dobrote i čojstva. Ni č od čovjeka!