Počeo sam raditi jedan posao za nekadašnjeg starog poslodavca. Nekako od prvih dana sam savetovao svoje kolege kako šta treba da se uradi jer nisu bili iskusni u poslu. Ispostavilo se da radim za najmanje para od svih ljudi pa sam pitao šefa da li mogu da očekujem nešto više. Rekao mi je trudi se i zaslužićeš. Tri meseca sam radio tako. Vodio sam poslove, posao je napredovao. Kad sam ga ponovo pitao rekao mi je da se ne trudim dovoljni. To me je uvredilo i pitao sam ga koliko je otkazni rok kod njega. Za sebe pitaš? Pa za tebe je dva sata. Ok, onda za dva sata ne radim više! Iznenadio se ali ostao sabran. Kada je video da se kupim i odlazim kući nije ništa rekao ali me je nakon par dana zvao da se vratim.
Drug mi je psiholog i pomaže jednoj devojci da se izbori sa niskim samopouzdanjem. Iz priče sam zaključio da je devojka totalno pukla a po slikama uopšte ne izgleda loše. Jednom sam video poruke u kojima piše kako će platiti nekog da joj bude dečko. Iz zezanja joj se javim jer sam mislio da se zeza. Nije se zezala. Za novčanu nadoknadu je tražila poruke 2xdnevno, izlaske na večeru petkom, subotom u šetnju i nedeljom kod nje 2, 3h da razgovaramo. Samo zagrljaj. Bez seksa. Koliko je zapravo ona divno biće. Sviđa mi se, ali mi ne veruje jer misli da je to zbog para. Kako neko sam sebe ubije u pojam!
Jako mi je ružno kad se pojadam dečku da me nešto muči, a on me ne želi ni pokušati razumijeti ni utješiti, već samo govori "šta ti u životu fali, drugi ljudi su u gorim situcijama, šta si tako osjetljiva" itd. Ja razumijem da je drugima gore nego meni, ali to znači da ja ne smijem imati loš dan? I na kraju uvijek ispadne da mi prigovara zašto sam loše volje, zašto se ne smijem, i doslovno dođe do toga da se ja njemu moram ispričati jer sam loše volje. Pokušala sam pričati s njim o tome, ali nema smisla.
Trošim mladost na mizerno plaćenim poslovima da bih preživeo, dok moja polu-sestra izigrava čiviluk na nekoj pisti i sasvim pristojno živi.
Ne znam odakle vam to da devojčice brže sazrevaju od dečaka. Predajem u srednjoj školi i podjednako su nezreli.
Nema te devojke koju poznajem a da nisam bar jednom masturbirao na nju.
Razmišljao sam tako kako su nastala imena u porodici. Svekrva od svekriva, jetrva zato jer jede jetru, zaova jer je zla, a punica mi je jedino logično da ju zet napuni još ako je mlađa...
Vidim i čitam u poslednje vrijeme kako svi odlaze napolje, ne žele da žive na ovom "jadnom" Balkanu. Pa dajte bre ljudi nije sve toliko bedno, ko hoće da nađe posla naći će bilo kakav. Konkretno, završavam srednju i planiram da nastavim medicinu, poslije se možda odlučim i za specijalizaciju. Ali kad moji prijatelji čuju, da ja ne želim napolje, u Njemačku, Austriju i sl zgražavaju se. Smatraju da mogu imati platu po nekoliko hiljada e napolju, dok ću ovdje da radim za "siću".
Ali mene ništa ne privlači u drugim zemljama. Smatram da treba neko i da ostane na Balkanu, ko će nam liječiti ove ljude ovdje... I takođe smatram da nigdje ama baš nigdje u svijetu neću moći da se osjećam sigurno i i voljeno kao na našem Balkanu <3. Prosto volim naš mentalitet, narod, hranu, način života.
Pošto sam tako otkačena, smislila sam "igru" u noćnom klubu. Naime ja i drugarice se zezamo, zamišljamo muškarce koji tek ulaze u klub - gole. Jao ljudi, kakav je to smijeh i ludilo a niko pojma nema šta nam je toliko smiješno, hahaa. Probajte.