Nedavno sam bila oči u oči s nasilnikom u trgovini koji je napao prodavačicu za neku glupost. Cura je slabije građe ima kriva leđa i vidi se da je cijela poplašena. Željela sam se upetljati, ali moj dečko se udaljio i rekao kao ajmo pusti to, neka se sama brani. Nisam mogla otići, kratko sam zastala i ugledala nekog dečka kako je uhvatio za vrat tog nasilnika uslikao ga i doslovno izbacio iz trgovine. Jadna cura mu se zahvaljivala i bilo joj neugodno. A od tad s gađenjem gledam svog mlakonju…
Svako ima svoje mišljenje i ukus, ali meni su ove pesme koje veličaju prevare odvratne i nisu nimalo simpatične.
Često se pitam ko sam ja? Gde pripadam? Živim sama, spletom okolnosti, plaćam kiriju, račune, radim, ne idem na bolovanje i kada sam prehlađena (sklanjam se od ljudi da ih ne zarazim), samo kako mi ne bi falilo za troškove... 28 godina, 2 duže veze iza sebe, retko ko me pita kako sam, samo kada ću se udati. Svi me se sete kada sam im potrebna, a ja se svakodnevno osećam napuštenom od svih... Jedino se utešim kada se pomolim i kada postim.
Prava veza je ona veza u kojoj žena juri za muškarcem, a on za njihovom boljom budućnošću. Sve ostalo su izgovori.
Profesorka sam u srednjoj školi. Neka sam ja staromodna i zatucana, ali osobu koja kači slike gole zadnjice ne mogu smatrati koleginicom!
Udala sam se sa 32, rodila dete sa 38. Kada sam se porodila svi su me savetovali da pozovem svekrvu u pomoć (živimo u inostranstvu). Razlog što nisam htela je zato što znam da bi ona čistila, kuvala, i brinula oko bebe a moj muž bi kao i pre bebe zevao u telefon i spavao. Uz to bi se mešala u naše odluke oko bebe. To mi je bilo teško, hormoni su me razbucali, carski rez je bio s tim otežavajuća okolnost. Ali se ne kajem što je nisam pozvala. Za to svo vreme moj muž je bio non stop uz mene i bebu, i delili smo sve obaveze. Sada kada beba ima 4 meseca smatram da mi je ovo najbolja odluka u životu. Moj muž čuva, uspavljuje, presvlači i igra se sa bebom, povezani su veoma. Želim još jedno dete, jer vidim da je moj muž zaista dobar otac a i muž.
Pjesma od Saše Matića "Ne zovi, ne piši" je jako podcjenjena.
Završila sam osnovne i master kao jedan od najboljih studenata. Nakom toga počela sam da radim na prvom, drugom, trećem poslu. I uvek sam dobijala posao bez ikakve veze, isključivo na osnovu proseka. Međutim, shvatila sam da ako te neko zaposli samo na osnovu proseka, da je to jedino merilo da ćeš raditi kao kojn za njih troje. I na jednom poslu nije imao ko da stane iza mene, niti kome da se požalim. Nisam imala mentora, tako da mi je sve to bilo jako stresno, ulazak u neki posao. I toliko cimanje oko fakulteta, učenje, ni za šta. Bilo gde da sam radila, iako je bilo u struci, plata je bila bedna. A što je najgore, ja nemam volju za životom više. Nemam stan. Plata, bedna, još jednom naglašavam. Dođem kući mrtva, umorna, teško da ću nekog i da upoznam. I za izlaske, i za sve treba novaca. Tako da nemam ni motivaciju što je najgore. Uhvatila me neka funkcionalna depresija i ne vidim izlaz. Da idem za inostranstvo, nemam snage, a ovde ne znam sta ću sa sobom.
Imam zdravstvenih problema zbog menopauze i smanjila sam na pola radnog vremena jer jedva i to izdržavam. Užasne vrtoglavice, pritisak, preznojavanje…. Muž urla na mene da idem da se izlečim i da to ne može tako. Da je moja bolest trikovi i fazoni. Radim od svoje 20te godine i nikad me nije izdržavao. Imala sam gušenje i izašla na ulicu da sednem u park jer je bilo vetrovito, on me je nazvao da urla da se vratim i operem peškire iako ima bar 10 čistih i nije hitno. 25 godina braka i nikad se nije ovako ponašao. Imala sam lupanje srca i zvala ga da me vozi kući sa posla a on je odbio poziv i uzela sam taksi. Sin je u inostranstvu a ćerka studira i sami smo u kući. Imam još neka ispitivanja da uradim i moj poslodavac i šef pokazuje više ljudskosti i razumevanja. Najgore od svega što sam sve dala u kuću i zajednički život da nemam ni 50 evra uštedjevine. Lako se razvesti kad si radno sposobna žena, a sad dok sam u krizi ne mogu.