Radim u inostranstvu, i u firmi se zaposlio momak iz Crne Gore. Priča kako ga žene proganjaju zbog lepote, nije moj tip ja volim plave ali sam mislila bićemo prijatelji, drugari i iz iste smo zemlje. Ono ko brat, da u tuđini imaš nekog svog. Blokirao me je na društvenim mrežama jer ga kaže progonim i zaljubila sam se??? Ja u čudu, koja paranoja od čoveka, koja umišljenost da ljubaznost pogrešno protumači.
I 4 godine od smrti moga oca, svi i dalje imaju samo rječi hvale za tog čovjeka (bukvalno svi), a ja brat i mama smo predstavljeni kao negativci koji su njega poslali u grob. Lik je do smrti 20+ godina radio u državnoj firmi za platu od hiljadu evra, bukvalno nam ništa nije ostavio iza sebe, nikakvu imovinu, nerješeno stambeno pitanje i milion drugih problema zbog kojih dan danas plaćamo punu cjenu. Al zato za narod i za sve koji su ga poznavali on je bio legenda, ljudina, niko nema nijednu ružnu riječ za njega. Taj čovjek je bio najobičnija sluga naroda, svima bio dobar i činio usluge, a njegovoj porodici šta ostane ostane, bilo je bitno prvo narod ispoštovati, a porodicu ko je*e. Mislim nije on bio nasilan i to, da se razumijemo, al šta mu to sve vrijedi kad je podbacio u ostalim stvarima, životnim stvarima. Al evo zato i dan danas kad ga god neko sa strane pomene, samo čuješ: "Kakva je to legenda i ljudina bila, bla bla, bla..", a mene, brata i mamu samo što nas ne krenu kamenovati.
Studiram medicinu, prisustvovala sam sa još pet kolega, i sa još tri koleginice na urološkom pregledu jednog dečka mojih godina. Ljudi moji, ja nisam znala da ljudsko biće može onoliko prelepo da izgleda. Znam da nije u redu što ovo govorim, ali on je čak i dole bio neodoljiv. Pregledala ga je starija žena urolog, i ona je u jednom trenutku rekla, "znam ja da je on prelep, ali prestanite da gledate u njegovo lice, gledajte šta ja radim, nije bio razmažen i pustio je da vi budete na pregledu i ako mu je neprijatno". Kada smo mi izašli, ja i moje drugarice smo ga kometarisale i svaka je rekla da lepšeg muškarca u životu nije videla. On je slučajno prošao i čuo to, onako visok i lep prilazi jednoj devojci, shavtimo da je to najverovatnije njegova sestra bliznakinja, kojoj najlepše dame poput Mile Kunis, Megan Fox, Agelina Jole, Bijonse, Rianna, Monica Belucci nisu ravne. Čak ni one Ruske manekenke. Pitam se kakvi geni moraju da se spoje pa da se rode ovoliko lepi brat i setra? ZaŠtO jA nIsAm TaKo LePa?????
Годинама трпим сексуално узнемиравање професора на факултету. Најгоре од свега је што не можеш да их отераш у пм, него мораш да трпиш јер су они ти који одлучују да ли можеш да објавиш радове. Никад ниједан повод нисам дала ниједном од њих, облачим се пристојно, понашам се коректно. Уморна сам од тога да стално морам да их одбијам на фин начин, да се не увреде. Други професори са којима сарађујем знају, између којих су и жене. Годинама само врте главом и кажу да не обраћам превише пажње на то. Колегама(мушкарцима) када кажем је смешно, мисле да ми то прија, а када им објасним да не само да ми не прија, него ме доводи у веома стресне ситуације, климну и они главом да ме подржавају и то је то. Сада када идем на консултације морам да водим са собом колеге. Размишљам од свега да одустанем, можда ово и није моје време јер се младе жене у науци од старијих и утицајнијих професора посматрају као њихов плен, а не као научници које улажу ненормалан труд у свој рад.
Završavam srednju u Londonu i imam sve sređeno u životu. Imam zagarantovano mesto na jednom od najboljih univerziteta u državi. Školarina mi je spremna 4 godine unapred od strane roditelja koji od mene očekuju puno. Sjajan sam učenik i imam sve što mi treba od društvenog života pa do... bukvalno bilo čega. Pre par meseci mi se javila ideja da studiram na Pravnom fakultetu u Beogradu, i nikako da me napusti, što je veoma čudno sa obzirom na to pojma nemam šta je život u Srbiji. Jezik znam jer sam učen od malih nogu, ali osim retkih poseta leti, nemam apsolutno nikakvu realnu predstavu šta je život u Beogradu/Srbiji. Kome god da sam pomenuo tu ideju od prijatelja, mislili su da se šalim. Voleo bih da provedem makar i 4. godine u Beogradu i čisto da osetim kakav je život tamo, pre nego što se vratim ovde. Sa roditeljima nisam još ni pričao o tome a čini mi se da neće to dočekati sa preteranom radošću. Bliži se septembar i drugi prijemni rok, a ja apsolutno ne znam šta da radim...
Sestrin momak je svako veče u kafani s društvom, dok moj dečko i ja smo svako veče zajedno gledamo filmove, mazimo se, igramo društvene igre, šah... Problem je u tome što je sestri dosadno da bude sama kod kuće pa hoće stalno da dolazi kod nas, a ne znam kako da joj kažemo da nam smeta. Nisam joj ja kriva što nije umela da smuva nekog normalnog momka nego je pristala da bude sa takvim.
2018. mi je dijagnostikovan AV malformat u levoj komori malog mozga (tad sam imala 15 godina), operisana sam 4 dana pre mog 17. rođendana, bilo je komplikacija uključujući i moždani infarkt koji me je poslao na operaciju velikog mozga dan posle mog rođendana, ali to nije toliko strašno koliko je strašna činjenica da nisam mogla videti svoje roditelje, niko nije bio pored mene u tim jezivim trenucima zbog COVID-a i sad nakon 15 meseci i dalje se nisam oporavila, volela bih da razgovaram sa nekim ko je imao slično iskustvo. Tako da ukoliko želite možete mi pisati ili predložiti neki forum ili nešto slično. Hvala.
Ne znam kako da objasnim svom suprugu da mislim da nije u redu da i dalje spavam u istom krevetu sa njegovim 13ogodišnjim sinom iz prvog braka kada nam dođe u posetu. Kada je imao 6 godina i plašio se da spava sam u svojoj sobi dopuštala sam mu da pređe kod nas u krevet, jer sam smatrala da je još mali. Kako to spomenem suprug se naljuti i bude uvređen. Još mi je bolesnije to što sam ga uhvatila nekoliko puta kako krade moj donji veš, četku za kosu i tako neke lične stvari. Ne mogu mu to reći, jer nemam dokaza i znam da će se naljutiti. Treba mi savet kako da postupim, a da ga ne uvredim pošto uopšte ne želi da razgovara sa mnom na tu temu. Inače je jako dobar čovek, ali malom dopušta sve, jer se plaši da ga više neće posećivati. A dolazi jednom u pola godine na dan, dva. Ovako neće ni na telefon da se javi. Nisam zla maćeha, sve mu ugađam kad dođe, ali da spavam sa njim i dalje u istom krevetu mi je malo bolesno.
Moj brat ne vozi i nema želju da upiše vozačku. Ali me nervira kako me stalno pita za prijevoz, da ga svugdje vozim kad treba. Imam svoj život, obitelj, obaveze i nemam vremena da budem nekome besplatni taxi. Što je najbolje ne živimo u istoj kući pa očekuje da dođem po njega i vozikam ga. Ima autobus, ima taxi, snađi se.
Stalno zamišljam sebe kako izlazim u grad, na kafu s drugaricama i kako sam ful sređena, našminkana i sa lepom frizurom..kako se elegantno i ženstveno oblačim. Ne znam zašto, ali u trenutku kada treba da se spremim za izlazak, ja odaberem neku običnu kombinaciju i malo se našminkam i nikad ne nosim štikle. Onda dođem kući i patim jer se nisam bolje sredila.