Moj najbolji drug, s kojim se znam preko 15god mi je tek sada priznao da je biseksualan (imamo 32 god). Bio je sa devojkama, znao sam sve njegove veze, ali nisam imao pojma da je bio sa muškarcima i da postoji i ta strana. Iskreno, mnogo sam zbunjen i ljut, ne znam kako to da prihvatim, gledam ga drugim očima. Znam da je i dalje donekle ista osoba, ali teško mi je da prihvatim sve i da ga pitam bilo šta na tu temu.
Slučajno sam u dečkovom laptopu našla gole slike bivše i "šaljive" snimke gde je zadirkuje i snima na potpuno isti način kao i mene. Zajedno smo skoro 3 godine. On kaže da nije znao da su tu, da nikada nije proveravao taj folder i da je mislio da je sve izbrisao. Mnogo me je sve povredilo, pogotovu što sam na tim snimcima doslovno videla sebe i baš sam se bedno osetila. Ne znam kako da mu poverujem i zaboravim..
Uvek sam smatrala da se problemi rešavaju sami od sebe kada ih ignorišete dovoljno dugo. Moj muž je tako godinama izbegavao plaćanje kazni za parkiranje sve dok nije nastupila zastara i skoro sve su obrisane. Neke od njih je dobio u inostranstvu, platila ih je firma za iznajmljivanje kola i skinula mu pare sa računa u minusu, koji je banka kasnije zatvorila i obrisala mu dug nakon što je bankrotirao. Uvek se može opet od nule, samo dok je živa glava. Kroz život samo opušteno, ništa nije vredno nerviranja.
U mojoj ulici se kopa cesta i danas se desilo da se na jednog od radnika urušio dio i zaglavio mu nogu. Nakon pola sata uspjeli su ga izvuč, a u meduvrenu su zvali gazdu koji reče eto ga za 3 minute. Nakon sat ipo dolazi neki lik, armani majica, cvike.. i stade sa druga dva čovika i pita ih 'šta je sa cijevi. Ispostavilo se da je to gazda, tip od tridesetak godina, i nema veze što je mlad ali halo čovik sa strane sjedi sa skoro slomljenom nogom, malte ne i poginio. Kad eto njega, pita šta je kako je, i sad ispostavlja se da je on i doktor i da je sve u redu, nema štete. Pitam ga jesil ti doktor, a on se smije, kaže 'jesam, primarius'. Meni je drago da su mladi ljudi sami svoji gazde, ali da je tvoj otac u pitanju da li bi došao za tri minute i da li bi mu imao ko pomoći. Ovog čovjeka kući čeka obitelj i oni se pouzdaju da će se tata vratit, a vjv vjeruju i da tata ima dobrog gazdu koji se bar malo brine za njih. Ljudi brinite za ljude oko sebe, neko vjeruje u vašu pomoć, ne budite hladni.
Njena potreba za svađom i da bude uvek u pravu je pobedila, evo sad ima tu pobedu i živi kod mame i tate, a ja imam mir.
Dok mi se roditelji nisu razveli, nisam shvaćala da se uglavnom sve lomi na leđima djeteta. Loš je osjećaj. I jedno i drugo se povrjeđuju preko djece. Što je najgore, godinama su bili u braku.
Meni nedostaje privatnosti u životu. U moju sobu se ulazi 24/7 i prometnija je od aerodroma. Ne mogu ništa ostaviti negdje jer će uvijek netko naći. Svoj "crni štek" novaca ne mogu dovoljno sakriti jer moji namirišu novce, a toliko sakrijem (npr. u printer, u ram slike pa i u luster) i uvijek znaju koliko imam. Ako i ponesem sa sobom svoj štek (odnosno moju ušteđevinu), ostavim ga u novčaniku po kojem mi oni kopaju ako ga ostavim na milisekundu. Evo npr. imam curu i skrivam kondome kao atomsku bombu, dok moji drugari i drugarice bez problema drže kondome u ladicama u sobi, a ja ih sakrivam u podrumu ispod hidrofora ili zakopam negdje u vrećici. Sve šta god da sakrijem uvijek se nađe, a ako sobu zaključam onda će biti da nešto skrivam, bit će scena i osjećat ću se neugodno. Ukratko, nervira me što se obitava u mojoj sobi kad mene nema, što se prekopava po mojim stvarima i počet ću zaključavat jer me više i boli briga što misle moji.
Ne volim ljude koji ne odgovaraju na poruku posle par trenutaka, a po ceo dan vise na telefonima. Ono ili udari seen ili odgovori. 🙄
Upravo me je izvređao momak preko društvene mreže s kojim sam se dopisivala 3 dana. Momci ako vam se neka devojka ne svidi ili ne želite da nastavite dalje razgovor lepo kulturno se javite i to je to. Izgubilo se dostojanstvo, nema više poštovanja prema ženama. Neko misli da može da te vređa kao ličnost samo zato što se ne slažeš sa nekim stavovima.
Počeo sam raditi jedan posao za nekadašnjeg starog poslodavca. Nekako od prvih dana sam savetovao svoje kolege kako šta treba da se uradi jer nisu bili iskusni u poslu. Ispostavilo se da radim za najmanje para od svih ljudi pa sam pitao šefa da li mogu da očekujem nešto više. Rekao mi je trudi se i zaslužićeš. Tri meseca sam radio tako. Vodio sam poslove, posao je napredovao. Kad sam ga ponovo pitao rekao mi je da se ne trudim dovoljni. To me je uvredilo i pitao sam ga koliko je otkazni rok kod njega. Za sebe pitaš? Pa za tebe je dva sata. Ok, onda za dva sata ne radim više! Iznenadio se ali ostao sabran. Kada je video da se kupim i odlazim kući nije ništa rekao ali me je nakon par dana zvao da se vratim.