Ponekad mi se dešava da mi se mačka sakrije negde u stanu i ne mogu nikako da je nađem. Bukvalno pregledam sve prostorije, ormare, plakare svugde se zavučem svaki ćošak pregledam nje nema. I na kraju se pojavi odnekud potpuno neočekivano. Gde se to sakrije da mi je znati.
Zaposlen sam u biblioteci skoro pet godina. Kada sam se zaposlio ovde, često sam radio sa jednom simpatičnom koleginicom. Stalno smo se gledali i smeškali jedno drugom... Jednog dana mi je prišla i rekla da joj se smučilo ovo igranje igrica i da želi da me vodi kući, ako nisam zauzet. Tada me je osvojila za sva vremena.
Ne znam kako posle svega mogu svoje dete da lažem da je škola najbitnija...
Radim za minimalac šest dana u nedelji. Poslednjih 6 meseci posle posla i nedeljom, i ako mrtav umoran, predajem engleski jezik preko skajpa. Uspeo sam da skupim dovoljno novca za automobil. Nije ni nov ni skup ali eto služiće me. Brzo se to pročulo i eto sada šef ne želi da priča sa mnom jer sam ove godine ostvario veći uspeh od njega 🙄 i da nije trebalo da kupujem ništa. Lik ima stanove širom Srbije, živi sam a radi za 100.000 din. Eto ne znam, ovaj moj mali uspeh ga je toliko iznervirao da me sada tera da ostajem prekovremeno jer kako on kaže, ja sam nezahvalan i da neko mojih godina (24) treba da bude zadovoljan što uopšte radi. Nije fer da ja sam to mogu priuštiti sebi, ipak sam neko ko radi za 30k i po njemu to nije u redu. Kakvi automobili, kakvi dodatni poslovi... Koji je ovo stepen dijagnoze?
Uvijek kada se vraćam kući sa posla vozim se jednim dijelom auto puta, kada se uključim na taj put pustim glasno muziku i razmišljam kako bih sada mogla da produžim skretanje koje me vodi kući i zaputim se u nepoznatom pravcu. Negdje u slobodu daleko od života koji ne želim da živim, posla koji ne želim da radim, ljudi koje ne želim da gledam. Naravno uvijek skrenem na svom skretanju i vratim se kući. Ali me proganja ta misao, toliko želim samo pobjeći od svega živjeti život kako ja želim, bez opravdavanja, pritiska i lažnih osmjeha...
Hteo bi svima da skrenem pažnju da ako su u mogućnosti da u svoje vozilo stave prednju kameru. Desilo mi se da sam stajao iz žene koja se zaustavila sasvim bespotrebno (naš put je imao prednost) bio sam za čitavu dužinu vozila iza nje, očigeldno nije gledala ili se nije nadala pa je auto počeo da joj se kotrlja i pravo u mene. Sklonili se sa strane, pričali normalno, ona krenula da mi nudi 50e za branik koji je minimum 200 (rešetke, farbanje, montaža). Otvoreno sam joj rekao da ne mogu da uzmem pare i da sačekamo policiju, krenula da se ljuti, još kaže da nije morala uopšte ni da mi stane. Iskuliram ja te njene ispade, dođe policija i lepo im pokažem snimak i rešimo sve na licu mesta. Ako niste sasvim sigurni koliko vam vredi oštećeni deo, ne prihvatajte nikakve pare, meni se desilo jednom i baš zbog toga sam ugradio kameru, jeste skuplja ali vredi i mirna mi glava a ne posle da bude "Rekla-kazala".
Radim u jednom call centru, stalno zvone telefoni, stalno neko s nekim priča, što međusobno, što preko telefona. Uglavnom, kad dođem kući, čujem glasove svojih kolega i odzvanjaju mi u glavi. Ne mogu ni posle posla da ih se rešim.
Deset nas je u uredu, no samo zbog jedne osobe ne pali se klima. Nije u redu.
Mama je u terminalnoj fazi kancera... Duša me boli kad vidim kako joj je. Jedna žena zmaj, koja je mogla sve, sad ne može sama da popije gutljaj vode.. Nemam snage da ostanem sama sa njom jer se bojim najgoreg, a to je izvesno... Ne pomažu mi ni psihoterapija ni lekovi za smirenje. Danas sam popila par čašica alkohola i trenutno mi je bolje. Samo na ovaj način imam snage da budem tu i da joj se nađem. Niste ni svesni koliko ste srećni dok su vam roditelji živi i zdravi.
Videla sam bivšeg dečka u gradu. Toliko mi se slošilo da me je jedna žena pitala treba li da zove hitnu pomoć. Prebolela sam taj odnos, ali u momentu me podsetio na jako stresan period raskida.