Imam najboljeg muža na svetu! Ostala sam u drugom stanju i od kad smo saznali to svaki put kad je kući dođe ljubi i mazi stomak. Toliko mi je lepo kad vidim koliko se raduje bebi da ne mogu da vam opišem. Srećna sam konačno.
Kad sam na kasi jedva me zamene da odem pola sata na pauzu. Kad su one na kasi menjam ih da popiju kafu, pa da popuše cigaru, pa da jedu, pa da opet popiju kafu, pa da opet popuše cigaru. Pritom, to traje i traje, i bukvalno po 2h provedu napolju. Onda ispada još da ja jedini koristim pauzu pola sata, a one jadne popuše cigaru s nogu i ne stignu ni da jedu. Mnogi bi pomislili "pa što ih menjaš?" Pa zato što šefice samo naručuju kafe i onda svi kolektivno izađu, a ja ostanem sam. Ne vredi više ni raspravljati o tome, i nije poenta u tome što popiju 5kg kafe za dan, nego što treba da se sete i mene nekad kad sam ja na kasi, pa da kažu aj sa nama, ili da me zamene kad se vrate, pa ću sedeti sam i gledati u fon, nebo, disati, šta god.
"Umro" sam kao čovjek i kolega onog dana kada nisam podržao svoje kolege. Nisam jedini, velika većina kolega nije se oglasila jer su u strahu ili imaju poziciju preko veze što bi bila direktna pobuna protiv onih koji su ih na tu postavili, ali ja to smatram svojim osobnim porazom -ispao sam papak i kukavica.
Nezasita sam što se tiče novca. Kad sam imala platu od 350e, nije mi bilo dovoljno (naravno), stalno sam maštala o makar 150e većoj plati, o tome šta sve mogu da kupim itd. Kasnije kad sam imala 600e, opet sam maštala šta mogu sve kad bih imala više, ni dinar nisam uspevala da uštedim, sve bih potrošila pre sledeće plate. Sada sa 1000e opet ista priča. Ne znam koji je moj problem... Ne znam ni na šta trošim, na knjige, gluposti za kuću, garderobu... Kao da ne mogu bez toga. Iskreno mislim da sam grozna osoba...
Ljudi, verujte da ništa nije slučajno u našim životinama. Svoju sadašnju zaručnicu upoznao sam i svidela mi se odma na prvi pogled u kafiću odmah pored našeg zajedničkog fakulteta. Prošli smo svašta skupa na fakultetu, zajedno prolazili kroz sve neprilike i teške trenutke i evo nas, već 7 godina zajedno. Jučer smo saznali da čekamo dete. Sve se događa s razlogom.❤️
Student sam i radim tu i tamo. Ako ne radim, moji mi kažu šta ne radim, a kad radim, onda kakav mi je to žnj posao. Nek mi ga popuše vise, ode ja iz kuće.
5 godina pokušavali trudnoću i ništa, muž krenuo da se igra ispod tuša, ja ranije došla sa posla neplanirano i zateknem ga, pridružim se i ostanem trudna. Čak su i plodni dani završeni nedelju dana pre toga. Nije bilo nikakve teorijske šanse da se desi tada, ostajem u neverici kako je priroda čudo i lutrija. Kad smo gađali plodne dane nikad se nije dalo.
Pomoć!
Imam 18 godina. Sa devojkom sam bio 10 meseci u vezi. Ostavio sam je jer me je veza gušila i smorila, želeo sam neku slobodu koju ni sam ne znam da objasnim. O raskidu sam razmišljao svega 10 minuta. Sada kada se osvrnem posle 1 godinu nedostaje mi i često mislim na nju, oživljavam uspomene i zamišljam neke nove druge. Stvarno osećam da je ljubav mog života, pronašli smo se kompletno, kapirali se baš. Devojka je izgledom bez ijedne mane a i ponašanjem, malo ljubomore kao i svaka druga. Idemo u istu školu. Kada je pogledam nije više to ta devojka, ne smeje se više kao pre, postala je na neki način umišljena-sušta suprotnost onoj devojci u vezi, a i pre veze, čak ni ne želi da mi se javi prva, a kad ja to prvi učnim hladno odgovara sa ćao. Dva, tri puta sam je pitao da popričamo o svemu neobavezno, ne želi. Kaže da ne može sebi dopustiti da mi da drugu šansu. U školi me konstantno gleda. Ne želim a i ne znam kako da odustanem od nje, ali ne znam kako da je vratim. Svestan sam da sam pogrešio...
Momak neće da se useli samnom u stan jer imam mačku, uslov je da je se rešim.
Skoro sam se razveo. Svako veče puštam glasno por*iće da komšije misle da je*em svaku noć. A ja ustvari ništa još nisam počeo da dovodim poslije razvoda.