Nedavno smo muž i ja uzeli prvog psa, a imam kolegu na poslu koji voli pse, trenira, vodi na izložbe i sl. Pitala sam ga za par savjeta oko dresure, on mi odgovorio, sve OK. I sretne me jučer na hodniku i pita me: “Kako je kuja?” Ja odgovorim da ide na bolje, ali da je dosta tvrdoglava i da joj treba puno puta ponavljati. Danas me zove šef na razgovor, kolegica nas čula i prijavila da smo tračali nekog u firmi i nazivali pogrdnim imenima. Jedva čovjeku objasnili da se radi o kuji kao psu, ne karakternoj osobini.
Koštao sam roditelje oko 35k evra za osnovne i master studije ekonomije i biznisa na prestižnom fakultetu u inostranstvu i tek onda shvatio da me ne interesuje da radim u kancelariji i idem po konferencijama i da bih radije da održavam imanje na selu koje imamo. Moji su pobesneli što neću ostati gde sam studirao i naći jako dobar posao, ali ja bih radije da živim na selu, radim napolju i imam svoj mir. Dali su mi ipak plac i zemlju i godinu dana da od toga napravim biznis svojim rukama i znanjem koje sam stekao. U suprotnom me isključuju iz nasledstva i zabranjuju da koristim bilo koji stan i kuću koje poseduju. Poželite mi sreću da mi pođe za rukom...
Bivši muž i ja smo se razveli jer je on smatrao da je biti otac i muž hobi, kojim može da se bavi povremeno, kad je raspoložen, a ostatak vremena "živi svoj život". Pošto je htio da plaća što je manje moguće alimentacije, sud je odredio da se on stara o djeci dva dana u sedmici i svaki drugi vikend. Od čovjeka koji nije mogao SAT VREMENA ostati sam sa djetetom da ja odem u frizerski, sad treba s dvoje djece da se izbori čitav vikend. Zove, žali se, plače on, plaču djeca, ne može on sam s njima, a ne može ni toliku alimentaciju plaćati, neki dan kaže hajd da se mi pomirimo. A meni ne pada na pamet, sretnija nego ikad, PROCVJETALA, imam VREMENA za izlaske, hobije, prijatelje, muškarci me muvaju na sve strane, i to mladi momci u dvadesetima (šta im je???) Svakoj ženi koja se pati i vene u braku preporučujem magično rješenje RAZVOD. Izgleda ko smak svijeta kad se desi, ali zapravo je preporod za ženu.
Kao klinka sam izgubila nevinost za 15 godina, očekivala sam to mnogo boljim događajem nego što je bilo, posle sam rekla "nikad više" za par godina koje nisu jako duge od tog perioda sam spavala s još 4 muškarca, ni sa kim nisam osetila strasti, bila sam mlada, glupa, naivna. Prvi put sam mislila da se tako veza održava, devojke ne radite to. Sad sam u dužoj vezi, par godina, udajem se uskoro. Ali nisam spavala s tim dečkom, i dalje je to dete u meni. Verenik je divna osoba, školovana, finansijski stabilna, verujem mu ali više ne bi to. Iako mi se nekad zatraži, zaćutkam to u sebi i progutam.
Sa dečkom planiram veridbu uskoro ali radimo i na bebi.. U nekoliko navrata sam primetila da dečko samo eskivira bilo koju obavezu prema meni.. Pođimo od od toga da me nikada nije pitao "Da li ti nešto treba". Razumem da zna da imam svoj novac ali nije mi sve jedno kada vidim da nema osećaj da me zbrine.. Prokrvarila sam ili se desilo začeće bebe na to mi je rekao "Bebo bitno je da je tebi dobro, valjda će sve da bude dobro ali moraćeš kod lekara". Nije rekao "Idemo kod lekara" već ja sama.. Bukvalno bi me trudnu samu poslao ..I sada vidim da bi mi tako bilo celog života sve bih sama morala da rešavam i da se snalazim a on samo na rečima da mi bude podrška.. Ja ne želim da stvaram porodicu sa čovekom na koga ne mogu da se oslonim ni za šta.
Kad odem u toalet, nebitno da li sam na poslu, sa dečkom, društvom, ponekad ostavim telefon da potajno snima razgovor, i skoro uvek čim napustim prostoriju, krene priča i to uglavnom bude njihovo istinito mišljenje o meni gde sam se par puta šokirala šta ljudi zapravo misle. Nije ni okej to što radim, ali mi je ovo stvarno par puta otvorilo oči, da ne poveruješ.
Ja sam se zaljubila, da sam barem se zaljubila u nekog ovako momka pa ajde, nego se zaljubila u doktora, i to ni manje ni više nego u psihijatra. Slobodna sam, lepa, držim do sebe, i ne nisam nikakva ludača koja je dolazila kod njega sa teškom dijagnozom. Stalno mislim na njega. Znam da neće ništa biti među nama, ali lakše mi da kažem. Eto rekla anonimno🙈
Kad se setim kako sam kao mlađa bila protiv prevare. Ma nisam o toj temi ni htela pričati. Sve dok se u vezi nisam osetila totalno zanemareno i u tom trenutku sretnem dečka koji kao da je to osetio. Realno on me vratio u život. Uopšte se ne kajem i ne krivim više muškarce. I onako ništa odavno nema smisla.
Iskreno uopšte ne znam kako sam ostala 'normalna' u današnje vreme u smislu da nisam zavidna i ljubomorna i zla osoba. Mislim da je ustvari caka u tome što sam oduvek živela svoj život kako mislim da treba po mojim pravilima i nisam previše obraćala pažnju na druge. Jednostavno i kad sam u vezi nemam ono u sebi kao da se takmičim sa drugaricom da dokažem da smo mi bolji par. Mislim da su me zbog toga i svi momci hteli ženiti jer nisam klasična žena koja drami, ljubomoriše i zavidi. Niti što se tiče materijalnog. Kupila sam auto koji sam htela da vozim iako nije neki prestiž. I obišla sam evropske gradove koje sam htela i mogla finansijski. Nisam ljubomorna ako vidim da je moja koleginica bila u Parizu, a ja nisam. Uopšte to ne gledam tako. Meni uvek kaže drugarica da sam takav tip kao kulijana ceo život. Ali mi je čudno da baš nikad ne osetim ljubomoru. Jednostavno me ne zanima šta drugi ima i koliko.
Ne vjerujem da postoje gori ljudi od onih tužibaba (bolji naziv za njih ne postoji) što ostavljaju loše ocjene i recenzije supermarketima jer im se radnica na kasi nije nasmijala. Da, često gledam takve recenzije i apsurdno mi je. Uvjerena sam da su to ljudi bez imalo empatije i razumijevanja za druge. Ne zna se da li je teže psihički ili fizički taj posao raditi i realno nikom na svijetu nije želja da radi na blagajni, ljudi to rade jer su primorani. Naći se uvrijeđenim što žena koja ti skenira artikle nije nasmiješena je krajnje bahato.