Drug i drugarica se već jako dugo bore da dobiju potomstvo. Silni pregledi, terapije, pokušaji veštačke oplodnje, mnogo izgubljenog vremena i bačenog novca. Imaju malog psa koga neizmerno vole i gledaju kao dete. U šetnji parkom ih redovno sreću babetine koje prvo konstatuju kako je sladak pas, a onda im pametuju kako bi oni do sad trebali da šetaju decu a ne kera, šta čekaju itd. Svaki put drugarica se rasplače kad se vrate u stan. Ljudska glupost i bezobrazluk nemaju granice.
Možda sam u krivu, ali imam dojam da 80% ljudi ulazi u veze i brakove zbog straha od samoće, osuda okoline i "jer im je vrijeme", a ne iz ljubavi.
Mislim da nitko ne izgovara Tom i Džeri sa pauzom pre “i”, već svi izgovaraju Tomi Džeri.
Nije mi krivo što pomaže njegovima, što ga zivkaju za svaku sitnicu. Krivo mi je što ga uzimaju zdravo za gotovo, što su večito nezahvalni, nikad im nije dosta i kao da mu ne daju prostora da ima svoj život (ako ih odbije, onda krene prebacivanje, pozivi, stvaranje osećaja krivice...) i na kraju se on i ja posvađamo jer mene to užasava a on smatra da im je dužan jer su porodica/familija.
Nikada nisam razumela razliku između pepsija i koka kole. Meni je to potpuno isto, i svaki put se iznerviram kad neko razlikuje to dvoje.
Putujem često mada su mi putovanja naporna i često dosadna ali želim da imam fotke za Instagram da bi ljudi videli da idem često negde.
Zaljubljena sam u košmiju već 3 godine od kako se doselio sa porodicom, par puta smo se sreli u gradu, naletimo jedno na drugo u vožnji ali nikad nismo progovorili niti upoznali. Upoznala sam se jedino sa njegovim roditeljima i bratom i mislim da sam im se dopala. Uvek se gledamo i smeškamo jedno drugome, da stvar bude još smešnija našla sam ga na instagramu ali neće da me prihvati.
Diplomirani sam pravnik, a radim kao fizikalac dok ne skupim neki novac da bih imao dok budem radio kao pripravnik za dž 2 godine. Neka mi Bog da snage i strpljenja jer me svaki mišić boli od fizikalije i noćnih smena. Ponekad pomislim da ne mogu više, da ću i posle pripravničkog biti bez posla, ali jedino što mi preostaje je moja borba. Mladi neka dobro razmisle ako upisuju Pravni fakultet a roditelji im ne ostavljaju adv.kancelariju.
Doživela sam da su me drogirali, sipali drogu u piće. Nikad pre toga nisam probala nikakav narkotik. Uigrana ekipa: šankeri i tip koji je bio navodni gost. Pomogao mi je zaštitar da me dotični navodni gost ne odvede ko zna gde. Nikad nisam stigla da mu se zahvalim jer pola vremena nisam bila svesna šta se oko mene dešava. Imala sam nekoliko dana rupe u sećanju. Nikad naravno više ne bih tom lokalu prišla. Danas sam to prepričala jednom prijatelju i rasplakala se. Nisam shvatila koliko me ta strašna stvar, koja je mogla biti 1000x strašnija i dalje pogađa. Uvek sam znala da treba paziti na svoje piće, ne komunicirati ni sa kim van društva ali sam jednostavno mislila da se na oprobanom mestu gde su svi naizgled normalni tako nešto ne može desiti. I da se neće desiti meni. Pogrešila sam u proceni i ta greška me je mogla koštati života. Samo molim devojke da se čuvaju pošto će monstruma nažalost uvek, uvek biti.
Imam dečka zajedno smo 10 meseci, počelo je sve iz kombinacije, on je zaljubljen u mene i trudi se, putujemo često, kupuje mi skupe poklone itd. Shvatila sam da nisam srećna i da ga ne volim. Volim i dalje bivšeg dečka koji nije imućan koliko i on, ali zato ima više osećaja od njega i sa njim sam bila srećna, duhovit je i uvek imamo teme za razgovor. Moji roditelji ne podržavaju moju vezu sa bivšim jer smo ranije bili toksični ali stvarno se mnogo volimo, ja ne mogu bez njega, samo sa njim vidim sebe u budućnosti, i on mene voli i mnogo patimo razdvojeni. Sa druge strane svi bodre ovu moju sadašnju vezu jer eto on mene odvede na putovanje, kupi nešto skupo ali ja nažalost nisam srećna. Šta da radim?