Znala sam da je kraj kada sam Božić provela sama. On je ležao u sobi na mobitelu, a ja u kuhinji sama sjedim pijem kavu. Božić je inače moj najdraži blagdan.
Žao mi je što nisam izlazila i imala dečka tokom faksa. Sad želim i da izlazim i da ih menjam, a očekuje se od mene da se uozbiljim, čitaj izrodim dvoje dece sa 25.
Život me nikad nije mazio. Svašta sam proživela. Rano sam ostala bez majke, radila od naranijeg tinejdžerskog doba, rano sam se preselila u inostranstvo, milion uspona i padova.
Ali najviše žalim sa kime sam decu pravila. Greška koja se plaća čitavog života.
Sve može da se ispravi sem toga! Da mogu da vratim vreme nikad se ne bih udala ni decu pravila.
Počeo sam u kafićima da plaćam karticom, bez izuzetka, jer ne želim da ostavljam bakšiš.
Niko ne priča koliko je ženama teško poslije poroda prihvatiti svoje tijelo, koje se totalno promjeni...nijedan dio mene nije kao što je bio, totalno neka nova ja... Budite razumni ljudi prema nama i razgovarajte, jer to nam treba, treba nam zagrljaj, razumijevanje i podrška!
Danas sam doživjela ogromno razočaranje i još uvijek ne mogu u to povjerovat. Dopisujem se s jednim dečkom duže vrijeme, vidjeli smo se 2 puta do sad pošto živimo malo dalje, ali on kaže kako mu nije problem vozit 60 km. Osjeća se kemija između nas, predivan je prema meni, komunikativan, stalno mi govori kolko mu je lijepo kraj mene i kako mu se sviđam u svakom smislu, često mi daje komplimente. Danas mu je trebalo dosta vremena da odgovori na poruku. Frendica otvori Badoo, i ugledamo njegov profil te on lajka frendicu i javi joj se. Znači bila sam u šoku... Zašto je danas toliko teško naći iskrenog muškarca kojem je dovoljna jedna?🥺
Prije braka sam bila tako nekako puna života, vesela, u sitnicama sam vidjela sreću, uvijek sam optimistično razmišljala, bila sam dobro.
Sada sam tako loše, najviše psihički.
Supruga je konstantnim nepoštivanjem i lijenosti ubila dobrog muža u meni. Nemam više motivaciju kuhati, čistiti i općenito raditi išta po kući.
Na godišnjem je, čitav dan je kući, ja dolazim s posla u uneređenu kuhinju, tanjure posvuda, od mene se očekuje da se odmah prihvatim kuhinje da nešto napravim, da odem u trgovinu, da istovremeno sa sinom provodim vrijeme dok ona leži i kuka kako je umorna.
Imala je muža kakvog svi žele, sada će imati muža kojeg zaslužuje...
Najviše me nervira kada na fejsbuku vidim ime muža i žene na jednom profilu, pa aman ljudi gde vam je privatnost, valjda on / ona sme da se poveri prijatelju/ prijateljici u poruci ili da ima svoja interesovanja.. Dokle ide ljudska glupost. Užas! A ovako nikad ne možeš ih videti zajedno!
Čuvala sam malog brata, dete od strica. Ima skoro godinu dana, miran je, umiljat. Igrali smo se na krevetu sa još dve njegove sestre. Okrenula sam se da pokupim neke igračke i pomognem jednoj od sestara, bratić je pao sa kreveta, nisam ni videla kako se sve desilo. Malo je plakao, ali u suštini ništa ozbiljno. Strina i stric otišli, ja zovem, pišem poruke kako je, šta radi beba. Sve vreme mi je u glavi da je beba mogla da slomi vrat, ne daj Bože, ili da se ozbiljno povredi, zbog moje nepažnje. Strina kaže da je to ok, mislim ništa važno, padaju deca i to, a mene grize zavest, mnogo me sramota, osećam se nesposobno. Danas strina poslala mojoj sestri snimak od bratića kako hoda, meni ne. Strašno mi je žao, nisam gledala u tel ili nešto, volim jako da čuvam decu, ali desilo se. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome...