Već od malena imam sinesteziju. Kao mala sam počela govorit da vidim imena u bojama, brojeve i dane u tjednu. Moji su mi govorili da je to samo moja mašta ali i dan danas ja vidim te boje u imenima brojevima i danima u tjednu.
Radim od kuće. Život mi se sveo na sledeće: spavaj, ustani, radi, jedi/pij, skloni sudove, pospremi, baci smeće, idi u kupovinu i tako u krug. Svi dani su mi isti, sunca ne vidim jer padne mrak u 4, a ja radim do 6. Posle posla retko izlazim negde jer je vazduh otrovan koliko je zagađen. Vikendom nemam gde da idem, a retko imam i sa kim jer su svi ili prezauzeti, ili bolesni ili nisu vakcinisani. Nije mi ni do čega i hoću da crknem od muke. Ne znam šta da radim da promenim svoj život, kao robot sam.
Ne mogu da razumem da u velikoj privatnoj firmi selekcija kadrova i izbor ljudi koji napreduju je jako loš. Napreduju ljudi sa lošim rezultatima. Napreduju poltroni. Napreduju devojke privlačnog izgleda koje pojma sa poslom nemaju. Možda mogu da razumem da se ovakve stvari dešavaju u državnim preduzećima ali u privatnim? Van svake logike je.
Prije svega imam 30 godina i jednom sam prilikom došao u situaciju da se sa djetetom od 6-7 godina raspravljam na način “jest-nije, jest-nije” par dugih minuta nakon čega mi je malac rekao JAO KAKO SI DOSADAN. Morao sam istrajati u tom trenutku, osjećaj je predobar.
Volim da oduzimam nevinost studentkinjama, a jedna se skoro prostituisala u inostranstvu i to je dokaz koliko sam dobar u krevetu 😎
Moja supruga ima neku frizuricu/žbun na intimnom području, a meni to smeta i nemam više želje za njom zbog toga. Svi muškarci vole da je to glatko i sređeno, ipak u dobu smo gdje su depilecije dostupne.
Kolega stalno komentariše žene, pogotovo njihove zadnjice. Prekipelo mi je i rekla sam da prestane, a koleginice su me još i napale da sam iskompleksirana. Kao, imam malu pa mi smeta...
Mrzim kad s nekim sjednem na piće i onda ta osoba bude na telefonu.
Radim u bolnici i sinoć dođe bakica, i pomognemo mi njoj, a ona se zahvaljuje, blagosilja, tako neka mila i draga i nešto kontam kako te generacije odlaze i kako će uskoro nestati i takvih bakica i djedica, ove naše generacije ne vjerujem da će biti takve kad ostare, čak ni generacije mojih roditelja nisu takve, nemaju tu toplinu prosto i baš mi nešto žao bilo.