Zbog posla mog muža smo preselili u drugu drzavu. Sve je dobro osim što nemamo prijatelje. Jednostavno teško je sklapati prijateljstva nakon 35.godine, uz posao i djecu, nemaš vremena. Mislim da je lakše naći posao nego prijateljicu.
Cura me izbacila iz stana da bi se njen novi dečko i ljubavnik mogao useliti. Inače je taj stan u najmu samo na moje ime i ja sam ga plaćao. Raskinuo sam ugovor i samo joj javio da mora iseliti u sljedećih 30 dana jer je vlasnik odlučio prodati stan.
Iako sam svoju sestru smatrala manje pametnom, podobnom za manipulaciju, plašljivom. Zapravo posle 15 godina shvatam da je prava mustrica. Dok sam se ja svađala za svojom svekrvom, našom majkom, isterivala neku pravdu, kinjila sebe, uvek sama čuvala decu. Shvatila sam da će njoj ostati kuća od 3 sprata, meni stančić, da će od svekrve naslediti 2 stana, da su dobili za vreme braka 3 automobila, da ona i muž otplaćuju još 2 nekretnine, da se njihova deca više čuvaju i dobijaju više poklona. Dok suprug i ja imamo taj jedan stan i lokal i uvek sam ja sa svima u pravu. Lepo mi je rekla dok ti isteraš pravdu prođe život, čuvaj bar svoje psihičko zdravlje…i sve je moja sestrica u pravu, zato pride i 15 g mlađe izgleda od mene iako je samo 5g mlađa…
2024 sam odlučio da više ne startujem devojke, bez obzira na njihove "signale" i slične gluposti. Bio sam sa 3 devojke do sada i oko svake sam se trudio a nisu me gledale ozbiljno, oko nebrojeno mnogo devojaka sam se trudio i nije bilo ništa i to me je bukvalno ubilo koliko mi je energije oduzelo. Na kraju krajeva ja imam 28 god i izgledam kao da imam 22-23, radim za amere preko neta za 50 dolara na sat (40x prosečnih plata kod nas), imam stan od mojih i uzeo sam nov auto od 30k, ne želim da zvučim arogantno ali čoveče pa ja sam ulov za 99% devojaka, prosečna devojka sa mog faksa radi kao sw tester za 1500e i zajmi pare od roditelja za auto, ne kapiram šta ja imam da trčim za takvima. Ne mogu da verujem kakav sam ja bio lik, da sam tako trčao za devojkama, dopisivanje na insta do 2-3h ujutru i na kraju mi da broj, kad se javim na whatsapp bukvalno me ignoriše (desilo se bar 5x), ma doviđenja prijatno. Baš gledam drugara koji ima uvek gomilu devojaka, on ih tretira upravo kao krpe.
Kolega 25 godina, konobar, nema stalan posao, stan, nema djevojku, ali jedno zna - hoće dijete, što prije. Djevojke sa kojima on izlazi su takođe "upitnog morala" u svakom slučaju niko od njih nije materijal za roditelja. Jedini razlog zašto on toliko želi dijete jeste da, kako kaže, stvori "malog sebe", da ima neko stvorenje koje će da gleda njega kao u Boga i da ga on poduči živitu i da ga natjera da uradi sve ono što je on trebao, a nije. Smatram to izuzetno pogrešnim, djeca nisu igračka, djeca su još manje nečiji klonovi. To je živo biće sa svojim razumom. Žalim djecu koja su stvorena iz takvih sebičnih razloga. Još više ne užasava činjenica da želi samo sina, jer žene smatra glupima. Ipak ko sam ja da mu bilo šta govorim.
Dečko radi posao koji mu ne donosi znatnu količinu novca. Sa druge strane, ja radim posao na kojem baš dobro zarađujem. Živimo zajedno i fino se slažemo, podržava me i bodri, ali se previše uzda u mene kada su u pitanju finansije. Za sve svoje ideje i želje se nada da ću ih ja u nekom trenutku ispuniti jer samo ja od nas dvoje imam mogućnost da zaradim više. On ima ambicije da napreduje, ali bojim se da sem toga nema ništa drugo. Nekako mi se ne dopada pomisao da ću ja biti ta koja će da vuče i tegli da bismo živeli bolje. Ne želim ni da on sam vuče, već želim da vučemo i doprinosimo ravnopravno.
U detinjstvu mi je otac bio jedan od uzora, čak sam ga se malo i plašila. Bio je autoritet, pošten i vredan. Kasnije sam shvatila da je nažalost i jedno veliko dete. Ništa ne bi mogao bez moje majke, ona mu kaže kad da promeni majicu, šta da obuče, podgreva mu ručak. Meni je to suludo i čim to primetim kod nekog dečka ne doživljavam ga kao muškarca.
Muž je bio direktor jedne institucije. Na početku mandata je zaposlio jednu devojku iz svog sela da radi kod njega. Bila sam sigurna da mu se svidela na prvu, a kasnije ju je unapredio u ličnu asistenticu koja je sedela uz sekretaricu. Znam i to da je fina i poštena, iz domaćinske kuće. Kupila mu je vredan poklon. Meni je od tada počela smetati i kao pojava. Mrzila sam je, sve ljubomorne scene u kući sam pravila zbog nje, plakala, na koljenima ga molila da je otpusti. Pričala sam drugima protiv nje. U glavnom sam bila nesrećna zbog nje, a postala je tema mojih svakodnevnih nesrećnih misli. Sada ne rade zajedno i moj život ide drugim tokom. Sada mogu samo reći da sam tako protraćila najlepše godine svog života, sekirajući se zbog neke nebitne osobe i mnogo mi je žao što ili ga jače nisam uslovila da je udalji od sebe ili što se nisam ja udaljila.
Moje društvo me se praktički odreklo, prestalo pozivat na druženja i sl. nakon što sam se rastala i ostala "neparna", bez prihoda i sama s djecom. Prošlo je 15tak godina, ja stala na noge, stvorila nov, prekrasan život. Sama samcata. I odlično mi je. Sad su se, kad mi dobro ide, oni sjetili da ja postojim. Telefon ne prestaje zvoniti. Šalju poruke. Svi bi me rado vidjeli. Nedostaaaajeeeem im... A da? Odlično drugari. Što se mene tiče mrtvi ste već ODAVNO. Od svih sam se oprostila, ne postojite za mene.
U gradu gde radim treba uskoro da se otvori fabrika za proizvodnju pet ambalaže, i čovek koji skuplja prijave za zaposlenje se zove i preziva kao ja, iako čoveka ne poznajem uopšte. U zadnjih 15ak dana na moj mejl (ne znam kako su došli do njega) stiglo je preko 50ak prijava za posao, u kojima pored uredno popunjene prijave, stigne i po koja slika, neko srculence, drugi broj telefona, ne onaj napisan u prijavi, zahtevi za fb ili instagram. Odgovorio sam desetorici da ja uopšte nisam taj čovek, koga oni traže, ali oni ne staju, i dalje mi šalju prijave, neke od njih sada uredno urađene, bolje od prethodnih, misleći da će tako dobiti posao, pišući pogrešnom čoveku, koji ne da nema veze sa fabrikom, nego nema veze ni sa tim čovekom, zajedničko nam ime i prezime.