Pre 5 godina sam iskopao zlato. Nasledio sam imanje od svog pradede, za koga se uvek pričalo da je negde zakopao par ćupova zlata. Čisto radi reda sam uzeo (nakon što sam sredio imanje koliko sam mogao od svog novca) da idem detektorom za metal po imanju.
Igrom slučaja sam naleteo na neki bezvredni metal, koji sam brzo iskopao a ispod toga se nalazio ćup. Ćup je bio pun zlata baš onako kako se pričalo, i ja sam svo to zlato (osim nekih stvari koje su mi se svidele) istopio i prodao ljudima, naravno daleko od imanja da se ne bi ništa pročulo.
Od tog dana moram reći da baš lepo živim i nikome u svom životu nisam ni reč pisnuo.
Psa mog dečka volim više od bilo kog deteta koje poznajem, a ima ih dosta, čak su mi neka od njih i toliko bliska da me je sramota što uopšte ovo pišem, npr. dečica mojih sestara i rođaka. Taj pas je kao neki mali čovek, tako se i ponaša, plače mi se koliko ga volim i koliko je divan. Kad mi nasloni glavicu na stomak i zaspi, istopim se od nežnosti. Kakva divna stvorenja, toliko dobra stvorenja.
Jedva čekam dan kada će da stave kao reakciju za postove smajlića koji prevrće očima.
Svi moji poznanici nešto uspevaju u životu, da imaju dece, brak, pare, dobar posao...
Jedino ja stojim u mestu a život prolazi pored mene.
S njim mi je dovoljno gledati Italiju i preko Google Earth-a.
Nekad namestim alarm oko 4 ujutru, ustanem, odem do kuhinje i uzmem nešto da jedem, odgledam za to vreme epizodu neke smešne serije, npr. HIMYM ili Two and a half men i vratim se da spavam. Ništa mi ne može zameniti taj osećaj sreće i zadovoljstva u tom trenutku.
Stiže mi poruka s nepoznatog broja, kao kako si, šta radiš?
Pitam ko je?
Zove me odmah potom i kad ono bivši od pre dve godine tačno. Čovek me ostavio, prevario itd, ja to oplakala i pobrisala sve od njega. Pitam ga šta tačno želi od mene...Kaže - da se vidimo, popričamo. Pitam je li zdrav, treba li što ... Kaže treba mene nedostajem mu.
Reko, ajde ti ća onoj od pri dvi godine.
Kaže tužan je. Ajme, pa mora biti tužan nema cure koju nije zajebo i ostavio, a nije baš za poželit. Tako me umarao nekl vreme i kaže zvaće opet i ja šta ću - block.
Pa bože mili kakav hajvan i koliko besposlen moraš biti da bivše cure zivkaš, pa straaaaašno.
Nemam dečka, ali bez obzira ni ovaj me više ne zanima, prevarant.
Mlada sam, imala sam vanmateričnu trudnoću, u bolnici sam upoznala mladog predivnog ali oženjenog doktora koji je na mene ostavio takav utisak da i dalje razmišljam o njemu, počela sam da idem i privatno kod njega u ordinaciju, pažljiv je i nežan, stručan i mislim da i ja njemu prijam. Bukvalno imam osećaj kao da sam se opet zaljubila, osećam krivicu jer kući imam partnera ali ne mogu protiv sebe i jedva čekam moji sledeći odlazak njemu.
Moja prijateljica je na dijeti pa je svima oko sebe zabranila da jedu nešto slatko ili nezdravo pred njom. A mi sjele na kavu u slastičarnicu i ja naručila kolač. Sad ona ne razgovara sa mnom. Nisam joj ja kriva što ne može kontrolirati unos slatkog.
Ne sviđa mi se baš stav nekih muškaraca da se do 40tih provode, i da se plaše braka i dece. Ako žene to sve mogu u tridesetim i ranije (biološki sat), onda i muškarci treba da se "žrtvuju" zbog osobe koju vole. A ne da posle kad se "ispucaju" sa svakakvim osobama dobijaju decu, pa se razvode, pa sve u krug.