Imam kolegicu cijelu smjenu govori za firmu da je psihijatrija, a ja mislim da je ona jedini pacijent.
Možda ovo zvuči kliše ili ofucano, ali ja ne mogu da jedem nešto van kuće ako nešto ne uzmem svojoj devojci. Sa njom sam 3 godine u vezi i živimo zajedno 2 i po, najlepša je stvar koja mi se desila, ako nekad npr odem na piće sa drugom i uzmemo u centru nešto da jedemo, ja moram i njoj nešto odneti, ne mogu da jedem nešto a da znam da ona ne jede tako nešto iako hvala Bogu nije gladna. Na poslu pošto radim u porodičnoj firmi, baka nekad spremi doručak i to što meni sleduje ja podelim na pola i njoj odnesem, ne mogu da zamislim da jedem nešto a da ona to nema, znam da je glupo ali eto želeo sam sa nekim to da podelim.
Drugarica i ja se u srednjoj nismo podnosili, čak me i ošamarila jednom. I nakon svega toga, na kraju srednje smo počeli da se muvamo, ali nikad se nismo smuvali upravo zbog ponosa i ružne prošlosti. Ona je nakon toga našla momka, a ja ipak čekao nju. Posle par godina su nam se putevi ponovo sreli, a ona je još uvek u toj vezi. Postali smo uspešni i ona i ja. Sada često odemo na kafu i imamo duge razgovore, i jednostavno smo stvoreni jedno za drugo... To primećujem ja, apsolutno svi ljudi koji nas sretnu dok smo zajedno, a mislim i ona. Ne znam da li da slušam pamet ili srce.
Volim da obučem belu majicu bez brusa i tako izazivam momke u prolazu.
Kako me neopisivo iritira kod kupaca to što im se često dogodi da nakon što kupe i plate ono što im treba, i taman kad (hvala Bogu) krenu prema izlazu, odjednom se sjete da su zaboravili još 10 stvari i onda s onim kesama dođu nazad i s njima šeću po dućanu i izgovaraju onu glupu foru "Tko nema u glavi, ima u nogama" Hahah 🙄🙄🙄
Čvrsto sam ubeđena da ljubav ne postoji uopšte. Postoji samo korist i ništa više. Mislim da čak ni ljubav između majke i deteta ne postoji. I ništa mi ne može promeniti mišljenje. Čvrsto sam ubeđena da je ljubav bajka za siromašne.
Iako je dečkov stan smatram da imam pravo otjerati nepoželjne goste. Ipak i ja živim tu.