Lik sa kojim sam izgubila nevinost i sa kojim se više ne viđam stalno govori kako nikada neću zaboraviti da mi je on bio prvi i kako ću zamišljati njega kad budem sa nekim drugim...
Da li je normalno da svaki muškarac zamišlja ženinu prijateljicu i da je to normalno jer je "muškarac". Kao u smislu: "pa normalno da mi se*s s njom prođe kroz glavu jer sam muško i jer je zgodna, al nikad to ne bi napravio". Molim vas evo mišljenja dajte pa kakva god da su...
Ja sam roditelj svojim roditeljima. Mislim da sam se rodila da rješavam njihove probleme jer otkako znam za sebe, ja to samo i radim. Nikad oni nisu pomagali meni već ja njima. Teško je kad se zamijene uloge i kad emotivno nedorasli ljudi, prave djecu. Užas.
Bivši dečko mi je stalno pričao kako se tuče, kad god izađe, stalno njega neko dira i on mora da se potuče. I onda je on najjači i opisuje mi kako je koga istukao i stalno kao on istuče svakoga, nikad ne dobije batina. Stvarno mi je to nije jasno, potreba da se tučete, šta dokazujete time? Pri tom nije klinac, ima 29 godina, zbog toga sam raskinula sa njim.
Verovatno sam jedan od retkih, ali baš volim kišu, naravno volim i sunce i lepo vreme, ali kiša ima tako neki smirujići ton, kada pada normalno, bez oluje. Jednostavno prija.
Odsekao sam prijateljstvo od 4 godine zbog devojke, njoj su ti ljudi smetali zbog, po meni, opravdanih razloga i nakon silnih svađa i razgovora sa njom više nisam ni bio u stanju da ih vidim istim očima, imao sam izbor, ona ili oni i izabrao sam nju, volim je više od svega. Strašno mi je krivo sada jer znam da je uslovno sve bio moj izbor, ali moram sebi da priznam da se nakon svega osećam ugušeno, mislio sam da će svađe prestati kada ih odsečem, ali nisu, a započinju oko najmanjih sitnica. Mlad sam i želim da živim, a trenutno je sva moja energija usmerena na nju, školovanje i posao, jeste da imam dosta poznanika ali nikome ne želim da se utrpavam. Generlno mi gubljenje ljudi pogotovo bliskih teško pada zbog mog mentalnog stanja uzrokovanog malo težim psihološkim traumama, mislio sam da neću dozvoliti da me ovo sve ovoliko pogodi i da ću zbog nje uspeti da se izborim, ali nisam. Ne znam šta da radim, krivo mi je jer ne mogu da budem stabilniji i srećniji za nju. Nije ona kriva.
Dečko je divan prema meni, ali se ja svejedno hranim i tuđom pažnjom. Mislim da sam duboko nesigurna, ali ne znam kako to da promenim.
Radim vani i trenutno sam na poslu i tako me uhvatila nostalgija za mojim gradom da gledam live web kamere da mi bude lakše.
Imam 26 i život mi je užas. Ušla sam u burnout zbog puno posla, sa dečkom sam kojeg ne volim jer ne mogu trenutno boljeg naći, ne putujem nigde.. Sa dečkom ne odem ni na more, vucamo se kao baba i deda po mestu gde živimo i to je to. Nema nikakvih uzbuđenja a još sam mlada. Nisam to tako zamišljala.
Nakon nekoliko godina konstantnog pomaganja mojoj sestri, slanja novca i izdvajanja ogromne količine energije kako bih je posavetovao i usmerio na pravi put, odlučio sam da je totalno isečem iz života i okrenem se ka sebi. Shvatio sam da ona ne želi da se promeni niti da joj bude bolje, jer je navikla da glumi žrtvu i da je svi spašavaju kad upadne u nevolju.
Roditelji su joj krivi, bivši muž, dečko, šefovi na poslu, stanodavac itd.
Svi smo mi krivi što ona nema posla, što je nesrećna u životu i svako pozivanje na odgovornost je tera da se baca na pod kao razmaženo derište. Dojadilo mi je da glumim nekome psihologa, bankomat, da vaspitavam njeno dete i da je branim od njegog bivšeg koji mi je vitlao nožem u facu. Imam svoj život koji treba da gradim, ciljeve koje želim ostvariti i dugove koje moram otplatiti. Ne pada mi na pamet da se cimam oko nekoga ko se evidentno neće promeniti.
Naučite iz mog primera, gledajte sebe i svoje ciljeve. Nemojte davati više od onoga što imate.