Volim kad cura glumi da ne zna ništa u krevetu. Više me pali da je 'učim' nego da me stvarno zadovolji.
Jednom sam se dogovorio s curom da dođe kod mene, a kad je došla, pravio sam se da nisam kući. Nije mi se dalo gledati film. Niti nju.
Niste ni svesni šta sve devojke urade da bi bile primećene u gradu, i sama sam isto radila. Dok sam imala 16-17 godina smo se oblačile u što kraće mišiće, gde pola du*eta seva dekolte gde se pola si*a vidi, štikle sve je to lako kad je toplije vreme, dok se zimi smrzneš kad izađes u grad. Kada sam malo odrasla moraš uvek biti doterana, utegnuta, helanke, uski šorcevi, haljinice. Muškarci ti kojekakve slike traže u donjem vešu samo da im zagolicaš maštu. Ponekad sam bila i kučka u krevetu za jednu noć samo da bi bila sa nekim ko ima para. Za mene je važilo da sam dobra riba u gradu Novom Sadu, sa 23 godine kada sam završila fakultet da sam sve pogrešno radila što se tiče tog ljubavnog života. Mislila sam da je to okej ali nije. Pogasila sam sve društvene mreže, počela da treniram, upisala strani jezik, često idem u pozorište, crkvu, vikend putovanja, svako drugo veče nešto malo pročitam od knjiga dosta vremena provrdem u šetnji sa svojim psom osećaj je odličan.
Možda mi nećete verovati, ali danas me je random dete na ulici zagrlilo iz čista mira. Popravilo mi je dan.
Smatram da skoro svatko može naći partnera, ali je najveći problem što oba spola žele puno više od onoga što sami nude. Svi bi htjeli nekog lijepog, dobrog, pametnog, zabavnog i kad nas takva osoba neće onda odmah kukanje umjesto da se sami pokrenemo i nešto napravimo za sebe.
Ne znam kako ću preživjeti kad mi se ćerka bude udavala i napuštala kuću. Već sad plačem kad pomislim na to, a kako ću tad podnijeti to i sam bog zna.
Ne mogu da vjerujem da nekim ljudima smetaju djeca. Ne vole ih vidjeti na ulici, kamoli negdje gdje nije igraonica i još to govore na sav glas, a kučići u jaknicama dok ih ljudi nose u kenguru je sasvim ok prizor.. Mi smo zaista posrnuli kao narod.
Jako sam zbunjena i ne znam više da li da se javljam ljudima ili ne. Primera radi, upoznam neke ljude sa smera na faksu, rukujem se sa njima, normalno pričam i sledeći put kad ih sretnem u prolazu ili u busu i kažem zdravo oni me gledaju kao tele i samo prođu pored mene. Nije kao da me ne vide, a znam da ima ljudi koji ne registuju ništa. A onda samo nekad priđu sami kad im nema stanardne grupice i počnu da pričaju. A ima ih i koji pošalju zahtev na instagramu, a kad im se javim uživo skrenu pogled. I onda opet sve u krug. Nisam naporna i ne smaram ljude, al ovo mi je baš nekako nekulturno. Kad nemaš s kim da pričaš loviš ljude a posle se praviš da ih ne poznaješ.
Nije problem izgubiti sve. Problem je izgubiti sebe u pokušaju da svima bude dobro i da svima odgovaraš!
Kad pomislim da nemam sreće sa muškarcima setim se da je Pike prevario Šakiru. Šta mi smrtnice onda da očekujemo?