Sve moje kolege/koleginice iz IT branše - dobronameran savet za vas. Budite uvek "open to work" na Linkedinu i uvek tražite bolju priliku, prosto zato što poslodavac neće oklevati da vas otpusti ako tako može da održi profit, sa svojih samo 28 godina video sam gomilu juniora koji rade dan-noć i povećanja plate ni u najavi. Ako radite po ceo dan možda ćete i napredovati ali ćete naneti gnev ostalih kolega jer će menadžer tražiti od svih da "budu produktivniji", a ako mislite da ćete dobiti poziciju menadžera grdno se varate - neko ko radi kao konj će uvek biti sjajan resurs. Menjajte poslove češće, kažem iz iskusvta jer sam predugo ostao u jednoj firmi i naseo na priču "mi smo porodica". Ako želite poziciju menadžera budite prosečan radnik koji se nikome ne zamera i malo se ulizujte menadžerima i brže ćete napredovati, nažalost je tako.
Unutar 2 godine: izgubio posao, iznenada mi preminula
jako bliska osoba, prevarila me devojka sa kojom sam stanovao 6 godina, izgubio nedavno najboljeg druga. Lagano gubim strast za stvari koje sam voleo, prepuštam se alkoholu i drogama...sve vodi u financijske poteškoće. Ponestaje mi snage da se pokrenem i bojim se za sebe. Volio bi barem da imam nekoga tko me može zagrliti kad se probudim ujutro sav u znoju da mi kaže kako će sve biti u redu.
Čim treba da idem negde van kuće, počnu da mi krče creva i dobijem proliv. Lečio sam anksioznost 5 godina pre toga, uzimao terapiju, išao svuda na silu, verovao da će biti bolje, ali očigledno zapadam u sve gore probleme. Svako jutro muka živa. Onda na poslu isto, bojim se da bilo šta popijem ili pojedem, jer u roku od par minuta idem u toalet. Nisam više sposoban ni da idem na posao. Sve vreme u wc-u, ili me boli stomak, ili krči prilično glasno, ili trpim gasove ili osećaj hitnosti koji me prati tokom dana, ili imam dijareju više puta zaredom. A leka za nervozan stomak nema. Kaže doktor da moram da prihvatim tu činjenicu. Prihvatio bih ja to da mogu da ostanem kući, na sigurnom u četiri zida, ali kako živeti, raditi i kretati se po gradu i završavati obaveze sa ovakvim simptomima?! Ljudi sa stomačnim virusom odmah idu na bolovanje, a mi sa nervoznim crevima moramo tako ceo život da radimo i živimo. Gde su prava za nas kao pacijente?!
Imam 31 godinu. Putujem, radim ozbiljan posao, zarađujem mnogo i dobro izgledam.
Ljudi, mnogo sam nesrećan. Zašto? Zato što sam lojalan prijatelj. Sva moja drugarstva i veze su loše jer ljudi hoće da me ponize, ili to rade. Lojalan sam prijatelj, što mi ljudi kažu nikad ne koristim protiv njih, devojke im ne diram, dostupan sam na telefonu uvek. Imam druge stvari o kojima moram da brinem i etiku. Međutim moje tajne uvek isplivaju napolje, jer oni iskoriste protiv mene. Često umeju da krenu da me ponižavaju da se podignu, branim se naravno ali me ovo ubija. Ne mogu da se opustim bukvalno, konstanto neka podbadanja i završi se tako što moram da odem. Drugar mi ceo život govori da su ljubomorni na mene svi, ali ja ne mogu da se pomirim sa ovim. Ne doživljavam sebe nešto bitnim, normalno sam vaspitan.
I nakon 6 godina i dalje maštam o bivšoj dok sa sadašnjom vodim ljubav.
Hteo bih da vam kažem za moj "problem" sa kojim se borim već 5 godina. Znam da ću dobiti osude i loše komentare ali ja ne mogu da se pomirim sa činjenicom da imam 25 godina i sedu kosu, zbog toga sam izgubio samopouzdanje, ne mogu devojku da nađem, smetaju mi komentari kad mi kažu "Kako si osedeo", i tako kao da sam u začaranom krugu. Ne idem u javnost jer se osećam jadno i poniženo. Znam da će te da napište farbaj se, ali izgledaću kao debil sa ofarbanom kosom. Ne mogu da se pomirim sa tim i ne mogu da prevaziđem sebe jer sam slab. Pri tome iako treniram i izgledam više od prosečnog vežbača, džaba, nemam rešenje.
Mrzim kad se žalim na nešto a kao odgovor dobijem "ćuti ima i gore"! Šta treba da budem srećna jer je nekome gore i da se zadovoljim time? Pa ima i bolje!
Radim u igraonici i kad dođe vreme da se seče torta užasno sam spora jer pazim na higijenu, što je meni normalna stvar a drugima očigledno nije. Uvek se ugura neka baba ili tetka da pomognu, izližu i prste i noževe, svi presrećni što su brzo dobili tortu a najeli se babine pljuvačke. Ja tako nikad neću moći, užasavam se.
Nije za mene to da budem u vezi. Već polako shvatam to. Ne mogu više da se stresiram oko toga da li me vara, da li ima nešto više sa tim drugaricama ili su mu one drugarice samo zato što one tako žele, a čim bi dobio priliku da li bi bio sa nekom od njih. Ne mogu da podnesem lajkovanje slika drugim devojkama, praćenje i zapraćivanje tih devojaka, onda glupe izgovore kada kažem da mi to smeta, kako on sve lajkuje... Nemam živaca da prolazim stalno kroz isto. Ja sam njih sve maksimalno poštovala, nisam pratila druge momke, uklonila sam one koji su pratili mene, nemam muške prijatelje, ne izlazim u klubove ako on ne ide sa mnom, kulturno se oblačim i ne radim nešto što bi bilo neprimereno za jednu osobu u vezi. Zašto ja to sve mogu da pružim, a ne mogu isto to dobiti za uzvrat ni u jednoj vezi u kojoj sam bila. Nije da biram isti tip muškaraca, nemam neke kriterijume što se izgleda tiče, samo mi je bitno da me poštuje i da je dobar čovek. Mislim da ne tražim puno. Odustaću potpuno od veza.
Nikada neću razumeti ljude koji se bave i troše svoje dragoceno vreme na pisanje nekih recenzija po internetu i ostavljanje komentara i ocena za tipa hotele, restorane, neke druge objekte i sl. Brateee, kako vas ne smaraaa samo se pitam?! Zamisli ono kao dođeš na odmor i onda blejiš na telefonu pišući neke silne komentare i (uglavnom) kritike i pljuvačine za neko mesto ahahaha alooo. Pa valjda si došao da uživaš i da se odmoriš, ne razumem čemu potreba za takvim glupostima i nabijanjem skroz nepotrebne negativne energije u danima koji bi trebali da ti budu najopušteniji u godini…