Otac mog momka je nepokretan iako je relativno mlad čovek, a njegova majka zbog toga ne radi i brine se o ocu. On radi i izdržava ih sve, plaća račune, održava i kuću i dvorište. Da bi sve to mogao da izgura često se dešava da radi duple smene i zaista se vidi da je preumoran. Prema meni je divan i nemamo nikakvih problema ali problem nastaje jer ja ne želim da živim u zajednici a on ne može njih da ostavi (niti bih mu ikad to tražila). Volim ga mnogo i kajaću se ako ga ostavim ali ne mogu da provedem život gledajući njegove roditelje. Bojim se da sam sebična....
Nikada ni jedan bivši momak nije hteo da koristi zaštitu. Bila sam u dužim vezama i u kraćim. Sa svakim je bila žustra svađa oko toga. Jedan je čak i kao stavljao, pa bi krišom skinuo svaki put. Kajem se jer sam uvek popuštala i prihvatala takve odnose. To su sebični muškarci koji misle samo na sebe, a ja sam ispala glupa svaki put, jer bi me ubedili da to tako treba. Počev od prvog momka sa 18 godina, posle se samo nastavilo.
Imam 24 godine i zbog devojke muslimanke sam primio islam. Međutim, ona mene sada tera da se sunetim tj. obrežem a mene je vrlo strah toga. Da li je to toliko bolno, ima li neko iskustva da se obrezao u 20tim?
Od pametne djevojke došla sam do djevojke koja ne može da razazna nasilje u vezi. U vezi smo sedam mjeseci i posljednja dva mjeseca je katastrofalno. U običnim raspravama zapjeni, urliče. Ja ga smirujem kako ne bi policija dolazila.. U jednom momentu se popeo na mene, a danas me uhvatio za vrat (samo je prislonio ruku, ali za mene je i to crveno svjetlo), a prekjuče mi je rekao da sam muško da bi me izudarao..zamahne rukom pa stane. Govori mi da sam dijete i u svakoj raspravi okrene na mene i da sam ja kriva. Kaže da ja izvlačim iz njega najgore. Potrebna mi je pomoć da izađem iz ovog odnosa.
Nervira me drugarica koja non-stop priča o udaji i deci, a blage veze nema šta to nosi sa sobom. Ona se ponaša kao da je to film, eto tako udaš se i rađaš i to je to. Nije sposobna o sebi da se stara, potpuno nesamostalna i razmažena... Čini mi se da odgovorni ljudi koji imaju svest i savest sve više "izbegavaju" i odlažu roditeljstvo, a ovi koji su totalna suprotnost uleću kao magare u maglu.
Nekada pomislim zašto mi je tako težak život, šta sam toliko zgrešila pa suze same liju i duša boli. Najteže je kada ti je deci nešto, mislim da će čovek sve podneti ali za decu je velika bol. Jedan sin mi ima problema sa govorom i kičmom, drugi Daunov sindrom... Bože teško mi je, pretežak je teret na mojim plećima, pomozi...
Moj tata je bio u ratu, ne mrzi nikoga, uvijek govori 'što je bilo bilo je, vi mlađe generacije se volite i ne ponavljajte naše greške', a s druge strane do prije godinu dana je govorio i: 'Molim te samo mi nemoj dovesti Srbina za zeta.' Evo planiramo svadbu u Čačku, tata sretniji nego ikad, kaže 'Kćeri vidim kako se vas dvoje gledate, kako da vam ja to zabranim'. Tata volim te❤️
Ne volim plave oči. Prosto su mi ljudi sa plavim očima nekako čudni i hladni. I Bogu hvala što me momak sa kojim sam bila duže vrijeme (za kog sam mislila da ću da se udam, a nisam (pritom ima plave oči)) me nije zaprosio. Sad imam dijete sa mužem koji je sav crn i naše malo je njegova kopija. I vidim snimak bebe na instagramu kako ima plave oči i samo sam zahvalna Bogu jer znam da ne bih svoje dijete mogla isto da gledam. I da imam sjutra dijete sa plavim i braon očima, da bi favorizovala ovo sa braon očima, a ne sviđa mi se to da se djeca razdvajaju zbog bilo čega.
Devet meseci sam solo. Ne dopisujem se ni sa kim, niti imam bilo koga na radaru. Gledam svoja posla. Optimističan sam oko budućnosti.