Imam 25 ali se osećam ko da imam 60. I onda dođe kolega stariji od mene i kaže kako si kilav, šta sam ja radio u tvojim godinama. E pa evo ti moje godine pa radi, to što sam mlad ne podrazumeva da sam zdrav i da ne mogu da se umorim.
Imam ženu i dijete. Za vrijeme korone sam ostao bez posla. Poslao sam hrpu zamolbi i životopisa ali me niko nije htio primit. Žena se pokupila sa djetetom svojima i rekla ako ne nabavim posao i novac u roku 2 mjeseca da će poslat razvod. Jedva sam našao posao, da čistim u jednoj firmi (po struci sam učitelj geografije. ) Plata je kasnila par dana i novac mi je trebao hitno za hranu. Preko aplikacije sam tražio žene da mi plate, ali nije ih bilo, pa sam pristao na muško. Gadio sam se sebi dok sam tipkao i dogovarao. 3 puta sam dogovorio sa različitim muškarčima. (28, 32 i 47. ) Zaradio sam skoro 900€ za iživljavanje i ispraznivanje nadamnom. Najradije bih se ubio, ali imam dijete. Samo se nadam da ću uspijet nać posao negdje,, preko’’ samo da pokušam zaboravit na sve. A žena mi je postala najveći neprijatelj. Nije dozvolila da dijelimo njenu platu, jer sam ja ispao,, neradnik’’. U teškim situacijama sam je najbolje upoznao. Fuj živote.
Nadređeni me iskoristio dok sam bila strašno pijana. Pritom me i indirektno ucjenjivao. Osjećam se kao da sam silovana, a kad sagledam činjenice izgleda kao da sam prevarila dečka. Želim mu reći, a ne mogu jer imam osjećaj da sam ja kriva.
Znam devojke koje neće da budu sa muškarcima koji žive sa roditeljima ali im zato nije problem da budu sa muškarcima koji žive sa ženom.
Kad god vidim baš visoku djevojku,vbude mi ih žao. Podsjećaju me na žirafe ili pritke za baštu.
Kao dete sam bila vrlo povučena i stidljiva, plašila se hoće li neko reći nešto ružno o meni ili nekom mom postupku i da bi me to moglo slomiti. Uskoro ću imati 21 godinu i stvari su samo postale gore. Plašim se opustiti se sa ljudima i porodicom i nikada ne iskazujem svoje mišljenje. Imam iracionalan strah kada sam na javnom mestu, u prodavnici, pratim svaki pokret i svaki zvuk i može li mi nešto ili neko nauditi. Svojim ćutanjem i bežanjem vidim da povređujem ljude oko sebe i ne znam kako da im to opišem jer ni sama ne znam od čega je. Stalno mi pričaju da izgledam kao da sam u nekom grču i to i jeste istina. Nervozna sam u prisustvu drugih i ne znam kako da se opustim, iako žarko to želim.
U mojoj porodici (a primetila sam i generalno) ljudima se podrazumeva da kada dođu sa decom pošto sam mlada, da ja treba da ih animiram. To me previše frustrira da na svim slavljima ta deca završe oko mene... Niko ne pita da li možda ja želim isto da se družim sa ljudima, da porazgovaram. Okej, volim decu, volim da provedem malo vremena i sa njima, ali ne da glumim bebi siterku, van svake pameti.
Student sam. Apsolvent već 3 godine. Još 4 ispita i kraj. Fakultet mi se blago rečeno smučio, mozak zasitio, duša umorila. Nemam ni volje ni želje da ga završavam. Za to vreme me roditelji i pravi prijatelji nijednom nisu pitali ništa vezano za fax. I sami vide koliko je sati. Ali zato rodbina, bliža i dalja, prijatelji i neprijatelji, komšije, koriste svaku moguću priliku da me pitaju koliko mi je ispita ostalo i zašto sam se toliko razvukla. Prosto mi je neverovatno koliko ljude usrećuje tuđa muka, patnja i bol.
Nemam za stan u gradu ni za izgradit tipičnu kuću na selu. Živim sa svojima s 30 godina. Ne želim kredit koji moram otplaćivati 20+ godina. Palo mi na pamet da bih si mogao priuštiti dvorište od 100-200 kvadrata s kućicom od 30-40 u prizemlju i još toliko gore, ali potkrovlje. Za mene dosta, uz moju ušteđevinu i prijatelje/rodbinu kojima sam bio na zidanju kuće i koji i sami imaju te zanate (struja, zidanje, cijevi...). Problem? Zakon mi ne dopušta da na slavonskom selu izgradim tako malu kuću u tako malom dvorištu. Ne razumijem, nije samo da nemam para za više, ni ne treba mi veći stambeni prostor od toga. Nit želim djecu, nit mi treba garaža jer mi je posao u centru sela, a javni prijevoz ima do grada. Niti želim ogromno dvorište i bašču za održavanje. Dosta mi je malo dvorište da posadim koje stablo i kosim ga ručnom kosilicom, da roštiljam nedjeljom. Ne želim veliku kuću i dvorište na čije čišćenje i održavanje moram gubit vrijeme, živce i novce, gradit alatnicu, kupit alat...
Idem na žurku fakuleta, apsolventsko - osećala sam se kao na hodniku, samo lepše obučena.
Idem na 10 godina mature - osećala sam se kao da treba jedni drugima da nabijamo na nos ko gde radi, ko se udao i koliko dece ima...
Kad se već ne viđamo privatno, ispadaju glupa ta okupljanna. Volim ja to, interesantno mi, al uvek bude nešto čudno, šta znam..