Dolaskom Rusa i Ukrajinaca moj mesečni zakup poslovnog prostora je skočio sa sa 400e na 1000e + troškovi. Mesčno sam sam na lokal tršio 1200e + parking mesecna karta 50e + 150e na gorivo jer se u gradskoj vožnji najviše troši i na sve to obroci dok si na pauzi mesečno oko 200e. Za jednog IT stručanjaka je bilo previše da bacam 1500 evra mesečno pritom sam plaćao kiriju za stan 350e, troškove oko 120e, gde je tu život 800e kad sve saberem niko mi nije garantovao 3000 e zarade da bi ja naredni mesec opstao. Odlučim se da otkažem poslovni prostor i stan, vratim se u svoje mesto i od kuće krenem da radim. Ne sekiram se toliko, radim koliko mogu, uštedim 1700-2000 evra, uštedeo sam dosta novca od 2023 god sad mogu kupiti neki manji lokal u NS-u ili BG-u ali nešto ne želim ta gradska buka i tempo života mi više ne prija tako da tih 1-2 sata što sam gubio u putu od stana do posla traženje parkinga sad iskoristim na trening.
Prirodno imam tamnu kosu, i zaista sam zadovoljna sa sobom, gde god da odem imam pažnju suprotnog pola. Majka me uporno ubeđuje da se ofarbam u svetliju boju kose, da promenim nešto na sebi. Misli da je moje nezadovoljstvo sobom uzrok tome što nemam nikoga. Možda njoj ovakva kakva jesam nisam lepa, ali meni je važno da sebi jesam i ne želim da se menjam da bi lakše našla nekoga ako ofarbam kosu. Meni je to van svake pameti. Takva sam kakva sam, kome smeta ne mora da me gleda, a onaj ko me voli treba da me voli takvu kakva jesam, prirodnu. Ne želim da pravim od sebe nešto što nisam.
Mislim da sam spremna za razvod, suprug je odabrao da ide na sportsko takmičenje amatera (na kojem će biti među lošijima vjv) i da propusti najvažniji događaj u mojoj karijeri.
Gazda je pokušao da me verbalno popljuje i nije mi produžio ugovor. Vratim se u kancelariju, obrišem šta sam radila (a da je bilo teško u vezi projekta), ugovor mi istekao na 20% urađenog projekta. Tražila godišnji do kraja, nije dao, otvorim bolovanje. Nisam htjela predati svoje znanje djevojci koju je doveo prije 3 mjeseca da me zamijeni, kao ni šefu odjela. Otišli moji kod rođaka koji radi tu i on rekao kako nisam riješila zadnji projekat (obrisala sam što sam ispravila nakon gazdinog pokušaja vrijeđanja da sam fulala struku). Moji rekli rođaku kako su me zapravo "otjerali" i pokušali poniziti i da sam ja ciljano ostavila kolegama, jer je rekao da su svi bolji od mene. Treba se raditi 1000 komada, a ne znaju da riješe problem. Samo ja vodila te projekte, preuzela od mentora koji otišao prije godinu dana. Sada su kolege sve svalili da sam nesposobna, jer nisam ostala tih 5 dana i završila (namjerno). Ta kolegica pokušala, nije uspjela, kao ni šef. Top iskreno. 😄
Muž mi je rekao kako trebam da se ugojim, da on više voli kada je sve veće a zna da to pokušavam postići već dugo. Vidio je da mi nije ugodno i sutradan mi je pogledao zadnjcu i prokomentarisao da je mala. Pritom to je čovek koji mi skoro nikada ne udeljuje komplimente i otkako sam s njim uništeno mi je samopouzdanje. Samo sam mu rekla laku noć sanjaj neko veliko dupe i on se naljutio i kaže kako se sa mnom ne može ni našaliti a znam da je to mislio.
Aplaudiram svakom negovanju posebnosti kod mladih ljudi, koliko god da je banalna. Hoćeš da farbaš kosu (ako si muško), da se ne šminkaš (ako si
žensko), da nosiš dve različite čarape...bravo!
Imam 32 godine, i uskoro ću postati osoba sa invaliditetom, moj vid je drastično oštećen, pitanje je dana kada ću ostati bez njega. Pre neki dan sam bila na lekarskoj komisiji, umesto da kažem da ne vidim ljude na 10 metara, ja sam rekla da vidim. Muž mi je nabio pritisak, smatra da sam glupa, po njegovom trebalo je da kažem da ne vidim ništa, a ja zaista želim da radim, imam osećaj kao da me ograničava. A ja svakoga dana strepim da li ću videti svoju ćerku ili ne.
Teško mi je, ali mislim samo pozitivno!
Poseban krug pakla za gospodu koji rašire svoje noge u javnom prevozu čim sednu. Kakva nekultura i bahatost!
Toliko se osećam napaćeno što nemam partnerku da kad odem u tržni centar uđem u radnje s garderobom, gledam ženske stvari i zamišljam kako bi neki komad lepo pristajao devojci koju tad zamislim i kako bih joj kupovao poklone za rođendan, godišnjice...
Ponosna sam što sam se izvukla iz izrazito toksične veze. Iako sam od početka znala da treba s tim da završim, ljudi moji to je bila kao neka ovisnost i opsesija, kao da to nisam bila ja. Dvije godine se to razvlačilo, sad mi je žao svake sekunde, ali sam sretna što nije deset godina ili cijeli život kako sam nekad mislila da će biti...