Već trećem dečku smeta što nemam velike atribute i ja ne znam šta je ovo. Postao je bivši kad je počeo da me izokola navodi da radim gluteuse u teretani, pa je pohvalio neke devojke sa velikom zadnjicom. Počinjem da mislim da nikome ne mogu da budem zgodna baš takva kakva sam, da ću uvek nekome biti utešna nagrada.
Zaručio sam curu zbog njenog pritiska jer smo dugo u vezi i zbog pritiska drugih. Sad gledam kako da sve to prikinem. Bolje i tako nego da provedem život sa nekim koga ne volim da je volim davno bi je zaprosio.
Sretnem bivšu nakon nekoliko godina od raskida, pitam kako je, čime se bavi dobijem odgovor "tebe nije zanimalo kako sam i čime se bavim ni kad smo bili zajedno". Malo me zabolilo..
U godinu sam dana poslala 134 zamolbe i životopisa za posao. Išla na razgovore za posao od konobara do administratora u banci. Sve bez uspjeha. Osjećam se poniženo, a najgore mi je kad kažu posla ima tko hoće raditi. Ne, posla ima za odabrane. Ne žele me kao čistačicu, konobaricu jer sam preškolovana, ne žele me u banci, trgovini- jer sam ničija. Najbolje da me nema.
Momak stalno komentira druge devojke, tipa "dobre si*e, dobra gu*a, opa kakva ženska" i kad ja nešto prigovorim na to kaže kako bezveze ljubomorišem i da slobodno i ja komentiram druge ako želim, volim ga, ali ne znam kako da se nosim sa tim.
Jedna od stvari koja me je jako boli je kada uđem na Viber, odem na mamin broj a ono piše ''Last seen a long time ago".
Mnogo razmišljam o životu posle smrti. Volim da slušam sve na tu temu i ljude koji su imali kliničku smrt i videli šta je na drugoj strani. Fascinira me sve to i mnogo me to zanima. Mlad sam i zdrav sam i kad ljudi čuju o čemu pričam gledaju me kao nekog ludaka. Ne znam ali mene ovaj život uopšte ne inspiriše toliko koliko onaj drugi koji nas čeka. Ovde je sve prolazno i propadljivo i tako besmisleno da me ništa za njega ne vezuje. Radiš i gradiš nešto a smrt će to sve da poništi a jednio što nosiš sa sobom je duša koju svi stavljamo na poslednje mesto.
Mnogo sam uložio truda i odricanja i završio fakultet, i svojim trudom se zaposlio u jako dobroj firmi. Roditelji su uvijek više "gurali" starijeg brata koji je završio samo srednju i otišao u Njemačku da radi fizičke poslove. Uprkos svemu, ponosan sam na njega što se izborio za šefa jednog pogona, dok je on jako ljubomoran što ja imam dobar posao. Nedavno sam dobio jednu nagradu, a njegova čestitka je bila: da to može za novac dobiti bilo ko i da je kod nas sve "štela". Na sve to, roditelji ga pravdaju i kažu mi da se on tako šali. Uvijek me nastoji povrijediti i ismijati moje rezultate na poslu. Roditelji ga pravdaju da se on tako šali. Mnogo sam povrijeđen i razočaran.
Pričajte bajke kakve hoćete, ali smatram da nije normalno da deca u srednjoj školi imaju 15 predmeta. U Engleskoj deca imaju 7 predmeta u ss. Kao neko ko je završio studije u Srbiji i na Zapadu, mogu vam reći da uopšte vi Balkanci koji se hvalite svojim mučeništvom niste ni bolji, ni pametniji, ni sposobniji, ni obrazovaniji od Zapadnjaka. Čak bih mogao reći da je obrnuto. Britanski i srpski fakulteti su kao kada poredite RR i juga.
Imam koleginicu u firmi koja je uvek nasmejana. Bukvalno sa svima u razvovor ulazi sa osmehom i svi je obožavaju. Ja bih joj zabranio da radi i zaposlio da 'oraspoložuje' ljude! Živa bila!