Imam traumu da piškim u gostima, jer će se čuti žubor vodopoda.
Ne mogu da zamislim život sa nekim. Volela bih zauvek da živim sama.
Uvek uzimam ono što mi se svidi i ne patim od marki i stvari koje su skupe. Mogu da priuštim, ali me to ne zanima. Evo, npr svideo mi se parfem od 800 dinara i kupila sam ga, a nijedan skuplji mi nije odgovarao. Može da košta i 50.000 npr, ako mi se ne sviđa, džabe. Nikad ništa ne bi uzela što mi se ne dopada samo da bi se dodvoravala i kompleksirala.
Mužu je bivša čestitala rođenje djeteta. Vidjela je njegov status na WP.
Lijepo su se ispričali (dopisivali) - uglavnom šta je tko postigao u životu, rekla bi suviše hvaljenja. Njegov ton je bio izuzetno ljubazan i znatiželjan prema nekom tko ga je prevario i jako ružno se odnosio.
Za to sam slučajno saznala i izbio je haos…
Ljudi, tko normalan čestita bivšima rođenje djeteta?
Profesorka sam u srednjoj školi. Neka sam ja staromodna i zatucana, ali osobu koja kači slike gole zadnjice ne mogu smatrati koleginicom!
Moram ga prvo malo iznervirati da vidim da li me stvarno voli. Samo najjači preživljavaju.
Udala sam se sa 32, rodila dete sa 38. Kada sam se porodila svi su me savetovali da pozovem svekrvu u pomoć (živimo u inostranstvu). Razlog što nisam htela je zato što znam da bi ona čistila, kuvala, i brinula oko bebe a moj muž bi kao i pre bebe zevao u telefon i spavao. Uz to bi se mešala u naše odluke oko bebe. To mi je bilo teško, hormoni su me razbucali, carski rez je bio s tim otežavajuća okolnost. Ali se ne kajem što je nisam pozvala. Za to svo vreme moj muž je bio non stop uz mene i bebu, i delili smo sve obaveze. Sada kada beba ima 4 meseca smatram da mi je ovo najbolja odluka u životu. Moj muž čuva, uspavljuje, presvlači i igra se sa bebom, povezani su veoma. Želim još jedno dete, jer vidim da je moj muž zaista dobar otac a i muž.
Pjesma od Saše Matića "Ne zovi, ne piši" je jako podcjenjena.