Dolazim sa dugog puta i uzmem 1 slobodan dan na poslu kako bih se odmorila i naspavala. Tata mi upada u sobu u 7 ujutru i budi me za posao. Viče na mene jer kasnim. Volim ja njih ali u ovakvim situacijama zaista dobijem nervni slom. Zašto jednostavno ne gledaju svoj život i svoja posla, jer nikada u životu nisam postupila neodgovorno, niti sam ikada negde kasnila! 🤯
Nisam dugo vremena bila sretnija... i sve da dobijem milion eura u kešu ne bi me usrećilo koliko me je usrećila vijest da je "čovjek" kog koga sam prije 7 godina bila na intervjuu za posao, smrtno bolestan. Tad mi je, za uzvrat da dobijem posao tražio da spavam sa njim. Naravno, odbila sam. Zbog njegovih veza i uticaja, 3 godine nisam mogla naći posao, niko me nije htio niti smio zaposliti. Za to vrijeme sam oboljela od depresije, opala mi je kosa, ostarila sam preko noći, svađe sa roditeljima koji su me napadali da sam lijena, razmažena, zamalo da sebe lišim života. Sve sam to izdržala, preselila se u inostranstvo, sad porodica očekuje pomoć, šipak su dobili, oni su me šutali kad mi je najteže bilo. Glavna džukela iz moje priče je oboljela u toj mjeri da mu lijeka nema. Novca ima, ali ne i lijeka, vidjela sam ga u kolicima, vene kao biljka, što mi je najdraže, bolest koju ima je rijetka i nasljedna, a on ima djecu... Hvala ti Bože što si sve moje molitve da ga kazniš uslišio.
Dobila sam mogućnost da napredujem. Pomerena sam na bolje radno mesto, dobila veću platu kojom sam zadovoljna i napokon mogu da kažem da radim u struci. Kako je za staro radno mesto falio neko umesto mene predložila sam koleginicu s kojom se ranije uopšte nisam podnosila i za koju znam da mi je svesno podmetala nogu, ali smo trenutno bile u nekim korektnim odnosima jer joj više nisam bila konkurencija. Iako sam svesna šta mi je sve radila i pričala iza leđa, smatrala sam sebe dovoljno zrelom da prevaziđem to i budem profesionalna. Mislila sam da će joj bolje biti na to mesto jer je mirnije i kasnije bi mogla da napreduje, ali sam zauzvrat od nje dobila svakakve priče iza leđa. Ne očekujem da me diže u nebesa za uslugu, ali sam makar zaslužila da me više ne spominje. Shvatila sam da neki ljudi jednostavno nisu u stanju da psihički sazru i da se violina ne pravi od drveta koje je predodređeno za metlu.
Koleginica sa kojim radim je 20ak godina starija od mene znam da ima odraslu kćerku koju je rodila vambračno, vrlo mlada i da je to dijete stekla sa oženjenim čovjekom koji nikada nije priznao to dijete. Uvijek sam prema njoj i njenom životu imala razmjevanja, bilo mi je žao iz razloga što je bila mlada, zaljubila se i nisam je osuđivala. Ja sam udata, imam djecu.. Prosto mi se tako posložilo i ne mislim ne daj Bože da sam zbog toga bolje od nje. Ali ona je počela da provocira kako ja nikada neću steći njeno iskustvo, kako mi nikada nismo išle istim putem ali eto da se ja držim svog puta koji je bolji i lakši. Uvijek nešto na taj fazon provuče i ja većinu puta prešutim jer ne želim da je uvrijedim na neki način, a opet mi smeta to što to ponekad na zajedljiv način iskomentariše.
Juče ugledah u jednom šoping centru momka i curu u 30im kako se smiju i on je poljubi. Ta scena je i meni izmamila osmijeh, bilo mi je drago što vidim da je neko sretan.
Pojavio mi se krvav pred vratima u zavojima posle operacije samo da me vidi. Bilo bi romantično da nije bilo posle liposukcije i zato što je tek tada (3 dana kasnije) primetio da sam ga blokirala a trebao mu je neko da se brine o njemu dok se ne oporavi. Dobio je čašu vode, peškir da ne upropasti sedište i još uvek je blokiran svuda. Bežite od narcisa na vreme.
Živim već 5 godina u inostranstvu. Super sam se prilagodila, dobar posao, sjajni uslovi, sjajan društveni život, veza, sve super. U Srbiji sam živela u manjem gradu, nisam ga ništa preterano volela, nisam ni mrzela, prosto tu sam odrasla i to je to. Nisam neki veliki lokal patriota, niti sam patila za domom kada sam se odselila, brzo sam se prilagodila.
Međutim, i dalje se često uhvatim kako nesvesno "premotavam film" pre nego što zaspim, dok sam u redu, u gradskom prevozu, dok gledam TV. Vidim iz svoje perspektive kako kupujem hleb u svojoj pekari, idem putićem u osnovnu školu, vozim se glavnom ulicom, igram odbojku na terenu u komšiluku, skrećem pored neke kuće koju sam zapamtila, mazim psa lutalicu, sipam sestri ručak za našim stolom, šminkam se ispred svog ogledala, pakujem stvari u svom ormaru, čistim svoje kupatilo. Sećam se svakog detalja, svakog. Neverovatna stvar, i svaki put me zatekne, 5 godina kasnije. A kad posetim svoje, nostalgija me uopšte ne pogodi previše.
Žalim što sam napravila venčanje. Majke pravile problem, otac se nije pojavio, "šta će selo kasti" itd. Udovolji ovom, udovolji onom, ovaj oće ovo ovaj oće ono. Rođena majka mi je toliko zagorčala venčanje da mi je žao što sam se uopšte i udala tad. Žali bože bačenih para na svadbu. Bolje da smo se muž i ja uzeli za ruke, platili put negde i uzeli se uz matičara i random kumove. Događaj koji treba da bude lepa uspomena i jednom u životu će mi zauvek ostaviti gorak ukus u ustima.
Sexting je varanje! Kome to još nije jasno, neka mu postane... otkrio sam takve poruke kod supruge na telefonu, i evo me sjeban, emotivno razvaljen bukvalno. 9g braka dvoje djece i šta sad? Povjerenje vratiti ne mogu, djecu volim i ne bih mogao sebi dopustiti da ih ne viđam svaki dan. Pa vi priređujte takva sr*nja svojim partnerima...
Najgori tip muškarca su mi ovi što startuju apsolutno svaku devojku. Uživo se za svakom okreću, sline i balave, a na mrežama koju god da upišeš on ih sve prati, sve im izlajko. Toliko očajno i neprivlačno.