Kao doktoru žalosno mi je vidjeti ovaj trend estetskih operacija kod djevojaka. Koliko se prirodno lijepih cura unakazilo pumpajući usta, obraze, zatežući se, a nemaju ni 25 godina. Izem ti onog koji je izmislio taj trend i kome je to lijepo. Strašno da se od prirodne ljepote pravi plastična nakarada. Jedino što mogu razumjeti je korekcija krivog nosa i eventualna otoplastika zbog klempavosti.
Ukupno sam 11 godina sa svojim mužem. Dan danas kad zapnemo u gužvi u autu npr. ja se ne nerviram jer sam s njim. Jednom smo čekali 4 sata u koloni i to iskoristili da lijepo pričamo i družimo se.
Kažu da se muškarci plaše uspešnih i poslovnih žena. Evo, to nije tačno. Stvarno sam takvim ženama davao šansu, ali ne ide. Što je još čudnije, i ja sam uspešan i vrlo ambiciozan. Preduzetnik sam, imam nekretnine u ličnom posedu (kako stečene, tako i nasleđene), uloge u investicionim fondovima, državljanin dve države, posao ide odlično, imam završen fakultet i višu školu, govorim tri jezika, a kao mlad sam imao i sportske uspehe. Pomažem humanitarne akcije i svašta nešto. Biznis žena te vidi kao konkurenciju. Stalno je napeta, puna strahova i kompleksa, bez topline i saosećanja. Evo, kucam poruku jednoj takvoj, nadam se poslednjoj, "biznis" ženi u mom životu. Želim da se vidimo i da joj kažem da je gotovo. Ne mogu više. Gledam moje prijatelje i rođake koji nisu u vezi sa karijeristkinjama. Mir i ljubav u kući. A ja sam sve probao. Razgovori, lepe reči, romantika, skupi pokloni, podrške, davanje svojih veza, uvek su mogle da se oslone na mene. Ne vredi ništa. Kad-tad postaneš vreća.
Imam dvoje djece. Novorođenče i dvogodišnjaka.
Ima dana kad sam presretna što sam kući sa njima. Što ih ja odgajam. Što sam prisutna i zahvalna sam Bogu što mi je dao tu priliku.
Ali ima i tih dana kad sam toliko nekako tužna, kao da sam odustala od sebe. (Dobila sam otkaz kad sam rodila prvo djete, jer je bio ugovor na određeno).
I mislila sam nekad tražiti novi posao kad mlađe djete napuni godinu, dvije. Ali me tako strah, ne znam više ni sastaviti normalnu rečenicu. Nisam ovako zamišljala svoj život. Nedostajem samoj sebi.. mislim da svima ide bolje nego meni. Zaista se divim ženama koje stignu i raditi i biti mama. Svaka vam čast.
Znači mislim da su internet i mobilni telefoni najveće zlo... Ljudi nemaju meru non stop su na telefonu, zbog toga smo totalno otuđeni jedni od drugih. Ne bi me čudilo da bebe kad se budu rađale u porodilištu da im odmah daju mini mobilni da tako komuniciraju sa mamom i tatom..
2026. je a ja i dalje nemam i ne koristim pametni telefon.
Zaista bi bilo pravedno da lečenje ljudi i životinja bude besplatno.
Smatram da je vrlo ružno da dovedete partnera u situaciju “ili ja ili on” kada su u pitanju kućni ljubimci. Isto tako smatram da je sasvim legitimno da odbijete vezu zbog njihovih kućnih ljubimaca u startu. Upoznao sam se sa jednom curom i kad sam došao kod nje, prvo sa vrata se osjetio neugodan miris od psa. Zatim sam vidio da je taj pas voli uništavati sve i svašta i da laje za svaku glupost. Tog dana ništa osim pića u njenom stanu nije bilo i to je bio kraj te avanture s moje strane da bi na kraju bio nazvan “mrziteljem životinja”…
Shvatila sam da se fino napatiš ako ti roditelji ne usade samopouzdanje dok si još mali. Primećujem to i kod sebe i kod ostalih. Ja se ustručavam i preispitujem iako sam objektivno dobra u nečemu, dok oni sa više samopouzdanja isprobavaju kao da sve znaju i ne opterećuju se. Pokušavam da se promenim, ali sve teže ide kad odrasteš.
Veče je, sedim sam u autu, parkiran na uzvišenju s kog se vidi grad. Tako se kidam da joj ne pošaljem poruku, vuče me impuls ali... To je samo impuls... Razum kao da mi povuče ruku nazad, stisnem zube i izdržim jer znam šta mi je rekla u poslednjoj poruci. Užasno mi nedostaje i voleo bih da možemo razgovarati o svemu, s ove distance, kada je prošlo neko vreme ali znam da to više ne zavisi od mene i da je izgleda stvarno kraj.