Uvek me zanimalo da li negde u svetu postoji osoba koja ima istu sudbinu kao ja, da li joj se određene stvari dešavaju istog trenutka kad i meni i uopšte da li joj je život identičan kao i moj.
Već mesec dana, svako jutro, dočekujem zoru uz komp i net, a onda spavam do 4 popodne i osećam se užasno.
Najveća trauma iz djetinjstva je bila ona kad mi je helijumski balon odletio u nebo.
Kupio sam na Beer Festu onu plastičnu mlatilicu za muve i prilazio sam devojkama, lagano ih udarajući po ramenu sa tom napravom uz priču "Ti si moj komarac".
Uvjek sam želio da se nađem u njenoj koži i da osjetim to što ona osjeća kada stiže neka moja poruka i ona je čita, poruka koju sam pisao onako direkno iz duše, bez ikakvog razmišljanja .
U braku smo nešto malo više od godine dana, i imam neki manji problem da zatrudnim. I kad me neko pita " ima li kakve prinove ", nabacim onaj kez od uha do uha i kažem " ma biće, nigdje nam se ne žuri". Tužno je što ni sama sebi ne vjerujem, i zapravo jedva čekam da dobijemo naše malo sunce.
Godinama sam bila u vezi sa jednim dečkom, i kada smo raskinuli, ipak smo nastavili da se viđamo. Bio je moja velika ljubav, kao i ja njegova, ali jednostavno nismo mogli iz nekih drugih razloga da nastavimo. Naše viđanje je trajalo i kada je on započeo vezu sa svojom sadašnjom suprugom, a završilo se kada je ona ostala trudna. Ja sam inače babica po struci, i ona je, igrom slučaja, došla da se porodi baš kada sam ja radila. Imala je dug porođaj, deset sati, a ja sam sve vreme bila uz nju kao da mi je najbolja prijateljica. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam ugledala to malo biće, i kada sam izašla u hodnik da čestitam srećnom tati. On je plakao, verovatno od sreće, a ja zato što je trebalo da budem na njenom mestu...
Čekanje zelenog svetla za pešake iskoristim da podignem farmerice.