Najveći strah u životu mi je da ne upadnem u sobu roditeljima u toku seksa.
Kada sam bila mala, stariji brat me je 2 dana pred Uskrs, odveo do jednog ormara, otvorio ga i rekao (pritom prstom pokazujući na neke upakovane stvari): ''Ovo ti je mama kupila za Uskrs, uskršnji zec ne postoji.''
Ostavio bi tu devojku koja kaže da je nije privukao fizički izgled kod mene.
Najbolji ortak je sknio nevinost mojoj bivšoj curi. Osjećam se k'o gov*o.
Otkad sam diplomirala, srećna sam i kad me zvuk burgije iz sobe iznad probudi. Nema veze, važno je da nemam da učim, naspavaću se kasnije.
Kao mala sam jednom pobjegla od kuće, dok je baba spavala.. i posle 3 kilometra, ljudi su me pitali odakle sam, gdje sam pošla (selo) i vrate me nazad. U međuvremenu je baba digla hajku, krenuli ljudi da me traže mislili ukrao me neko. Kad me našla, dovela me kući i za kaznu vezala za banderu kao magare. Sva su mi se djeca smijala, a ja plakala kao kišna godina. Trauma iz djetinjstva.
Nikad ne pojedem zadnju kockicu čokolade jer to znači da moram ići baciti omot.
Glumica sam u pozorištu i najbolje se osećam kada posle odigrane predstave stanem pred publiku i slušam aplauz, a on ne prestaje... Publika ustaje, i dalje aplaudira, svi imaju na licu onaj zadivljen pogled i svi me gledaju sa poštovanjem. Tada se setim zašto volim pozorište, i to mi je podstrek da radim ono što volim!
Da nije majica sa volontiranja, ne bih imala u čemu da spavam.