Danas sam prvi put skupio hrabrost da izađem u javnost na rolerima. Vozio sam 2 sata, nisam pao i baš sam ponosan na sebe što sam matora konjina koja je uspela da nauči.
Nikad ništa nisam uspeo da zalepim super lepkom. Osim svojih prstiju.
Uvijek spavam na onoj strani glave na kojoj mi je uho klempavije. I uvijek se ujutro pogledam u ogledalo očekujući poboljšanje.
Најбољи пријатељ мог брата има надимак Деген. И једном приликом, док смо нас троје (бураз, Деген и ја) сједили код мене у стану појави се моја баба и крене нека прича о послу да би се баба обратила Дегену и рекла: "А је ли Кретену, гдје ти сада радиш?" Једино што је он рекао било је: "Као да ми није довољно што ме пола града зове Деген, сада ће ме друга половина почети звати Кретен." Баби уопште није било јасно зашто јој овај није лијепо одговорио на питање, а ни што се бураз и ја цијепамо од смијеха.
Prolazim pored komšija, neke 3 kuće od mene. Baba i deda. Stalno sjede ispred kuće, ispod grožđa. I u jednom trenutku vidim oni oboje drže nešto u rukama i čitaju. Ja se zagledam malo bolje, kad ono liste za kladionicu.
Izašao sam na piće sa stricem koji je iz Francuske i dam mu mob da plati parking koji je kostao 30 i nešto dinara. On kao da mi plati, izvadi novčanik, u njemu razne novčanice i domaće i strane, i on mi da tačno 35 dinara i kaže: "Evo častio sam te neki dinar, zadrži kusur". Bilo me je sramota i nisam mogao da verujem.
Odmaram ja tako posle škole, slušalice u ušima, 15. put jedna ista pesma, i ulazi moja majka u sobu da mi kaže: ''Pa mogla bi da budeš malo tiša s obzirom na tvoje skromne glasovne mogućnosti, jer je komšinica došla na kafu''.
Ceo život me je deda učio da procenjujem ljude po pogledu...po očima. Do pre 2-3 godine nisam mogao da razumem to, ali posle nekoliko gadnih iskustava sam polako počeo da ulazim u štos. Naravno, nisam skener, ali mnogo toga se može zaključiti posle kraćeg razgovora sa nepoznatom osobom, posmatrajući oči samo. Od tad mnogo bolje cenim ljude...Deda, hvala ti!