Jedini način da sačuvam svoje psihičko zdravlje je da ne živim sa roditeljima, a ova država mi iako završavam fax i budžetski sam student sve 4 godine ne dozvoljava da to ostvarim.
Čekao sam devojku 40 minuta iako živi na 5 minuta hoda od tog mesta i kada je konačno stigla rekao sam "ok pošto si ti stigla ja odoh".
Devojka mog najboljeg drugara me ne voli, a nikada se nije potrudila ni da se upoznamo, da razmenimo par reči. A moj drugar, kao budala, na to ne obraća pažnju. Ne shvata da mu neću ni na svadbu doći, a prošli smo svašta, kao pravi prijatelji.
Svaki dan imam pola sata samo za sebe, pustim omiljenu muziku, napravim sebi omiljenu kafu, udobno se smestim u fotelju i odlutam malo iz ove sumorne svakodnevnice.
Imam svesku u koju uvijek zapisujem zanimljive i bitne događaje u mom životu i onda kada ne znam šta da radim, uzmem tu svesku da čitam i plačem i smijem se.
Sledeći put preskačem ogradu od autobuske stanice ako me ne puste da ispratim majku!
U braku smo nešto malo više od godine dana, i imam neki manji problem da zatrudnim. I kad me neko pita " ima li kakve prinove ", nabacim onaj kez od uha do uha i kažem " ma biće, nigdje nam se ne žuri". Tužno je što ni sama sebi ne vjerujem, i zapravo jedva čekam da dobijemo naše malo sunce.
Uvek želim da bes koji osećam kada me neko uvredi "sačuvam", da bih mogla adekvatno da uzvratim kada dođe prilika.