Živim u jednom malom selu kroz koje protiče Dunav. Mnogo mi prija kad posle teškog dana odem, sednem kraj reke i vrisnem iz sveg glasa.
Moja najveća trauma nije bila u detinjstvu, već sa 18 godina. Vratila sam se iz grada i ušla u sobu gde mama i tata obično pred spavenje gledaju TV. Njih dvoje su normalno ležali i gledali TV ali su pored kreveta bile tatine gaće i ja ne razmišljajući pitam "Šta ove gaće rade na podu"? Čim sam to izgovorila, znala sam šta je i kako je, promrljala sam 2 rečenice i otišla u sobu. Prvo je mama ušla kod mene u sobu, posle pet minuta i tata. Ja i moj brzopleti jezik...
Jednom kao mali sedeo sam sa ćaletom i njegovim drugarima i ćale je rekao kako je čuo vest da onima koji onanišu izraste duga dlaka na sred dlana, ja naravno naivan i zelen odma polako okrenuo šaku i naseo da su mi se toliko smejali da i dan danas kad ih vidim mene je sramota !
Tužna sam kad pomislim da mi se trenutno niko od društva iz detinjstva ne javi kad prođe pored mene na ulici, kad odrastemo svi nađemo neke mane jedni drugima. A nekad sam se krila po njihovim ormarima dok smo igrali žmurke, nismo se razdvajali, ove ljude danas ne poznajem...
Kažem ja jednoj ženi da sam upisala Građevinu, a ona će meni: "Građevinu kažeš? Ah, budući arhitekta.''
Ne volim da dajem obećanja, jer znam koliko je razočaranje kad se ne ispune.
Jednom sam svojoj baki rekla kako je najbolja baka na svetu, kako nas je uvek čuvala, spremala, slušala...kako sam joj zahvalna. Ona je na to odgovorila: "Pamti, pa vrati". Malo zbunjeno sam počela priču da ću joj uvek pomagati i čuvati je kad ne bude više mogla i slično, a ona me prekinula i rekla: "Ne meni. Vrati isto jednog dana svojim unucima i pričaj o jednoj ženi koja vas je toliko volela..." Nadam se da hoću.