Ne mogu više. Da mi je otići negde gde je prazno, vrištati dok ne ostanem bez glasa i izbaciti iz sebe tu ljutnju, strah, razočaranje i sve ostale emocije koje se mesecima skupljaju u meni!
Često mi se desi da ako me neko smara složim se s njim samo da bi skratio priču... :(
Po načinu na koji se moja mama javi na kućni telefon ili kako izgovori prvu riječ nakon onog ''halo'' uvijek znam ko nas zove. :D
Na svakom koraku čujem da mladi koriste reč random. I to me iritira, jer mi imamo svoj jezik i svoj rečnik i zaista mislim da nije potrebno da ga kvarimo koristeći strane reči da bi ispali face.
Završio sam medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa prosekom 9,1. Volontirao sam 3 godine na KBC Zemun, i nakon toga, dobio otkaz. Sada sam u Nemačkoj, gde imam posao, gde sam dobio specijalizaciju i gde ću lečiti decu iz te zemlje, a ne iz svoje.
Kada primetim da me neka devojka pogleda u autobusu, pravim se da je ne vidim, a ustvari, sve vreme za nju poziram.
Ceo razred ide na sajam knjiga u BG uskoro.. Svi skupljaju pare za knjige, a ja kontam da ću naci neki bruka duks tamo da uzmem i dobru pljesku.
Kad se završi sezona cijepanja drva, svakako se može prepoznati koja drva sam ja pocijepao, a koja ne. Nikad ne mogu dva puta pogoditi u isto mjesto, pa na svakom komadu vide se propali "pokušaji".