Obožavam kad moj brat pravi žurku kod kuce.Redovno se napijem i povatam sa njegovim najboljim drugom. A kad me mama pita kako je bilo,ja uvek kažem 'To su tako fini i vaspitani momci!'
Ubrala sam mladi luk iz svoje bašte, ručala i shvatila da New York nije za mene.
Kad treba da odem kod frizera imam milion ideja za novi superkul herkat, ali uvek završim sa "samo krajeve".
Gore se osećam kada ja povredim nekog nenamerno, nego kada mene neko povredi.
Kad god sam dobio injekciju mama me je lagala da će doktor samo da me pregleda.
Ni sa jednim bivšim dečkom ne komuniciram. Ni ono na ulici "ćao-ćao". Čak ni sa jednom drugaricom sa kojom sam prestala da se družim iz više razloga. Imam trip neki da kad završim s nečim da je gotovo u svakom smislu, zauvek. Možda je to dobro, a možda i ne.
Moji roditelji su me doveli u veliki grad da bi od mene ''napravili'' pravu urbanu ženu karijeristu,a meni je životni san da živim na selu,da crnčim na svojoj njivi po ceo dan i da imam miran i skroman život,daleko od gužve,betona,gradskog ludila i jurenja karijere.
Žao mi je mame i tate jer ih volim najviše na svetu,ali radije ću živeti sa osudama i buditi se sa osmehom na licu jer živim život kakav želim,nego ostvarivati tuđe snove i legati sa suzama,do kraja života proklinjući dan kad nisam poslušala svoje srce.
Свако вече када скидам чарапе, прво их помиришем па их бацим поред кревета.
Otkad sam diplomirala, srećna sam i kad me zvuk burgije iz sobe iznad probudi. Nema veze, važno je da nemam da učim, naspavaću se kasnije.
Плакала сам од среће кад је мој ћале, на једној прослави у суботу, џентлменски уз неку баладу позвао моју мајку да плешу.
Не могу да опишем осећај. Јако сам срећна кад их видим.
Мајка има 53 године, ћале 50 и у браку су пуних 19 година.
Ако и кад се удам, волела бих да имам брак као моји родитељи.