Često kad pričam sa nekim na ulici ne znam kako da se namestim, kako da pogledam tu osobu sa kojom pričam, šta da radim sa rukama, dal da ih stavim u džepove...I zbog svega toga ispadnem kompletni debil.
Rekla sam mami da ću možda obnoviti ovu (drugu) godinu na fakultetu, na šta je ona hladno rekla: ako obnoviš, onda se ispiši sa fakulteta i zaposli se. Srce mi se skamenilo jer mi nije nikakva podrška, a ja imam dojam da ću od brige za ispite pola organa oštetiti. Već mi se stalno manta, konstantno sam pod stresom, skoro ništa ne jedem... Još sam super student, prvu sam godinu očistila bez muke, bila sam uvijek odlična učenica, dijete za primjer. Ove godine mi jednostavno ne ide. Obnova nije sigurna, postoje još rokovi u septembru i cijelo ljeto ću učiti i potruditi se da ne obnovim jer mi je stalo, ali me jako povrijedilo odsustvo njene podrške. Da ne spominjem da sam na budžetu, redovan student, tako da ni sada a ni u slučaju da obnovim moj fakultet ne košta mnogo. :/ Toliko me povrijedila da razmišljam čak i da je poslušam. Iako znam da bih se cijeli život kajala, jer zaista volim to što studiram.
Kad sam bila mala moji roditelji su puno radili i retko bili kod kuće. Mislila sam da oni imaju još dece osim mene i moje sestre, i da lažu kako idu na posao, već idu da se staraju o njima. Kad god bi došli sa 'posla' bila sam ljuta na njih, a oni nemaju pojma zašto.
Obično kada sam pijan, odveže mi se jezik mnogo, a sutradan me sramota šta sam pričao.
Prošle godine mi je mama umrla i od tad nijednom svog tatu nisam videla nasmejanog. Pre par dana položila sam prijemni i upala na budžet, ne možete zamisliti koliko srećno sam se osećala kad sam videla osmeh na njegovom licu kad sam mu saopštila svoj uspeh. Tata, volim te, najbolji si!!!
Moj najveći strah je da ne iskoristim život u potpunosti.
Kad sam bila mala uvijek su mi govorili da ako pada kiša na svadbi znači da je mladenka lizala tanjire poslije jela. Sada kontam kakva će biti oluja na mojoj.
Uvijek sam ovaj sajt shvatao kao sajt za zabavu, ali sam odlučio da ostavim ozbiljniju ispovijest ovdje. Imao sam lijep život, uspješan u školi, prilično veseo, imao prijatelje itd. Bez ikakvog konkretnog razloga počeo sam da koristim alkohol u velikim količinama, a često i droge, što slabije, što jače. Popustio sam u školi, izgubio prijatelje, a među njima i najbolju prijateljicu koja je sa mnom zaista svašta prošla. Upropastio sam odnose sa većinom ljudi koje poznajem, sa roditeljima, uništio bilo kakvu pozitivnu sliku o sebi, ozbiljno narušio zdravlje, par puta preiživio zahvaljujući slučaju. Iskreno se kajem zbog svega, odlučio sam da se promijenim i popravim, sada se borim protiv svojih zavisnosti, nije lako ali ide uspješno. Strašno mi je žao zbog svega i nadam se da će mi drage osobe koje sam izgubio moći oprostiti, kad već sam sebi ne mogu...
Rokćem kad se smijem i u javnosti to zna biti jako neugodno, al uvijek se još više počnem smijati kada čujem samu sebe.
Spremam ispit, čitam nešto na laptopu, i umalo ne podvukoh rečenicu markerom.