Nisam znao u stvari koliko volim svoju sestru, dok se nije udala i otišla iz kuce :)
Uvek kada idem ulicom i prođem pored grupe ljudi koji se u tom trenutku smeju, imam trip da se baš meni smeju.
Kada god legnem pored telefona moram da ga sklonim, jer imam osećaj da me je ozračio i da ću umreti...
Kada profesor pita ko ce da čita lektiru, samo se ja javim i ceo razred me pogleda začuđeno.
Kad god šaljem sms i u njemu spominjem nekog, pre no što pošaljem tri puta proverim da li je dobar broj u strahu da ne pošaljem baš toj osobi koju spominjem u sms. Pa čak i kada se uverim, opet tripujem da može videti.
Kada sam bila mala imala sam astmu i doktor je rekao da idem na more i da se što više nagutam morske vode. Ti dani na moru će mi ceo život ostati u sećanju. Bežala sam od tate koji me je jurio po vodi i davio, dok nas je mama sa ležaljke samo posmatrala. Jednog dana joj je prišla neka žena i rekla joj "Jel vidite vi na šta ovo liči, neko bi voleo da ima decu, a ovaj čovek pola sata davi svoje."
Jednom sam u diskoteci naletela na profesora koji mi predaje biologiju i rekla mu dobar dan.
Kaže moj ćale: "Mene bi bilo sramota da dođu lopovi kod nas, ne bi imali šta pametno da odnesu."
Tužno je to što je mom bivšem momku stalo do mene više nego sadašnjem...
Smorila sam se od čekanja da se nešto desi, da je on ostavi i da izabere mene, da mi povećaju platu, da se prolepša vreme, da nađem bolji stan... Uzela sam stvari u svoje ruke i vraćam se na fakultet, posle 6 godina! Više neću imati vremena za čekanje, sad ću morati da učim! I imam tremu!