Mnogo gotivim ovu celu ideju ispovesti jer sam izvalio da nisam nenormalan već da svi imamo neke sitne čudne i smešne navike/tripove.
Kad sam bila mala, mislila sam da glumci žive do tog dana, dok ne zaigraju u nekom filmu, i onda ako je uloga takva poginu, a da do tad primaju nenormalan honorar da bi poslednje trenutke proživeli k'o carevi.
Osjećam se kao kreten kad sa pola metra promašim kantu za smeće.
Kad sam krenuo u osnovnu školu mislio sam da ću ići samo 3 dana u školu. Plakao sam ko kiša i jedva su me smirili i objasnili mi da će to da potraje...
Večeras mi je u stan ušao slijepi miš, i dok je on onako u transu obilazio krugove po dnevnom boravku, ja sam mu pokazivao na otvorena balkonska vrata i govorio: "Betmene, samo polako, tamo je izlaz." Nakon pola sata je izašao kroz prozor na drugom kraju stana. Ignoriše me čak i slijepi miš!
Uđem ja neki dan u tramvaj na štakama (slomio nogu na skejtu) kad ono baka 80-ak godina ustane i ponudi mi svoje mjesto. Naravno odbio sam, ali to mi je svakako uljpšalo dan. Još ima dobrih ljudi.