Pišem CV i mnogo sam lud. Ne znam šta prvo da slažem...
Iako sam mnogo veći i jači od moje majke ponekad, kada se naljuti na mene, pustim da mi udari šamar da bi osetila da još ima kontrolu nada mnom, iako nema.
Moja mama je "opsesivni bacač ambalaže". Radije će da pusti da se keks ili pecivo ubajate na tanjiru, nego da ostanu u pakovanju koje smo dobili u prodavnici ili pekari. Samo čekam dan kad će sok da sipa u sve moguće čaše, samo da bi bacila flašu.
Kad sam bila mala uvijek su mi govorili da ako pada kiša na svadbi znači da je mladenka lizala tanjire poslije jela. Sada kontam kakva će biti oluja na mojoj.
Tata mi je već dugo bolestan i sutra ide ležati u bolnicu. Najgore od svega je što ne pricamo već mjesecima. Probao sam mu se izvinuti, ali on je to docekao riječima "ja sam tebe davno prekrižio, kad budeš diplomirao ne zovi me, kad se budeš ženio ne zovi me, kad budeš dobio djecu ne zovi me.." Ja sam se samo suznih očiju okrenuo i pomislio: Dabogda ti to meni sve dočekao!
Pronašla sam biološku majku. Mukotrpan put. Očekivala sam siromašnu i jadnu ženu koja je po rodjenju dala dete u dom, a ona je više nego bogata i u samom političkom vrhu. I dalje ne mogu da verujem!
Pročitah sad ispovest neke cure da ima osjećaj da kad je mama galami da sluša topshop reklamu zbog onog al to nije sve ,jednom sam ja svoj mami rekla eto te ko topshop ,kaže ona meni 'jest ,ali topshop možeš da prebaciš ,a mene ćeš bome da slušaš'
I dalje ne znam kakva je razlika između pekmeza, marmelade i džema.
Uvijek mi je išla škola. Masu puta sam išla na razna natjecanja, a iza sebe imam dvadesetak različitih nastupa. Moj otac nije bio ni na jednom od njih. Znao bi me dovesti do mjesta gdje nastupam i odmah otići kući, kao da nikad ni ne pomisli da bi trebao ili bar mogao ostati. Svaki normalan otac bi bio ponosan na mene, a moj nije. Prije mi je za to bilo svejedno, a sad mi sve više smeta, često kad razmisljam o svojim nastupima počnem plakati jer shvatim da oni za njega ne znače ništa, kao ni moje dobre ocjene, nagrade, diplome..ništa. To me jako frustrira.
Dok sam studirala, živjela sam sa 5 cimerki u maloj sobi u studentskom domu. "Obaveza" svake je bila da kad uđe u kafić "mazne": pepeljaru, osvježivač prostora, toalet papir, tečni sapun, podmetač - bilo šta što nam u tom trenu zafali u našem domu.