Prnuo sam u avionu na 10 000m visine, i kad je do mene lik počeo gledati u mene pravio sam se kao nešto sa vana da smrdi.
Uhapsili su me na ulici pred mojim roditeljima. Nikad veća sramota, nikad veće kajanje...
Najviše volim da se posvađam s nekim, jer tad čujem šta tačno on misli o meni.
Kad sam bila mala imala sam naviku da kada se vraćam iz škole prelazim prstima po kućama i kapijama. Jednom sam se toliko zanela da sam prešla prstima preko stomaka neke bake koja je stajala na kapiji. Toliko sam se prepala da sam odskočila.
Za osmi mart 2011. sam za djevojku u koju sam tada bio zaljubljen kupio ružu, crvenu ružu, i sav sretan krenuo prema školi i tako putem smišljao šta ću da joj kažem, da ostavim lijep dojam, da ne budem samo ja taj koji je zaljubljen od nas dvoje. Došao sam pred školu i prvo što sam vidio bila je ona - kao i uvijek prelijepa i sa buketom vrijednim barem 20ak maraka u rukama. Brzo koliko sam mogao prišao sam kanti za smeće i ubacio svoju jadnu ružu. Poslije, na nastavi, sam taj buket vidio na stolu profesorice matematike. Sjetih se da onoj mojoj nikad matematika nije išla...
Uvek se bojim da će mi onaj bodljikavi kesten pasti sa drveta na glavu.
Kad sam bila mala, na pitanje "Kako bi volela da ti se zove brat?", odgovarala sam sa: "Mujo ili Haso", zato što je moj deda stalno pričao viceve o njima....