Na granici uvijek posumnjam u svoju izjavu kad carinicima kažem da ništa nemam da prijavim. A to je u 99 posto slučajeva.
Imam 26 godina, tek sam na početku života. Sa devojkom sam 3 godine. To mi je prva duža veza. Konstantno gledam druge devojke i razmišljam o varanju, dok ona priča o imenima naše buduće dece.
Najgore mi je kad ugovorim izlazak sa devojkom, a ona povede drugaricu. Kad ih vidim molim se da su samo krenule u istom pravcu, ali ne ona je tu celo veče sa nama i naravno kada su dve devojke zajedno onda je tu smejanje i međusobni pogledi kad kažem ili uradim nešto sasvim normalno...najgori osećaj na svetu ovome.
Najveća želja mi je da jednoga dana roditelji budu ponosni na mene ,tad ću znati da sam uspeo u životu.
Kad god odem kod zubara, bol u zubu prestane, ali znači uvek!
Jednom je profesorica na pismenoj zadaći iz francuskog jezika stala iznad mene da čita ono što pišem. Toliko me je dekoncentrisala da sam od muke prdnula. Za 5 sec. se vratila na početnu poziciju (za svoj sto), a ja sam sa olakšanjem nastavila prepisivati.
Obično kad sam u sobi, prosto znam po težini i brzini hoda ko je ispred sobe.....
Došao je iz drugog grada, biciklom da me pita da li bi izašla sa njim. Malo je reći da sam ostala bez teksta, al uspela sam izgovoriti da.
Iz dana u dan, godine u godinu, bilo posle kraćeg ili dužeg vremena, ispistavi se da je mama bila u pravu. Bilo da su u pitanju velike stvari, ili da treba da ponesem džemper. Hoću li ikada shvatiti da je nekako uvek u pravu i početi da je slušam?
Kada sam položila jako težak ispit i došla na upis ocena, samo sam dala indeks ne proveravajući da li sam nešto stavila u njega, a imam običaj da utrpam razne papiriće i gluposti. Kada je profesor otvorio da mi upiše ocenu, iz indeksa je ispao kondom. Nikad neću zaboraviti taj pogled i neki blagi osmeh, blam me i dan danas kada ga sretnem na fakultetu.