Ne živim sa tatom otkako sam se rodila. Vidjela sam ga 4-5 puta u životu, komuniciramo preko mame. Ne osjećam ništa prema njemu, ni ljubav, a pogotovo ne mržnju. Dobro, tu i tamo ga opsujem. Al' opet mi bude drago kad mi neko od rodbine kaže da ličim na njega.
Setam sa deckom, drzimo se za ruku... izgledamo prilično srećno...prolazimo pored mog bivšeg dečka kojeg ću voleti zauvek, maše mi sa smeškom i ja njemu uzvraćam... dečko me pita ko je on, ja mu odgovaram poznanik jedan... a bio mi je i ostao sve u životu. Kasnije mi stiže poruka od tog bivšeg " Baš si srećna " a ja mu odgovaram " Osmeh ne znači uvek da si srećan " :-(
Kod mene ne važi ono glupo pravilo, kad mi se sviđa neka devojka da čekam tri dana pa da je onda zovem, ja je zovem odmah sutradan, jer hoću što pre da je vidim.
Najveći bol mi je bio i ostao kad zgazim na lego kockicu.
Danas mi je baka rekla 'Djeco, ja se samo bojim da vi ne skrenete s LOŠEG puta'
U 3 ujutru sam u pidžami izašla do trafike, kupila sladoled, sela na stepenice ispred zgrade, pojela ga i mnogo srećnija se vratila u stan :)
Pročitala sam negde da muškarci vole kad izgovaramo njihovo ime tokom seksa. Bilo mi je čudno da to uradim, ali jesam ipak. Ništa nije komentarisao. Pomislila sam da je nebitno, ali nakon nekoliko dana me pitao sećam li se toga i rekao kako je bilo sjajno. Nisu ni ti ženski časopisi prazne priče...
Osuđujem ljude koji rade kao čistačice ili vozači autobusa jer ih zamišljam kako su u mojim godinama bili ''previše kul za učenje''.
Najbolje mi je kad sedim u klubu i komentarišem druge kako igraju, a i sam znam da ne bih mogao bolje.