Nikada neću razumeti muškarce koji se prvo udvaraju meni, pa mojoj drugarici ili sestri.
Kad neću da se vidim sa nekim najčešće kažem: "Čućemo se" i "Dogovorićemo se".
Kada se osećam sam, i da su me svi napustili, odem negde pored autoputa i sedim na nadvožnjaku ili pored žice i gledam te ljude koji prolaze. I znam da se to samo u tom trenuntku dešava i da se nikada više neće desiti da se baš svi od njih nađu na tom istom mestu u isto vreme... To radim od svoje 10-te godine sada imam 20.
Srela moja baba mog bivšega dečka, i tako na kraju razgovora pitala ga "Da je pozdravim?" na šta je on odgovorio "Kako hoćete", čisto da ne kaže ne morate. I tako priča to meni baba, sa zaključkom da me uteši: "Ali nije rekao da te ne pozdravim, znači ipak mu se sviđaš!" :)
Imam fobiju da mi neko ne pruži bebu. Sigurno ću je ispustiti.
Kad se spremam za grad sredjujem se satima, a onda decku kazem navukla sam na sebe prvo sto mi je bilo.
Kad pustim vrata da se zalupe iza mene i hladno nastavim da hodam bez da se okrenem, osjećam se kao oni likovi u filmovima iza kojih eksplodira bomba, a oni kuliraju.
Imala sam 5 godina kada sam se prvi put vozila avionom. Par dana kasnije došla sam u vrtić i rekla svojim prijateljima da sam iz aviona uhvatila komadić oblaka, pojela ga i da je imao okus po šećernoj vuni. Svi su mi povjerovali.. :)