Ne mogu da vam opisem koliko mi prija kad mi majka moje devojke kaze da je konacno nasla lepog,dobrog i normalnog decka.:D
Uvek sam mislila da su mace devojčice, kuce dečaci i zato su se jurili. Eh,pameti..
Što više zarađujem,sve više shvatam da ipak nije sve u novcu..
Meni ne treba davati telefon. Jedan mi je upao u wc šolju, drugi u smesu za palačinke, treći je pao sa 4. sprata I NIŠTA, a sledeći put je pao sa kreveta (10 cm visine) i sje*ao se ekran.
Lijepim naljepnice na kameru od laptopa. Imam trip da neko uvijek prati šta radim.
Kad sam bio mali, visio sam po prozorima od kupatila u komšiluku i video sam par komšinica golih, ali je i jedna videla mene, više nisam smeo u oči da je pogledam.
Muž i ja se svađamo čim naša beba zaplače, uvek pita šta sam mu uradila. Pa beba je, mora da plače!
Uvek mi je bedak kad mi neko pokaže malu bebu i očekuje kez, a meni beba ružna... nikad ne znam da odglumim.
Jednom prilikom na nekom turniru, za vreme odmora u hotelu, šetajući se sa drugaricom, nešto sam se zanela i zakucala u staklena vrata. Tu je bila ekipica košarkaša koji su narednog dana, na doručku kad su me ugledali, ustali i počeli da mi aplaudiraju, jedan od njih je dobacio 'Pozdrav za našu drugaricu što ljubi vrata'. Godinu dana kasnije preko drugarice sam upoznala lika koji mi je ispričao upravo tu priču, sva sreća pa me nije prepoznao.
Ležimo muž i ja na krevetu. Svako sa svojim mobilnim, i čitamo ispovesti. I u jednom trenutku muž mi čita ispovest, i doda na kraju "vidi, ova ista ti"... a ja pre minut tu ispovest žestoko osudila :) posle toga sam se zapitala, da li nekada nismo ni svesni svojih mana, a tuđe tako lako osuđujemo, iako ih možda i mi sami posedujemo!