Džabe mi što imam krov nad glavom, tri obroka dnevno, pa čak i internet mogu da priuštim. Džabe što me to čini delom "povlašćenog" stanovništva. Kada se sve ostalo u mom životu već dve decenije raspada, kada svaki dan moram da gutam nepodnošljiv bol sa osmehom, da se sakrivam kad plačem...bar jednom, samo jednom da mogu da priuštim sebi da se požalim da mi je teško, makar anonimno, makar strancima. Žao mi je što sam slaba...i sramota me je što i sada plačem, ali bar niko ne vidi.
U braku sam dve godine, a nikada svome mužu nisam napravila ručak.
Radim u kaficu i kad god vidim ženu ili devojku sa nekako tužnim licem, koja poručuje kafu trudim se da napravim srce da imam izmamim osmeh... :)
Kad za slavu sečem krastavčiće za rusku salatu ćale mi kaže da pazim kako sečem da gosti ne pojedu neki moj nokat.
Moj bivši dečko je danas postao otac. Čestitala sam mu. Osećam se čudno.
Kad iznerviram babu ona kaže: Mala izletećeš vani ko metak!
Osuđena sam na to da momci sa mnom raskidaju poslednje nedelje avgusta. Svake godine ista priča.
Imam stan, u kom žive divni ljudi, rekao sam im da ne plaćaju stanarinu kad nemaju novca, ali oni svakog meseca plaćaju redovno, dobili su sina i zamolili me da ga krstim, odlučio sam da klincu dam sve pare koje su oni do sad meni dali, nadam se da će se obradovati.
Mrzim kad roditelji kažu:,,Slobodno reci šta je bilo nećemo galamit.'' Ja kažem i galame. Navlakuša
Kad sam bila mala pokušavala sam da prođem kroz zid, kad su me pitali što udaram u zid, ja sam im rekla: "Kad može Kasper mogu i ja!"