Svaki put kad mi telefon zvoni, nikad se ne javim odmah, iako je telefon uvijek pored mene.
Kad sam bila mala, volela sam da čistim sneg sa kola. Ne samo tatinih, već celog komšiluka :) i jednom sam slučajno otkinula brisače komšiji, počela da plačem, onda sam donela selotejp i zalepila ih za šoferšajbnu..
Svaki put kad mi neko stane na pešačko viknem hvala, uradim piruetu i pokretima ruku napravim srce.
Pokušala sam sa dečkom da imam seks na beer festu, a onda je došao neki lik i legao drvo pored nas... I dalje se pitam da li je zaspao tu ili je došao da sluša...
Dala sam mu u svojoj glavi rok do 1. oktobra pre nego sto podnesem zahtev za razvod jer bi nam tad bilo dve godine. Ali taj famozni datum je sve bliže, on sve dalje sa nekom drugom. Pravim se najhladnija na svetu, nikom ne pričam, a fali mi onaj zagrljaj kad se ušuškamo zajedno na kauču uz tv dok ja njuškam njegov parfem koji nikad neću da zaboravim. Eto ljubavi, za kraj, mnogo sam te volela, ali jebi ga, nisi me želeo pored sebe, jer kako ti reče dobre i fine devojke nisu interesantne.
Nebitno kako se osećam i koliko problema imam, nema ništa lepše nego kad mi moj mali sestrić uleti ujutru u sobu i udari šamar da me probudi i kaže: "Pikaću biram tebe".
Neki dan je moj rođak, koji je inače 5. razred osnovne škole, rekao svom ocu: "Slušaj stari, poštuj ti svog sina, a žene su prolazne."
Kada mi se drugi ljudi obraćaju, ne mogu ih gledati ravno u oči. Pogled mi leti na sve strane, ne znam zbog čega. Bukvalno govoreći, kao da mi druge oči štete vid ili tako nešto, valjda nisam jedini.
Nikada nisam verovala u duhove i gluposti. Gledala bih one uklete kuće na kablovskoj i smejala bih se. Međutim evo već četiri godine se o tome ne izjašnjavam kad neko pokrene takvu temu. Razlog tome je jedno veče koje ću pamtiti celog života. Sestra i ja zmo živele u ogromnom stanu, ona je jedno veče otišla na neku slavu. Legla sam da spavam u mojoj maloj sobi i probudila me je toplota, pored mog kreveta stajala je crna senka i osecala sam da me gleda. Nisam mogla da se pomerim a bila sam sva uvijena u ćebe. Nisam osetila strah, sledila sam se. Boreći se sa svojim telom skliznula mi je noga do poda i kad sam osetila svežiji vazduh ustala sam i upalila svetloi otvorila prozor, toga vise nije bilo. Ni dan danas se nije pojavilo. Mislila sam da je bio san sve dok jednom moj rođak iz Vranja nije ispričao priču o crnoj senci koja ga je gledala dok spava u njegovoj sobi. Kad je završio svoju priču prebledela sam i ja sam ispricala moju. Ne znam da li verujem ali ne ismejavam,ne prizivam.
Jednom je lopov pokšao da provali u moju kuću preko balkona visokog oko 4-5 metara. I kad se alarm upalio on je, ne znajući šta da radi, skočio odozgo u ruže i sav se rasjekao. Meni ga bilo žao na kraju.