Hrana koju pojedem pre nego što zvanično sednem da jedem se ne računa.
Kad god mi izađe bubuljica na vr' nosa tešim se da me neko voli...
Pre par godina dečko me je ostavio jer sam njegovoj mami bila ružna.
Psihijatar sam, i ne možete da zamislite koliko tinejdžera mi se obrati za pomoć. Ne znam šta se dešava sa novim generacijama, epidemija.
Kada sam bio mlađi, pa možda i dan-danas, kada god se SLUČAJNO udarim, padnem, povredim, itd, moji, umesto da me uteše, uvek se deru..
Stvarno ne razumem one momke, koji kad se sretnu, ljube se u obraz. Pokušavam, ali ne razumem ih. Čudno mi je to. Zašto ne mogu jednostavno da se rukuju?
Mrzim kada čitam knjigu i misli mi odlutaju i onda ne znam šta sam pročitao i moram da se vraćam.
Svaki put kada sam u gostima sa bakom, ona kaže: "Spremi se, idemo". I ja se spremim, sednem, i čekam još sat vremena u jakni da pođemo. A ako slučajno skinem jaknu, ona kaze: "Ne skidaj se, polazimo", i nastavi priču.
Devojka sam..Ne psujem nikad ali kad vidim koliko je loša Barselonina odbrana, Pikeu ispsujem sve od pradjeda do Šakire!