Najveća trauma iz detinjstva, koje se sećam kao da je juče bila, je kad moj mlađi burazer (tada je imao 2 god) igrajući se sa mnom dobije napad i mama ga brzo uzme u ruke i kaže mi trči po pumpicu. Sa 5 godina sam trčala najbrže u životu.
Batalila sam faks još pre 5 godina. Svi se još uvek nadaju da ću ga uskoro završiti.
Kad sam bio u stomaku 3 mjesec tata mi je poginuo. Čitav život odrastam bez njega. Nekad kad vidim moje prve komšije i vidim kakva je to radost i sreća kad uradi nekakvu sitnicu za njih odem u sobu i isplačem se. Nedostaje mi to da kažem nekad ''Tata''.
Imam 39 godina i još uvek pravim kule od peska kad odem na more.
Moj dečko ima identičnog blizanca, i kada smo se upoznali uveli smo lozinku koju bi on izgovorio čim se vidimo, jer je njegov brat umeo da saleće njegove devojke i predstavlja se kao on.
Bar tri puta je pokušao mene da poljubi, a nije mu jasno bilo kako sam provalila...
Sokove i vode koje su u frižideru uvjek pijem onako iz boce, dok ukućani ne vide.
Od 7h do 15h sam gospodin čovek, kome je radna uniforma odelo i kravata ali od 15:01 skidam odelo, uzimam kacigu i jaknu sa štitnicima, sedam na motor od 600 kubika i "krstarim drumovima". Jeste da ponekad dođem na posao izgreban i izubijan od pada, ali jednostavno ne bih mogao ceo život da proživim sedeći u kancelariji bez trunke uzbuđenja.
Nisam imao ni četiri godine kada sam probao da poljubim jednu devojčicu. Ona se izmakla, a ja pao u ruže. I dalje sam jednako "uspešan" u ljubavi.
Kaže meni devojka ''hoću večeras da se spunujemo''. Ja je gledam, kažem ''šta hoćeš bre?'', ona opet ''pa da se spunujemo'' i vadi dve kašike i pokazuje mi kako sa strane ležu savršeno jedno u drugo i kaže ''vidiš, kašika se na engleskom kaže spun, hoću da večeras ovako zagrljeni spavamo''. Rekoh, ''srećo može sve, samo da prvo bude neke akcije, ima da se spunujemo koliko oćeš''. U tom momentu su ka meni poletele obe kašike, jedva sam živu glavu izvukao, ubih joj svu romantiku.