Počeo sam da učim u biblioteci jer je to jedino mesto gde ne mogu da masturbiram.
Kad prepisujem na ispitu gledam da ne pišem "od reči do reči" kako profa ne bi provalio da sam prepisivala, a kad naučim trudim se da bude tačno u reč kao iz knjige/skripte.
Kad sam bila mala, kad god je sevalo napolju ja sam pozirala ispred prozora i pravila se da me neko slika :D
Svaki put kad odem u WC u nekom od kafića i operem ruke, sušim ih na "onom aparatu" 5 min, al' na kraju obavezno ruke obrišem od hlače.
Kad god vidim malo dete uvek mi izmami osmeh ma koliko los dan imao!
Zaprepastilo me je saznanje da moja devojka vozi traktor kao profesionalac. Da nisam video svojim očima kako skida štikle, i bosa seda za volan, ne bih verovao. Gotovo, ženim je.
Kad sam bila mala mislila sam da sve ispovijesti budu objavljene.
To je bilo leto. Reka, mala varoš, sunce koje prži. Svi mi klinci, skoro sva braća i sestre od tetaka, stričeva, ujaka ... na okupu. Po ceo dan igramo igre uz mirise logorske vatre, roštilja, pečenog mladog kukuruza i zvuke nove pesme Riblje Čorbe "Komšije će da me biju". Ja sam među tom dečurlijom hteo da budem neki faktor, pa sam sav važan pobegao od kuće.
Sakrio sam se na obližnji tavan malog ambara, tu blizu, da ih sve čujem i vidim kako pate bez mene. Nakon dana provedenog u polumraku družeći sa paučinom, smrdljivim crnim lukom koji se tu sušio, žedan i gladan siđoh u dvorište. Lepo sam se napio vode, najeo. Ključna rečenica: niko nije ni primetio da me nije bilo. Tog dana sam naučio da nisam nikakvo posebno m*do i da zapravo delim ovu planetu sa milijardama sličnih sebi.
Nema ništa gore nego kad si bolestan, a sam. Nema niko ni čaj da ti skuva.