Kad sam bio mali mislio sam da ljudi imaju ograničen broj reči koje mogu da izgovore tokom života i kad potroše sve reči onda su nemi.
Dečko je prenoćio kod mene, cijeli dan je radio, ja sam se sklupčala pored njega rekla jebo sex ima dana, on me zagrlio i utonuo u san.
Kad god se dečko ponaša malo uzdržanije, ja istripujem da me više ne voli, da će da me prevari ili ostavi.
Sedi tata pored mene i otvara nalog na G-mailu, i naravno, kao svaki stariji čovek ne zna i ja mu pomažem. Stigao do lozinke i piše da treba najmanje 8 znakova. I vidim ja stišao se on, pola sata ne progovara ni reč, ja već mislila uspeo on da završi kad kaže on: "Ajde staviću ime svoje grupe kad sam bio mlad." Čovek se potrudio da ima tačno 8 znakova...
NIKADA, ali NIKADA ne sanjam osobu u koju sam zaljubljena. Provedem sate razmišljajući o njemu pre nego što zaspim, ali nikada nisam ni jednog sanjala.
Dečko mi je neprikosnovena stipsa. U to sam se uverila skoro. Šta god mu se svidelo kupila sam mu bez obzira na cenu iako nisam sad neka bogatašica, ne kupim sebi, kupim njemu. Kad sam mu zatražila novac jednom prilikom da dođem kod njega, on mi je odgovorio : 'nisi mi ti žena da ti dajem pare'.
Kada se osećam sam, i da su me svi napustili, odem negde pored autoputa i sedim na nadvožnjaku ili pored žice i gledam te ljude koji prolaze. I znam da se to samo u tom trenuntku dešava i da se nikada više neće desiti da se baš svi od njih nađu na tom istom mestu u isto vreme... To radim od svoje 10-te godine sada imam 20.
Slušam "nije život jedna žena" i tešim se da ću je zaboraviti.
Ono sto najviše može da me odbije je kada vidim nekog dečka kako igra. Ili je to neko pimpovanje, mlataranje rukama, trljanje uz tebe, ili pantomima.
Sedam časova u školi između nogu držim telefon i gledam njenu sliku neprestano.