U šestom razredu izjavila sam da je efekat staklene bašte, stakleni omotač oko zemlje.. :D
Volim, obožavam žene, volim onu glatku kožu mazit, ljubit, grickat, volim kad onako mazne uživaju. A čudim se ženama kako one mogu volit nas muške kad smo ovaki nikakvi. Da sam žensko mislim da bi opet volio žene.
Oduvek sam maštala da mi neki dečko priđe i kaže 'Ja ne mogu više da se suzdržim' i strasno me poljubi!
Kad sam bio mladji poštar me je uvek zvao Petre jeb*vetre.
Pre 2 meseca sam položio vozački ispit. Vozam se celo leto. Pitam starog danas hoće li mi dati auto da izađem zadnji put pre početka nastave. A on mi daje mesečnu autobusku kartu i crče od smeha.
Otišla sam u drugu državu da studiram i jedna od prvih reči koje sam naučila na tom jeziku bila je interakcija i nju sam trebala da upotrebim u rečenici. Moja rečenica je bila "nemam interakciju ni sa kim iz grupe", svi su se smejali i kasnije prilazili da se upoznamo.
Vraćam se ja juče iz grada sa drugaricom i odjednom čujem glasan smeh drugarice koja jedva izgovara reči: ''Dođi da vidiš ovo!'' Prilazim ja kad vidim na autu zalepljen papir i na njemu piše, citiram: ''Nemoj da mi daš kaznu, nisam odavde, nestalo mi benzina, ne mogu da se preparkiram, žurim na ispit. Hvala''. Crkle smo od smeha.
On je bio jedan od onih ljudi kojima je majka sipala supu,
brinula o boji košulje...
otac ga je "gurao" iz razreda u razred i na kraju ga ugurao u fotelju jedne uspješne firme...
Ukratko, njegovo je bilo samo da diše
ostali su uvijek brinuli o njemu, valjda sam zato i otišla iz grada
i iz njegovog života...
Baš zbog svega toga nisam mogla da povjerujem svojim očima kada sam ga srela poslije desetak godina...
u naručju je držao sina, zaštitnički i brižno...
Nije me zanimalo s kim sada živi... smiješila sam se.. jer konačno je skupio snage da i on o nekome brine!
Ponekad mi se desi tokom vožnje automobila, da se uopšte ne sećam nekog dela puta. I onda sebi lupim par šamara, čisto da dođem sebi.