Imam 25 godina,a još uvek kada u stanu moram da prespavam sama,OBAVEZNO ostavim upaljen tv,lampu,telefon pored glave (pomoći ce mi ako mi ko upadne u sobu,al' 'ajde) i naravno,pred spavanje kao poludela drmam kvaku da vidim da li je dobro zaključano...godine idu,mi se menjamo,al' neke stvari se (kad' sam ja u pitanju) promeniti neće...jednostavno sam STRAŠIGUZ,koji se plaši i svoje senke :/ stvarno me je blam,ali to je jače od mene.
Mnogi neće poverovati u moju ispovest ali nema veze.Pre 10 godina ja, moj otac i moj brat smo imali susret sa jednim natprirodnim bićem.Svoj trojici nam je bilo jasno šta se desilo i nismo širili priču da nas ne bi proglasili ludacima, da ne bi širili paniku i sl.Od tada je prošlo 10 godina i ja sam sasvim odrastao, vodim normalan život, studiram u Beogradu, imam devojku, društvo i mogu reći da sam zadovoljan životom.Problem je u tome što se često osećam otuđenim i samim u svom znanju da ovaj naš pojavni svet u kome živimo nije sve i da isti ovaj svet delimo sa drugim bićima za koje skoro niko ne zna.Nisam uplašen, znam da smo mi ljudi daleko zlonamerniji od tih ''drugih'' ali ne mogu kao i ostali da posmatram i doživljavam stvari oko sebe.Za mene religija, priroda, život, smrt, dan, noć imaju sasvim drugačije značenje i ponekad osećam i sažaljenje za ljude oko mene koji nisu imali priliku da saznaju ono što sam ja.Ne znam možda je tako i bolje.Bilo kako bilo u jedno sam siguran, život je predivna stvar, moramo ga voleti kakav god da je i sasvim sigurno nije besmislen.
Kad god mi vreme to dozvoljava, na posao idem svojim motorom. Imam ritual koji se sastoji od toga da kada idem nekim podužim pravcem (uglavnom je to Gazela) vrištim, neartikulisano urlam poput Tarzana, ili divljački iz sveg glasa pevam neke rok ili navijačke pesme. Zbog gustog saobraćaja i zvuka motora verujem da se to ne čuje, a svakako se od kacige ne vidi. Kad stignem na posao skidam kacigu, nabacujem učtivi smešak, i prebacujem se u stanje ljubaznog kolege, tašna, mašna i odelce, ceo fazon.
Jedan od zabavnijih osoba sam u razredu, i uglavnom zasmejavam sve redom, i uvek imam neke nove fore. Prija mi kad se smeju, ali svi očekuju od mene da ih zabavim, i nekad se osećam glupo, kao da sam im igračka.
Imao sam 18 godina, nepunih godinu dana pre toga sam sahranio oca, bio sam u Budvi sa majkom i sestrom, sedeli smo na plaži, sunčali i odmarali... gledali svoja posla. Primetio sam da neka osoba na nepunih 15ak metara od obale mlatara rukama u vodi, mislio sam opet se neka 'deca' igraju, tek prođe 5-10 sekundi, vidim stariji čovek je u pitanju i dalje mlatara rukama, a niko ga ne primećuje. Potrčim u vodu, doplivam do njega, uhvatim ga oko grudi i krenem da plivam nazad (srećom gledao sam baywatch, par godina pre toga je bila popularna serija). Izvučem ga na obalu i tek tad su ga ljudi primetili. Srećom neko ko se našao tu je znao kako da mu pomogne i izbacio je dosta vode iz pluća dok nije došla hitna pomoć. Ja mirno seo na svoj peškir i pojeo sendvič, ko da se ništa nije desilo, a gledam sestru i majku skoro pa zaplakale... Tad sam skontao da sam spasao možda nečijeg oca... Nikad više nisam video tog čoveka, nikad nikome nisam rekao niti sam se hvalio, ali sam bio ponosan na sebe...
Nosim Kohlearni Baha implant, koji u Srbiji nosi svega par ljudi, i duša me zaboli kad neko kaže: "Što nisi oprao uši, bolje bi čuo!"
Mali brat (4god): mama je pokušala da kupi sebi cipele, ali nije uspela.
Ja: pa što nije uspela?
Brat: ne znam, tako ti je to sa ženama.
Večeras sam izašla sama da prošetam, da razbistrim mozak i otišla sam i sjela k'o budala pred njegovu zgradu. E jesam se i razbistrila.