Volim kad mi decko šalje pijane poruke. Neprocenjive su. Jedino tad volim što je pijan.
Kada vozim mamu, ona večito viče uspori, prebrzo voziš, kad bi znala kako ja stvarno vozim kad ona nije u kolima...
Odem kod urologa na pregled. Jbg trip je malo...neugodno. Treba vaditi klokana iz gaća. Nervoza, znojenje... ne mogu ni reći od sramote koji su simptomi vec gutam knedlu i svaki put kad trebam reći odakle kaplje ja pokažem na dole očima. I nakon 2 minute koje su meni trajale kao večnost, kada sam uspeo izustiti šta mi je on kaže: " Ajde dečko šta ti je, nemoj se brinuti. U moje vreme ko to nije imao taj nije ni je*avao. Opusti se" . Nasmejao sam se kiselo ko nikadu životu.
Kada sam bila 4. razred bili smo na Tari sa školom, išli smo da vidimo drvo koje ispunjava želje. Naravno i ja sam zamislila, da imam velike i lepe grudi, što danas i imam i dan danas verujem da ih imam samo zbog tog drveta i otišla bih opet da zamislim želju i čekala da vidim da li će se ostvariti :D
Čak i posle 2 godine od raskida, i dalje se desi da imam zanimljive razgovore sa bivšim o našim zajedničkim iskustvima. Proživljavamo sve opet, sve vrele momente.
Imam taze komšinicu, udala se za jednog lika iz mog komšiluka verovatno zbog keša. Jer ima keša na pretek a izgleda kao da je prespavao u sonoj kiselini a ona njega šatro voli. No, desi se slučajno da ona zaboravi telefon kod moje sestre jer non stop visi kod mene. Lepo izgleda, ne mogu da grešim dušu. Nosim joj ja telefon i djavo me tera da uđem u poruke, i frapiram se kad pročitam da se sa svojom majkom dopisuje kako se navodno loži na mene. Majka joj savetuje da joj je upala kašika u med, da se ne zeza jer može se vratiti kod mame na pasulj. Moram da je obradim pa ne znam šta, makar joj i ja lično kuvao pasulj.
Pre neki dan kada sam išla kući, naišla sam na baku koja se muči sa stvarno velikim torbama. Prvo sam htela da prođem, ali mi je bilo žao, jer sam videla da niko drugi od prolaznika neće da joj pomogne. Ja sam je pitala da li joj treba pomoć, a ona me nije čak ni pogledala. Razmišljala sam da li da nastavim da idem, ali sam ipak prišla bliže i zatim je opet pitala da li joj je potrebna pomoć i pružila sam joj ruku, a ona me je pogledala, nasmešila se i dala mi jednu torbu. Bila je gluvo-nema.
Otišla sam sa drugaricom u restoran, naručile smo riblju čorbu, najele se i kasnije priznale da ipak nemamo para :(
Kada god šef dođe po novac, nešto ostavi i meni za čokoladu. A ustvari zna kako teško živim i ponekad to njegovo "za čokoladu" me spasilo gladovanja.
Najviše me nervira kad mi dečko uzme broj, a onda po "pravilu" čeka 3-5 dana da se javi. Umrem od nestrpljenja...