Iskreno mislim da sam svakom bivšem najbolja devojka koju će ikad imati. Dok je medju njima mrtva trka koji je gori.
Otvoreno sam svom dečku rekla "J*** me!", a on mi je rekao: "Ne mogu sad, moram da učim."
Odlučila sam da zaveštam organe, ali moji roditelji ne podržavaju moju odluku. Baš naprotiv. S jedne strane razumem njihov stav, ali ipak smatram da nisu u pravu. I uradiću šta sam naumila. Poštujem svačiji stav, ali bih volela da više ljudi razmišlja na sličan način. Uz malo više kolektivne svesti svet bi bio lepše mesto.
Prije desetak godina, vratila sam se kući iz grada u blago rečeno pripitom stanju, oko 4 ujutro. Mobitel mi se ugasio i naravno da sam tri puta krivi pin ukucala i zablokiram ga. E sad, kako je lijepo ponuđen, i s takvim stanjem mobitela, mogućnost SOS poziva, takva nenormalna nazovem, al zaista misleći da zovem službu za korisnike. Javi se čovjek, ja pozdravim kulturno i još se lijepo ispričam ako sam ga probudila i da imam veliki problem - tri puta sam krivi pin ukucala! Samo mi je rekao: "Gospođo,ovdje se prijavljuju hitni slučajevi,nesreće i slično." i spustio slušalicu.
Tad me nije bilo sramota,ali jeste ujutro i kad sam u novinama,nakon mjesec dana, pročitala članak o SOS pozivima i naveden primjer mog poziva kao najglupljeg mogućeg.
Glupo mi je to što na početku veze sve mora da bude zategnuto, a posle toliko opušteno da ON obavlja veliku nuždu sa otvorenim vratima.
Većina današnjih devojaka ima onaj nadrkani pogled koji te prosto natera da odustaneš od prilaženja i upoznavanja.. I posle na fb postavi status: "Jao ,ne znam zašto me niko neće,i zašto sam još uvek sama..."
Nisam imao ni četiri godine kada sam probao da poljubim jednu devojčicu. Ona se izmakla, a ja pao u ruže. I dalje sam jednako "uspešan" u ljubavi.
Rođena sam prvog dana sedmog meseca. Od rođenja su doktori mojim roditeljima nagovestili da ću imati posledice prevremenog rođenja. Oduvek imam problema sa plućima, očima (nosim naočare od nepunih godinu dana). Od malena me roditelji voze po Bg, inače sam iz unutrašnjosti. Imala sam 3 operacije očiju, od malena koristim pumpice, inhalacije... Jednom prilikom je moja pokojna baba (sa mamine strane) rekla mojoj majci da nije trebala da rodi mene, jer sam joj ja upropastila život, jer me ceo život vodi kod lekara i tako joj prolazi život. Ne znam tačno šta joj je majka tada rekla, ali znam da od tada nije pričala sa njom uopšte. Zahvalna sam roditeljima na svemu što su učinili za mene, što su uvek bili za mene tu i uspeli da me izvedu na pravi put. Imam 23 godine i uvek budem nekako ponosna, kada idem negde sa majkom, pa sretne neku njenu prijateljicu i kaže joj: ''Jeste, to je ona, devojčica od 30 cm, teška 900 gr, iz inkubatora, pogledaj je sad, mamina lepota!''
Danas sam 10 minuta pokušavala da otključam otključana vrata...
Kada sam imao 8 godina, moj otac me je stalno vodio u jedan parkić u kojem sam proveo najlepše dane svog detinjstva. Godinu dana kasnije, on se razboleo i ubrzo preminuo. Bio sam mali, tako da nisam ni znao šta znači izgubiti voljenu osobu. Tada je i prestalo moje posećivanje tom parkiću. 12 godina kasnije, dobio sam posao blizu tog parka. Tada sam ga prvi put ponovo posetio, setio se tih dana, i preplavile su me emocije. Video sam malog dečaka koji se igra sa svojim ocem. I zaplakao sam kao nikad u životu.