Nekad nisam svesna da mi se najlepše stvari dešavaju odmah tu ispred nosa. Obično kad je već kasno, ustanovim tako nešto.
Po načinu na koji se moja mama javi na kućni telefon ili kako izgovori prvu riječ nakon onog ''halo'' uvijek znam ko nas zove. :D
Ležim u krevetu, i zvoni mi mob u 5 ujutru i vidim mamu kako stoji kod vrata moje sobe,i gleda ka mom krevetu. Javim se ja, onako ošamućena od spavanja, kad ono moja mama. I ja je u čudu gledam onako, i ja reko reci mama. Ona kao pa gde si ti, kad ćeš kući. Ja reko mama ispred tebe sam u krevetu, bukvalno dva koraka.
Živim oduvek u prizemlju, i kada odem u neki stan ne smem sa terase da pogledam dole. Odmah mi se zavrti u glavi i mislim da ću da padnem.
Često se pretvaram da sam stranac kad se izgubim u centru, jer me je sramota da pitam kako doći negde.
Uvek kad pijem kafu ili koka kolu odmah progutam, jer imam trip da će zubi da mi požute.
Moj najbolji drugar ove godine je izgubio rođenog brata (tragičan slučaj), 22. septembra je slavio rođendan, nije pravio nikakvu feštu, izveo je samo mene i svoju djevojku, bilo je jako lijepo, zezali se, plesali i pili, naravno. U jednom trenutku djevojka je otišla u toalet, a on spustio pogled blizu ponoći, ja ga pitam: "Šta je, reci?", a on će na to: "Tužan sam jako". Rek'o: "Zasto?", ja konjina, ni na kraj pameti mi nije bilo, a on će na to: "Svake godine tacno u 12 brat mi čestita rođendan, još uvijek se nadam da ću primiti poruku". Nisam znao šta da mu kažem, samo sam u jednom trenutku digao kriglu i rekao mu: "Brate, imas mene i djevojku, a i roditelje".
Ne volim da držim momka za ruku dok šetamo gradom, ali volim da ga uhvatim pod ruku, onako kao babe. Tada se osećam sigurnom i zaštićenom.
Ne dopisujem se sa ljudima koji pišu " w " umesto " v ".