Rekao sam nepoznatoj djevojci na ulici da hoću da je ženim. Ona je ćutala nekoliko sekundi i rekla da.
Kad sam bila mala, mislila sam da glumci žive do tog dana, dok ne zaigraju u nekom filmu, i onda ako je uloga takva poginu, a da do tad primaju nenormalan honorar da bi poslednje trenutke proživeli k'o carevi.
Kad mi dečko u toku predigre gnječi grudi i kaže:"Ko je ovde tatica? Dodji tatici", dodjem mi da nabavim metalni bokser pa zum u facu!
Uvek sam mislila da su mace devojčice, kuce dečaci i zato su se jurili. Eh,pameti..
Na ekskurzijama sam morao imati para za ljigavca! Jooj, samo da znam da ima negde da se prodaje...
Stalno imam osećaj da kad mi se desi neka loša stvar, da to mora da bude tako zbog nekog srećnog momenta koji sam proživeo u životu pa mora da se održava neka ''ravnoteža''
Kada sam bila mala pojela sam otrov za pacove, misleći da je Koki (ako se sećate, ono kao sa rižom, ali u boji) tako sam se slatko najela.
Mama je pretrnula od straha, a deda je bio flegma i dao mi da se napijem mleka uz reči "Ma neće ništa da joj bude, to stoji tu sto godina, ne bi ubilo ni mrava!" :)
Priznala sam komšiji da mi se sviđa. Mislim da više neću izlaziti iz kuće.
Zaključio sam da ne treba prilaziti devojci koja plače zbog dugogodišnjeg dečka, jer ga ona nikada nece preboleti. Ti budeš sa njom pa te, pre ili kasnije, ona vara sa njim.