Imam bolju ravnotežu kad sam pijana nego kad sam trezna.
Pre spavanja uvek stavim času vode pored kreveta, navika..
Šta god sam hteo da uradim kad sam bio mali mama bi mi govorila: Mali si za to, sad kad hoću nešto, ona mi kaže: Malo si velik za to, pa dal je moguće..
Završio sam fakultet i sad radim kao vozač kamiona ( Šlepera ) po Evropi...Svaki dan se zapitam zašto potroši tolike godine na studiranje da bi danas vozio kamion...Život je čudo.
Ne volim da neko sluša dok telefoniram, čak ni kad su u pitanju neki kratki informativni pozivi...
Za Novu Godinu sam se toliko napila da sam ispala iz taksija na glavu.Idalje se pretvaram da se ne sećam toga :-)
Prije dva mjeseca smo se sreli poslije dvije godine od raskida duge veze. Bila je ljepša nego što je pamtim, pravi andjeo. Sjedio sam na klupi u centru grada i vjerovali ili ne, prvo sam osjetio njen parfem koji uvijek nosi "Lancome Poeme " pa onda da se ona približava. Poslije prvog uzdaha znao sam da je ona. Pogledali smo se i ništa nisam rekao, a ni ona. Samo je prišla, zagrlila me i rekla mi je "Opraštam ti!". Bio sam presrećan. Nastavili smo da šetamo niz ulicu i pričali smo o svemu. Pričala mi je o fakultetu, o nekim avanturama, o novim ljubavima poslije mene... Onda smo došli do teme o pomirenju, novom početku stare veze. Poljubili smo se i noge su mi klecale. A i njoj, znam. Onda sam se probudio, obukao radno odijelo i otišao da radim. Prokleto jutro, posao i alarm.
Već neko vreme, kad bacam smeće, priđem na jedno 5-6 metara od kontejnera, bacim kesu i ubodem pravo u kontejner. Još uvek nisam promašio.
Bila sam mala kada mi je baka umrla, i insistirala sam da odem na sahranu.
Na dan sahrane padala je kiša, a ja sam se okrenula i rekla mami: "Mama, vidi, baka plače zato što neće biti na mom rođendanu..." Svi ljudi su u tom trenutku počeli da plaču.
Šest godina sreće, godina tuge. Novi stan, skoro novi život. Video sam je samo u par navrata slučajno za godinu dana. Juče ležim i uživam. Neko zvoni na vrata, pogledam kad ono ljubav mog života stoji ispred sa gomilom papira. Dilema, da li uopšte otvoriti posle svega. Otvaram vrata, ona podiže pogled i u trenutku je prebledela. Shvatio sam odmah da popisuje stanovništvo i da se uopšte nije nadala da ću baš ja otvoriti vrata. Ćutanje minutu/dve, pita me može li da obavi svoj posao, naravno, pustam je na uđe u stan. Pitao sam je samo hoće li sama ili joj treba pomoć, naravno ništa me nije pitala osim jednog pitanja: "Da li živim u vanbračnoj zajednici"?! Odgovorio sam: "Nekad". Ustaje i odlazi, oči pune suza... Zatvaram vrata, naslanjam se na zid i tu provodim neko vreme, provirujući ponekad u nadi da ću je videti još jednom. Kakav šok, ni posle 12 sati ne dolazim sebi, ne izlazi mi iz glave. Katastrofa!