Hrana koju pojedem pre nego što zvanično sednem da jedem se ne računa.
Najviše mrzim kad se 'napijem' i onda šaljem poruke pojedinim ljudima i sutradan me je stid da ih pogledam u lice.
Imam pun ormar stvari u koje ne mogu da uđem bar 5-6 godina. I dalje se nadam da ću uspeti da smršam.
Moraću da ostavim dečka kog volim jer nema ambicije, a ja ne mogu ceo život da provedem sa gubitnikom...
U petak mi je ispit, a mrzi me da učim, uhvati me muka čim uzmem knjigu u ruke....
Često se pretvaram da sam stranac kad se izgubim u centru, jer me je sramota da pitam kako doći negde.
Kad sam bila mala, dok su moji roditelji bilo na poslu, satima sam provodila vreme iza kreveta, misleći da me tu lopovi neće pronaći.
Uvek sa sestrom čitam ispovesti. To je jedino vreme koje provodimo a da se ne svađamo, ili zaključavamo po sobama, ili gađamo patofnama ili udaramo se nogama.
Diplomirala sam pre nekoliko dana na državnom fakultetu, sve u roku, pričalo se puno toga kad diplomiraš slavlje obavezno, pokloni, čuda... A sada ništa od toga, zatišje, imam utisak da nikog nije briga.
Neću razumeti kako neko kaže da je umoran, a onda melje 100 na sat. Ja kad sam umorna, nisam raspoložena uopšte da pričam.