Upisao sam fakultet da bih lakše otišao iz države... Ne ponosim se time ali...
Često razmišljam o vanzemaljicma. Da su tu negdje, da se nesmetano krećemo, da ih ne vidimo jer mozak ne može stvoriti sliku , jer su nam njihovi oblici nepoznati. Šta ako vremenom dođe do sudara svjetova?
koliko smo im blizu da sve česće
...da li će nam njihovi obrisi postaju nam prihvatljivi
i mozak će stvarati sliku?!! Zvuči neprihvatljivo, ali moguće, isto kao što nam je bilo neprihvatljivo prije 10 godina da će npr postojati telefon na dodir. Iskeno , plašim se :/
Idem sama negde po kraju, tu sedi 5/6 momaka. Jave mi se, viču ćao, ne znam ni ja. Ako im se javim, ispadam laka, ako samo produžim, onda sam nafurana kobila. Bila bih zahvalna da saznam šta na kraju treba da radim. :(
Ne volim naše ljude koji se ulizuju strancima što je nažalost česta pojava kod nas. Imajte dostojanstva, pobogu!
Koleginica se naljutila na mene jer sam joj rekla da je vaspitavanje kučeta isto kao vaspitavanje malog deteta. Ona ima nevaspitano dete, a ja vaspitano kuče.
Tata me u prvom razredu osnovne skole naučio da kuvam kafu, jer je njega mrzelo da sam sebi kuva. Pela sam se na stolicu da bih dohvatila šporet. I dan danas svima kuvam kafu a ja je uopšte ne pijem.
Živim oduvek u prizemlju, i kada odem u neki stan ne smem sa terase da pogledam dole. Odmah mi se zavrti u glavi i mislim da ću da padnem.
Kad sam bila mala mrzila sam kada gosti dođu i na stolu bude, između ostalog, neki keks, a mama me pogleda ono ''ispod oka'' dajući mi do znanja da ne smijem prići ni stolu ni keksu.
Nema mi ništa ljepše nego kada vidim malu bebu koja me gleda i smješi mi se, srce mi se ispuni!
Najlepši osećaj topline osetim, kad s leđa zavučem svom dečku hladne ruke pod njegov duks i osetim njegovu toplu kožu.