Mrzim što mi najbolje godine prolaze, a ja nemam s kim da ih podelim. Žalim što nemam prave ljude pored sebe, ali ne umem to da promenim...
Nekad ne volim što živim u selu, ali sinoć kad sam se šetala sa drugaricama, ubrale smo šljive i jele. Ne mogu da zamislim da neko ne zna kakav je to osećaj svojom rukom ubrati voće u sred noći i jesti. :)
Nikada nisam rekla roditeljima, i tako užoj familiji da ih volim. Ne znam, meni je to nekako glupo i mislim da se podrazumeva da ih volim, to ne može rečima da se iskaže.. a oni misle da sam samo bezosećajna.
Danas ja čekam da mi stigne tablet a moj deda čeka da mu stignu svinje.
Kada mi prodavačica kaže kalup je manji/veći, uvek mi treba vremena da skontam da li mi treba veći ili manji broj.
Један од најгорих осећаја ми је и кад се разболим, па немам ни мириса ни укуса, а једем омиљено јело јер ми је мајка спремила..
Niža sam od dečka i obožavam kada me zagrli, a ja čujem njegove otkucaje srca. :)