Svakoga dana zamišljam sebe i svoju devojku kako kroz 4,5 godina živimo u svom stanu, budimo se zajedno za posao, kafica, dorucak, zajedno u automobilu ona mi drži ruku preko ruke na menjaču, popodne dođem po nju sa posla odemo do mališana u obdanište, dođemo kući, sedimo zagrljeni na krevetu i gledamo mališane kako se igraju na podu.. Ove stvari nemaju cenu.. I bice tako! :)
Dve godine su prošle od kad sam na insistiranje roditelja ostavio devojku, zbog toga što je bila starija od mene. Dve godine kasnije, ja i dalje mrzim sebe, zbog kukavičluka, zbog toga što nisam imao snage da stisnem zube i suprostavim im se. I dan danas ne mogu nikako da zamislim sebe pored neke druge.
Kad god idem u wc zatvaram vrata, čak i kad sam sama kod kuće.
Većinu onih poklona "jao nismo stigli danas, sutra ćemo, izvini stvarno" nikad nisam video...
Kao mala brat mi nikada nije davao da igram svoje igrice na kompjuteru (barbike). On je igrao Fifu dok mu nije palo na pamet da mene zaposli da stiskam dugme kako bih ja davala golove. I tako sam ja stiskala dugme ''Caps Lock'' oko 3 godine. Ja sam skakala po kući misleći da sam davala gomilu golova, a on bi mi govorio ''Bravoo seko'' i bacio mi kosku... Posle 3 godine shvatila sam da je to bilo samo da bi me se otarasio i da bi on na miru igrao Fifu.. Ni dan danas mi nije jasno gde mi je bio mozak, ali ipak, bila sam mala.. Često se smejemo ovome, obožavam brata!
Имам осјећај да што јаче лупим по ентеру, страница се брже учита.
Svaki put kada neko kine a da je u mojoj blizini, odmah u glavi zamislim kako će hiljadu malih bakterija ući pravo u mene i brzo stavim majicu preko nosa ili ako smo u kolima otvorim prozor.
Mrzim praznične poruke (novogodišnje, božićne...) u stihu, npr: "Kuc kuc, ko je, ja sam tvoja sreća, donosim ti bla bla bla..." U vreme praznika dobijam ih na tone, i sve se vrte u krug, a ja samo odgovorim hvala takođe.
Počela sam nositi slušni aparat i imam osjećaj kao da sam jedan od onih tajnih agenata koji čuje informacije preko njega.