Mislim da sam jedini čovek na svetu koji nema sa kim da ode na more. Blam me je od sebe samog.
Imam muško kuče i uvek ga zovem "Mačkice". Tako mu tepam.
Našla sam dečka koji je bukvalno muška verzija mene, koliko je to dobro isto toliko je i loše, ali sam trenutno srećnija nego ikad.
Uvijek kad prdnem ništa se ne oseća i ne čuje se uopšte, kao da nisam. Jednom prilikom sam sjedio sa djevojkom na klupici, opustio sam se ono kao neće da se čuje i to, ali kad sam odvalio to je tako puklo i smrdjelo je. Toliko me blam bilo da se više nikad nismo vidjeli.
Kad se probudim ujutru, nikad ne ustanem odma', nego se kotrljam po krevetu.
Već 10 godina svome ocu čestitam 42. rođendan. Svake godine mu bude sve draže i draže :)
Pre neki dan sam sanjala da sam se zaljubila, kad sam se probudila bila sam srećna ceo dan, kao da se stvarno desilo.
Sinoć mi je mali imao temperaturu. Plakao je i probudio i starijeg brata. Cijelu noć nisam spavala, za razliku od muža koji je glasno hrkao u spavaćoj sobi i uopšte se nije obazirao na to što se sama borim sa dvoje male djece. Ujutro je otišao negdje nije se ni javio gdje će, čak ni marku za hljeb nije ostavio. Da je bar nazvao da upita kako je dijete ali nije se udostojio, kamoli treba li meni išta... Naveče je došao, muzika je grmila iz auta, sa skupocjenim telefonom i osmjehom od uva do uva...naravno, para za telefon, cigare i kafanu uvijek mora biti... Ujutro je opet negdje otišao, ništa nije rekao. Hvala Bogu, mališa je bolje. Skupila sam nešto para pa ću ih sad koji dan odvesti u igraonicu i na kolače. Dobra su to djeca. Nisu oni krivi što sam se ja udala za idiota. Sad samo mogu da molim Boga da nađem posao...
Kad god me muž uvredi ili rastuži, odem i kupim sebi nešto, neku krpicu ili makar sitnicu. Iako nije rešenje problema pomaže u raspoloženju! Naravno, kupujem od svoje plate, i prokrijumčarim kao "to je staro nešto".