Treća sam godina faxa, danas sam pao prvi ispit i to kod rođenog oca, ne smem da ga pogledam u oči od sramote.
Svaki put kad hodam ulicom pazim da ne stanem na linije, bilo da je to ispucali asfalt, senka ili jednostavno prelaz sa jednog bloka na drugog. Radim slalome, pravim duže ili kraće korake kad je potrebno ali na liniju ne smem da stanem.
Mrzim kad komšija stenje dok igra tenis, iako igra na terenu 2 sa 2, pitam se hoće li se poroditi već jednom.
Gotovo uvek me je sramota kada se ujutru vraćam iz noćnog izlaska i vidim sve te ljude u radnim odelima kako idu na posao, uglavnom spuštene glave prolazim pored njih.
Od kako čitam ispovesti shvatio sam da su žene/devojke opterećenije grudima (veličina, oblik.. ) nego mi muškarci veličinom "muškosti".
Kada sipam benzin u auto, imam osećaj da se onda nekako lakše kreće.
Moja mala komšinica dobila nove patike i ja je pitam: Jesu li to STARKE (All Star), a ona meni odgovara: "Nisu, ovo su NOVKE"
Šest godina sreće, godina tuge. Novi stan, skoro novi život. Video sam je samo u par navrata slučajno za godinu dana. Juče ležim i uživam. Neko zvoni na vrata, pogledam kad ono ljubav mog života stoji ispred sa gomilom papira. Dilema, da li uopšte otvoriti posle svega. Otvaram vrata, ona podiže pogled i u trenutku je prebledela. Shvatio sam odmah da popisuje stanovništvo i da se uopšte nije nadala da ću baš ja otvoriti vrata. Ćutanje minutu/dve, pita me može li da obavi svoj posao, naravno, pustam je na uđe u stan. Pitao sam je samo hoće li sama ili joj treba pomoć, naravno ništa me nije pitala osim jednog pitanja: "Da li živim u vanbračnoj zajednici"?! Odgovorio sam: "Nekad". Ustaje i odlazi, oči pune suza... Zatvaram vrata, naslanjam se na zid i tu provodim neko vreme, provirujući ponekad u nadi da ću je videti još jednom. Kakav šok, ni posle 12 sati ne dolazim sebi, ne izlazi mi iz glave. Katastrofa!
Kad sam bila mala, uvek kada bi majka usisavala kuću, ja bih sela na usisivač, i pravila se da ga vozim.