Nervira me što mi brat ne menja bele čarape po 7-8 dana i veoma pocrne, toliko da ne mogu da se operu ni na 95 stepeni.
Uvek kad jedem džem ostavim bar za jednu kašiku,čisto da na kraju ne bih morala da perem teglu.
Moj rođeni stariji brat, sa kojim se nikada nisam dobro slagao, bio je majstor za probleme. Počeo je sa 14 godina i tokom narednih godina problemi koje je pravio bili su sve veći i veći, zbog čega je sa 18 godina prvi put završio u zatvoru. Tokom 2 godine koje je tamo proveo stalno sam ga posećivao, pruzao mu podršku. Nakon 6 meseci od izlaska, on se vratio u zatvor na nove 2 godine. Ja sam uvek bio tu, na +50 stepeni naplju kada nije moglo da se diše, na -10 kada su mi se ruke smrzavale... Tokom svih tih godina koje su usledile njegov tretman prema meni nije se promenio. Ostao je onaj isti sebični brat koji bi mi uzeo i život kada bi mu zatrebao. Ja sam bio od onih koji su spremni sve da dele, a on je bio tu da uzima svoj, nekad i moj deo. Vodio sam se činjenicom da su braća najveća svetinja. A onda se prošle godine nakon novih 6 meseci provedenih na slobodi ponovo vratio u zatvor. Tada sam presekao tanku liniju koja nas je spajala. Odlučio sam da ne budem više njegov putujući cirkus koji će da obilazi svaki drugi zatvor u Srbiji. Odlučio sam da ga precrtam. Kao što je i on verovatno mene pre mnogo godina.
U školi kad se nešto dešavalo, tj. kad se brojalo, uvek je jedno falilo, i nisu mogli da se sete koje je to jedno, a to jedno sam bila ja. Bila sam toliko neprimetna...
Memorisala sam svog dečka u imeniku kao 'my darling', i jednom mi stigla poruka od njega, ja pitam babu koja je bila blizu telefona: 'ee baba, aj vidi ko je to'. Ona počela da čita ime: 'ček, ček, šta je ovo? muu daa..' i tu je stala.
Moja mama je prilikom sjedenja u kafiću naručila "EKSPRES KAFU". Umjesto espreso kafu. Misleći da ta dođe odmah ..
Bio je to pas kojeg sam odabrala od mnogih, zvao se Čarli. Bio je prvi koji me otpratio na stanicu kada sam krenula u 1. razred osnovne škole. Bio je tu kada sam dolazila kući nakon dugog boravka bila kod brata ili sestre i mašući repom me pozdravljao. Bio je tu kada sam plakala, njemu sam pričala priče kada su me momci varali, ostavljali. Bio je tu kada sam mu pričala o momcima koji su voljeli, štitili kao on. Bio je tu kada sam dolazila kasno sa izlazaka, čekajući me na kapijici i pozdravljajući me i prateći do ulaznih vrata. Bio je tu kada sam se svađala sa roditeljima pa bi otišla kod njega da mu se "izjadam". Slušao me i znala sam da me razumio uvijek.
Bio je tužan kada sam ja tužna... A sretan kada sam ja to bila.
Bio je prvi pas kojeg sam imala i jedini. Sada gledam kako umire i ne mogu mu pomoći. Boli me i duša i tijelo. Mislim da ću puknut u hiljadu komadića.
Suze se ne mogu zaustavit, a bol smiriti...
Jednom kad sam se busem vraćao iz škole, u busu totalna tišina, ja sav smoren gledao kroz prozor i slušao muziku. Odjednom me neko uhvati za rame, ja se okrenem kad ono neka žena stoji ispred mene, pročitam joj s usana "je l' imaš tatu?" ja sav zbunjen, skidam slušalice i odgovaram: "paa imam tatu, što?" odjednom ceo bus, uključujući i nju, počinje da umire od smeha. Dok ona odlazi ja zbunjeno vraćam slušalice, i tek 10 minuta kasnije kontam da me je pitala "je l' imaš kartu?!"
Pričamo na Skype-u već nekih godinu i po i pored svih ljudi tu oko mene, ja ipak sve najsmješnije i najtužnije stvari nekako uvijek prvo pošaljem preko bare.
Oduvek me je zanimalo kako se oseća ćelavi čovek kad mu kiša kaplje po glavi.