Ljudi, upravo padoh sa wc šolje, nit' pijan, nit' pospan... užasan osećaj.
Moja devojka ima dlake na rukama, ali ja ne znam kako da joj kažem da to sredi. Svaki put kao krenem nešto ali shvatim da bi bilo glupo da to kažem i sve se nadam da ću je sledeći put sresti bez toga.
Zvao sam vatrogasce da ih pitam "Ima li posla?" Prekinuli su vezu.
Imam psa, već nekih 7 godina. Gde god ja ili neko od moje porodice krene eto i njega. Mene redovno čeka ispred kafića i tek kad krenem ja, kreće i on. Tako uvek imam društvo do kuće. Jednom se čak i gradskim vozio, ušao na uslovnoj, izašao na glavnoj i dalje o svom poslu. Svi u kraju ga znaju, baš je šmeker...
Jednom sam na utakmici pogodio gol iz slobodnjaka za pobedu, a namera mi je bila da centriram!
Prošle nedelje pripremali smo neko porodično slavlje. Haljina koju sam planirala da obučem, bila je tek oprana i sva mokra. Od nervoze sam se rasplakala. U tom trenutku, moja trogodišja sestra je otkopčala svoju haljinicu, svukla je i uz preslatki osmeh mi rekla: "Evo seko, obuci moju."
Uvek kada prođe neko dete pored mene, ja sakrijem cigaru da je ne vidi. Da ne bih bio loš uzor.
Živim u velikoj porodici i moji roditelji nisu mogli da finansiraju moje školovanje u nekom većem gradu, već sam ostala u mestu gde živimo. Moji prijatelji su svi otišli negde dalje i sada mi se javljaju kako im je ludo, prelepo... Ja sve to slušam, a u grudima mi dolazi teško. Nisam ljubomorna, samo se pitam zašto ja nisam ta koja je mogla uvek da ima sve što poželi kao oni...
Mrzim praznične poruke (novogodišnje, božićne...) u stihu, npr: "Kuc kuc, ko je, ja sam tvoja sreća, donosim ti bla bla bla..." U vreme praznika dobijam ih na tone, i sve se vrte u krug, a ja samo odgovorim hvala takođe.