Kada sam bila mala izjavila sam da mi je zagrljaj najpotrebnija stvar. I sada, kada god mi je loš dan, jedan zagrljaj mi nekako sve popravi,ali doslovno.
Ja samo zelim da spakujem svoj život u ranac i da odem. Da sednem u prvi voz na železnici pa dokle stignem. Novo jutro, novi grad, nova hrana, nova kultura, nove navike, izazovi i oni ljudi koje vidite samo jedanput u životu ali nikad ne zaboravite... potpuno i apsolutno napuštanje komfor zone i ustaljenih dogmi koje zahtevaju da završim fakultet, udam se, zaposlim i rodim decu. Daleko od toga da ja to ne želim i daleko od toga da mi sad nesto fali, ali svet je previše veliko mesto da bih ja život živela samo na jednom mestu.
Iako je većina protiv naše veze, ja se iskreno nadam i verujem da ćemo mi uspeti, jer znam koliko značimo jedno drugome. :)
Mrzim kada napravim 2 sendviča, pa uleti brat u kuhinju i uzme mi jedan.
Uvek sam htela da budem nevidljiva da uđem u prodavnicu i uzmem koliko hoću sladoleda.
Kad dođemo u selo započinje masovno ogovaranje cele familije i komšiluka.
Kad sam bio mali, pre kupanja se skinem skroz go i trčim kroz celu kuću i na kraju uskočim u kadu! :D
Sa svojim sadašnjim dečkom sam se smuvala tako što sam pri parkiranju svoga auta, njegovom autu slomila prvo svijetlo.
Kad žurim, izgasim laptop na dugme za paljenje, i uvek mi ga bude žao. Imam osećaj kao u filmu, kad neko umre, pa mu preklope oči.
U jednom kafiću kraj faksa obe smene me znaju kao 'veliko točeno'.