Dok radim kontrolni i zveram unaokolo, kad mi se pogled susretne sa profesorom ja kao krenem da pišem i pomeram olovku koja ne dodiruje papir. xD
Uvek kupujem tamnije naočare da bih mogao lakše da gledam u devojke.
Ja sam šupak. Trebaju mi pare. Treba mi sreća. Treba mi ona. Treba mi volja. Treba mi želja. Treba mi optimizam i ono zrno nečega novog, što bi moglo da me povuče napred.
Kada uključim mašinu za veš, obično nakon što je već počela da radi otkrijem neki komad prljave odeće koji sam zaboravila da ubacim, a baš mi je bitan.
Nikad mi neće biti jasno zašto neke osobe uvijek misle da su njihovi problemi najveći.
Poslao sam potpuno nepoznatoj devojci na fb-u zahtev. Nijedan zajednički prijatelj, ali bilo je tu nešto u vezi nje. Posle dužeg vremena nekako je pristala da se upoznamo, jer je igrom slučaja živela u gradu u kom sam radio. Na prvi sastanak je kasnila više od sat vremena i ja sam je čekao. Na kraju se pojavila sa osmehom od uva do uva, sva zbunjena i iako sam planirao svašta da joj kažem, rekao sam samo:, ,Jel' uvek ovako kasniš?'' ,,Jel' ti uvek čekaš?'' odgovorila je nasmejana. I evo je sad pored mene, večiti buntovnik i inadžija. Uvek tera po svom i nikad nije kriva i uvek sve reši taj njen osmeh. Neverovatan i čudan početak, ali pored sebe imam moju bolju polovinu.
Nema tog filma, serije, da sam pogledao sa devojkom kući, a da deset minuta od početka nismo stavili pauzu da bi se povatali
Pokazujem mišiće pred klincima u teretani samo da bi mogli da me gledaju kao uzora, i samim tim ih podstaknem da treniraju...
Kad sam imao 4 godine, krenuo sam sa ocem da pokupimo majku sa posla. Čekali smo pola sata, i na kraju mi je rek'o da sačekam tu ispred, a on ide po nju. Sreli su se na hodniku, izašli na sporedni izlaz, i otišli kući. Setio me se ispred kuće kad je majka pitala gde su deca. Sinoć, 17 godina kasnije, sedeo sam sam na trotoaru oko 4 ujutru, čekajuci njega da me pokupi sa posla, otiš'o je pravo kući i zaspao.
Moji roditelji su držali (i dan danas drže) pare u tegli. Dok smo brat i ja studirali, pa kad trebamo da krenemo za Beograd, tata kaže mami: "Ženo, daj teglu!".