Kad sam bila mala gledala sam latinoameričke serije. Tako sam mislila da kad god imaš neki problem trebaš otići na putovanje Evropom...
Ovako moram da otvorim dušu. Ja sam teški invalid i moja majka mora da trpi sve i stalno je kod kuće sa mnom i nema neki život zbog mene i nekad poželim da se ubijem da ona može živeti punim plućima zaslužila je to. MAMA IZVINI !
Uvek kad se nađem u prirodi moram da uzmem jedan štap i hodam s njim. Tada sam nekako mudriji i bolje znam put..
Dečko koji mi se sviđa živi u zgradi preko puta moje. Svaki dan gledam u njegov prozor od sobe, s dvogledom. Već sam ga vidjela golog, a nije ni svestan. :)
Naravno da kad dobijem neke pare sa strane roditeljima ne govorim.
Uvek sam htela da budem nevidljiva da uđem u prodavnicu i uzmem koliko hoću sladoleda.
Kada pričam sa devojkom preko telefona, uvek sačekam da ona prekine vezu.
Ulazim u taksi i sedam na prednje sedište. Govorim taksisti gde treba da me vozi. Iznervirana pošto sam se svađala sa dečkom pitam ga moguli da popušim (i krećem da kažem cigaru) a taksista meni hladnokrvno "Možeš,samo ako možeš od volana".
Pre 4 god devojka mi je doživela tešku saobraćajnu nesreću, 2 nedelje je bila u komi. Tad sam imao 20, svaki dan pre/posle faxa kad god sam mogao bio sam u bolnici i sedeo pored nje, pričao joj ili samo sedeo i posmatrao je. Sve dok jednog dana mi nije zazvonio mobilni, naša pesma (Kelly Rowland - When Love Takes Over)… Izašao sam da se javim, kad sam se vratio u sobu, ona je sva mamurna otvarala oči, nasmejala se i rekla: “volim te”… (taj mali smešak, bio je najlepši ikada). A dalje… dalje se samo sećam zvukova: pištanje kardiograma, vika sestre i doktora, zvuk defibrilatora, njegovi udarci… I rečenice: “ne, stani, otisla je… 11:42”
Svake godine 20.09. ma gde god bio šta god radio u 11:42 pustim istu pesmu, progutam ogromnu knedlu, suzdržim suze, i kazem: “i ja tebe”.
Najviše mrzim kad dobijem lošu ocenu i kažem mami i ostali su dobili,a ona: "Ne interesuju me drugi, interesuješ me ti".