Važim za feministicu sa čvrstim uvjerenjima da žena treba da bude ravnopravna u drustvu , politici i svim drugim oblastima života ,međutim u 4 zida dok vodim ljubav sa dečkom obožavam kad sam pokorna robinja , kada se dečko prema meni odnosi kao prema nižem sloju, pali me to.
Javila mi se kasirka u prodavnici. A nije bila na kasi. Ulepšala mi je dan. :D Pozvao bih je na piće, samo da nema prsten na ruci... za koji nisam ni siguran da bilo šta znači. :/
Da me muž vara saznala samu u leto 2009-te godine.Od tada u našoj porodici nastaje pakao.Žena sa kojom me vara je vlasnica lokalne kafane,žena sumljivog morala,koja često menja partnere.Milion puta mi je obećao da je sa njom završio ali bi ja uvek saznala da su ponovo zajedno.Pre godinu dana moj muž je prestao da pije i odlazi u njenu kafanu.Život nam se iz korena promenio,bolji je otac našoj deci,više je u kući.Mislila sam da je konačno krenulo na bolje i da dolazi period normalnog života.Pre mesec dana na našem računaru sam našla više snimka dotične vlasnice kafane kako se ljubi sa različitim likovima .Snimci su sa nadzorne kamere iz njene kafane.Kada sam muža pitala o čemu se radi I odakle mu uopšte to,ako nisu u kontaktu,smislio je neke dečije izgovore ,kako ga ona proganja a to je za njegovu zaštitu. Idiotizam.Juče sam po ko zna koji put saznala da su njih dvoje svo vreme zajedno.Njegovo odgovor je da mene I decu voli više od života,da ne zna što to radi I da ga ne ostavljam jer sam jedina stvar koja ga drži da ne zastrani skroz.Bez obzira na decu,bez obzira na moju ljubav prema njemu odlučila sam da svu tu prljavštinu , bolest I opsesiju ostavim iza sebe I odem.
Mrzim kad dođem onako izmorena i pregladna posle škole, a keva skuvala neku boraniju nešto.
Uvijek mi je išla škola. Masu puta sam išla na razna natjecanja, a iza sebe imam dvadesetak različitih nastupa. Moj otac nije bio ni na jednom od njih. Znao bi me dovesti do mjesta gdje nastupam i odmah otići kući, kao da nikad ni ne pomisli da bi trebao ili bar mogao ostati. Svaki normalan otac bi bio ponosan na mene, a moj nije. Prije mi je za to bilo svejedno, a sad mi sve više smeta, često kad razmisljam o svojim nastupima počnem plakati jer shvatim da oni za njega ne znače ništa, kao ni moje dobre ocjene, nagrade, diplome..ništa. To me jako frustrira.
Sedim ja u troli i kod VMA ulazi dekica i seda pored mene. Ceo put cita nešto i uzdiše. Ja slučajno bacim pogled i piše konzilijum za maligne tumore. Nakon nekoliko stanica dekica izlazi i laganim korakom pognute glave odlazi. Ja sam sišla na sledecoj stanici jer nisam mogla da zadržim suze, plakala sam kao malo dete.
Najveća trauma iz detinjstva mi je kad mi tata kaže: 'aj sad knjige u šake, pa posle da te preslišam.'
Obožavam kada nekog uhvatim u laži, a taj neko počne da se pravda i šlihta, a tone sve dublje u mojim očima...