Uvek kada gledam slagalicu imam osećaj da se i ja takmičim, pa budem presrećna kada tačno odgovorim!
Upisao sam fakultet da bih lakše otišao iz države... Ne ponosim se time ali...
Kad se setim da smo kao klinke u obdaništu govorile koja će kojoj biti kuma na venčanju, a danas, posle 15 godina prolazimo jedna kraj druge kao da se ne poznajemo. Tužno je ...
Kad sam u klubu, ne smijem ustati da igram jer mislim da svi gledaju u mene i da izgledam kao neka budala.
Najviše mrzim kad nekom kažem da studiram fakultet bezbednosti, a on me pita: Jel ćeš da radiš u obezbeđenju kad završiš? Da, sigurno mi za to treba fakultet ;(
Mrzim onu mušku filozofiju "ti si toliko divna da ću te oženiti, samo da se prvo iživim sa onima koje nikad ne bih oženio". E pa, dragi moj, imam ja i pametnija posla nego da te čekam dok se ti "iživljavaš". Pa posle ženi koju god hoćeš.
Vozila sam rolere, pala i povredila nogu. Hitna pomoć je pozvana, a ja sam sve vreme razmišljala o tome kako imam dve različite čarape i smišljala kako da izujem rolere kada oni dođu, a da se to ne primeti.
Sjećam se k'o da je jučer bilo... Roditelji su se probudili prije mene, počeli pakovati stvari da krenu na trodnevni izlet, naravno poklapanjem s mojim planovima ja ostajem kod kuće, party organizovan i sve to. Otišli su, tokom putovanja su me par puta zvali da vide da li je sve u redu kući, posljednji put su me nazvali negdje oko 17h da mi daju par savjeta kao i svaki roditelji... Cijelu noć sam proveo na party-u, oni mi iskreno nisu bili ni na kraj pameti, i oko 3 ili 4 h ujutru netko zvoni na vrata, otvaram da vidim ko je, imam šta i vidjeti 3 policajca, pozivaju me u auto na razgovor. U tom trenutku sam mislio da mi je netko od komšija pozvao policiju zbog glasne muzike, međutim riječi policajca će mi ostat uvijek u sjećanju: Moje saučešće,tvoji roditelji više nisu među živima! Tad jedostavno ne znam kako sam reagovao, nit' bilo šta, nisam mogao vjerovati da se to meni dogodilo, s njima je umro veliki dio mene, poslije tog' ne mogu da se oporavim nikako! :'(
Ležim na krevetu, laptop na meni, kad iznenada beli dim prolazi ispred mojih očiju u dva mala oblačića. Srce mi je stalo, pogubih se! Kad ono, ugasila se mirisna sveća na podu na koju sam kompletno zaboravila.
Najveća trauma iz detinjstva mi je kad mi tata kaže: 'aj sad knjige u šake, pa posle da te preslišam.'