Iako imam 20 godina, svaki put kada krenem na spavanje ležem potrbuške ne bi li mi se stomak smanjio..
Nikada nisam procitao knjigu ali ovde sam kao u Biblioteci :)
Planiram da napustim grad, porodicu, prijatelje i odem u Nepal i ostatak života živim kao koza.
Znate li onaj osjećaj kada vaši rođaci ili prijatelji odu u inostranstvo, nakon čega vas zaborave kao da ste im ništa? Ja imam amidžu, koji se vjenčao ženom koja ga je promjenila iz temelja. Čak ga je pričom i postupcima odvukla od svoje porodice. Žive veoma dobro u Njemačkoj već 15 godina, imaju dva sina, naravno svaki od njih ima svoje auto. Nikada nas nisu posjetili otkako su se preselili, do prije četiri godine, kada je umrla moja nana, to jeste njegova i majka moga oca. Međutim, samo je on došao. Kada sam ga vidjela, krenula sam da ga zagrlim na što je on stao i upitao me ko sam. Pa zar ne poznaješ dijete rođenog brata? Zar su ti pare i tuđina toliko isprali mozak? Stojala sam onako, u nekom šoku. Sav narod koji je došao, cijeli dan je proveo tu, ulazio i u kuću, jeo, pio. On je tu u dvorištu sjedio nekih 10 minuta i ošao. Nikada do tada nisam vidjela oca da toliko plače. Vijest o majčinoj smrti je i nekako dobro podnio, ali ga je to shrvalo. Srce mi se slomilo kada sam ušla u sobu i vidjela ga kako grli jastuk i plače kao dijete. I dan danas, kada dođe u Bosnu, niti se javlja, niti dolazi. Skoro smo se sreli s njegovom porodicom u prodavnici, samo su prošli kraj nas. Zar se tako ponaša prema rođenom bratu? Ja sam potrčala prema njima, na što mi je strina samo rekla "Ja nisam ovdje da dijelim pare." Neka vam nebo vrati na najgori način svu tugu i bol koju osjećamo. I, jedno vrijeme kada smo totalno slabo živjeli, sjećam se kako smo na sred grada dok kiša tuče, stojali moj otac, brat i ja, i čekali taxi, dok je on samo kraj nas prošao autom. Jeste nas vidio ali kao da ga je bilo briga. I to nije jedini takav slučaj. Ne vjerujem koliko hladni i sebični ljudi mogu biti. Mrzim te iz dna duše amidža, kako te ne grize savjest? Više i nemam želju da te vidim ikada. Ne trebaš mi, ni mome ocu niti bratu. Je*ala te i Njemačka, i ta zmija od žene koju si oženio, i BMW i sve te silne pare.
Kada sam bila mladja moj brat i ja smo stalno pravili šatore od ćebadi.
Imam druga koji nikako da nađe devojku, i njegovo objašnjenje za to je što devojke traže savršene, zgodne, lepe i bogate muškarce. Ja ga slušam i klimam glavom u fazonu ''Ma znam brate, strašno.'' A dođe mi da mu kažem: Ne nego se obrij,okupaj, ošišaj, doteraj malo i nađi neku normalnu devojku, a ne da uđes u kafić snimiš najbolju moguću ribu koju si video to veče i onda sediš celu noć i kukaš. Da nećeš možda da ti ona priđe i kaže ''Vodi me kod tebe odma!''
Imam 21 godinu... želim da pijem kafu sa drugaricama po kafićima, izlazim, putujem, vidim more ponovo posle 13 godina, a najviše bih volela i da idem na fakultet... ali ne mogu jer radim da bi mama, brat i ja imali od čega da živimo.
I posle kažu 'Kriva ti kičma'.
-Pa naravno da mi je kriva kad se po ceo dan krijem od profesora da me ne prozove.
Sarajevo, 1984.g., Olimpijske igre, grad prepun turista. Na samom otvaranju upoznam "neku" švabicu, zbližili smo se u tih desetak dana, pili, pušili, "kresali" se. Nakon što su se igre završile, otišla je nazad kući, više je nikada nisam ni čuo ni vidio, niti mi je na um pala kada, bili smo jedno drugome avantura, i to je to. Devet godina kasnije, Sarajevo je pod opsadom, granate, meci, pršti na sve strane, a jedan zalutali geler me pogađa u međunožje. Bolnica, operacija, i nakon toga saopštenje koje me je zaboljelo više od gelera: "ostaćete sterilni". Rat je već završio, ja dobio sjajan posao, no ništa mi nije imalo smisla. Imao par veza, ali kada bih rekao za moj problem, gotovo. Svijet mi se rušio. A onda jednoga dana, "nepoznata" žena i nepoznati momak mi zvone na vrata, na momku vidim svoje crte lica, u milisekundi sam proputovao 15 godina nazad. Da, pogodili ste, to je moj sin, nastao te zime 1984.g., od tog trena sam najsretniji čovjek na planeti.
Danas sam imala vežbe iz dermatologije, profesorka nas je odvela do neke gospođe onako sredovečne koja je imala neku autoimunu alopeciju, nije čak ni trepavice imala. Dok je prof. pričala o čemu se radi, ja sam gledala u tu ženu, bila je tužna. Kad je prof. rekla da se to jako teško leči, samo sam videla kako su joj usne zadrhtale i skliznula suza. Kolko mi je bilo teško u tom momentu. Najviše bih volela da sam tada bila sama, da mogu da joj uputim neku lepu reč i ohrabrenje...