Ovako....Pre oko godinu dana,upoznao sam devojku na fb.Poceli smo da se redovno dopisujemo,da saljemo pesme jedno drugom....Ja inace imam 26 godina,ona dve manje.I sve je bilo sjajno,slagali smo se,pricali o svemu.Kad je doslo vreme za prvo vidjenje uzivo,odveo sam je na pice,kupio joj jednu crvenu ruzu,i na rastanku je samo poljubio nezno.Nakon nekog vremena,iskrsli su problemi,posto su njeni bogati,imaju firmu,ona zavrsava fax.A ja sam zavrsio srednju,i radim,jer zivim sa majkom....A i druge smo vere,sto meni ne smeta.....I dalje je sve bilo ok,a onda me je jednom pozvala da se vidimo.Ona studira uBg,a ja sam na oko 40 km.Tada mi je dala privezak,pesmu koju mi je napisala,i rekla mi je sledece reci : ti si najbolji decko koga sam srela,imas predivnu dusu,i znam da cu se kajati,ali mislim da ne mozes da me pratis u zivotu.......Ostao sam zaprepascen,ja sammislio da su klasne razlike izumrle,...od tada se ne usudjujem da imam vezu,plasim se da cu opet biti ostavljen zbog manjka para.....Prvi put pisem o ovome,i lakse mi je....
Juče ujutru mi je u devet sati zazvonio alarm na telefonu. Bio je to podsetnik za rođendane. Pisalo je: Mama 52. Samo što ona više nije tu, već godinu dana. Na trenutak mi je srce stalo...
Uvek kada jedem grisine, zamišljam da su stabla, a da sam ja fabrika za preradu drveća, pa ih meljem. :)
Imam 18 godina i pre godinu dana sam saznala da imam rak mozga...za to zna samo par mojih najbližih prijatelja i pošto se ne lečim na klasičan način hemoterapijom, na meni se ne vidi toliko šta se dešava...i svaki put kada me neko od tih prijatelja pita kako sam,uvek kažem da se osećam odlično,a ustvari uglavnom popijem šaku lekova pre nego što se vidim sa njima da bih se osećala dobro...i bar 100 puta dnevno pomislim kako svakog časa može da nastupi pogoršanje zbog kojeg ne bih mogla da se ponašam kao da se ništa ne dešava...ako padnem u krevet mislim da se neću izboriti sa rakom i zato mi je najbitnije da nastavim sa normalnim životom, ma koliko to teško bilo.
Uvijek kad nešto jedem i ispadne mi na pod, ja podignem, pirnem i pojedem.
Imala sam prijateljicu koja mi je bila kao sestra od kako smo bebe bile. Spavale smo jedna kod druge svaki dan, išle u istu školu, sedile zajedno u klupi. Izlazile, išle na more sa roditeljima. Živele smo život koji svaka devojka može samo zamisliti. Znala je svaku moju tajnu. Ponekad smo se svađale, ali to je uvek na kratko bilo. Jednom smo se posvađale oko nekog momka i gluposti. Bila sam toliko sebična i tvrdoglava i odgurnula sam je od sebe. Iz dana u dan, veća je distanca bila, umislila sam da imam svoje prijateljice i da mi ne treba ona. S vremenom prekinule smo svaki kontakt. Prošlo je 15 godina i dobila sam pozivnicu za njeno venčanje. Kad sam došla nisam je prepoznala, blistala je, sa svojim prijateljicama. Setila sam se svih naših planova, kako ćemo imati dvostruko venčanje, kako će nam se deca družiti i počela plakati, ali ona nije bila tu da me uteši. Sada ima dvoje dece koju nikada nisam upoznala i svaki dan žalim jer sam je pustila da ode, a mogla sam biti njena kuma...
"Budi ono što jesi da bi osvojio djevojku" je najveća laž čovječanstva, "Budi ono što ona želi da budeš dok ne skonta da je lažeš" i dobit ćeš sve što ti želiš. Ta politika mi je mnogo pomogla kod djevojaka
Tužno je to što je mom bivšem momku stalo do mene više nego sadašnjem...
Ponekad se zagledam, u nešto, i tako ostanem po minut, osećam se kao da sam u nekoj drugoj dimenziji..