Mnogo sam tužan jer moji roditelji ne prihvataju moju devojku pošto je razvedena i ima sina iz prvog braka. Često kada sedim sa njima hoću da im pričam o njoj kako nam je lepo i kako se slažemo, ali ne mogu jer imam osećaj da ih to ne zanima. Verovatno se nadaju da ću je ostaviti, ali nisu ni svesni da je ona žena mog zivota.
Jutros, kada sam išao autobusom na posao, slučajno sam čuo jednog momka kako priča da radi za lijekove za svoju majku i u jednom trenutku mi je došao takav osjećaj da bih mu dao svoju platu.
Burazer uzeo mami memorijsku iz telefona posto je svoju izgubio. Mama: 'I sta sad to znači?' -'Ništa, sve ti i dalje radi. To je kartica za memoriju, da možeš da prebacuješ pesme i slike..što tebi ne treba.' -'Majoooo, on mene zaj*bava, kako ja sad da zovem bez toga?!!'
Posle dve godine mirovanja, bez ikakve aktivnosti, ponovo sam se vratio na treniranje košarke. Kolena su izlečena, a ja nikada srećniji. Ne bavim se profesionalno time, ali to nema nikakve veze, ljubav prema sportu je nešto što nikada ne prestaje !
Oduvek sam žalio što nisam rođen 29. februara pa da s ponosom u 60. godini kažem da imam 15.
Imam strašno veliku tremu jer u ponedeljak treba prvi put u školi da izađem ispred više od 20-oro dece i održim im čas. Nemam pojma šta treba da pričam posle predstavljanja...
Kad čujem rečenicu: "Sve smo ti pružili, tvoje je bilo samo da učiš", podigne mi se kosa na glavi.
Ne znam da li je kod svih ljudi tako, ali kod mene postoje oni momenti kada čujes neku staru pesmu, pojačaš je, mrdaš se u ritmu muzike i shvatiš koliko si srećan u životu...Ti momenti su veoma kratki i retki, ali tako neverovatni...