Nekad tako ja pozovem neke ljude, i dok telefon zvoni, ja molim Boga da se ne jave O.o
Najveća trauma iz detinjstva su mi situacije kad su me vodili da kupim patike i one mi budu veće npr za broj, dva, a moji kažu 'super, taman će ti valjati i dogodine'.
Osuđivala sam moju sestru jer se rano udala i rodila dete na brzinu, a u stvari, sad kad je vidim sa njim mislim da joj malo zavidim.
Malopre stojim na stanici i ne verujem šta čujem... Pričaju dve bakice i jedna kaže drugoj: "Nemoj terati stalno unučiće da jedu, ne vole to. Pročitala sam na onom sajtu što sam ti pričala da se ljudi ispovedaju."
Ljudi misle da sam ružna, i ja se stvarno trudim da me to ne povređuje. A povređuje me jako i ne znam šta da radim.
Kada se jednog dana budem udala, trudiću se svim silama da ostanem u braku i da moja deca imaju oca, jer ga ja nisam imala i znam kako je užasno.
Pitala me mala sestra od ujaka gde ima da se kupe noge, pošto njenu mamu mnogo bole.
U prvom razredu osnovne škole sam dizao ruku da odgovorim na pitanje na koje pojma nemam, samo kako bi izgledalo da sam pametan. Svaki put kad sam digao ruku molio sam Boga da me učiteljica ne prozove.
Kada mi je bilo 7, 8, 9 godina lomio sam glave svih barbika moje sestre samo da bi se ona igrala sa mnom i mojim autićima.