Uvek cuvam svoje najbolje gace i carape, za neku zurku, jer ce tu biti potencijalnog seksa. Naravno nikad ga ne bude :)
I dalje pomislim želju, pre nego sto polomim štapic od sladoleda.
Prvi dečko mi je poginuo pre čest godina. Bio mi je najbolji drug i prva ljubav. Mnogo sam ga volela, a i kada više nismo bili zajedno, nastavili smo svojim putevima sasvim normalno. Kad je poginuo ostavila sam tadašnjeg dečka jer nisam mogla normalno da funkcionišem, a i veza je bila na samom početku. Danima nisam izlazila iz kuće, mesecima sam plakala. Bila sam ogorčena na život, sudbinu, Boga, ljude. Išla sam kod psihologa nekoliko meseci. I odjednom, bam, kao da ništa nije bilo, dosta toga sam zaboravila, dve godine nisam suzu ni zbog čega pustila, postala sam hladna prema ljudima, nedostupna i distancirana. Ni jedna veza mi nije dugo potrajala. I dalje se plašim da ću nekoga toliko zavoleti i da ću ostati bez te osobe. Kad osetim da se vezujem za nekoga, raskinem. To sam tek nedavno shvatila, a mislila sam da sam prešla preko svega toga. Priznajem da je koren svih mojih problema u glavi ustvari u tome, a ne znam kako da se rešim tog straha da će me napustiti kad mi bude najlepše. Nikome o tome ne pričam, svi misle da sam prešla preko toga. A nisam. Verovatno nikada ni neću.
Kao mala sam stavljala toplomer u radijator da ne bih išla sutradan u školu..
Nerviraju me ljudi koji broje koliko su popili u gradu i oni koji se hvale koliko su potrošili para!
Da mi bi doživjeti dan kada će mi se iskokati sve kokice ....!
Sve što mi na ovom svetu pričinjava sreću, daje nadu za život, čini najveću podršku, pre svega prijatelja pa onda nešto drugo, je moja žena. Imam 37 godina. Preživeo sam mnogo toga. Tri saobraćajne nesreće, treća je bila kobna. Izgubio sam obe noge. Moja supruga od 30 godina, tada je imala 24, i posle te nesreće ostala je uz mene. Ja sam joj predložio da se rastanemo, da potraži nekog uz koga se neće stideti, nekog sa kime može da prošeta, da se igra sa decom... bio sam očajan. Međutim ona se tada naljutila razvukla mi šamarčinu preko vilice, i rekla: "Još jednom čujem takvu glupost, letiš iz kuće!" Posle tog šamara, meni su suze krenule, nisam mogao da se suzdržim, plakao sam 2 sata kao kiša bez prestanka, držao sam je zagrljenu pored sebe svih 2 sata, nisam tada bio ni svestan kakvu osobu pored sebe imam!!! Posle te nesreće nakon godinu dana, hteo sam da joj se zahvalim i priredio iznenađenje, a to je bilo ponovno venčanje u drugoj državi! Uspeh je u tome, imamo četvoro dece!
Prosto se pitam hoću li ja ikad doživeti, da sedim u nekom finom restoranu, na romantičnoj večeri sa meni dragim bićem, uz vino i sveće... ples uz stari dobri evergrin, da sve prosto bude kao u snu, bar na jednu noć, ili ću celi život da se smucam po parkovima grickam semenke i pijem pivo iz limenke.
Ja imam 21 godinu, a moja najbolja prijateljica 42. Družimo se pet godina, i postali smo najbolji prijatelji. Neko misli da to nije normalno, ali ja mislim da je to sasvim ok. Jer boljeg prijatelja od nje nemam.
Kad sam bio mali zamišljao sam da letim u svemir. Ređao sam kockice po krevetu i zamišljao da su dugmići od svemirskog broda, a na jastuk sam stavljao majicu sa slikom svemira kao staklo ispred mene. Ponekad bih se tako i po ceo dan igrao.