Kad god putujem autobusom ili nekim drugim prevoznim sredstvom,imam trip da će jedino moj kofer negdje zalutati ,da će nestati...
Što volim kad lepoj devojci u prodavnici dovhatim nešto što ona ne može, jer je mala, uhh!
Обожавам кад не седнем на сунчану страну у бусу,него погодим ону праву у "хладовини". Ретко је,али се дешава.
Smuvao sam devojku koja je realno 5 liga iznad mene.
Sada se bojim da je ne izgubim jer imam osećaj da ona popunjava prazninu u meni.
Moju mlađu ćerku deca ismevaju u školi zato što nosi iste patike svakog dana, a ta ista deca su u sličnoj, ako ne i goroj situaciji... Učim je da to nije najbitnija stvar u životu, ali mi se čini da ne razume sve to, a i nema predstavu šta tek može da očekuje u životu od raznih iskompleksiranih idiota.
Ćelav sam, naizgled ološ, propalitet sa tetovažom, i postavljam se tako. Ali malo njih koji me vide znaju da sam ja pesnik,pisac, i da imam neviđen broj diploma koje se vezane za pisanje. Ljudima je srednje ime predrasuda...
Sami ja i devojka u kolima sedimo. Odvalim glupost kao po običaju i ona kako se nasmejala, tako naglas blago podrignula. Njoj je toliko neprijatno bilo, da je promenila 16 boja na licu i već otvorila vrata da pobegne napolje. Skupio sam vazduh, progutao ga i na silu naglas podrignuo, čisto da se ona nebi osećala glupo, da joj bude lakše. Nasmejala se, zagrlila me i zahvalila što sam joj se dobrovoljno pravio društvo u podrigivanju.
Najžešće mi je kad dođu neki gosti i kažu mi ''jao kako si porasla'', a jok biću zauvek mala -.-''
Kada sam kući, roditelji mi kažu, izadji malo napolje nemoj ceo dan gledati u taj kompjuter, a kad izađem, onda bude imaš li ti dete kuću.
Uvek kada vidim ljude na fakultetu koji su upravo odbranili diplomski, pitam se kada ću i ja već jednom da položim sve ispite, pa da i meni donesu cveće. Danas mi je drug poklonio ružu, moj omiljeni cvet i rekao da je to mali podsticaj da bolje učim.