Mnogo mi teško padaju rastanci, iako nikad ne zaplačem.
Uvek kad me u toku dana čeka neka velika obaveza, redovno pre izlaska iz kuće se obratim mojoj mački rečima "Pa da bole tebe uvo..." I teatralno odem.
Devojka mi se često duri i glavni razlog tome je NIŠTA.
Danas dok sam sa ćerkom bila u šetnji, ispred jednog izloga divila se lepoj haljini, nije tražila da joj kupim ali me pitala: "Mama jesmo li mi siromašni?" Čučnula sam pored nje, pogledala je u oči pa rekla: "Ne, mi nismo siromašni samo nemamo para, biti siromašan je stanje duha, biti bez para je prolazna stvar. Tome će te mama naučiti. Zagrli me, hajdemo ima lepših stvari od haljine zar ne!" Bila je srećno usvojena prva lekcija...
Prije desetak godina, vratila sam se kući iz grada u blago rečeno pripitom stanju, oko 4 ujutro. Mobitel mi se ugasio i naravno da sam tri puta krivi pin ukucala i zablokiram ga. E sad, kako je lijepo ponuđen, i s takvim stanjem mobitela, mogućnost SOS poziva, takva nenormalna nazovem, al zaista misleći da zovem službu za korisnike. Javi se čovjek, ja pozdravim kulturno i još se lijepo ispričam ako sam ga probudila i da imam veliki problem - tri puta sam krivi pin ukucala! Samo mi je rekao: "Gospođo,ovdje se prijavljuju hitni slučajevi,nesreće i slično." i spustio slušalicu.
Tad me nije bilo sramota,ali jeste ujutro i kad sam u novinama,nakon mjesec dana, pročitala članak o SOS pozivima i naveden primjer mog poziva kao najglupljeg mogućeg.
Kad sam bila mala, uvek kada bi mi mama kupila clips od sira u obliku kolutića, stavila bih ih na prste i tako bih ih jela.
Prijateljica i ja smo pričale s njenom bakom o seksu prije braka i ona je rekla: "Daj mu, nije sapun da se potroši".
Kad sam se ja rodio moja mam je rekla mom tati: "Dobio si sina." a on je odgovorio: "Dal je dečak ili devojčica?" Genije.
I dalje sam ubjeđena da snovi traju cijelu noć, a ne samo nekoliko sekundi...