Nekako, mnogo sam lepši samom sebi kada je u kupatilu polumrak.
Ne mogu da podnesem razmaženu decu, a moj bratanac je upravo jedno takvo dete. Svaki put imam ogromnu želju da ga udarim kada se ponaša bezobrazno. Njegovi roditelji ignorišu njegovu razmaženost i sve mu dopuštaju čim odglumi plač. Ja sam mu tetka i ja treba da ga puštam sve a ne roditelji. A kada poraste biće idiot i oni će za to biti krivi. Sreća, pa će za koji mesec dobiti brata i nadam se da će prestati tako da se ponaša. Nisam dobra tetka, znam.
Ljude sa imenima tipa Nadica ne mogu ozbiljno da shvatim.
Za svoj osamnesti rođendan, zamolila sam majku da mi napravi sarme! U sred leta, 15.jul. Znam koliko se namučila oko toga, pogotovo dok je našla kiseli kupis. Ali je napravila najbolje sarme u svom životu ( što je jako teško, jer pravi sarme za medalju). Mama hvala ti! Volim te!
Poruka svim mladima koji su siromašni i pate za parama. Ja imam 22 godine, imam svoj stan i svoje auto koje sam dobila od roditelja, ali ja nisam srećna i nemam mir. I sve bih to dala za opušten i srećan život. Tako da uživajte u pravim vrednostima života i znajte da ih cijenite jer ste bogatiji sto puta od mene.
Govorim mu da je glup, dosadan, da me smara, al ustvari obožavam sva njegova zadirkivanja i svu pažnju koju mi pruža.
Kada mi je tata umro, pre dve godine, otisli smo kod babe u stan da pokupimo neke tatine stvari i medju njima sam nasla sliku gde me je on nacrtao i to mi je nekako najdrazi poklon i uspomena na njega..
Svako moje uzbudjenje manifestuje crvenilo na grudima tako da po jačini crvenila znam koliko je bio dobar sex.
Moj tata nikada nije bio divan suprug, ali je zato oduvek divan tata. Sinoć je najiskrenije izjavio da je moja majka najbolja žena na svetu, da nijedna druga ne bi mogla da je zameni i da je rodila najbolju decu na svetu. Srce mi se steglo zbog moje namučene majke, a u isto vreme sam bila toliko srećna, nekako sam osetila kao da joj se tom rečenicom bar delićem iskupio za sve u životu, i zagrlila sam je najjače sto sam mogla. Obema su nam zasuzile oči. Ovo je bio jedan od retkih toliko emotivnih trenutaka u okviru naše porodice.
Jednom prilikom sam posle uspešno položenog usmenog ispita izlazila iz amfiteatra dok su ostali jos čekali, a neki polagali. Toliko sam bila pod stresom tog dana da sam jedva čekala da izađem iz te prostorije iako sam uspešno odradila ispit. Međutim, kada sam stigla do vrata, umesto da izađem onako sva srećna, ja sam zastala, pokucala na vrata onako baš glasno i čekala da mi neko odobri i kaže: "izvolite, udjite"... Ceo amfiteatar me je pogledao, a ja sam tek tada shvatila šta sam uradila. Nasmejala sam sve tamo prisutne pa čak i profesora, koji mi je dobacio: "Koleginice, slobodno izađite".