Na svakoj slici za licnu kartu ispadnem kao oni ljudi sa poternice
Pre oko godinu dana sitna svadja sa mojim najboljim drugom dovela je do toliko grubih reči da i danas dan plačem zbog toga. Nismo se razdvajali pre toga a on nije znao koliko sam ga volela. Ponizio me je tad kao niko, nazvao me droljom i najvećim gubitnikom jer nisam zaista imala nikog na ovom svetu sem njega, porodica me je napustila pre mnogo vremena ni sama ne znam zašto i nakon toga otišao u nemacku odakle više nikad nije dosao. Saznala sam pre neki dan da dolazi i da zeli da se vidi samnom. Ne znam da li da pristanem.
Mama hoće da me vodi kod ginekologa, a misli da sam nevina..-.- šlogiraće se...
Kada izađem na piće sa devojkom koja je u boljem materijalnom položaju od mene, ne osećam potrebu da joj platim piće.
Zar, svako ko putuje, na fejsu mora objaviti pesmu ''Tropski bar''. Dovoljno je što nas ubijate i sa lokacijama. Uredu je.
Nemam nikakvog poštovanja prema ljudima koji su otišli u inostranstvo da rade. Ne mislim da su izdajice, ali da su u neku ruku kukavice, to svakako. Najlakše je stopiti se sa prosekom i utopiti se u ovo sivilo, ali je odlazak u tuđinu, kako bi radio za stranca, čin očajnika ili samoživnika. Ako ti se ne sviđa kako funkcioniše društvo, probaj da promeniš nešto. Odlazak nije lak, ali je odustajanje od borbe za tvoje mesto u tvojoj zemlji zapravo predaja. Srce me boli kada vidim kako mi grad u kojem sam se rodio i odrastao propada. Još više me boli način razmišljanja mojih drugova i sugradjana, koji jedini izlaz vide u odlasku sa strane. Nemce, Švajcarce, Austrijance... ću uvek poštovati jer su sami stvorili društvo i sistem koji omogućava našim ljudima da tamo rade, borili su se za svoju zemlju, nisu bežali u tuđinu!
Do pre neku godinu bio sam krupniji dosta nego što sam sada. Dve omanje drugarice su htele da uđu u moju jaknu obe i zakopčaju se. Zima, -20 i kusur. Uđu one u jaknu, zakopčaju ali da izađu i da se raskopčaju teoretske šanse nema. Reko ajmo do mene kući, pa ćemo tamo da smislimo nešto. Kako smo ulazili na vratima se stvori ćale koji je čuo galamu. Reko ćale, vodim ti snajke, neraspakovane.
Kada sam imao 10-11 godina bio sam kod sestre u gostima na 10 dana u Beogradu, a za to vreme je na tv-u išla španska serija Soledad. Prikazivali su poslednju epizodu u kojoj su Soledad i njen momak morali da se rastanu jer je on dobio posao negde u Americi, a ona je bila primorana da ostane u Meksiku. To je bio toliko tužan trenutak da sam ja počeo da plačem, a bas tada je kroz sobu prolazila moja sestra i upitala me šta mi je, a ja sam, od tolike sramote, rekao da mi nedostaju mama i tata. Sutra dan me je poslala kući iako je meni tamo bilo odlično!
Moj brat je mesečar. Jedne noći ustajem ja da prezalogajim nešto, ulazim u trpezariju, a njemu vire noge ispod stola. Kad sam upalio svetlo on pruži ruku i kaže: "Okasti, trinest".