Otac nas je napustio pre 5-6 godina i ne znamo sta je sa njim. Cesto se pitam sto mu je to sve trebalo i gde je on sada. Jeste da sve pomislim u sebi, jer su mama i brat zabranili da se o tome prica u kuci, jednostavno umro je za njih. Za mene nije, ali o tome ne pricam ni ja.
Imala sam potrebu da se nekome ispovedim, pa sam to uradila ovde.
U mojoj porodici se samo ja javljam na fiksni telefon jer me užasno nervira kada zvoni, a sve ostale boli uvo i prave se ludi.
Uvek kad se vratim s moram trudim se da se što ređe kupam kako bi mi boja što duže ostala.
Pitanje u testu iz matematike za prvi razred je glasilo: ''Ako imas 5 kuna, a sladoled košta 7 kn, koliko ti kuna fali da bi ga mogao kupiti?'' Moj bratić je odgovorio da ti ne treba ništa jer možeš kupiti rumenka za 3 kune :D
Najbolji drug igra kladionicu već dugo vremena, nikad nije dobio veliki iznos, ali i ove male bi podijelio sa mnom. Juče sam otišla s njim u kladionicu i iz čiste zaj*bancije uzela sam i ja da popunim tiket. Pomogao mi je oko toga ali mene kladionica stvarno ne zanima pa sam i svoj tiket dala njemu, nisam zapamtila čak ni koje utakmice sam odabrala. Uglavnom, sinoć me zvao da mi kaže da sam dobila 150 maraka, a da je on profulao oba tiketa. Danas sam mu dala pola od tog iznosa jer sam shvatila koliko je zapravo dobar drug i čovjek, mogao je da kaže da je to njegov tiket jer ja stvarno ništa nisam zapamtila ali nije. Koja drugarčina.
Na polaganju vožnje sam pao jer sam otkinuo menjač... Inače sam vozio Golfa 2..
Mrzim kad kažem nekom nešto ironično, a on ne skonta. Tad ja ispadnem glup, pa ga moram pitat' jel čuo za ironiju.