Nekad tako idem ulicom i setim se nečeg smešnog i počnem da se smejem ko idiot i svi prolaznici me gledaju, a meni jos smešnije kad zamislim sebe kako se smejem.
Najveća trauma iz detinjstva, koje se sećam kao da je juče bila, je kad moj mlađi burazer (tada je imao 2 god) igrajući se sa mnom dobije napad i mama ga brzo uzme u ruke i kaže mi trči po pumpicu. Sa 5 godina sam trčala najbrže u životu.
Pomagao sam porodici jedne prijateljice tako što sam čuvao njihovog psa sedmicu dana dok su bili na odmoru. Svaki dan bih malo "njuškao" po kući. Našao sam dnevnik moje prijateljice, pročitao ga i koristio dobijene informacije kako bi me zavoljela. Ona je sada moja žena.
Kad mi devojke po bulevaru nude flajere ja pitam
" a što sama ne baciš? "
Kada se setim bivše, pustim brzu muziku da mi povrati muškost.
Moj tata, koji je napunio 52. god, jučer je došao na ideju da igramo čovječe ne ljuti se. I svi smo pristali, nakon par trenutaka, majka i otac su se toliko zaigrali da su čak onako ko dijeca posvađali, zato što su ih srušili. Onda sam shvatila, da su oni i dalje zapravo dijeca u duši!
Radim kao volonter u jednom domu za decu bez roditeljskog staranja. Deca su divna, poslušna i najteže mi pada kada me pitaju da ih vodim kući. :(
Moja najbolja prijateljica se seli u drugi grad. Napisala sam joj pismo. Na koverti piše da otvori kad joj bude najteže, jer želim da zna da sam uvijek uz nju. U koverti se nalazi zajednička slika, papir na kojem su ispisani naši nezaborani trenuci i paloma da obriše suze nakon čitanja... Ujutro se rastajemo, biće teško...
Imo sam običaj ko mali, da uzmem komad sira trapista i da ga počnem grickati sitno pretvarajući se da sam miš, Jerry.