Neki dan stojim ispred škole i dolazi čovek koji je inače malo poremećen i pokušava da nam proda neke loptice, u jednom trenutku pokazuje prstom na mog druga i pita mene i drugaricu ko je on i kaže da mu je poznat, reče drugarica ime momka i deda reče da mu je to unuk, znači mog druga je bila sramota da ga pozdravi zato što je bolestan, žalosno. Toliko mi je bilo žao da sam se odmakla i pustila suzu. Čak sam videla da je i taj deda zaplakao.
Kad sam bio mali pevao sam " noćas sam sanjao mene i madonu u staklenim kondomu....belu smešnu...." I keva me je uvek ućutkavala, nije mi bilo jasno zašto..
Kad god slučajno dodirnem curu koja sjedi do mene u autobusu bude me sramota, jer može da pomisli da namjerno pružam ruku ka njoj, da sam neki neiživljeni jadnik. Zato kad sjednem pored cure trudim se da se što više odmaknem, što takođe mogu da pogrešno skontaju.
Imam sestru bliznakinju. Kada je kao mala išla u Pariz sa folklorom tata joj je izvadio pasoš. Godinu dana kasnije kada sam ja trebala da idem u Grčku tata je predložio da uzmem sestrin pasoš. Naravno ladno sam prešla granicu sa setrinim pasošem. Ime nije niko ni gledao slika je bila očigledna.
Dečko mi je jednom davno rekao za svoju listu stvari koju želi da ispuni pre nego što umre. Dok god smo zajedno, planiram da za svaki njegov rođendan precrtamo po jednu stvar sa liste.
Od kad znam za sebe roditelji su mi branili da se bavim muzikom, govorili su da je puno bolje biti advokat, bankar, doktor, sve do trenutka kada sam na bratovljevoj svadbi pred 500 gostiju uzeo mikrofon i gitaru i pokazao šta znam. Svi su zanemeli, cela porodica je pevala, svi su aplaudirali, bilo je prelepo. Nikada se lepše u životu nisam osećao. Konačno sam dobio priznanje od svih i evo od tada, skoro 5 godina se uspešno bavim muzikom.
Mom mužu i meni se jednom desilo nešto uvrnuto i smešno. Toliko smo se zaneli pri vođenju ljubavi da je kondom jednostavno "nestao"! Nismo znali da li je ostao negde u meni (što je možda najlogičnije), i pomalo smo sumnjali da ga je naš pas odneo ili ne daj Bože pojeo (jer smo sve pretražili i nismo ga našli, a pas se motao u sobi!). Ujutru smo pomno posmatrali kako kaki, ali ništa. Čitavih 24h sam probdela na ivici nerava jer mi je bilo glupo da odem kog ginekologa, šta da mu kažem? Samo sam zamišljala razgovor koji doktori vode međusobno nakon radnog vremena: "Zamisli, bila danas jedna žena koja je utripovala da joj se zaglavio kondom, a u stvari se ispostavilo da ga je njen pas pojeo".
4-ta godina fakulteta, ja i kolega nismo neki studenti, slabo idemo na predavanja i vežbe, sve ostale kolege i koleginice redovni/ne, i par dana pred ispit, taj kolega i ja odemo na jedne konsultacije i nadoknadimo ceo semestar vežbi, razvalili - 60 bodova od 60, a ostalima krivo. Nije mi bilo drago što je njima bilo krivo, nego mi nije jasno zbog čega im je uopste krivo?! Da li je neko bolji ili gori od mene, meni uopste nije bitno.
Često se sjetim kad sam bila skroz mala djevojčica i kad smo se u mojoj ulici po cijele dane igrali plana, skrivača, lopova i pandura, ledene babe, graničara... ili smo samo sjedili ispred odavno maknutog košarkaškog koša i razmišljali o tome kako je biti velik, sigurno najbolja stvar koja ti se može dogoditi jer si možeš kupovat tisuće Mars i Snickers čokoladica, a da za to ne moraš tražiti dopuštenje mame i tate. Mislili smo kako je super imati svoje novce koje možeš trošiti na bilo šta ili kako je odlično kad smiješ ostati budan do ponoći čak i kad se ne čeka Nova godina. Tada smo mislili kako su to najveći problemi koje netko može imati. Fali mi to vrijeme...