Ušao sam u poslastičarnicu i naručio porciju sladoleda i kada me je pitala od čega želim ja sam mahinalno rekao "kečap, pavlaku, majonez ..."
Najviše mrzim kad se 'napijem' i onda šaljem poruke pojedinim ljudima i sutradan me je stid da ih pogledam u lice.
Obožavam emociju koja me obuzme kada znam da treba da putujem negde i taj "jedva čekam" osećaj mi je jedan od najlepših.
Kada sam imala 13 god, brat kojeg sam najviše volela na svetu, umro je od leukemije. Nakon njegove smrti i pogoršanog stanja u porodici (tata počeo da pije, svađali se i krivili jedno drugo, da vrše pritisak na mene da u svemu budem savršena) ja sam počela da gladujem, jer sam mislila ako mogu to da kontrolišem mogu sve. Sa 14 god dijagnostikovana mi je anoreksija i bulimija, na 170 cm, imala sam 36 kg. Kada god sam išla u bolnicu, moji su govorili da sam anemična i da sam i zbog toga tako mršava. Nikada niko nije saznao istinu, čak ni moje drugarice. Niko. Stideli su se. Sa 18 god,uz moj veliki trud, ja sam se izlečila. 3 godine sam bila savršeno dobro. Sada, već 4 god živim u Bg, studiram psihologiju(ironije li). Prosek 9,3. Imam 22 god i zadnjih 10 meseci se lečim od teške depresije i anksioznosti. Ponekad, život je pakao. Niko ne zna. Čak ni moji. Dovoljno su patili. Kolege sa faxa, proglasile su me za najsrećniju i najzabavniju osobu na faxu. Jer sam uvek sam nasmejana. Samo ja znam kako mi je kad ostanem u 4 zida.
Često padam u depresiju, razmišljajući o tome da sam samo mali, nebitni mehurić u svemiru.
Imam osjećaj da sam inteligentniji nego većina ljudi. Krivo mi bude kada na faxu ostali imaju više informacija nego ja.
Svaki put kad upalim tv, moram da prebacim sve kanale koje imam, jer uvek imam trip da na nekom kanalu puštaju nešto bolje od ovog na prethodnom.
Roditelji su u braku nešto manje od dvije decenije. Prije 3 dana smo krečili kucu, ja sam među tatinim kutijama našla pismo, prepisujem: ''Milane, svjesni smo kako stoje stvari. Ne krivi me što odlazim, nego čuvaj uspomenu na mene, da ne zamrem i u tvojim mislima. Ja ništa nisam mogla da spriječim, a ono što bi mi željeli je daleko od istine. Ne poredi druge žene sa mnom, ne zaboravljaj naše planove, za tobom Milane život ostaje, ja sam samo prazan list papira. Želim ti dobru i lijepu ženu, mnogo djece, mnogo planova, mnogo ljubavi. Čuvaj živce, čuvaj zdravlje, čuvaj suze, čuvaj uspomene... Volim te zauvijek, Marina... oktobar 1984, Sarajevo.'' Žalosno je to što je moja majka Senka, udata za njega od 1994, a ja sam dobila ime Marina.... šta sad, da li reći, da li ćutati....
Kad pitam sestru gde je neka stvar, ako krene da traži sa mnom, znam da je ona uzela.