Imam 21 godinu i nevina sam. Važim za jednu od najlepših devojaka na svom fakultetu; studiram medicinu. Momci koje upoznajem ili mi kažu da sam previše dobra, te ne žele da me povrede ili neki žele da me iskoriste za jednu noć zabave. Ja tvrdoglavo čekam ovog pravog, ali se plašim da sam poverovala u bajke. Mrzim ovaj osećaj usamljenosti.
Upisala sam fakultet, presrećna sam, al nemam s kim to da proslavim..
Kad nisam našminkana ljudi me pitaju - šta ti je , jesi bolesna ?
Mucam od 7-me godine. I pored toga ubrzo zavrsavam jako težak fakultet, imam/imao sam najbolje i neke od najljepših djevojaka u gradu, dosta zarađujem iako sam iz siromašne porodice. Ljudi ne znaju koliko je teško. Bukvalno pola svakog dana borim se da obuzdam govor, prije svakog ispita, sastanka, izlaska. Prije svake riječi razmišljam o svom disanju i kontrolišem ga, naučio sam po 5 zamjenskih riječi za moguću riječ. Ali i dalje ima trenutaka kada se pred ljudima propisno obrukam, ponekad je bolno. Mislim da me baš to mucanje ojačalo i naučilo da budem borac, mada bih volio, i svakog dana se molim Bogu da ono potpuno nestane. :)
Mama mi je ispričala da me je jednom kada sam bila beba ostavila samu sa tatom na dva sata, i kada se vratila zatekla oca u sobi a mene na terasi, na šta je moj otac odgovorio, upiškila se pa sam je izbacio da mi ne smrdi u sobi.
Kad šetam gradom sama, istripujem da sam poznata ličnost i da me svi gledaju.
Nikad nisam razumio šta djevojke vide na muškim guzicama. Upravo sam se okupao, stao pred ogledalo, gledam je i ne vidim ništa.
I posle kažu 'Kriva ti kičma'.
-Pa naravno da mi je kriva kad se po ceo dan krijem od profesora da me ne prozove.
Kao mala, kada bi se završila školska godina uzimala sam svoje sveske, štiklirala svaki zadataki i ocjenjivala sa 5.
Uvek me je zanimalo pre koliko su godina moji baba i deda poslednji put spavali.