Namerno ostavim svog dvogodišnjeg sina što duže u vrtiću preko dana. Previše je energičan i tvrdoglav i naporan...:(
Kad sam bila mala, mislila sam da se tv program nastavlja tamo gde je "stao" kad je nestalo struje...
Moji roditelji su podigli kredit da bi mi platili studije. Tokom prve godine držala sam crveni račun za struju u knjigama iz kojih sam spremala ispite. Kad god sam osetila umor izvlačila sam račun, stavljala ga pored sebe i nastavljala dalje. I moja najveća sreća kada sam saznala da sam diplomirala kao student generacije se sastojala baš u tome što to mogu da kažem njima i bratu.
Kad sam bila u vrtiću, klinci mi nisu verovali da mi se mama zove Jagoda.
Kad mi stigne poruka kasno u noć, uvek pomislim da mi se neki od bivših napio pa onako emotivan setio da se javi. Obično to bude ili račun za telefon ili da je neko koga sam zvala opet dostupan.
Koji sam ja peh, kad god odigram kladionicu, obavezno moram pasti prvi par koji počinje. Onda iz žala za izgubljenim parama, čekam ostale rezultate da vidim jesam li barem bio blizu.
Bila sam mala... Sećam se padala je jaka kiša, nevreme, stajala sam pored prozora i čujem mamu kako kaže "sada ce početi da pada grad..." A ja onako uplašena, gledam i čekam kada će zgrade početi da se ruše...
Želim da mi pridje neko nepoznat i da mu ispričam ceo svoj život... Onako da budem sjeban uz cigaru i neku žestinu.
Kad sam ljuta na dečka, stavim sjaj na usne ili karmin i to mu je znak da ne sme da me poljubi.