Mama, volim te! Hvala ti što razumeš svaki naš neuspeh, što nam tad nikada nisi dodatno otežavala, već bila utočište u kom crpimo snagu da nastavimo dalje, što ti je sve manje bitno u odnosu na naše zdravlje, što si ostavila tatu kako mi ne bi slušali svadje, i bili srećni, a naučila da istog tog oca poštujemo, cenimo i volimo... Od nule si krenula, bez ičije pomoći, a stvorila nam sve! Srećni smo, hvala ti!
Moj deda je umro na početku moje košarkaške karijere. Mnogo je voleo sport, i mnogo mi je žao što nije video sve moje uspehe. Inače, ja sam igrao u ekipi koja je osvojila SP 2002. u Indijanopolisu.
Sjećam se da sam kao mali, kad god bi me mama poslala po hljeb u prodavnicu, vraćao se kući sa hljebom, ali bez okrajka kojeg sam uvijek jeo na putu do kuće :)
Sama sebi sam najlepša ujutru kad se probudim, oči mi tada imaju neki poseban sjaj, usne mi deluju najpunije, lice mi deluje najčistije, a kosa najbolje nameštena...nemam pojma šta se desi poslepodne sa svim tim.
Kada sam bila mala išla sam u zoo vrt, videla sam tigra i vikala sam tata, tata vidi ga šveps.
U drugom srednje imao sam jednog po malo izlapelog profesora, bio je pred penziju. Mrzelo me da učim njegov predmet pa sam se dosetio da stavim jednu slušalicu u uvo, a drugar preko telefona da mi prosleđuje odgovore koje profesor postavlja. Od tog dana niko više nije učio taj predmet i niko nije imao manje od četvorke. Danas kada sam završio školu, žao mi je profesora, žao mi je drugova, žao mi je sebe, jer ništa nismo naučili od tako dobrog i iskusnog profesora.
Dok sam bio mlađi uzrečica mi je bila "razumeš". Na sred časa profesorka pita šta je to ispalo i ja odgovorio "pala sveska, razumeš", svi patos.
Vjerili smo se 2011. godine posle 3 godine veze. On je bio sve ono što sam željela. Nikad u životu nisam bila srećnija. 3 mjeseca nakon naše vjeridbe, saznala sam da sam trudna. Ne zna se ko je bio srećniji, on ili ja. Planirali smo veliku i srećnu porodicu ispunjenu ljubavlju, sve do 2012. kada je poginuo, udario ga je vozač u pijanom stanju i poginuo je na licu mjesta. Taj period je bio jako težak, mučan, bolan, užasan, najgori u mom životu. Svi naši snova, maštanja, nadanja, borbe...sve je to palo u vodu zbog nečije nepažnje. I dan danas boli, i dan danas mrzim što se ovo baš njemu desilo, što se ovo nama desilo. Sad mi je ostalo samo sjećanje, samo divne uspomene na ono što smo imali i naravno, naš mali sinčić, koji je preslikan otac, na šta sam veoma ponosna. Bio je milion situacija kad sam htjela da odustanem, ali znam da to on ne bi htjeo, pa sam nastavljala da se borim. A on je ostao prva i jedina stvar na koju pomislim kad legnem i kad se probudim.
Četri godine srednje škole sam preživjela samo zato jer sam bila zaljubljena k'o stoka u druga iz razreda. Svako jutro sam ustajala sat vremena ranije, samo da bih se sredila, popila kafu, razbudila i izgledala odmorno. Zlo. A nikad mu ništa nisam rekla...
Kad sam bila mala, mama bi me stavila u hodalicu i vezala za stub.