Mislim da sam uspela da promenim svog dečka. Imao je hiljadu i jednu (jedino mu je broj bio bitan), menjao ih kao čarape, sada je sa mnom već godinu dana, prva sam koja je upoznala njegove roditelje i ponosna sam na sebe! Ali, ipak, ponekad se plašim da se ne vrati starim navikama. Nadam se da ljudi mogu da se promene, ali stvarno.
Dok sam jurila obrazovanje, posao i novac, izgubila sam sve bitno u životu i osećam se tako prazno...
Kad sam bila mala zvala sam na telefon nepoznate brojeve i kad se neko javi rekla bih: gori gori! Kad pitaju šta, ja kažem: pita u rerni!
Posle dve godine mirovanja, bez ikakve aktivnosti, ponovo sam se vratio na treniranje košarke. Kolena su izlečena, a ja nikada srećniji. Ne bavim se profesionalno time, ali to nema nikakve veze, ljubav prema sportu je nešto što nikada ne prestaje !
Kada zalupim vrata, namerno, iz sve snage, uvek mi bude izgovor da je promaja u kući i da su se vrata sama zatvorila.
Poruku koju mi je poslao dečko koji mi se sviđa sam skontala tek nakon 7 dana i pošto je već prošlo dosta vremena, nisam mu odgovorila (bilo mi glupo). Danas me izbrisao iz prijatelja. Ne znam je li smiješno ili žalosno.
Majka mi je prelepa žena, al je zato otac ružan za desetku. Sva sreća pa mi kažu da ličim na nju.