Kad sam bila mala moji roditelji su puno radili i retko bili kod kuće. Mislila sam da oni imaju još dece osim mene i moje sestre, i da lažu kako idu na posao, već idu da se staraju o njima. Kad god bi došli sa 'posla' bila sam ljuta na njih, a oni nemaju pojma zašto.
Udala sam se pre par meseci i imam divan odnos sa mužem, kao i sa njegovom porodicom. Medjutim...moj muž ima mlađeg brata koji će ove godine krenuti na fakultet u gradu u kojem živimo. Njegovi su došli na ideju da je najbolje da živimo svi zajedno, da ne bi ,,bacali'' novac na stanarinu. Moj muž nije ništa komentarisao povodom toga. Ne mogu reći da ga ne shvatam ali...to me je bacilo u očaj, jer svesna sam da će to promeniti naš odnos iz korena. Neću imati slobodu koju sam imala pre, nas dvoje nećemo moći da se ponašamo kao pre, a to sve bi trebalo da traje najmanje 3-4 godine. Taj dečko mi je veoma drag,ne smeta mi da dodje kod nas i da ostane 10-ak dana (kao sto se već desavalo,i videla sam kako izgleda,po citav dan gledaju tv,pricaju..),ali opet,ziveti pod istim krovom u dvosobnom stanu je nesto sasvim drugo.Prosto ne znam šta da radim, ne želim da se sukobljavam sa njegovima, jer zaista su dragi ljudi, samo jednostavno ne razmišljaju kako će to sve delovati na naš brak...sa druge strane, razmišljam da li sam uopšte dobra osoba, čim mogu da pomislim ovako nešto....baš se loše osećam i stalno ,,vrtim film'' u svojoj glavi,ne bih li došla do nekog zaključka ili rešenja.
Juče me pozvao komšija da sedimo na njegovoj terasi i gledamo kako kiša pada... Opušten razgovor je prerastao u ispovest čoveka o teškoj situaciji u kojoj se našao pred svršen čin, kiša je stala, a onda je on počeo da plače. Pokušao sam i mislim da sam uspeo da ga utešim donekle ali po povratku kući i mene su te suze stigle... ne znam šta mi bi...
Jednom sam jela makarone za ručak i kinula, makarona mi je izletela kroz nos...
Mrzim kada mi neko od mojih drugova okrene leđa dok stojimo u klubu.
Када играм нешто са девојком и ако победим успе да ме убеди да сам изгубио.
Imam običaj da barem jednom nedeljno dođem do Dunava, zapalim cigaru, iako ne pušim, i razmišljam, nekako pored vode jasnije razumem neke stavri.
Svi misle da sam realistična, strašno "kul" , ponekad čak i cinična, a ja ustvari samo želim da volim i da mene neko voli, ali sam prevelika kukavica da to i priznam.
Kao mali sam pipkao dugmad na jastuku dok ne zaspim. I dan danas to radim.
Ništa ne može da me usreći više nego kad jedem kobasicu i ne naiđem na ono belo što ne može da se sažvaće.