Studiram u drugom gradu i veoma retko idem kući. Nekad me tako grize savest sto se češće ne viđam sa mojima, jer će možda nekad biti kasno i žaliću što nisam više vremena provodila sa njima.
Bila sam prisutna kada je moja ujna učila svoje dete u 1. razredu sabiranje. Posle silnog objašnjavanja udarila joj je takav šamar da me je ostavila bez teksta. Sledeći vikend je moja mala seka provela kod mene, i uspela sam da je naučim sabiranje, oduzimanje, ali i tablicu množenja. Ujnu sam ostavila bez teksta kada sam joj vratila dete koje je naučilo i više nego što treba. Mala je sada u 4. razredu, i tu smo negde oko Pitagorine teoreme, mislim da je kapira, a isto tako mislim da će biti izuzetan matematičar, i da je to baš zanima :) Prosto, batine nisu rešenje za sve!
Nekidan sjedim u kafiću i prilazi mi klinac prosijak, kaže mi da nema para, da teško živi i tako to, standardna priča... i na kraju traži da mu dam za picu da jede. Meni bilo žao, izvadim par maraka, reko evo ti, uze on to, kad izvadi baraba iz džepa šake pune siće, nasmija se i reče "uuu jesam te za*ebo" i pobježe :O
Tako mi treba da odem iz ovog malog mesta u kom živim, u kom svi znaju o tebi više nego ti sam...
Večito imam problem na moru da se popnem na dušek, traje to uvek nekih pola sata.
Roditelji su uložili sve što imaju da bih krenuo na fakultet. Plašim se da ih ne razočaram.
Kada sam imala 5-6 godina mama i ja smo krenule busem do kuće (prije smo uvek išli autom). Unutra je bila gužva, te je mama jedva pronašla prazno mjesto da sjednem. Na prvoj stanici bus se zaustavio i ušlo je puno ljudi te jedan stari djed. Ugledao je kako sjedim pa je rekao ''Ova slatka djevojčica će meni ustupiti mjesto, je li tako?'', a ja sam drsko odgovorila ''Neću, stari, snađi se sam''. :)