Otac nas je napustio pre 5-6 godina i ne znamo sta je sa njim. Cesto se pitam sto mu je to sve trebalo i gde je on sada. Jeste da sve pomislim u sebi, jer su mama i brat zabranili da se o tome prica u kuci, jednostavno umro je za njih. Za mene nije, ali o tome ne pricam ni ja.
Imala sam potrebu da se nekome ispovedim, pa sam to uradila ovde.
Jedva čekam uveče da deca legnu da spavaju, muž na poslu a ja drmnem veliko pivo i gledam serije.
Idu mi na neku stvar attention seeking whores na Facebooku koji postavljaju statuse koji mame pitanja, tipa: "Desila mi se divna stvar danas!" ili "Strašno, ovo je neverovatno!" i kada ih tako na statusu pitaš o čemu se radi, glume da su zaostali i odgovaraju kako ne mogu da kažu, nije za javnost i sl.
Poseban krug pakla za takve, nabijem ih na kuki!
Sestra treba da mi se porodi svaki dan. Iako željno iščekujem taj dan, znam da će me slomiti što nisam u mogućnosti da budem sa njom, da joj se nađem pri ruci i da upoznam našu malu curicu. Ponekad kilometri tako jako znaju da zabole...
Muško sam i najviše mrzim na devojci da vidim iskrzanu kosu i nesređene obrve.
Moja majka drži u kući toliko sobnog cveća da imam utisak da živim u džungli. I onda se u inat ponašam kao Tarzan, urlam i derem se na sve strane. A ponekad šetam po kući samo u šorcu, da bi bilo upečatljivije.
Koliko god me mrzelo da uradim nešto i poželim da prepustim to nekom drugom, vidim da bih ja to uradila mnogo bolje, pa se ipak latim posla.
Nema tog filma, serije, da sam pogledao sa devojkom kući, a da deset minuta od početka nismo stavili pauzu da bi se povatali
Uveče kad bih ostao poslednji budan i iznenada čuo neki zvuk, uvek bih pomíslio da je neki lopov í razmišljao kojim predmetom da ga napadnem kad uđe u moju sobu.