Zaljubio sam se i napisao jednoj devojci 15 pesama. Na razne načine sam joj davao da ih pročita. Preporučila mi je jedan književni konkurs. Poslao sam ih... ona i dalje ništa ne shvata.
Kada sam spavala prvi put sa dečkom, nosila sam Hello Kitty gaće...
Kada mi neko prvi put pošalje poruku, prvo na šta obratim pažnju je da li stavlja razmak posle zareza.
Kad sam bila mala, mislila sam da se svaki dan mora ići u prodavnicu. :)
Kad sam bio mali iznosio sam pred televizor ono što prikazuju na reklami. :)
Bio sam na moru sa devojkom i još par ortaka i jedna devojka (~25god) je ozbiljno počela da se davi, ko zna šta je bilo, onesvestila se na kraju ali sam je izvukao nekako (nisam baš neki spasilac). Prvo sam masirao srce jedno 10 sec ne gledajući gde je moja devojka, a zatim joj dao veštačko disanje i povratila je vodu, a zatim i boju, bila je bleda kao krpa. Kada sam se okrenuo, video sam da je moja devojka otišla i čekala me je u sobi ljuta jer sam navodno stavio ruke, a zatim i svoja usta na tu devojku. Nisam rekao devojci koju sam spasio, a nisam se ni pomirio sa svojom devojkom. Mislio sam da će se to svideti mojoj devojci, a ne da će me osuditi. Bilo mi je prirodno sve što sam uradio, pogotovo jer je bilo veče i nije bilo drugih ljudi na plaži. Osećao sam se u isto vreme i kao heroj i kao teška stoka, odvratan osećaj.
Kad sam bila mala baba me je nervirala u autobusu jer mi je pričala kako treba da se ponašam i ja sam joj rekla: "baba baba smrdi ti iz usta."
Nikad mi nije jasno kad rade istraživanja, one ankete, javna mjenja i procente, tandara mandara i sve to, kako nikad mene ne pitaju?!?
Pre par godina sam imala malu maturu i tačno se sećam scene, idem sa mamom da kupimo štikle i ja obula neke koje mi se sviđaju. Pored mene su isto bilo neke devojke i moja mama krene da se dere : 'Pobogu dete, gde ćeš ti te štikle vidi kolike su, u životu nisi stala na štikle, slomićeš se.' Mene blam pojeo svi me gledaju i šapnem : 'Jesam obula'. Tek ona : 'Gde do wc-a u kući i to moje štiklice'. Uvek se setim toga pre nego što izađem.
Šest godina sreće, godina tuge. Novi stan, skoro novi život. Video sam je samo u par navrata slučajno za godinu dana. Juče ležim i uživam. Neko zvoni na vrata, pogledam kad ono ljubav mog života stoji ispred sa gomilom papira. Dilema, da li uopšte otvoriti posle svega. Otvaram vrata, ona podiže pogled i u trenutku je prebledela. Shvatio sam odmah da popisuje stanovništvo i da se uopšte nije nadala da ću baš ja otvoriti vrata. Ćutanje minutu/dve, pita me može li da obavi svoj posao, naravno, pustam je na uđe u stan. Pitao sam je samo hoće li sama ili joj treba pomoć, naravno ništa me nije pitala osim jednog pitanja: "Da li živim u vanbračnoj zajednici"?! Odgovorio sam: "Nekad". Ustaje i odlazi, oči pune suza... Zatvaram vrata, naslanjam se na zid i tu provodim neko vreme, provirujući ponekad u nadi da ću je videti još jednom. Kakav šok, ni posle 12 sati ne dolazim sebi, ne izlazi mi iz glave. Katastrofa!