Svaka profilna slika na fejsbuku mi je obrađena u fotošopu!
Imati majku je nešto predivno. Svaki put kad sam joj išao bio sam tako sretan jer sam znao da me čeka. Nažalost nje više nema, sve mi nedostaje. Njeni osmijesi, zagrljaji, 20 poljubaca u sekundi, kad mi kaže da sam narastao, kad me pita imam li curu, ama baš sve. Volio bi da je sad mogu nazvati i reći našao sam posebnu curu i mnogo je volim, ali ti si i dalje moj No.1. Volio bi da se to može ponoviti, da joj opet mogu reći koliko je volim. Možda mi je teško, jer na dan kad sam rekao da ću joj doći, nakon nekoliko sati ona je preminula. Proslo je 11 mjeseci, a ja još nisam bio na mjestu gdje je živjela... Kad odem zaplakat ću, jer sam se naviknuo još od malena da stoji na pragu kuće i maše mi dok odlazim, u tom trenutku ću..ću..ne znam šta ću.. :(((
Čuveni medved iz spota ''Čke beogradske'' je moj dečko.
Kada smo išli na more svratili smo u jednu prodavnicu u CG. Bilo je jutro, prodavnica je bila otključana i nije bilo nikoga u njoj. Uzeli smo kilo banana, nekoliko breskvi i sok i ostavili smo novac na kasi koliko je trebalo. Poštenost na prvom mestu !
Stalno na ulici izvlacim gaće iz dupeta kad mislim da "niko ne gleda".
Tata, mama i ja smo, sve troje, završili Pravni fakultet. Tata i mama su pre 5 godina ostali bez posla, a ja ga nikad nisam ni dobila, otkako sam diplomirala. Živimo u iznajmljenom stanu, otkako smo izbegli iz Sarajeva i sad mama i ja šijemo po porudžbini, a tata radi na građevini i jedva nam bude za kiriju, struju i vodu. Juče sam prodala poslednji komad nakita, koji smo imali, prsten od belog zlata, koji sam dobila za 18-ti, da bismo imali nešto novca. Ali, sinoć, kad smo razmišljali šta nam sve nedostaje i šta nam sve treba, samo smo se izljubili, zagrlili i ostali tako zagrljeni jedno 10 minuta. Shvatili smo da nam ništa ne treba, dok smo zajedno i dok se volimo. Uprkos svemu, kad god izađemo na ulicu, nasmejani smo; kad god nas neko pita kako smo, kažemo ''Dobro!'' i niko ne zna kako teško živimo. Ali, volim ih najviše na svetu, sve bih dala za njih i oni za mene i samo to je važno!
Priču, koja je na mene ostavila najveći utisak, mi je ispričao drug, kako su se uzeli njegovi roditelji.
Bili su na nekoj svadbi gde su se prvi put u životu sreli, ceo dan su proveli zajdeno pričacujući o svakodnevnim temama, poslu i slično. (nisu se ni jednog trenutka pobljubili niti zagrlili). Kada se slavlje privelo kraju on ju je pitao da je prebaci kolima. Ona je rekla kako nema potrebe jer ne živi daleko, ali on ju je ipak ubedio jer je bilo prilično kasno. I kada su stigli ispred njene kuće ona mu se zahvalila i krenula da izađe, a on njoj iz čista mira: Sjedi da te pitam još nešto, hoćeš li da se udaš za mene ili nećeš? Ako hoćeš hoćeš, ako nećeš izađi iz kola kao što si i krenula. Ona ostala bez teksa, i rekla "e hoću, baš da te vidim" :D
Evo ih i danas srećni, uživaju u životu...
Ponekad me je malo sramota od njega kad počne da igra, kad to radi kao Šanta Panta, a ponekad ubaci i pokrete robota i onda se pravim da ne vidim!
Danas sam položila poslednji ispit i time diplomirala. Ono što me je obradovalo više i od samog diplomiranja jeste spontani aplauz kolega koje su bile u slušaonici čekajuci svoj red za odgovaranje. Čast mi je što sam bila vaša koleginica i nadam se da će se danas još neko ovako radovati.