Mislim da sam jedini čovek na svetu koji nema sa kim da ode na more. Blam me je od sebe samog.
Volim da treniram jer jedino tad mi je mozak isključen skroz.
Imam pege po licu, a dečko mi ne dozvoljava da ih uklonim, uz izgovor: ‘‘Nemoj da budeš kao sve druge devojke, ostavi ih, ja ih obožavam.‘‘
Bivši momak, sa kojim sam bila 3 god, je prošli mesec poginuo. Plakala sam ko godina. Jučer sam mu otišla na grob i ključem urezala malo srce na mermeru. Čisto neka zna da je bio voljen.
Prosto se pitam hoću li ja ikad doživeti, da sedim u nekom finom restoranu, na romantičnoj večeri sa meni dragim bićem, uz vino i sveće... ples uz stari dobri evergrin, da sve prosto bude kao u snu, bar na jednu noć, ili ću celi život da se smucam po parkovima grickam semenke i pijem pivo iz limenke.
Кад год одем код фризерке нас двоје разговарамо по већ устаљеном распореду: моје студирање, њена ћерка, ситуација у салону и опште стање у земљи. Закључци су по сваком питању скоро увек исти, али ми је то један од најпријатнијих разговора које обавим сваког месеца.
Imam devojku, ozbiljna veza, planiramo venčanje, a spavam sa njenom sestrom.
Posle saobraćajne nesreće koja mi se dogodila, devojka mi je poklonila belu brojanicu uz reči "Nikada je ne skidaj, čak ni kada je pereš". Ta bela boja je sada siva, majka me moli da je skinem da mi je opere, ali je ne bih skinuo ni za oko, dozvoljavam pranje, isključivo sa ruke. Mnogo mi znači.