Mrzim sebe, žensko sam i imam 120kg i ne znam da li će se to ikada promeniti.
Мислим да мојим родтељима никад нећу опростити што сам јединица.
Najvise mrzim kada idem iz prodavnice i zaustavi me komšinica, kao, da pita kako majka, a zapravo pilji u ono što se nalazi u kesi koju nosim.
Imam osjećaj da mi svaka godina prođe brže od prethodne.
Kada sam imala 4 godine uzela sam lak za nokte i počela da farbam mamin i tatin regal, misleći da će se obradovati i stvarno jesu.
Bio sam na beer festu i vratio sam se kući sa nekim točkom i jednom japankom.
Našla sam moj stari dnevnik i u njemu je pisalo da sam zaljubljena u trojicu i pisalo je koliko posto sam zaljubljena. Ispod je pisalo koje devojčice su zaljubljene isto u njih i koliko ih posto mrzim. Bila sam četvrti razred.
Za svakog profesora koji predaje određen predmet, uvek mislim da on jedino zna taj predmet i ništa više osim toga.
Imam osecaj da u pesmama vise uzivam dok ih slusam na radiju. Ako ih nabavim na telefonu nisu mi zanimljive toliko, ili to nije isti osecaj, ili dosade, pa ih obrisem. A onda kad ih čujem opet na radiju, posle nekog vremena, pitam se zašto sam ih kog đavola obrisala.
Kad sam bila mala pokušavala sam da prođem kroz zid, kad su me pitali što udaram u zid, ja sam im rekla: "Kad može Kasper mogu i ja!"