Moja majka i moj otac su se razveli kada sam imao 2 godine, i od tada do danas prošlo je 18 godina. Ona me je sama podizala i mučila se, trudila da mi nista u životu ne fali i da budem srećan. Pre 4 godine u njen život je ušao čovek kojeg volim kao da mi je rođeni otac, jer je moja majka pored njega najsrećnija žena na svetu. Pruža joj svu pažnju ovog sveta, pažnju koju moj bioloski otac nije mogao da joj pruži jer je bio ološ, koji nije znao da ceni prave vrednosti, čovek kojem je sve bilo preče od sopstvene porodice. Kada vidim mamin osmeh na licu, ne mogu da ne obožavam tog čoveka, jer je ona posle 18 godina nasla nekoga ko je uvek tu za nju, ko je bezuslovno voli. Jednostavno toliko se lepo osećam u njegovom prisustvu, da konačno imam osećaj kako će to biti kompletna porodica, otići na ručak sa mamom i tatom, provesti ceo dan sa njima, a da ti ne bude dosadno.
Uselim se ja u novu sobu sa gazdaricom bakutom. Prvo veče nakon što sam sve raspakovala dolazi ona kod mene u sobu i ljubazno mi saopštava kako je primetila da nemam sapun dok spušta neraspakovan sapun na moj sto, reko neka ne treba kupiću sutra sapun na šta mi ona odgovara ''Ja radim sa oriflajmom, sapun košta 70 dinara" Ja sad stala zbunjeno jer sam pomislila da hoće da mi pokloni sapun kad ono bakutanerka zajebana odma se bacila na biznis..
Mrzim sve vrste proslava, veselja i sličnog, jer moji tada obično stvore takvu tenziju da to nije zdravo, nebitno dal mi idemo negde, ili neko nama dolazi, i nikad mi nije bilo jasno zašto je to tako. Živim za dan kad ću moći negde da odem ili da pozovem nekog da mi dođe na slavu, preslavu, rođendan, a da ujedno budem skroz opušten, i da mi je totalno svejedno za sve. Opušteno...
Kako nisam bila pročitala knjigu, u pismenom iz srpskog za jednog lika sam napisla 4 različita imena. Tako se pored Serebrjakov tu našao i Smerdjakov, Smrdjakov, Srbjakov...
Na svadbi kod rođaka prolaze mladenci da pokupe poklone. Moj desetogodišnji brat, kao najmlađi član porodice, uzima kovertu i pre predaje, sav zbunjen, pita: ,,A šta plaćamo?"
Kada vidim da sam pogresila jedno slovo, čak i da je u prethodnoj rečenici brišem sve što sam na pisala do tog 'grešnika'...
Zbog onog "ajde jos ovo, da se ne baci", ne mogu da obučem pola stvari.
Kad sam se rodio ćale mi je kupio belo ćebence.
Imam trideset i četiri godine i u krevetu spavamo ja, ćebence i žena.
Imam osećaj da sam uvek za sve kriv. Kako unutar porodice tako i izvan. Pre neki dan sam otišao do jednog supermarketa i zadesio sam se usred oružane pljačke. Kada sam davao iskaz policiji, kako bi rekao šta se desilo, uhvatila me trema ko da sam ja to uradio.