Uvek kada vidim da su se neki stranci izgubili, priđem i pomognem im. Ko zna, možda je to početak nekog dugog prijateljstva "na daljinu".
Čitam ispovesti i nadam se da ću u jednoj od onih, gde je drug tajno zaljubljen u najbolju drugaricu, prepoznati sebe.
Iako sam mnogo veći i jači od moje majke ponekad, kada se naljuti na mene, pustim da mi udari šamar da bi osetila da još ima kontrolu nada mnom, iako nema.
Moj dečko nema profil na facebooku. To me čini tako sretnom. :)
Jednom sam rekla majci da me češka po kosi. Ona je odgovorila ''Pa ti to ne voliš.''. Tačno, ali ja sam samo htela malo njene pažnje pošto je ne viđam baš često.
Ne bih da zvučim patetično... ali sam shvatio koliko je volim tek kad sam izgubio svaku šansu da je imam...
Plašim se da mi cimerka na vršlja po stvarima dok nisam u stanu.
Kada sam imala 5-6 godina mama i ja smo krenule busem do kuće (prije smo uvek išli autom). Unutra je bila gužva, te je mama jedva pronašla prazno mjesto da sjednem. Na prvoj stanici bus se zaustavio i ušlo je puno ljudi te jedan stari djed. Ugledao je kako sjedim pa je rekao ''Ova slatka djevojčica će meni ustupiti mjesto, je li tako?'', a ja sam drsko odgovorila ''Neću, stari, snađi se sam''. :)
Najviše mrzim kad odem na koncert i kada pevam uporedo sa pevačem/pevačicom, tada utripujem da znam da pevam. Ali čim prestanu da pevaju, i kada peva samo publika, tek tad vidim koliko nemam pojma i bude me sramota.
Ex, колико сам само пива могао купити уместо овог вереничког прстена који и дан данас није завршио тамо где је требао.