Mrzim kad idem na svadbu sa roditeljima, jer onda ne mogu da se muvam ni sa kim :)
Najviše volim nakon dugog dana pustiti neku laganu muziku, zapaliti cigaru, doći ovde i čitati redom ispovijesti.
Popila sam vodu iz čaše u kojoj baba naveče drži protezu!
Svi živi na planeti mi brže odgovaraju na poruke od moje devojke i to me jako izluđuje.
Probudio sam se u 7 sati da idem na posao i toliko sam bio dezorijentisan da sam zaboravio da stavim dezodorans ispod levog pazuha, sada smrdim na taj pazuh :(
Bio sam sa društvom na kampovanju... Upoznao sam jednu curu i odveo u svoj šator, tamo smo se mandali... Dok nije uleteo moj pijani drug, legao pored nas i rekao: "Ne obraćajte pažnju na mene ja sam kamen"... posle dva minuta je zaspao... :D
Ja ne znam šta je sa mnom.. Imam 16 godina i trebalo bi da sam donekle formirana ličnost. Nemam nikakav cilj u životu, ne znam ni otprilike čime želim da se bavim, ništa me ne privlači. Ni o čemu nemam neki svoj, čvrst stav, često menjam svoje mišljenje kad čujem tuđe. Nemam ni neki svoj, aj da kažem stil oblačenja, imam gomilu stvari i nešto što sam nosila do pre mesec dana sad ne nosim jer su mi te stvari sad baš grozne. Nemam ni omiljeni žanr muzike, svašta slušam. Ne znam kako da opišem rečima kako mi je, možda ima neko sličan meni, pa da me razume.. Kao da sam izgubljena u vremenu i prostoru. Hoću da imam neki svoj stav, kakav-takav, da mi mišljenje ne zavisi od mišljenja drugih ljudi, da znam čime želim da se bavim u životu, da postavim sebi neki cilj i da lepo idem ka njemu, da znam šta hoću.. Nekad ne prepoznajem sebe. Znam da sam u pubertetu, da još treba da se formiram... ali ja stvarno još uvek nemam baš ništa po čemu se 'izdvajam'...
Pobjegne čitav razred sa časa iz matematike,najstrožiji profesor u školi,i ja da se napravim faca,ne pobjegnem,ostanem na času.Dođe profesor na čas i da meni neopravdan čas jer nisam pobjegao kao i svi ostali.
Moj dečko se toliko vrcka dok spava da se plašim da će jednom tako, u po noći, da me katapultira iz kreveta.