Ja sam samohrana majka. Čuvala sam sina 15 godina i on je otišao kod oca. Otac ga je okrenuo protiv mene. Ja sam očajna ali moram da čekam, ne mogu nista. Povredjena sam i ne znam da li ću ikada da oprostim ovakvo ponašanje, a dala sam mu život i čuvala ga do kraja.
Kad sam bio mali najviše sam mrzeo kad na mom rođendanu ostala deca duvaju svećice :/
I dalje kada prođem gradom mislim da svi gledaju samo u mene.
Kao mala sam mislila da kad mama kaže treba orden da mi daju, misli na lek.
Otvoreno sam svom dečku rekla "J*** me!", a on mi je rekao: "Ne mogu sad, moram da učim."
Kad sam bila mala, najdraže mi je bilo sakriti neku stvar. Svi se slomiše tražeći, i na kraju ja to "fol" nađem i budem glavna.
Da pod hitno moram da usporim i naspavam se sam shvatila tako što sam pola sata pokušavala da skinem "šminku" sa očiju, da bih na kraju shvatila da su mi to podočnjaci, zift crni...
Zaljubljujem se u devojku sa kojom radim. Starija je od mene 5 godina, a ja toliko dugo imam stabilnu vezu. Napuštam firmu uskoro da je ne gledam.
Imam 23 godine. Bila sam u dugoj vezi od svoje 16 godine. Pretrpjela sam i prevare i laži. I oprostila. Moj najbolji prijatelj uvijek je bio tu, kad dečko nije, uvijek bi mi govorio da će biti sve u redu. S ovim sam ostala u vezi do 20. godine, dobili smo i dijete. Zbog njega sam odustala od svojih snova i želja. Pretprošle godine smo se razišli (nismo se ženili), on je otišao raditi u inozemstvo, a ja sam otišla svom najboljem prijatelju koji se odselio u Rijeku, upisala sam vanredni faks i našla si posao, on mi pomaže odgajati mog malog anđela. Priznao mi je da me uvijek volio, a nekoliko mjeseci kasnije i zaprosio. Svadba je iduće godine.
Toliki sam baksuz da kad god sednem na nekom slavlju posluženje je na poprilično velikoj razdaljini od mene.