Ne znam puno o svom ocu, umro je kad sam imao 3 godine, ne želim pitati majku o njemu jer je ne želim da plače.
Konobar sam. Mrzim kada mi neki tip naruči kavu i čašu vode, i kasnije dođem a on vodu nije ni tako.
Ne podnosim bol u očima kada na ulici vidim devojke u fluorescentnim dugim haljinama kupljenim kod kineza...
Kad čitam neku zanimljivu vest u novinama ispod nje krenem da tražim komentare i onda ukapiram da ne čitam vest na internetu. :)
Bila sam na razmeni učenika, i zaista sam 'dobila' divnu porodicu. Tri dana sam bila sama u kući sa tom devojkom, njenom sestrom i mamom, a otac joj je bio na službenom putu. Ja nemam tatu od treće godine, i to mi je u neku ruku odgovaralo jer nemam osećaj za muškarca u kući... Sve u svemu, on se vratio kući, i došla je večera. Čovek je bio skroz okej lik, znao je srpski, mi smo svi jeli, dok je on stajao iznad starije ćerke i igrao se njenom kosom. Ja sam slušala porodične dogodovštine, ali bilo mi je jako čudno, jer nikada nisam videla takvu atmosferu, i u jednom trenutku sam ustala, izustila "Izvinite" i počela da plačem, otrčala sam na sprat. Poslala sam mami poruku u kojoj sam se zahvalila za sve što mi je pružila i što sam ovo što jesam, iako nisam nikada doživela tako lep osećaj, tu porodičnu radost kada su svi na okupu. Pozvala me je i počela da plače...
Danas mu je rođendan i pitam se da li on iščekuje moju poruku kao što sam ja njegovu...
Uvek postoji ona jedna pesma, koja nosi toliko uspomena da kad je slušaš, ne možeš da se ne rasplačeš.
Danas sam se požalio baki kako je kosa počela da mi opada, a ona mi 'ladno odgovara "Oženi se, da te bar deca zapamte sa kosom."
Sa tatom sam upravo sat vremena gledala crtaće, nikada ga nisam videla da se ovako smeje od srca. Imam 19 godina, on 47.
Moja najbolja drugarica je mnogo ružna i volim kad izađem sa njom jer svi gledaju u mene.