Tek sam na fakultetu izvalio da sam "vitičastu" zagradu - { } zvao pogrešno jedno 10 godina. Mogu da se zakunem da je profesorka mate govorila "dipičasta" zagrada, pa sam povuk'o na nju :) Tako da kada sam to rekao na fakultetu, puče bruka.
Bas bih volela da znam šta je pomislila prva žena koja je dobila menstruaciju.
Prvi put kad sam nacrtala obrve, tata me je pitao ,,Čime si ti to crtala obrve, flomasterom?''
Nedavno sam bila na svadbi brata od strica i cela uža porodica je bila prisutna. Budući da je tu bio fotograf, odlučili smo da napravimo zajedničku fotografiju nas unučadi i uradimo je baki. Neko je konstatovao da nam je ovo prva zajednička fotografija i kako smo svi deca za poželeti. Ali ja imam mlađu sestru, dete je sa posebnim potrebama, težak slucaj paralize, živi ceo svoj život kao biljka... Nismo svi bili na okupu, mrzim kada na nju namerno ili slučajno zaborave. Falila je ona, deo mene, osoba koja me naučila, bez izgovorene i jedne reči, više nego iko ikada. Zaustavila sam suzu po ko zna koji put. I tome me je naučila. Brinite o ljudima sa posebnim potrebama, i oni su sreća na ovom svetu.
Pre par dana sam ispred pošte u Jerkoviću popričao sa dedom koji tu prodaje korišćene stvari, kao oni ispred buvljaka. Pitao sam ga je l' hoće da mu kupim vodu ili nešto, na kraju je pristao da popijemo po pivo. I rekao mi je
- A šta drugo da radim? Da se izležavam kod kuće na dvosedu, da se prepustim svemu, da odustanem? Ne mogu. Ne bih sebe mogao da pogledam u ogledalo. Ne bih se ja sada menjao za tvoje godine sine, koliko god mi bilo teško. Nema života u vašim očima. Nema želje, nema borbe, nema ničega. Odustali ste, jer ste svi ubeđeni da nikada niste ni imali šanse da nešto uradite. I većina vas je u pravu, nikad niste imali šanse. Ali niste ih imali samo zato što niste pokušali da ih stvorite.
I vraćajući se kući gledao sam u baštu lokalnog kafića. Puna. Drže se male šolje espresa sa dva prstića, priča se o nečemu. Prazne glave slušaju prazne priče. Bez šanse za razumevanjem.Samo su tu da popune jedan drugom vreme, koje je danas najveće bogatsvo.
Na kauču u dnevnoj sobi zaspem u roku od 20 sekundi. A čim pređem u spavaću sobu, aktivira se svaka kafa koju sam ikada popio, omirisao ili makar pogledao i onda blejim u krevetu, budan po 2, 3 sata.
Sinoć pre spavanja silazim u kuhinju po nešto slatko, sretnem tatu, i on me pita: ''Gde si pošla u tim cirkuskim pantalonama?'' -"Na spavanje, tata, ovo mi je pidžama.''
Ne znam kako neki ljudi mogu da uče i slušaju pjesme koje znaju u isto vrijeme...Ja odmah počinjem da pjevam i da plešem pa tako lagano odem od stola.
Dok sedim u sali i čekam da počne film pravim se fin, pa kokice jedem jednu po jednu. Čim se ugase svetla i počne film krenem da ih jedem ko manijak i nestanu za 5 min, ali se svaki put na pola filma pokajem jer mi ništa ne ostane i poželim da sam nastavio da se pravim fin...