Kad sam bila mala, tata me pošalje u prodavnicu da mu kupim cigare i sebi sladoled na štapiću. Ja kupim najveći sladoled, dođem kući i kažem: Nije bilo dovoljno za cigare!
Toliko sam se radovala estetskoj operaciji, koju sam trebala raditi u julu, da sam za septembar ostavila 4 ispita. Nazvala sam da se odgovorimo oko termina i saznala da je doktor na odmoru baš do septembra. Grist ću se cijelo ljeto.
Svaki put povraćam pred ispit i imam napade panike! Ne znam šta da radim...
Večeras sam ispratio svoju lepšu polovinu kući posle jedne manje više turbulente večeri, nisam bio u svom najboljem izdanju i stanju i poprilično sam se smorio. Za doček 2013. sam je verio iako smo i dalje studenti i pristala je. Večeras, u prevozu, dok smo sedeli i išli ka njenoj kući, razgovarali smo o večerašnjim događajima i kada je videla da sam se baš ubedačio pokazala mi je prsten na ruci i rekla "Je l vidiš ovo? To je i u dobru i u zlu!". Krenule su mi suze na oči. I pored raznih problema koje smo imali, sve je to je*eno daleko iza. Ona misli da nema boljeg momka od mene jer sam dobar prema njoj, ali vala ću se dok dišem truditi još bolji da joj budem.
Je*i ga, ljudi, srećni ste samo ako to želite, nikada ne odustajte.
Vozim se gradskim autobusom i jedna baka na stanici približi se vozaču kada je otvorio vrata i pita "za gde ide ovaj autobus?" vozač vikne: "za Bozman (najveće kragujevačko groblje) gospođo" a ona će "aaa neka hvala, neću još tamo i odmaknu se par koraka"
Imam 26 godina, a ni dalje ne razumem šta znači "Zini da ti kažem", a blam me da nekog pitam, a što je najjače, često koristim tu frazu...
Često mi se dogodi da na nakoj žurci ja budem taj od koga se očekuje da zasmejava ljude, jer kako oni kažu ''obožavaju'' moj smisao za humor, ali bolna je činjenica da dok ja izigravam ''dvorsku ludu'' većina njih muva neke devojke koje su tu, dok dvorska luda posle žurke uvek sama ide kući, i onda neka mi neko kaže da devojke vole duhovite momke.
Obožovam gledati svoju djevojku kako igra u kuhinji, dok pere suđe ...
Imam fobiju od vađenja krvi, koju sam prevazišao posle više od 10 godina. Ali dok je trajala ta fobija, imao sam sistematski pregled u 4-toj godini srednje. Svi iz mog odeljenja su izlazili držeći se za venu. Prvo sam se preznojavao, pa sam onda pokupio stvari i bukvalno pobegao sa sistematskog. Razredna me je jurila dobrih 10 minuta da me ubedi da nam ne vade krv. Bilo me je malo blam, ali ne mogu protiv sebe.
Pre neki dan se vraćam sa fakulteta, predveče onako, idem peške od stanice, i odjednom me neko uhvati za torbu i krene da je vuče, ja se okrenem udarim mu šamar i krećem da ga šutiram, a sva sam se tresla od straha.. Lik sklanja ruke i ja vidim drug iz detinjstva kojeg nisam videla par meseci pokušava da me urazumi i zagrli. Osećala sam se kao kung-fu panda.