Svaki put kad idem na ispit ni ne našminkam se, imam osećaj da će, ako me profesorka takvu vidi, pomisliti, e ona je učila, nije stigla ni da se spremi.
Tek danas sam saznala da sam pogrešno vršila malu nuždu na čučavcu ... uvijek sam je vršila okrenuta kao muškarci.
U osnovnoj školi sam se zarekla da se nikada neću udati za nekoga ko se preziva na slovo A ili B, samo da moje jadno dete ne bi bilo prvo u dnevniku i uvek ispaštalo!
Kad za slavu sečem krastavčiće za rusku salatu ćale mi kaže da pazim kako sečem da gosti ne pojedu neki moj nokat.
Udala sam se u jednu od bogatijih porodica u gradu. Iz ljubavi koja se polako gasi. Porodica je na glasu kao imućna, ali to je samo gde treba da se vidi, ja sam ta koja nemam prebijenu paru, za svaku sitnicu moram da tražim. Muž je posvećen "biznisu" pa mene i dete retko kad gleda. Inače mamin je i tatin sin, igra po njihovim pravilima. Nemam gde pa ovde da olakšam dušu..."Nije sreća para puna vreća."
Bila sam na razmeni učenika, i zaista sam 'dobila' divnu porodicu. Tri dana sam bila sama u kući sa tom devojkom, njenom sestrom i mamom, a otac joj je bio na službenom putu. Ja nemam tatu od treće godine, i to mi je u neku ruku odgovaralo jer nemam osećaj za muškarca u kući... Sve u svemu, on se vratio kući, i došla je večera. Čovek je bio skroz okej lik, znao je srpski, mi smo svi jeli, dok je on stajao iznad starije ćerke i igrao se njenom kosom. Ja sam slušala porodične dogodovštine, ali bilo mi je jako čudno, jer nikada nisam videla takvu atmosferu, i u jednom trenutku sam ustala, izustila "Izvinite" i počela da plačem, otrčala sam na sprat. Poslala sam mami poruku u kojoj sam se zahvalila za sve što mi je pružila i što sam ovo što jesam, iako nisam nikada doživela tako lep osećaj, tu porodičnu radost kada su svi na okupu. Pozvala me je i počela da plače...
Kad god nesto pokvarim ili razbijem, mami kažem da je to uradio TATA.
U utorak trebam diplomirati, ne znam šta mi je sinoć puklo da idem rješavati test inteligencije, vjerovatno da vidim koliko sam pametan ili da malo dignem samopouzdanje. Na kraju sam se samo zapitao kako sam uopće uspio završit fakultet.
Kada sam prvi put dobila trčala sam kod starijeg brata da mu kažem i plakala sam jer sam mislila da umirem. A on da bude dobar brat kaže ne brini ništa to se i meni neki put desi. I dan danas se smejemo za to.
Kao mala sam odrasla uz dedu, roditelji su mi radili, pa sam uglavnom bila kod njega na selu. Često me vodio na planinu, išli bismo pješke, u ruksak stavimo malo hljeba, sira i pekmeza, i kad dođemo gore na svjež vazduh, deda raspakuje ono što smo ponijeli, i mi u slast to pojedemo. Za mene na svijetu nije bilo slađeg ručka. U posljednje vrijeme zaokupljena fakultetom sam slabije išla kod njega na selo, kad jutros neko zvoni, ja u čudu, nisam nikoga očekivala. Otvaram vrata, kad moj dragi deda donio sira i pekmeza! Za čas me vrati u najljepše dane mog djetinjstva.