Vojno lice sam i nema stvari koja mi je draža nego da se prošetam gradom u uniformi i krajičkom oka posmatram poglede prolaznika. Obožavam moj posao.
Beo sam ko sir i uvek ću se tešiti da je to aristokratska krv u pitanju.
Kada sam kao mala noću gledala avione uvek sam se brinula kad bi neki prošao "blizu" zvezde da se ne sudare.
Pre neko veče u klubu me uhvatila neka djevojka za du*e, nije mi se svidjela i samo sam se okrenuo nasmijao i nastavio dalje. Da sam ja neku djevojku uvatio sigurno bi šamarčinu dobio :)
Kada sam bio mali ojelo mi se dupe mnogo i nisam znao šta da radim, otišao sam u kupatilo i bacio punu šaku praška za veš na guzicu, ne mogu da vam opišem taj bol.
Na kraju jela uvek pravim savršen zalogaj, koji se sastoji od svega što sam prethodno jeo po malo.
Nervira me to što se uvek trudim da ostavim što bolji utisak na one koje jedva poznajem, a istresam se na one do kojih mi je stalo.
Došlo vrijeme da i ja polažem vozački i tako kada sam otišla na prvi čas, pozdravljam se sa instruktorkom koju vidim prvi puta. Žena mi pruži ruku i reče: "Kaima." (tako se zove)
Međutim, ja sam razumjela da me pitala "Kaj ima?" tako da sam ja rekla "Nema ništa, kod vas?"
Kako me samo bilo sramota.
Danas sam pitala babu, kako su se ona i deda upoznali. Citiram je: ,,Sedela sam u parku sa drugaricom, i deda je prolazio tuda. Ja sam nosila neki prsten, koji je stvarno licio na burmu, ali nije bila burma. On je prišao, i pitao zašto nosim taj prsten, ja sam mu odgovorila da bi se budale zanimale".
Koja romantika!
Oduvek mi je bilo slađe da palačinke jedem onako urolovane, nego savijene u trougao. Šta znam, podseća me na kuću.