Džabe mi što imam krov nad glavom, tri obroka dnevno, pa čak i internet mogu da priuštim. Džabe što me to čini delom "povlašćenog" stanovništva. Kada se sve ostalo u mom životu već dve decenije raspada, kada svaki dan moram da gutam nepodnošljiv bol sa osmehom, da se sakrivam kad plačem...bar jednom, samo jednom da mogu da priuštim sebi da se požalim da mi je teško, makar anonimno, makar strancima. Žao mi je što sam slaba...i sramota me je što i sada plačem, ali bar niko ne vidi.
Imam tako strašnu poslovnu ideju da bih najradije batalio fakultet i pokrenuo sopstveni biznis...
Juče sam izvadio ličnu kartu i video da sam na fotografiji ispao kao pacov koji je doživeo elektrošok.
Uvek kupujem tamnije naočare da bih mogao lakše da gledam u devojke.
Nervira me jako sto kad citam nešto važno ispred ljudi koje ne znam, meni pukne glas.
Ceo svoj život se prema ženama/devojkama ophodim kao skot. Cilj mi je da ih zaljubim u sebe i onda da ih odbacim. Nikad nisam bio zaljubljen i rekao sam sam sebi da se nikad neću oženiti. Priroda mi je dala lepo lice, dok sam, da bih imao dobro telo i slatkorečivost vežbao svakodnevno. Glavni cilj je kao što rekoh da nateram devojku da se zaljubi u mene, a onda joj slomim srce na najgori mogući način. Plakale su, neke su me čak preklinjale na kolenima da ih ne ostavim, ali to mi je samo punilo ego. Razlog tome je moja majka, koja je ostavila mog oca i svoja dva sina zbog drugog muškarca. Gledao sam oca godinama kako pati zbog toga, ali je kao samohrani otac uspeo da iškoluje mene i mog brata. Jedina devojka koju nisam želeo da povredim je rođena sestra mog najboljeg druga, rekao sam joj da se skloni od mene jer će se kasnije kajati i nisam želeo da rizikujem drugarstvo zbog svojih stavova.
Koliko god me mrzelo da uradim nešto i poželim da prepustim to nekom drugom, vidim da bih ja to uradila mnogo bolje, pa se ipak latim posla.
Čvrsto sam uvjerena da Kinezi kod kuće jedu viljuškom, a da sa onim štapićima, za*ebavaju ostatak svijeta.
S najboljom prijateljicom sam gledao film u njenom stanu, bili smo sami, i jeli štapiće. Rekao sam joj da mi da jedan, i ona mi je rekla: "Ajde ovaj ćemo skupa :)". Ona je stavila jedan kraj u usta, a ja krenuo jesti drugi. Kad smo došli do sredine, poljubili smo se. Bojao sam se njene reakcije, ali ona se samo nasmiješila i rekla: "Još jedan?" i namignula...Sutra nam je 2 godine kako smo skupa. :)
Ponekad poljubim znak od kola na volanu u znak zahvalnosti što me slušaju, služe, puštaju muziku, greju i, najvažnije, što me puste da im pričam i saberem misli. Jednostavno, tu imam neku svoju privatnost i slobodu.