Danas mi je u prodavnicu usao dečak od desetak godina i tražio coca-colu sa imenom Maja.. kako nisam mogla da pronađem, pitala sam ga hoće li onu na kojoj piše simpatija. Dečak se sav zacrveneo i rekao mi: A ne, to mi nije simpatija, to je moja sestra koju boli stomak pa sam želeo da je oraspoložim.. Istopila sam se:-)
Vozio ja dedu do grada danas i kažem mu: "Deda veži pojas". On uzme pojas i omota jednom oko glave i mrtav ozbiljan nastavi da gleda pravo, kao da je sve lepo odradio.
Deka mi je u bolnici a baka je obukla njegovu staru pidžamu i, ranije nego obično, otišla na spavanje.:(
Moj mali sinčić od 3 godine, ljubi ga tajo, 7 dana je proveo kod deke i bake na selu, pošto ja radim dan noć i ne stižem ništa, a mamu smo nažalost izgubili na porođaju :(. Dolazim ja danas po njega, a on mi trči u zagrljaj, ja mu pružam lizu i bananice, a on se toliko obradovao i zvekno mi poljubac i kaže: "taju i deku vojim naviše". Ja reko što deku, a on meni zato što mi je kupovao 2 sladoleda na dan i davao piva kad baba ne vidi, i kupio papagaja. Sit sam se ismejao. Mali moj, jedina snaga i jedini razlog zbog koga sam nastavio dalje sa životom, ljubi tajo svog macana. Nadamo se da ćemo i mamu naći i proširiti porodicu. :)
Moja sestra se jednom vratila jako pijana sa njenog rođendana. Kad je ušla u kuću, probudila me je, i rekla da unesem veš sa žice, iako je bilo 4 sata ujutru. Ja onako sanjiva, u gaćama i majci izlazim, skupljam, hvatam se za kvaku, kad ono zaključano. Zvonila sam 10 minuta, a onda je otvorila vrata i pitala me: ''Katarina, jel si ti normalna, šta radiš ovako kasno napolju, videćeš ti sutra kod mame?!'' Sutradan sam je jedva ubedila da se to desilo...
Kada vidim stare ljude, vazda mi je nešto više žao deda nego baba. Babe mi nekad' izgledaju podmuklo.
Nisam ni svesna luksuza izležavanja u krevetu do mile volje, sve dok mi alarm ne zazvoni 1. septembra u 06:40...
Sa 17 godina sam saznala da ne mogu postati majka. Zbog toga nisam htela da imam dečka jer uvek kada bi mi se neko približio, osetila bih veliku krivicu i neodgovornost. Nisam želela ikoga da obavezujem. Vremenom sam pokušavala da se nekako normalizujem. Posvetila sam se nauci. Ali istovremeno se u meni stvarao jedan kranje patološki mehanizam isključivanja sebe iz normalnog društvenog života. Postala sam jako introvertna. Kada steknem prijatelja, nakon nekog vremena se samo isključim, distanciram. Sramota me je sebe. Sad imam 21.
Kad u kući ima svega, ništa mi se ne jede, a čim nečeg nema, baš to mi se jede.
Svaki put kada kupim novu četkicu za zube, onu staru ostavim da s njom čistim cipele.