Dan pred ispit uvek učim do iznemoglosti, jer mislim da ću da dobijem barem ocenu više.
Nakon svađe dečko mi je poslao poruku: " Oprosti ak oš. "
Jako lijepo.
Radim u salonu nameštaja i uvek kada dođe neka zgodna devojka zamišljam šta bih joj radio na tom nameštaju što kupuje, nije bitno da li je orman, ili fotelja, ili nešto drugo.
Volim što smo drugarica i ja, u svom djetinjstvu, uzele mućak jaje i bacile komsinici Zori u dvorište, jer nam je ona jednom dala samo papirić od čokolade.
Našao sam svesku iz 5-og razreda osnovne, a na zadnjoj stranici je pisalo da volim sam sebe....
U mom dnevniku postoji jedna koverta, zapečaćena, na kojoj piše "Otvori 2035. godine." Koliko se sećam, unutra se nalazi neki horoskop koji sam kao tinejdžerka našla, ispisala i koji mi je kao "prorekao sudbinu" i kako će mi izgledati život do tada u vezi sa porodicom, karijerom, zdravljem. Jedva čekam da je otvorim tada i, nadam se, slatko ismejem.
Pročitam ja jedno veče, oko ponoći, na ispovestima kako neko tati nikada nije rekao da ga voli, a voli ga. Ja razmišlim i skontam da ni ja nisam mami nikad rekla da je volim a volim je, i viknem iz sobe sva srećna, mama volim te, a ona odgovara "jedi gov*a". Mislila je da je nešto za*ebavam, da ne poveruješ.
Jedino mi je krivo u životu što ne mogu proputovati kroz svako mesto na zemlji.
Kada god perem suđe i čistim sudoper, naslonim čelo na viseću.