Kad smo bili mali brat i ja smo se igrali "zimnice", igru koju smo sami smislili ispod stola sa ćebetom... Eh gde su sad ta vremena :)
Kad putujem poslovno a to je često, uvek volim da ostavim bar jedne gaćice iza sebe svaki put kad odlazim ih hotelske sobe.
Sutra ću da omesim i ispečem hleb, i iznenadim svoje roditelje kad se budu vratili kući.
Uvijek se ponašam blesavo i ludo kada odem u neki drugi grad ili državu gdje me niko ne zna.
Treniram već 10 godina košarku. Ljudi oko mene i moje kolege kažu da jako dobro igram i da imam talenta, ali trener mi uopšte ne daje šansu. "Igram" za prvi tim, odnosno samo sjedim na klupi, uopšte ne ulazim u igru,a i ako uđem to je na minut ili dva, ne više. Osjećam se užasno, jer šta je sa svim mojim trudom i 10 godina uloženih u treninge? Često se poslije utakmice vartim kući plačući. Teško mi je i niko me ne razumije. Osjećam se užasno i beskorisno i najteže mi je jer se jako trudim i bez obzira na sve mislim da će biti bolje i nadam se, ali ništa od toga, bar za sad.
Nikad nisam skapirao kako uvek kada mi se vrši nužda stignem u poslednji čas, makar trpeo 5 minuta ili čak sat vremena.
Kad sam bila u osnovnoj školi crvenim markerom sam bojila maramicu i glumela da mi ide krv na nos.
Obožavam da kada pijem vodu iz čaše da mi voda curi niz bradu, i svaki put kad to radim, mama sa čuđenjem kaže: "Pij to fino, nisu ti šuplja usta''!
Na selu sam kao mali piškio po pilićima koji su bili iza žice i jedna kokoška je uspjela da me ugrize misleći valjda da je crv šta li.